PRAZNIK DUHOVA

DUŠEVNOG STREMLJENJA I RADA NA PRODUHOVLJENJU SVETA

Drugo predavanje, Keln, 09.06.1908

 

Rudolf Štajner

 

Praznik Duhova

Duševnog stremljenja

i rada

na produhovljenju sveta

Dva predavanja, održana u Kelnu

Duhovi, 7. i 9. Juna 1908

 

1979

RUDOLF STEINER VERLAG

DORNACH / SCHWEIZ

 

 

SADRŽAJ

                                                                                                       Str.

Praznik duhova,duševnog stremljenja i rada na produhovljenju sveta          5

Prvo predavanje, Keln 7. Juni 1908    

 

 

                                 

Praznik duhova,duševnog stremljenja i rada na produhovljenju sveta        13

Drugo predavanje, Keln, 9. Juna 1908

 

 

 

ODŠTAMPANO KAO RUKOPIS

 

O karakteru ovog odštampanog privatnog spisa izjašnjava se Rudolf Štajner u svojoj autobiografiji “Moj životni put” (35. i 36. Poglavlje, Mart 1925) na sledeći način:

“Sadržaji ovog spisa nisu smišljeni za štampanje određenih saopštenja, već kao usmeno…”

Nigde nije čak ni u neznatnoj meri nešto rečeno, što ne bi bio najčistiji rezultat samoizgradjujuće antroposofije… Ko čita ovaj privatni spis, može da prihvati u punom smislu , da je to baš to što antroposofija ima da kaže. Stoga možemo bez razmišljanja da odustanemo od odredbe da ovaj spis širimo samo u krugu članstva.  Moraće samo da se prihvati, da se u od mene nepregledanom štampanom primerku nađu greške.

Osuda o sadržaju jednog takvog privatnog spisa ,može se priznati naravno samo onom, koji poznaje, šta se prihvata kao uslov za prosudjivanje.

A to je za skoro sve ove štampane spise, barem antropozofska spoznaja čoveka, kosmosa, ukoliko je njegovo Biće predstavljeno u Antropozofiji, i onog, što se nalazi kao »antropozofske priče« u saopštenjima iz Sveta-Duha. « 

 

 

 

PRAZNIK DUHOVA, DUHOVNOG STREMLJENJA

 I RAD NA PRODUHOVLJENJU SVETA

 

Prvo predavanje, Keln, 7. Juni 1908

 

 

U raznim prilikama je već bilo naglašeno, da onaj spiritualni razvoj, kojem stremi duhovno naučni pokret, mora da dovede ljude u živu vezu sa čitavom okolinom. Mnogo toga je u okruženju postalo za čoveka mrtvo i prazno, što je još naše pretke ispunjavalo poštovanjem. Strano i hladno stoji veliki broj ljudi, npr. prema našim godišnjim praznicima. Naročito gradski stanovnici imaju još samo oskudno sećanje na to, šta znače praznici Božića, Uskrsa i Duhova.

  Onaj silni sadržaj osećanja, koja su naše pretke povezivali sa tim prazničnim vremenima, jer su znali za vezu sa velikim činjenicama duhovnog sveta, koju današnje čovečanstvo više nema. Danas ljudi stoje hladno i prazno prema božićnim i uskršnjim praznicima, a posebno prema prazniku Duhova. Duhovno strujanje naniže je postalo za mnoge ljude jedan apstraktni dogadjaj. Ali to će tek postati drugačije, to će biti tek život i stvarnost kada ljudi dođu do istinite duhovne spoznaje čitavog sveta.

  Danas se mnogo priča o prirodnim snagama, ali o bićima, koja stoje iza ovih prirodnih snaga, govori se sasvim malo. Kada se govori o bićima prirode, onda to današnji čovek posmatra kao podgrejavanje starog sujeverja. Da se one reči, koje su naši preci upotrebljavali, zasnivaju na stvarnosti – kada neko tvrdi da Gnomi, Undine, Silfe i Salamanderi znače nešto stvarno -, to onda važi za staro sujeverje. Ono što ljudi imaju kao teorije i predstave, prvo je u izvesnom smislu blizu ravnodušnosti; a kada ljudi budu zavedeni ovim teorijama, da ne vide izvesne stvari i da ne mogu da primene njihove teorije u praktičnom životu, tada tek počinju stvari da dobijaju svoje puno značenje. 

