Upisao:

JosipJankovic

8. lipnja 2018.

OBJAVLJENO:

PROČITANO

1990

PUTA

OD 14.01.2018.

SUFI PRIČE

Priveži dve ptice. Neće moći da polete iako će imati dva para krila.

SUFI PRIČE

NAPORI

Priveži dve ptice. Neće moći da polete iako će imati dva para krila.

(Rumi)

ANDAKI

Pitali Andakija:

"Razumevanje i dobrota su putokazi na Sufi Putu. Zašto je onda potrebno da postoji i nešto drugo sem ljubavi i lepote, zašto treba da postoje, na primer, prolaznost vremena i takve stvari kao što su neodlučnost ili ukor?"

On reče:

"Zreloj breskvi su potrebni sunce i voda. Zar niste videli šta se dešava kada blagodarno sunce sija suviše dugo ili suviše jako? Ono postaje činilac razaranja. Navodnjavajte biljku umereno i voda će biti za nju pravi blagoslov. Zalivajte je prekomerno i biljka će istruliti i razboleće se od boljke koja je znak da voda nije bila blagoslov, već instrument njenog uništenja.

Daj čoveku ono što on naziva dobrotom neprekidno i oslabićeš ga toliko da će biti nesrećan. Ne kori ga u trenutku kada bi odre|ena kritika imala odgovarajući učinak na njega i pogrešio si. I svi vi ukoliko odbijete da prihvatite ove stvari kao valjane, u stvari, ne postavljajte pitanje na koje ste stvarno mislili!"

ISTINSKA DOBROTA

Šabistiri je rekao:

"Bolje je biti sa onima koji su dobri stvarno, nego zamišljati da si dobar.

Gore je biti sa onima koji su zli, nego činiti zlo."

PRAVA I DUŽNOSTI

Neki fakir ugleda ražalošćenog derviša kako se polako udaljava od tekije velikog učitelja Arifa Halimija. On upita čuvara vratnica šta može da bude razlog ražalošćenom izgledu ovog čoveka.

Vratar odgovori ovako:

"Molio je da prisustvuje sastancima Naroda Istine. Ali, Narod ga je odbacio, jer oni koji imaju pravo da prisustvuju ne traže ga, a oni koji ga traže ne mogu da ga steknu. Učenici nemaju potrebu da govore, jer Vo|a zna prema njihovom stavu da li su došli da uče ili da trguju!"

LOPOV I ĆEBE

Lopov u|e u kuću nekog sufija i ne na|e ništa. Derviš primeti njegovo razočaranje i kada je ovaj odlazio, dobaci mu ćebe u koje je bio zavijen da lopov ne bi otišao praznih ruku.

BARBARI I PODRAŽAVALAC

Derviš Barbari, pretvarajući se da je učenik, redovno je dolazio na nedeljno predavanje jednog podražavaoca sufija, koji je zamišljao da poučava pravi Put.

Svaki put, derviš bi se pojavio na skupu i postavljao smešna pitanja tobožnjem sufiju. Pošto se izvikao na njega nekoliko stotina puta, tobožnji učitelj na kraju povika na Barbarija:

"Dolaziš ovamo već dvanaest godina i sva tvoja apsurdna pitanja su samo varijacija onog koje si maločas postavio!"

"Da, znam", reče Barbari, "ali radost, koju mi čini pogled na tvoju zbunjenost i bes, moj je jedini porok."

HASAN IZ BASRE

Hasan iz Basre pripoveda:

"Ubedio sam sebe da sam čovek ponizan kako u postupcima tako i u mislima prema svojim bližnjima. Tako sam jednog dana stajao na obali reke kad ugledah nekog čoveka kako tamo sedi. Pored njega je bila neka

žena a ispred njih je stajala boca za vino. Ja pomislih: kada bih samo mogao da preobratim ovog čoveka i načinim da bude kao ja umesto ove degenerisane spodobe kakav je sada.

U tom trenutku ugledah brod na reci koji je upravo

bio počeo da tone. Onaj čovek se odmah baci u reku gde se sedmoro ljudi davilo, iznese na obalu šestoricu a tada pri|e meni i reče mi:

"Hasane, ako si bolji čovek od mene u Ime Boga spasi onog čoveka koji je poslednji ostao."

Moj pokušaj je bio uzaludan, sedmi čovek se udavi. Tada mi onaj spasilac reče:

"Ova žena ovde je moja majka. U ovoj boci za vino

je samo voda. Eto kako ti sudiš i kakav si ti!" Ja mu se bacih pred noge i zaplakah:

"Kao što si spasao šestoricu iz opasnosti, spasi i mene od davljenja u gordosti koja se krila pod maskom zasluge!"

STOTINU KNJIGA

Jednom od šeika, iz Kvajagana, bi nare|eno da treba da se pojavi za tri meseca pred sveštenicima i sudijama Turkestana da bi dokazao da uči kraljevstvo Šarijata – tradicionalni zakon Islama.

Ponudio je da pošalje svoje učenike da budu ispitani da li poznaju svete knjige i ceremonije, ali namesnik odgovori da treba da bude ispitan baš on, shodno ispravnosti i podobnosti njegovih dela, kao što su i svi drugi Učitelji bili ispitani.

A taj mudrac nije, u stvari, napisao nijednu knjigu.

Tri stotine njegovih učenika dadoše se na posao da načine u odre|enom roku nepogrešivu interpretaciju knjiga o Zakonu i običajima. Kada do|e trenutak svedočenja na sudu, mudrac reče okupljenim ispitivačima:

"Doneo sam stotinu knjiga koje sadrže učenje preneseno mojim sledbenicima. Ako biste želeli da pogledate ostale, dajte nam malo vremena, jer se preostali deo od hiljadu knjiga, u kojima se sadrži naš rad, nalazi u samim srcima učenika; ali mi možemo odavde da im pišemo po vašoj volji, a ovih pet stotina koje sam doveo, možete odmah da rasporite!"

U čEMU SU čAK I KRALJEVI SLABI

Bio jednom jedan kralj koji je želeo da izučava Nauku. Sufi koga je pozvao i kome je izložio svoju vruću

želju reče mu:

"Veličanstvo, ne možeš da učiš sa Izabranim sve dok ne prevazi|eš sopstvenu nepažnju."

"Nepažnju?!", reče kralj. "Zar nisam pažljiv u izvršavanju svojih verskih obaveza? Zar se ne brinem sa punom pažnjom o svome narodu? Na|i mi nekoga u mome kraljevstvu ko bi se žalio na moju nepažnju prema njemu."

"U tome je baš teškoća!", reče sufi, "jer nepažnja je tako ušla u neke stvari da ljudi misle da ona, u stvari, mora biti deo njihove suštine."

"Ne razumem ovakvu primedbu", reče kralj, "i možda ćete smatrati da nisam pogodan za Učenje i što ne umem da protumačim vaše zagonetke."