  Uzmimo jedan grotesni primer: Ko veruje u bića , čije je postojanje vezano za vazduh ili koja su utelovljena u vodi? Kada neko na primer kaže: Naši preci su verovali u neka bića, u Gnome, Undine, Silfe, Salamandere, ali to su sve fantastične stvari! – tada se može odgovoriti: Upitaj jednom pčele. – I kada bi pčele mogle govoriti, tada bi nam one odgovorile: Za nas Silfe nisu sujeverje, jer mi sasvim dobro znamo šta mi imamo od Silfi! – A onaj čije su duhovne oči otvorene, može da prati, koja je to snaga koja privlači pčele ka cvetu. Instinkt, prirodni nagon – kako čovek odgovara, jesu prazne reči. Bića su to, koja vode pčele ka cvetnoj čaši, da tamo traže hranu, i u čitavom pčelinjem roju, koji izleće po hranu, delatna su bića koja su naši preci nazivali Silfama.

  Tu svuda, gde se dodiruju prirodna carstva, pruža se prilika, da se izvesna bića objave. Na primer, u unutrašnjosti zemlje, tu, gde se kamen dodiruje sa metalnom žilom, tu se smeštaju posebna bića. Na izvoru, gde mahovina pokriva kamen i time biljno carstvo dodiruje mineralno carstvo, tu se učvršćuju takva bića. Gde se dodiruje životinja i biljka, u cvetnoj čašici, pri dodiru pčele sa cvetom, tu se utelovljavaju odredjena bića, isto tako tamo, gde se čovek dodiruje sa životinjskim carstvom. To nije slučaj u toku uobičajenog dodira. Na primer, kada kasapin kolje govedo, ili kada čovek jede meso životinje, u normalnom toku života to nije takav slučaj. Ali gde se u van normalnom toku, kao kod pčele i cveta, dodiruju carstva kao kroz prelivanje života, tu se utelovljuju bića. A posebno tu, gde je čovečija ćud, njegov intelekt, posebno angažovan pri ophodjenju sa životinjama, kod jednog odnosa, kao što je na primer izmedju pastira i ovaca, jedan duševni odnos, tu se utelovljuju takva bića.

  Takav intimniji odnos čoveka prema životinjama nalazimo češće, kada se vratimo unazad, u stara vremena. U vreme nižih kultura imali smo mnogostruko takav jedan odnos, kao što ga ima Arapin prema svom konju, a ne kao vlasnik konja za trke prema svojim konjima. Tu nalazimo one snage karaktera koje igrajući prelaze iz carstva u carstvo, kao izmedju pastira i jaganjca. Ili gde se razvijaju i isijavaju snage mirisa i okusa, kao izmedju pčele i cveta, tu se stvara prilika, da se mogu uteloviti sasvim odredjena bića. Kada pčela siše cvet, tada može jasnovidi da primeti, kako se na rubu cveta stvara mala aura. To je delovanje okusa: ubod pčele u cvetnu čašicu postao je izvesno sredstvo okusa     – pčela doživljava okus – i zrači kao aura cveta, a to je hrana za silfska bića. Isto tako je osećajni element, koji se odigrava izmedju pastira i ovaca, hrana za Salamandere.

  Nekaa pitanja ne važe za onog, koji razume duhovni svet: Zašto su tada ta bića tu a inače nisu? -  O poreklu ne smemo pitati; njihovo poreklo leži u svemiru. Ako im damo povod za hranu, tada su bića tu. Tako na primer loše misli, koje čovek zrači, privlače loša bića u auru čoveka, zato što tamo nalaze hranu. Onda se u njegovoj auri utelovljuju izvesna bića.

  Svuda, gde se dodiruju različita prirodna carstva, pruža se prilika, da se izvesna duhovna bića utelotvore. Gde se metal pripija uz kamen u unutrašnjosti zemlje, tu vidoviti vidi, kada rudar cepa carstvo zemlje, na različitim mestima čudnovata bića kako zajedno šćućurena sede jedno uz drugo, u sasvim malom prostoru. Ona se razilaze, raspršuju , kada se otklanja zemlja. To su čudnovata bića, koja na primer u izvesnom odnosu uopšte nisu drugačija od čoveka. Ona doduše nemaju fizičko telo, ali ona imaju razum. Ipak razlika izmedju njih i  čoveka je, da ona imaju razum bez odgovornosti. I zato nemaju osećaj nepravde kod raznih obešenjačkih šala, koje igraju sa čovekom. Gnomi su naziv ovih bića, a zemlja zaklanja njihove mnogobrojne vrste, i oni su tu kod kuće gde se kamen dodiruje sa metalom. Ranije su vrlo dobro služili ljudima kod starog rudarstva, ne kod rudnika uglja, već u rudarstvu metala. Način na koji se u stara vremena postavljao rudnik, znanje o tome, kako naslage leže, to je bilo preuzeto kroz ova bića. Ova bića su znala gde su najbolje naslage za iskopavanje, jer ona znaju, kako u unutrašnjosti zemlje leže slojevi, i zbog toga su mogla dati najbolje uputstvo, kako to treba da se obradi. Kada neće da se radi sa duhovnim bićima i samo se oslanja na čulno, onda se dospeva u ćorsokak. Od ovih duhovnih bića mora se naučiti izvestan postupak, da bi se istražila zemlja.

 

Isto tako se nalaze utelovljenja bića na izvoru. Gde kamen dodiruje izvor, tu se utelovljuju bića, koja su vezana za element vode: Undine. Tu gde se dodiruju životinja i biljka, tu deluju Silfe. Silfe su vezane za element vazduha, one vode pčele do cveta. Tako im dugujemo skoro sve korisne spoznaje o pčelarstvu starih tradicija, i upravo možemo od njih mnogo naučiti o pčelarstvu. Jer ono što danas postoji kao nauka o pčelama, potpuno je prožeto zabludama, a stara mudrost koja se dalje prenosila kroz tradiciju, biće tako kroz to samo zavedena. Tu se nauka pokazuje kao nešto neupotrebljivo. Korisni su samo stari zahvati, čije je poreklo nepoznato, pošto je čovek tada koristio duhovni svet kao putokaz.

 

Salamanderi poznaju ljude i dan danas, jer kada neko kaže: Pritiče mi nešto, ne znam odakle - , to je onda najčešće delovanje Salamandera.

Kada čovek pristupi životinji u prisnoj povezanosti, kao pastir sa svojim ovcama, tada dobija spoznaje šapatom od  bića koja žive u njegovoj okolini. Pastiru je došaptavano njegovo znanje,  koje on ima u odnosu na njegovo stado ovaca, od Salamandera u njegovoj okolini. Ova stara saznanja su danas isčezla i moraju se sada ponovo osvojiti kroz dobro proverene okultne spoznaje.

 

Razmatrajmo ove misli dalje, tako ćemo morati sebi reći: Mi smo potpuno okruženi duhovnim bićima. Mi idemo kroz vazduh, a on nije samo hemijska supstanca, već svaki dašak vetra, svako vazdušno strujanje je objava duhovnih bića. Mi smo okruženi i sasvim prožeti ovim duhovnim bićima, a čovek mora u budućnosti, ako ne želi da iskusi potpuno tužnu, životno isušujuću sudbinu, da ima saznanje o onom što oko njega živi. Bez ovog saznanja neće više moći daleko da stigne. Čovek mora sebe da upita: Odakle potiču ova bića? Odakle se pokreću ova bića?

Ovo pitanje nas vodi do jedne važne spoznaje. Da bi u nama izgradili jedno gledište o tome, moramo sebi razjasniti, kako se u višim svetovima odigravaju izvesne činjenice, kroz koje će se izvesne stvari onog što je štetno i zlo, preobraziti kroz jedno mudro vodjstvo u dobro. Uzmimo, na primer, otpad đubriva: ono je odbačeno i deluje u ekonomiji kroz mudru upotrebu kao osnova za kasnije klijanje biljke. Stvari koje su naizgled otpale od višeg razvoja, biće ponovo prihvaćene i preobražene od viših snaga. To susrećemo posebno snažno kod bića, o kojima smo govorili, a to prepoznajemo u sasvim posebnoj meri meri, kada pratimo nastajanje ovih bića.

Pa kako nastaju salamanderska bića? Mi hoćemo to sada da razjasnimo. Salamanderi su bića kojima je potreban odredjeni odnos čoveka prema životinji.