"Ni najmanje", reče sufi, "ali onaj ko je nameran učenikom biti, uistinu ne može da raspravlja sa svojim budućim učiteljem. Sufi učestvuje u znanju a ne u prepirci. Ali, pokazaću ti na primeru tvoju nemarnost, ako si spreman na mali opit, pod mojim uslovima."

Kralj se složi da bude ispitan, i sufi mu naloži da kaže "verujem ti" svemu što bi moglo biti izrečeno na njegov račun sledećih nekoliko minuta.

"Ako je to ispit, onda je to lak početak da bi se postao sufi", reče kralj.

Sufi tada započe ispit. On reče:

"Ja sam čovek s one strane neba." "Verujem ti", reče kralj.

Sufi nastavi:

"Obični ljudi pokušavaju da steknu znanje, dok ga sufi ima toliko da pokušava da ga ne primenjuje."

"Verujem ti", reče kralj. Tad sufi reče:

"Ja sam lažljivac." "Verujem ti", reče kralj.

"Bio sam prisutan kada si ti ro|en" "Verujem ti", reče kralj.

"A tvoj je otac bio seljak!", reče sufi. "E to je laž!", uzviknu kralj.

Sufi ga pogleda sažaljivo i reče:

"Pošto si toliko nepažljiv da ne možeš ni jedan minut da zapamtiš da treba da kažeš "Verujem ti" bez neke predrasude, nijedan sufi nije u mogućnosti da te ičemu nauči."

CRTEŽ

Pitali sufija iz reda Nakšbandis:

"Ime vašeg reda u stvari znači "Crtači". Šta vi to crtate i od kakve vam je to koristi?"

On reče:

"Mi zbilja mnogo crtamo i to je veoma korisno. Evo jedne parabole o tome.

Nepravedno osu|enom limaru bi dozvoljeno da primi ćilim za vršenje molitve koji je izatkala njegova

žena. Klečao je na ćilimu, dan za danom, dok se molio licem prema Meki, i posle nekog vremena obrati se svojim tamničarima:

"Ja sam siromah i bez nade, a vi ste bedno plaćeni. Ali, ja sam limar. Donesite mi lim i alat i ja ću da pravim figurice koje ćete moći da prodajete na pijaci i svi ćemo imati korist."

Tako i bi; ali jednog lepog dana, kada su stražari ušli u zatvor, na|oše ćeliju otvorenu, a od zatvorenika- limara ni traga ni glasa.

Mnogo godina kasnije, kada je nevinost onog limara bila dokazana, čovek koji ga je zatvorio upita ga kako je uspeo da pobegne, kakvu je magiju upotrebio. On reče:

"To je stvar crteža, i to crteža u crtežu. Moja žena je tkalja. Ona je pronašla čoveka koji je napravio sve brave u ovom zatvoru pa i od moje ćelije, i uzela je nacrt od njega. Taj nacrt ona je utkala u šare ćilima baš na ono mesto gde je moja glava dodirivala pet puta na dan tokom molitve. Ja sam limar i taj crtež me je potsetio na

oblik brave. Tražio sam materijal za ukrase da bih mogao da napravim ključ za sebe. Tako sam pobegao!"

RABIJA EL-ADAVIJA

Jednog dana dok je sedela me|u ostalim dervišima i meditirala, pri|e Rabiji Hasan i reče joj:

"Imam sposobnost da hodam po vodi. Hajde,

po|imo oboje onoj vodi i sedeći na njoj razgovarajmo o duhovnom."

Rabija reče:

"Ako želiš već da se odvojiš od ove uzvišene grupe sledbenika Puta, zašto nećeš sa mnom da letimo, i sedeći na oblacima razgovaramo?"

Hasan reče:

"Ja to ne mogu, jer moć koju spominješ nije ona koju posedujem."

Rabija reče:

"Tvoja moć da lebdiš na vodi je moć riba. Moju sposobnost da letim po vazduhu ima muva. Ove sposobnosti nisu deo Istine – one mogu da postanu osnov za samoljublje i takmičenje, a ne za savršenstvo u duhovnom."

TRI čOVEKA IZ TURKESTANA

Tri čoveka iz Turkestana bili su sledbenici nekog hvalisavca i neznalice koji je znao samo par reči persijskog. Sebe su nazivali njegovim učenicima, a on ih je naučio da kažu tri reči. Svaki je naučio po jednu: "mi", "nismo" i "srećni".

čim su postigli ovo znanje, ništa više nije moglo da ih spreči da krenu na putovanje sa ciljem da posete sveta mesta i poklone se oltarima mudrosti.

Na svom putu stigoše u Korasan i na jednoj ulici ugledaše mrtvog čoveka kako leži u prašini. Oni sjahaše s konja da bi pogledali tako čudnovat prizor i kako su to učinili pritrčaše neki prolaznici i rekoše:

"Ko je ubio čoveka?"

"Mi", reče prvi učenik, upotrebivši jedinu reč persijskog koju je znao.

Na to ih vezaše i odvedoše na sud. Sudija reče: "Zašto ste se okupili oko ovog tela?"

Drugi učenik reče: "Nismo."

"To je laž", reče sudija. Tada upita:

"Kako se osećate pošto ste ubili ovog čoveka?" "Srećni", reče treći učenik.

"Ovi ljudi su čudovišta!", zavikaše Korasanci. Sudija upita: "Šta je motiv vašeg zločina?"

"Mi nismo srećni!", uzviknuše sva trojica jedine tri reči persijskog koje su znali.

"Oni su zbilja nepopravljive ubice", reče sudija i

osudi ih na smrtnu kaznu.

ZNAčENJE LEGENDE

Said Imam Ali Šah pričao je ovu staru legendu uvek kada je hteo da pokaže kako priče koriste pri učenju. Ova priča govori kako je neki faraon sagradio tajnu prostoriju u svojoj piramidi-grobnici za svoga života kako je to već bio običaj, sa specijalnom namenom da u nju skloni sva svoja blaga da bi bio bogat na onome svetu. Neimar, pak koji je gradio piramidu, pa i tu prostoriju, reče svojoj dvojici sinova:

"Umreću siromašan, ali vi ćete moći da u|ete u riznicu ovim tajnim prolazom čiju tajnu mapu vam dajem u nasle|e, jer kralj je uzurpator i nagomilao je blago zahvaljujući siromašnim ljudima kao što smo mi."

Kada su dvojica sinova upala u riznicu i pronašla blago, jedan od njih bi uhvaćen u skrivenu stupicu. On ubedi svog brata da pobegne, a njemu da odseče glavu kako porodica ne bi bila osumnjičena i da bi i dalje mogao da dolazi po zlato. Drugi brat učini mu po volji, i uspešno pobeže iz piramide.

Kralj je bio iznena|en kada je našao telo bez glave. On naredi da telo obese o zid i da ga čuva straža. Rodbina će, mislio je on, želeti telo natrag i ako budu pokušali da ga skinu sa zida, biće uhvaćeni. Ali, preživeli brat je bio mudar. On uze nekoliko mešina sa vinom i natovari ih na magarca, i namerno udesi da se probuše na putu blizu stražara. Stražari kako primetiše da se vino izliva iz mešine uhvatiše ga u boce i ponapijaše se. Kada su se svi izvalili pijani, brat skide telo sa zida i odnese ga da se spali.

Said tvrdi da ova priča opisuje kako se doga|aji odvijaju uporedo sa razmišljanjem. Blago predstavlja nakupljeno ljudsko znanje; faraon je pokvarena namera uma da spreči narod da nauči ono što mu je od koristi. Otac je čovek koji zna kako da do|e do znanja, a sinovi su dva stanja ljudskog duha. Prvi predstavlja neopreznu ali maštovitu funkciju; drugi predstavlja aktivni princip za preživljavanje koji ima isto toliko mašte koliko i prvi.

"Nije bitno da li je priča istinita. Važno je ono čemu može da pouči."

HAZRAT BAHAUDIN ŠAH

Bahaudin je bio moćan princ koji je učestvovao u državnim poslovima i koji se nije interesovao za stvari duha. Jednoga dana on odluči da je krajnje vreme da se nešto preduzme zbog velikog broja lopova i skitnica koji su u hordama živeli po skrovištima u njegovom kraljevskom domenu. Izdao je nare|enje straži da za mesec dana pohvata sve prosjake i lutalice i dovede ih u dvorište njegovog dvorca gde će im biti su|eno.

Neki sufi koji je živeo na Bahaudinovom dvoru baš u to vreme je zatražio dozvolu da otputuje i to mu bi odobreno. Kada je naznačeni dan došao skitnice su bile sakupljene i pore|ane u ogromnu gomilu da sačekaju Bahaudin Šaha. Videvši toliki broj očigledno nepoželjnih podanika kako sede pred njegovim dvorcem, Bahaudin

Šah se strahovito razljuti. On izdade naredbu da svi budu išibani i proterani kao prestupnici. Tada, istupivši izme|u redova zatvorenika, sufi obučen u prnje ustade i reče:

"O prinče porodice Prorokove! Ako je podanik tvog dvora bio zatvoren zbog svoje odeće i na osnovu toga proglašen za lopova, moramo da budemo vrlo oprezni. Ako budemo znali da smo nepoželjni samo zbog svoje odeće, postoji opasnost da narod usvoji takav način procenjivanja i počne da ceni vladaoce kao što si ti samo prema njihovoj odeći a ne po unutrašnjoj vrednosti. Šta

će onda biti sa institucijama pravedne vladavine?"

Posle ovoga Bahaudin je napustio presto. Sahranjen je blizu Kabula u Avganistanu, gde ga smatraju za jednog od najvećih šeika me|u sufistima. Običaj je da svako sjaše pri prolazu pored njegovog groba i pešice mu oda poštovanje.

PITANJE

Jedan bogati hvalisavac povede jednom jednog sufija po svome domu da mu ga pokaže. Pokazao mu je odaju za odajom koje su bile prepune raznih umetničkih dela, skupocenih tepiha i dragocenosti svih vrsta. Na kraju ga upita: "Šta te najviše zadivljuje od svega?"

Sufi reče:

"činjenica da je zemlja dovoljno jaka da izdrži težinu ovako masivne gra|evine."

MOGUĆNOSTI

Ibn Halim pitao sufi učitelja:

"Kako imaš vremena da pročitaš tolike knjige?" On reče:

"Imam vremena za ono što čitam."

Tada Halim shvati da ovaj nema knjiga uopšte. "Kako dolaziš do svog znanja?"

Sufi priznade: "Telepatijom." Halim reče:

"Zašto to kriješ od svojih učenika?"

On reče:

"Da bi ih usredsredio na ono što je rečeno, a ne na onog ko kaže kako je saznao ono što govori."

Halim tad reče:

"Izgleda da obelodanjivanje toga kvari mogućnosti nekog čoveka da stekne znanje. Zašto to onda meni kažeš?"

Sufi reče:

"Tvoje su šanse već bile upropašćene pre nego što si došao kod mene."

Halim upita:

"Ima li nade za mene?"

"Ne. Sve dok pokušavaš da navedeš sufiste da govore tvojim jezikom. Ako koristiš svoj jezik postajaćeš sve nezadovoljniji jer upotrebljavaš jezik nezadovoljnog."

"Zar nezadovoljstvo ne vodi željom za promenom?" "Suviše malo nezadovoljstva ne podrazumeva

postojanje želje za promenom. Suviše nezadovoljstva pak označava nesposobnost za vršenje promene."

KUPAC I PRODAVAC

Burhanudin je jednom prilikom dozvolio jednom svom učeniku da mu kaže najgrublje i najuvredljivije reči. Ne rekavši mu ništa za uzvrat on sačeka da učenik ode, i na pitanje svog prijatelja Junusa da to nije možda način da se učenik kazni i navede sebe samog da sagleda u kakvoj je duševnoj situaciji, on odgovori:

"Više ga nećemo videti jer je zaključio da nisam sposoban da odgovorim na njegove izazove i stoga će otići negde drugde."

"Da li su to načini", upita Junus, "koje primenjujete

da biste se oslobodili ljudi koji vas uznemiravaju?"

"To nije sredstvo", reče Burhanudin, "to je način pomoću koga dajem čoveku ono što on sam želi. On želi nekoga sa kim može da se sva|a i preganja. Ja odbijam da budem taj čovek, a on onda traži nekog drugog još strasnijeg. Tako tražeći na kraju pronalazi nekog ko uživa u sva|i. Na taj način pomogli smo da se sretnu kupac i prodavac. Ako ovom čoveku ne mogu da pomognem dajući mu ono što imam, na kraju krajeva mogu da mu pomognem da na|e ono što stvarno želi."

TRI TUMAčENJA

Tri derviša koji su odlučili da na|u Istinu, stigoše do kuće Mir Ališer Navajia. Oni ga zamoliše da im pomogne; kao odgovor on ih povede u svoju bašču. Podigavši štap suvog drveta, išao je od leje do leje i zamasima kidao cvetove najviših biljaka. Kada su se vratili u kuću mudrac ih upita:

"Kakvo je bilo značenje onoga što sam uradio? Ko od vas može ispravno da ga protumači biće primljen me|u učitelje."

Prvi derviš reče:

"Moje tumačenje lekcije je da ljudi koji zamišljaju da znaju više od ostalih boluju od boljke nivelisanja u Učenju."

Drugi derviš reče:

"Ja sam razumeo tvoj postupak kao 'stvari koje su lepe u pojavnosti svojoj mogu da budu nevažne u opštem'."

Treći derviš reče:

"Ja bih opisao ono što si učinio kao ukazivanje na to da 'mrtva stvar kao što je štap ponavljanog znanja može da povredi ono što je živo'."

Učitelj reče:

"Svi ste primljeni, jer je me|u vama znanje podeljeno. Nijedan od vas ne zna sve; ono što svaki od vas poseduje nije celovito; ali ono što svaki od vas kaže je sasvim tačno."

KAZVINIJEVA PUTOVANJA

Korisni ljudi koji rade korisne poslove ne ljute se ako ih nazovemo beskorisnim. Ali beskorisni koji zamišljaju da rade vrlo koristan posao strašno se naljute ako se ova reč primeni na njih.

"Posetio sam", priča Kazvini, "jednu grupu pravovernih sufista. Bavili su se zazivanjem svetih imena i sviranjem na instrumentima. Slušao sam razgovore

čuvenih autoriteta i prisustvovao slavljenju učitelja, živih i mrtvih. Stavio sam na sebe zakrpljenu odeću i prosio od vrata do vrata kao što preporučuju klasici. Molio sam se, postio sam i davao milostinju. Naučio sam zamršenu igru obreda i pevanje i učestvovanje u litanijama. Provodio sam vreme u Mirovanju. Stekao sam sposobnost da savladam unutrašnje kretnje. Naučio sam kako da izbrišem svoje Ja i kako da ga, ponovo, pročišćenog, vaspostavim. A tada sretoh sam Dokaz. Dokaz mi reče:

"Za čime tragaš?" Ja rekoh:

"Za Učiteljem." Dokaz reče:

"Da si tražio još znanja pružio bih ti ih. Ali pošto

želiš Istinu, odvešću te njoj."

I on me dovede Gospodaru, a Gospodar mi objasni koliko je bilo spoljašnje sve ono što sam naučio. Kada sam se vratio u svet, niko nije hteo da me sluša i okrenutost izučavanju spoljašnjeg nastavi se. Kao što mi je Gospodar i prorekao, tako će se nastaviti do kraja vremena.

PREOBRAĆANJE

Malik, sin Dinarov, živeo je u susedstvu jednog mladog čoveka koji je bio ozloglašen po svom razuzdanom ponašanju. Dugo vremena nije preduzimao ništa u nadi da će ovoga neko drugi da savetuje. Na kraju sam narod poče da negoduje i buni se protiv razvratnika.

Malik ode do njega i zamoli ga da se promeni. Ali ovaj obavesti Malika da je on Sultanov ljubimac i da niko ne može da ga spreči da čini ono što želi. Malik mu na to zapreti da će da ode samom Sultanu ali ga mladić ubedi da vladalac neće nikad promeniti svoje mišljenje o njemu. "U tom slučaju", reče Malik, "prijaviću te Stvoritelju

koji je gore!"

Mladić mu reče da je Bog suviše dobrostiv da bi mu zamerio.

Malik ode, ali je mladića počeo da bije tako loš glas da je protiv njega nastala prava javna povika. Malik tako ponovo ode da bi ga strogo ukorio. Dok je išao mladićevoj kući on začu glas odozgo kako viče:

"Ne diraj mog prijatelja!"

Malik je bio iznena|en i ode mladiću u stanju potpune zbunjenosti. čim ga je ugledao, raspusnik ga upita zašto je ponovo došao.

Malik reče:

"Ne mogu da ti prebacujem, ali moram da ti kažem

šta mi se desilo." I ponovi mu svoj doživljaj sa glasom.

Grešnik reče:

"Ako je on moj prijatelj, daću mu sve svoje imanje."

I razdeliviši sve svoje bogatstvo, ode u derviše lutalice. Malik Dinar srete ponovo tog čoveka jednog dana u Meki. Mladić reče:

"Vidiš, došao sam da sretnem svog prijatelja." Sa tim rečima na usnama on izdahnu.

NAHAS

Rekli Nahasu:

"Tvoj prethodnik koji je umro u našem selu, učio nas je mnogo i mi smo mu veoma zahvalni. Osećamo da smo bili počašćeni njegovim prisustvom. Ali, on je ovde proveo trideset godina i mi se bojimo da ako smo samo malo napredovali u nauci čovekovoj za to vreme, svi

ćemo biti mrtvi pre nego što ti dovršiš svoju misiju kod nas."

Nahas odgovori:

"Jednom ste unajmili tigra da vam lovi miševe. Ispravno je biti mu zahvalan. Ali da ste imali mačku kao sada, ne biste smatrali za potrebno da kažete ono što ste sada rekli."

čARIKARI

čarikari je rekao:

"Priča se da je skakavac odneo travku na poklon kralju Solomonu Mudrom sinu Davidovu – počivao u miru. Tako, kada magarac hoće nešto da pohvali on kaže: 'Ovo je kao drač.' A kad čovek hoće da oda počast mudrom čoveku, on postavi oltar i nazove ga 'učiteljem vere'."

KARAVAN

Jedan čovek koji je želeo da postane učenikom Dun-Nuna Egipćanina, reče mu:

"Iznad svega na ovome svetu želim da sledim Put Istine."

Dun-Nun mu odgovori:

"Možeš da se pridružiš našem karavanu samo ako prihvatiš dve stvari. Jedna je da ćeš morati da radiš ono

što ne želiš. Druga je da ti neće biti dopušteno da radiš ono što želiš. Jer 'želeti' stoji izme|u čoveka i Puta Istine."

AVICENA I ABU SAID

Kada su se jednom prilikom sreli filosof i sufi, Avicena reče:

"Što ja znam on vidi." Abu Said će na to: "Što ja vidim on zna."

TEŠKO

Banda razbojnika zarobi jednog čoveka koji je želeo da izučava Put Sufija. Utvrdivši da ovaj nema nikakva blaga ili stvari od vrednosti, oni počeše da se dogovaraju

šta će s njim.

Najedanput on stade da viče:

"Ne! Ne! Molim vas dajte mi vremena!" Vo|a razbojnika mu reče:

"Ne boj se – biće gotovo za trenutak. Pošto bi mogao da nas prepoznaš, mi ćemo da te ubijemo. Smrt nije ništa, mi smo je videli mnogo puta."

"Smrt?", reče čovek. "Ne brinem se ja zbog toga. Dok ste se vi dogovarali ja sam mislio da ste odlučili da postanem uistinu čestit. To je ono što bi bilo zbilja teško i dugotrajno."

Tako je nastala grupa sufista zvana Taifa-i-Duzdan (Banda lopova); banda lopova je bila toliko zadivljena doživljajem da su se pridružili svojoj žrtvi na sledu Puta.

LEGENDA O TRI čOVEKA

Putovala jednom zajedno tri čoveka. Na putu, u prašini na|oše jednu paru. Pošto nisu imali više novca, stadoše se prepirati izme|u sebe šta da njome kupe.

Prvi čovek reče: "Ja želim nešto slatko za jelo." "Ne", reče drugi, "ja želim nekoliko slatkih stvari za

jelo."

Treći reče: "Ja želim nešto čime bih ugasio že|." Mudrac koji je prolazio pored njih, zastade i oni ga

zamoliše da presudi.

"Ti odredi", rekoše oni, "čija želja treba da bude ispunjena."

"Mogu da učinim i bolje od toga", reče on, "a to je da zadovoljim svu trojicu."

On ode do obližnje prodavnice voća i onom parom kupi jedan grozd koji razdeli svoj trojici.

"Ovo je stvarno nešto slatko", reče prvi čovek.

"Ovo je zbilja nekoliko slatkih stvari za jelo", reče drugi.

"Ovim mogu da ugasim že|", reče treći čovek.

IMAM BAKIR

Imam Muhamed Bakir ispričao je svojim učenicima sledeću anegdotu:

"Otkrivši da mogu da govorim jezik mrava, približih se jednom i upitah ga: 'Kako izgleda Bog? Da li podseća na mrava?'

On odgovori: 'Bog! Ne, mi imamo samo jedan žalac, a Bog ima dva!'."

MAHOVINA

Grupa Baahudinovih starijih učenika tek što se vratila s puta po Persiji, sede okupljena do nogu Učitelja.

čim su se svi sakupili Baahudin im naloži da slušaju priče i pesme koje je čitao najmla|i od učenika. Neki od starijih učenika izrazi iznena|enje zbog toga.

Učitelj reče:

"Ako biste krenuli onim tamo putem, na pola dana hoda odavde stigli biste do jedne lepe napuštene kuće. Videli biste da je jedna strana velelepnog zdanja sva prekrivena mahovinom. Ako biste ušli, videli biste da su neke od skupocenih pločica otpale sa zidova i da leže na podu. O vrednosti i lepoti ove zgrade nema nikakve sumnje. Ali, izloženost izvesnim postupcima ljudi i prirode dovela je do gubitka njenog savršenstva. To isto važi i za starije učenike."

ARDABILI

Upitan zašto se nikad nikome nizašta ne zahvaljuje, Ardabili reče:

"Možda nećete moći ovome da verujete, ali ako bih se ljudima zahvaljivao oni bi bili zadovoljni u toj meri kao da su plaćeni za svoj trud. Ako im se, pak, ne zahvalim još uvek postoji mogućnost da će im u budućnosti biti uzvraćeno za njihovu zaslugu – i to uzvraćanje može biti mnogo bolje za njih. Do njega može da do|e, na primer, u trenutku kad im je to zbilja potrebno."

TAJNI UčITELJ

čovek prona|e slavnog učitelja Kidra kako radi kao prost skeledžija. Kidr mu pročita misli pa mu reče:

"Ako bih se približio ljudima na ulici i rekao im šta treba da rade, mislili bi da sam lud ili da to činim iz sopstvenog koristoljublja i ne bi me poslušali. Ako bih se obukao kao učenjak ili bogat trgovac i savetovao ih, opet me ne bi slušali, ili bi pak pokušali samo da me zadovolje, umesto da zadovolje ono što ja predstavljam. Ali ako se pomešam sa ljudima i kažem neku reč ovde, neku onde, neki će slušati kao što si me i ti prepoznao, a hiljade drugih nisu."

ŠTA DA RADI

Sufi mudrac Abdulalim iz Feza odbijao je da poučava, ali je s vremena na vreme savetovao ljudima kako da slede Put.

Jednog dana neki učenik koji je bio i nesposoban da uči i sav obuzet 'mističnim ceremonijama' do|e mu u posetu. On ga zapita:

"Kako najbolje mogu da iskoristim učenje mudraca?"

Sufi reče:

"Srećan sam što mogu da ti saopštim da ti je na raspolaganju nepogrešiv metod koji odgovara baš tvojim sposobnostima."

"A šta je to, ako mi je dozvoljeno da pitam?" "Jednostavno zapuši uši i misli na rotkve." "Pre, za vreme ili posle čitanja i vežbi?" "Umesto upražnjavanja i jednog od njih."

HALABI

Sulejman Halabi uvek je imao jednu debelu knjigu koju je držao na podu i koja mu je služila kao stepenik. Jedan ozbiljan i uvažen posetilac ne znajući Sulejmanove navike savi se dok je ulazio da bi podigao knjigu.

"Ostavi je nek' leži tamo!", reče Halabi.

"Takvo nepoštovanje prema bilo kakvoj knjizi ne smatra se dostojnim za onog ko pripada redovima Mudrih", reče posetilac.

"Još je nedostojnije", reče Sulejman, "zamišljati da knjiga koja je nekim ljudima korisna, može da bude od koristi i drugim ljudima. A još je gore od nedostojnog da neko ne zna da postoje načini predavanja znanja koje predaje znanje bez obzira na to kako ta sredstva izgledaju."

BAHAUDIN

Rekli Bahaudinu Nakšbandu:

"Ti kazuješ priče ali nam ih ne objašnjavaš." On reče:

"Kako bi vam se svidelo kad bi čovek od koga

kupujete voće jeo pomorandžu pred vašim očima, ostavljajući vam samo koru?"

PREDSKAZANA SMRT

Bio jednom jedan derviš koji je imao šezdeset učenika. Poučavao ih je kako je najbolje znao, a onda do|e čas da pro|u kroz novo iskustvo.

On sazva sve učenike i reče im:

"Sada moramo da krenemo na dugačak put. Nešto, nisam siguran šta, dogodiće se uz put. Oni me|u vama koji su stekli dovoljno znanja biće sposobni da me prate. Ali, prvo morate svi da zapamtite ovu rečenicu: 'Ja moram da umrem umesto derviša!' Budite spremni da uzviknete ovo u svako vreme kadgod podignem obe ruke."

Neki učenici stadoše da mrmljaju izme|u sebe, veoma sumnjičavi u odnosu na derviševe pobude. Ne manje no pedeset devetoro od šezdesetorice ga je napustilo govoreći:

"On zna da će jednom biti u opasnosti, i sprema se da žrtvuje nas umesto sebe."

Tako|e mu rekoše:

"Ti možda pripremaš neki zločin – možda čak ubistvo; nikako ne možemo da te pratimo pod takvim uslovima!"

Tako derviš i njegov jedini preostali drug počeše putovanje.

Najstrašniji i najnepravedniji tiranin onoga doba zauzeo je obližnji grad kratko vreme pre no što oni u|oše u njega. Želeći da upečatljivim činom sile učvrsti svoju vladavinu, on pozva preda se svoje vojnike:

"Zatvorite nekog putnika pokorna izgleda i dovedite ga na sud na gradski trg. Predlažem da ga osudimo za bezbožništvo."

Vojnici rekoše:

"Slušamo i pokoravamo se!"

Zatim odoše na ulice i baciše se na prvog putnika namernika na koga nai|oše. Desi se te je to bio učenik onoga derviša. Derviš je sledio vojnike do mesta na kome je sedeo kralj, dok su se stanovnici čuvši bubnjeve smrti, unapred dršćući od straha sakupljali unaokolo.

Učenika baciše pred tron a kralj prozbori:

"Rešio sam da na primeru skitnice pokažem ljudima da nećemo trpeti nepokornost i pokušaj bekstva. Odlučeno je da smesta umreš!"

Na to derviš zavika iz sveg glasa:

"Uzmi moj život, o Vladaru, umesto života ovog bezvrednog mladića! Ja sam grešniji od njega jer sam ja bio taj koji ga je naveo na stazu lutalice!"

U tom trenutku on podiže obe ruke iznad glave, a učenik povika:

"Velikodušni Kralju! Molim te dozvoli mi da umrem. Ja moram da umrem umesto derviša!"

Kralj beše zaprepašćen. On reče svojim doglavnicima:

"Kakvi su ovo ljudi koji se otimaju tek da bi okusili smrt? Ako je to junaštvo, zar to neće da raspali narod protiv mene? Posavetujte me šta mi je činiti!"

Savetnici većahu nekoliko trenutaka a onda rekoše: "Svetli Vladaru! Ako je ovo junaštvo, malo šta možemo da učinimo, sem da činimo još veću nepravdu narodu sve dok se potpuno ne obeshrabri. Ali nemamo

šta da izgubimo ako upitamo derviša zašto je tako nestrpljiv da umre."

Zapitan, derviš odgovori:

"Carsko Veličanstvo! Predskazano je da će danas na ovom mestu umreti jedan čovek, i da će ponovo ustati i da će posle toga postati besmrtan. Naravno, i ja i moj učenik želimo da budemo taj čovek."

Kralj pomisli: "Što bih druge učinio besmrtnima kada ni sam to nisam?"

Razmislivši malo, on naredi da ga odmah pogube umesto lutalica. Tada i najgori me|u kraljevim zlim pomoćnicima, iz pohlepe za besmrtnošću, ubiše sami sebe. Nijedan se ne podiže, a derviš i njegov učenik nastaviše put iskoristivši pometnju.

HILMI

Pitali Hilmija:

"Zašto si toliko zainteresovan za stvari koje nemaju veze sa čovekovim napretkom?"

On odgovori:

"Ako želiš da saznaš kako naporno radi kovač, pogledaj opiljke metala na podu njegove radionice."

DEOBA KAMILA

Bio jednom jedan stari sufi učitelj koji je hteo da bude siguran da će njegovi učenici posle njegove smrti naći pravog učitelja Puta za sebe. Stoga, posle obaveznih amaneta propisanih zakonom, on ostavi učenicima sedamnaest kamila sa ovim nalogom:

"Podelićete kamile izme|u vas trojice na sledeći način: najstariji neka dobije polovinu, srednji po godinama jednu trećinu, a najmla|i treba da dobije jednu devetinu."

Kako je umro i čim njegova poslednja volja bi

pročitana, učenici u prvom trenutku behu zapanjeni tako nemogućim odredbama Učiteljeve ostavštine. Neki rekoše: "Hajde da imamo zajedničko vlasništvo nad kamilama!" Drugi razmotriše predlog pa rekoše: "Rečeno nam je da izvršimo najpribližniju moguću podelu." Drugima sudija reče da prodaju kamile i da podele novac; neki su tvrdili da je testament bez važnosti i da zbog svojih odredbi ne može da bude izvršen.

Tada im pade na pamet da je u svemu tome skrivena neka mudrost i počeše da tragaju za onim ko bi mogao da reši nerešivi problem. Svako koga bi iskušali izneverio bi glas mudrog koji je uživao, sve dok ne do|oše do zeta Prorokova, Hazrat Alije. On reče: "Evo rešenja. Dodaću jednu kamilu vašim. Od osamnaest kamila daćete pola – devet kamila – najstarijem učeniku. drugi će dobiti trećinu, što je šest. Poslednji učenik će moći da dobije jednu devetinu, a to su dve kamile. To je sedamnaest. Jednu preostalu kamilu – uzimam natrag sebi." Tako su učenici našli sebi učitelja.

ABUD IZ OBDURMANA

Pitali Abuda iz Obdurmana:

"Šta je bolje? Biti mlad ili biti star?" On reče:

"Biti star znači imati manje vremena pred sobom, a

više grešaka iza sebe. Ostavljam vama da presudite šta je bolje."

SKORO JABUKA

Nadžrani reče:

"Ako kažeš da 'skoro razumeš' govoriš besmisleno." Teolog kome se dopala ova izjava zapita:

"Možeš li da nam daš neki primer za ovo iz svakodnevnog života?"

"Naravno", reče Nadžrani, "to je isto kao kad bi rekao da je nešto 'skoro jabuka'."

OSEĆANJE

Pitali Unvaisa: "Kako se osećaš?" On odgovori:

"Kao onaj ko se probudio ujutro i ne zna da li neće biti mrtav uveče."

Drugi čovek reče:

"Ali to vredi za svakog čoveka!" Unvais reče na to:

"Da, ali koliko ih to oseća?"

ABDULRAŠID IZ ADANA

"Kakav je tvoj pogled na unutrašnje znanje?", upita derviš Abdulrašid poznat po svojoj blagosti, jednog teologa tradicionalistu.

"Nemam strpljenja za njega!" "I šta još?"

"Muka mi je od njega!" "I šta još?"

"Sama ideja me odbija!"

"Kako je to zanimljivo!", reče Abdulrašid, "da tako logičan i izvežban um kao što je tvoj, zapitan o pogledu na neku stvar, može da je opiše samo sa tri lična raspoloženja!"

GLEDANJE

Priča se da je Avicena-filosof, rekao jednom sufi mudracu:

"Šta bi moglo da bude vi|eno kad nikog ne bi bilo da gleda?"

Sufi odgovori:

"Šta ne bi moglo da bude vi|eno kada bi postojao neko ko gleda?"

REčI IZRAELA IZ BUHARE

"Učenje je kao vazduh.

čovek živi u njemu, ali ga ne poima osećanjima niti svešću, a opet bi umro bez njega. Primećuje ga samo kada je zaga|en, u izvijanju dima i njegovom mirisu. On vidi zaga|en vazduh, udiše ga i misli da je to čista supstanca.

Lišen njega, on umire. Ali dok se guši, podložan je

halucinacijama i maša se lekova umesto čistog vazduha.

No, čovek može da ga postane svestan i da ga bolje iskoristi, shvatajući da je to sveprožimajuća supstanca koja je tako zanemarena da niko ne primećuje njeno prisustvo."

ZEMLJE GURUA

Neki trgovac reče jednom sufiju:

"Neke zemlje su prosto prepune gurua, duhovnih učitelja sa formulama i doktrinama raznih vrsta. Zašto onda ima tako malo sufi učitelja u ovom kraju? I zašto oni koji su priznati i od strane javnosti ispadaju na kraju samo imitatori ili ponavljači vežbi koje je izmislio neko drugi?"

Sufi reče:

"Ovo su dva pitanja, ali imaju jedan isti odgovor.

Indija, na primer, puna je gurua i njihovih sledbenika dok su poznati sufi mudraci više nego retki, jer se gurui i njihovi učenici igraju dok sufisti rade. Bez rada sufista čovečanstvo bi izumrlo. Indija je zemlja

čarobnika-zmija; gurui su čarobnici ljudi; oni zabavljaju ljude. Nepoznati duhovni učitelji rade za ljude i narod uopšte. Treba zato da tragamo za skrivenim učiteljima Istine. Deca neka tragaju za zabavom.

Zar nisi primetio gomile bivših učenika gurua koje

nas danju okružuju? činjenica je da samo jedan od stotine može da bude posvećen, jer su bili učeni da uživaju u nečemu u čemu je trebalo da budu učeni da uče."

ADŽAMI

Hasan pitao Adžamija:

"Kako si postigao sadašnju uzvišenost duhovnog preobražaja?"

Adžami reče:

"Prosvetljavanjem srca nebeskom kontemplacijom, a ne crnjenjem hartije, pisanjem."

ZAKONI

Kalif Harun Al-Rašid sedeo je prerušen jedne večeri sa nekim dervišima. Jedan od prisutnih reče:

"Dobra je ona vladavina koja služi narodu." Harun koji je bio obučen kao trgovac primeti:

"Ali to je opasno mišljenje, jer to bi onda značilo da narod može da ospori da su neki zakoni primenljivi na njega."

Stari sufi koji je bio prisutan reče:

"Takav nedostatak razumevanja je u stvari redak. Kada bi za vreme neke od svojih tajnih poseta raznim delovima grada Kalif čuo o tome kako vlada uverenje o ograničenoj primeni zakona, on bi možda bio dovoljno nerazuman pa bi nas pozvao sutradan pred sud. Inače, takvo mišljenje nije opasno."

LUKSUZ

Bio jednom jedan sufi koji je bio dobar poslovan

čovek pa je sakupio veliko bogatstvo. Drugi čovek koji ga je posetio bio je zapanjen njegovim vidnim bogatstvom i primeti:

"Upravo sam bio kod tog i tog sufija. Znaš li da je bio okružen svakojakim luksuzom?"

Kada ove reči saopštiše onom sufiju, on reče:

"Znao sam da sam okružen skoro svakim luksuzom; ali samo jednim ne. Sada znam da je onoga dana kada je onaj čovek došao, moja zbirka luksuza bila upotpunjena. Poslednji luksuz je kada imaš nekog ko ti zavidi."

CENA SIMBOLA

Upitan zašto toliko mnogo naplaćuje časove Nauke, Said Gaus Ali-Šah reče:

"Zašto ne?"

"Ali sigurno te nije toliko stajalo da postigneš znanje ili da živiš dok ga prenosiš drugima."

"Naprotiv", reče sufi, "ono me je stajalo toliko mnogo da novac nije ekvivalent za mene, već samo simbol, ali za tebe on ima stvarnu vrednost.

DIVOVSKE JABUKE

Jednom jedan sufi do|e u posetu nekom kralju kako bi ga savetovao u državnim stvarima. Tokom vremena njih dvojica postaše dobri prijatelji. Posle nekoliko meseci, sufi reče:

"Sada moram da idem i da boravim me|u najnižim ljudima tvoga kraljevstva, u siromaštvu i mnogo milja odavde."

Kralj ga je nagovarao da ostane ali je sufi bio nepokolebljiv i konačno uveri kralja da mora da vrši svoju dužnost prema svim ljudima.

"Kako ću onda da ostanem u vezi sa tobom?", upita

kralj.

Sufi mu pruži jedno pismo sa rečima:

"Ako ikada budeš čuo neverovatnu vest o nekom

voću iz te i te provincije, otvori ovo. Tada će moje delo biti okončano."

Sufi otputova i živeo je kao bilo koji čovek izvršavajući svoje dužnosti u skladu sa naukom derviša. Nekoliko godina kasnje, neki čovek misleći da sufi krije blago ubije ga noću tajno; no sve što je našao bila je jedna kesa sa natpisom 'seme divovske jabuke'.

On poseja seme, i za kratko vreme jabukova stabla koja su davala plod veliki kao čovečja glava ispuniše njegov vrt. Narod poče da poštuje ubicu kao svetog

čoveka, jer kome bi drugom izrastao voćnjak za samo par dana i to usred zime i sa plodovima takve veličine. Ubici pak nije bila dovoljna sva ta laska.

"Ako nisam stekao novac od čoveka koga sam ubio", mislo je on, "evo sada prilike da se obogatim. Sve ću jabuke odneti kralju i on će me zacelo nagraditi."

Posle mnogo prepreka on bi doveden pred monarha. Ubica reče:

"Vaše Veličanstvo, u ovoj korpi imam jednu jabuku veličine ljudske glave koju sam odgajio sa još mnogo drugih usred zime u toj i toj provinciji."

U prvom trenutku kralj je bio zapanjen kada je ugledao voće. Tada se priseti pisma onog sufija, i naredi da se donese iz riznice gde ga je čuvao i otvori ga. Pismo je kazivalo:

"čovek koji je odgajio divovske jabuke je moj ubica bez obzira na sve poštovanje koje zaslužuje. Neka pravda bude zadovoljena."

Kralj naredi da ubica bude pogubljen, a sam ode u derviše.

KNJIGA MUDROSTI

Sinab reče:

"Prodaću Knjigu Mudrosti za sto zlatnika a neki ljudi će čak reći da je jevtina."

Junus Marmar mu na to reče:

"A ja ću da pružim ključ za njeno razumevanje, i skoro niko ga neće prihvatiti čak ni besplatno."

DOSLOVNOST

čovek koji je hteo da postane učenikom, do|e sufiju u Bagdad i izloži mu svoju veliku želju.

"Primiću te na probu", reče sufi, "i evo mojih prvih uputstava: ne smeš da imaš nikakvu ličnu niti tu|u svojinu."

Učenik pristade. Tada sufi reče:

"Moraš da otputuješ odavde do Buhare, a uz put beleži sve što vidiš i što ti se dogodi. Posle toga očekuj od mene naredna uputstva."

Učenik se spremi i otputova za Buharu. Tek što je

stigao kad oseti ubod i shvati da je postao domaćinom neke buve.

"Moje putovanje nema vrednosti", reče u sebi, "jer ne mogu da ostanem u Buhari kako mi je nare|eno pošto nisam u celosti ispunio prvo uputstvo. Ova buva zacelo ne pripada meni. Pošto je ona očigledno svojina nekog drugog, moram da se vratim istim putem kojim sam došao ne bih li našao njenog vlasnika."

Uz put, niko nije želeo da primi buvu, sve dok se nije vratio u Bagdad, gde buva sama od sebe skoči sa učenika i – pobeže.

SIJAPOŠ

Pitali Sijapoša:

"Zašto ne prodireš u bit stvari i odmah nam ne daš dokaze kojima bismo mogli da proveravamo naše napredovanje u Nauci?"

On reče:

"Šećer, brašno, mast i toplota su sasvim dobri svako za sebe. Pomešani, sa malo vremena, oni čine izvrsnu alvu."

SREĆNI LJUDI

Išan Turki, slavni šeik, posla jednog svog učenika na dugačak put sasvim samog, sa nalogom da potraži ljude koji sebe smatraju srećnim, i da provede neko vreme sa njima, izdržavajući sebe radeći za njih. Kada su ga pitali zašto je to učinio, Učitelj reče:

"Svi oni koji sebe smatraju srećnima treba da poseduju onu vrstu harmonije koju upravo želim da prikažem svome učeniku. Najbolji način da ga onemogućim da na|e takve ljude je bio da mu opišem glavne osobine koje bi takva osoba trebalo da ima. Da sam mu rekao 'Na|i ljude sa unutrašnjom harmonijom' on to ne bi umeo."

SLOJEVI PESKA

Bila jednom jedna žena koja je svojevremeno napustila redove vere u kojoj je bila ro|ena i odgajana. Napustila je zatim i redove ateista i priklonila se drugoj veri. Zatim je postala ube|ena da je istina u nekoj drugoj veri. Svaki put kada bi menjala svoja uverenja zamišljala je da je postigla nešto, ali ne dovoljno. Svaki put kada bi bila uvedena u neki novi verski red bila bi lepo primljena i sledbenici tog reda bi smatrali da je prihvatanje takve vernice dobra stvar i za nju i za red jer je njeno opredeljenje smatrano kao znak njenog prosvetljenja i verskog ube|enja.

Njeno unutrašnje stanje pak bilo je sama zbrka. Najzad, ona ču za nekog slavnog sufi učitelja i uputi se njemu. Pošto je saslušao njena uveravanja i njene ideje on joj reče:

"Vrati se svome domu! Poslaću ti kasnije svoju odluku."

Nekoliko dana kasnije žena zateče na svojim

vratima jednog učenika onog učitelja. U rukama je nosio paket koji je šeik poslao ženi. Kada učenik predade paket i ode, ona ga otvori. U njemu je bila staklena boca sa tri sloja peska: crnog, crvenog i belog, koji su bili pritisnuti kučinom da se ne bi pomešali. Spolja je pisalo na boci: "Skloni kučinu pa ćeš videti kako izgledaš".

Ona izvadi kučinu i promeša pesak u boci. Različito obojena zrnca peska se izmešaše i sve što joj je ostalo u rukama beše samo gomilica sivkastog peska.

ŽIVINARNIK

Neki učitelj visokog sufi ranga bio je istovremeno i odgajivač domaćih životinja. Pored posla na svome imanju napisao je veliki broj knjiga i udžbenika. Jednoga dana do|e mu u posetu čovek koji je pročitao sva njegova dela i koji je zamišljao da je i on sam tragalac za Istinom, i izrazi svoju želju da raspravljaju o uzvišenim stvarima.

"Pročitao sam sve tvoje knjige i sa nekim tvojim idejama se slažem, a sa nekim ne. U nekim knjigama, opet, slažem se sa nekim delovima, a neke ne razumem. Neke knjige mi se svi|aju više od drugih, a neke uopšte ne."

Seljak-mudrac odvede svog gosta u živinarnik gde su se kočoperile kokoške i druga perad i gde je bilo rasuto zrnevlje po zemlji. Zatim mu pokaza obore i torove svoga imanja. Tada mu reče:

"Ja sam seljak – proizvo|ač hrane. Vidiš li ove

šargarepe i jabuke? Neki ljudi vole jedno, neki drugo. Vidiš li životinje? Ljudi ih sve poznaju ali neke vole više zbog jahanja, vune ili mesa. Neki vole kokoške, neki koze a neki konje. Zajednički imenitelj nije, dakle, dopadanje ili nedopadanje. To je ishrana. Jer, sve je to hrana."

HALKAVI

Pitali Halkavija:

"Kakvo si ponašanje usvojio tokom svog života da bi odredio osobine ljudi koje si susretao?"

On reče:

"Uglavnom sam postupao sa poniznošću i potčinjenošću. One koji su postajali agresivni u odgovor na moju poniznost izbegavao sam što sam više mogao. Onih koji su me poštovali zbog mog poniznog izgleda klonio sam se još više."

MOTIVACIJE

Sedela žena uz ivicu puta i plakala gorko kraj groba svoje kćeri. Bila je predmet pažnje i saučešća svakoga ko bi je ugledao. Prolazio tuda Šeik Atar pa se zaustavi i obrati sledećim rečima ljudima oko sebe:

"Utisak je moj da su oni koji sažaljevaju ovu ženu u mnogo težoj situaciji. Žena, nasuprot hiljadu drugih oko nje, barem zna šta je uzrok njenog bola i bića od koga je odvojena. Ljudi se nalaze u sličnom stanju – otu|eni su i kao odvojeni od svoje porodice ali toga nisu svesni. Sve

što znaju je da su nesrećni i moraju da izna|u po svaku cenu razloge kojima će da pripišu uzroke svoje tuge."

ULJE, VODA, PAMUK

Neki čovek, koji je želeo da izuči sve vrste filosofskih sistema, napisao pismo dervišu Abdul-Azisu iz Meke u kome ga zamoli da ga ovaj pouči u veštini pravljenja razlike i pore|enja.

Posle izvesnog vremena stiže mu od derviša boca ulja u kome se nalazila i izvesna količina vode i jedan komad fitilja. Uz paket je bilo priloženo pismo u kome je stajalo:

"Dragi prijatelju, ako staviš fitilj u ulje dobićeš svetlost ukoliko ga prineseš vatri. Ako izbaciš ulje iz boce i staviš fitilj u vodu, svetlost dobiti nećeš. Ako pak promešaš ulje i vodu i onda staviš fitilj, on će samo pucketati i dimiti se ukoliko ga zapališ. Nema potrebe da nastavljamo ovaj opit posetama i razgovorima kada može da bude izveden na ovako jevtin i očigledan način kao što je ovaj."

POSEĆIVANJE I DOBIJANJE

"Oni koji su nas posetili", reče Nakšband, "i nisu dobili ono što im je stvarno bilo potrebno, nisu nas u stvari ni posetili. Oni štaviše neće nikad biti dovoljno ispunjeni (znanjem). Od onih koji žele da govore sa nama, mi nemamo šta da čujemo, onima koji žele samo da nas slušaju nemamo šta da kažemo. Onima koji prihvataju ono što su dobili i ne zamišljaju da nisu dobili ništa, biće dato još više. Onima koji žele drugo a ne ono

što im je ponu|eno ovde, nemoguće je da prime šta bilo i gde bilo.

Sećate li se čoveka kome je bilo dato zlato umesto srebra koje je tražio? On je rekao:

'Ovo ne mogu da potrošim zato što nije belo!'"

UČENJE

Niko od mene nije naučio veštinu ga|anja iz luka a da od mene nije kasnije načinio sebi metu.