Životinje nemaju jedno takvo ja kao što ima čovek. Takvo ja postoji samo kod današnjeg čoveka na zemlji. Ova čovečija-ja su takva, da svaki čovek ima u sebi sadržano jedno ja. Kod životinja je drugačije: životinje imaju jedno grupno ja, jednu grupnu dušu. Šta to znači? Jednorodna grupa, isto oblikovanih životinja ima jedno zajedničko ja; na primer svi pojedinačni lavovi imaju jedno zajedničko ja, svi tigrovi, sve štuke.

Životinje imaju svoje ja u astralnom svetu. To je tako, kao kad bi čovek stajao iza zida sa deset rupa i tu proturio svojih deset prstiju. Čovek se tada ne može videti, ali svako razuman bi zaključio: tu iza je jedna centralna sila, koja pripada svim tim prstima. Tako je to sa grupnim-ja. Pojedinačne životinje su samo članovi. Ono, čemu one pripadaju, nalazi se u astralnom svetu. Ova životnjska-jastva nisu slična čovečijem, mada, duhovno gledano, ona se mogu porediti, jer životinjsko-grupno-ja je jedno veoma, veoma mudro biće. Čovek kao individualna duša još uvek nije toliko mudar. Pomislimo samo na primer, na odredjenu ptičiju vrstu: koja mudrost leži u tome, da odlaze u potpuno odredjenu visinu i u potpuno odredjenom pravcu, da bi izbegli zimu i da bi se u proleće, drugim putem, ponovo vratili. Tu prepoznajemo, u ovom ptičijem letu mudro delovanje snaga grupnog-ja. Možemo da ih nadjemo svuda u životinjskom carstvu.

Ljudi su veoma uskogrudi, kada beleže ljudski napredak. Setimo se naših školskih časova, gde smo učili, kako je u srednjem veku dolazilo do postepenog strujanja novog vremena. Srednji vek beleži odredjene značajnosti, kao otkriće Amerike, pronalazak baruta, umetnost štampanja knjiga i konačno lanenog-papira. Naravno, to je bio jedan značajan napredak, da se ovaj proizvod koristi umesto pergamanta, ali grupna duša osa je to isto učinila još hiljadama godina ranije, jer gnezdo osa je upravo od istog materijala kao papir izradjen od  čoveka; ono se sastoji od papira.

Čovek će prvo postepeno pronalaziti, kako se odredjene kombinacije njegovog duha odnose prema onome što su grupne duše utkale u svet.

Grupne duše su u neprekidnom kretanju. Vidoviti vidi duž kičme životinja jedno stalno treperenje. Kičma je kao obavijena treperućim svetlom. Životinje su prožete strujanjima, koja idu oko čitave zemlje u svim pravcima u bekonačnom broju i koje deluju na životinje tako što strujanjem obavijaju kičmenu moždinu. Ove životinjske grupne duše, neprestano u kružnom obliku kretanja, obavijaju na svakoj visini i pravcu oko zemlje. Ove grupne duše su veoma mudre, ali njima jedno nedostaje, što one još nemaju: one ne poznaju ljubav, što se tako naziva na zemlji. Ljubav je samo kod čoveka povezana sa mudrošću individualiteta.

Grupna duša je mudra, ali pojednačna životinja ima ljubav kao polnu ljubav i roditeljsku ljubav. Ljubav je u životinji individualna, ali mudro uredjenje, mudrost grupnog-ja je još bez ljubavi. Čovek je sjedinio ljubav i mudrost; životinja ima u fizičkom životu ljubav a na astralnom planu ima mudrost. Kod takvih spoznaja sinuće čoveku neverovatno mnogo svetla.

Tako je čovek došao, tek malo po malo, do svog današnjeg ja. Čovek je ranije imao takodje grupnu dušu i tek postepeno se razvijala individualna duša.

 

Propratimo jedanput razvoj čovečanstva unazad do u staru Atlantidu. Ranije je živeo čovek u staroj Atlantidi, jednom kontinentu, koji je sada prekriven atlantskim okeanom.Tada su prostrane sibirske površine bile prekrivene velikim morima. Sredozemno more je tada bilo sasvim drugačije podeljeno. Takodje su  i na našim evropskim prostorima bile velike morske površine. Što dalje idemo unazad u staro atlantsko vreme, sve više se menjaju sva životna stanja, sve više se menja kod čoveka stanje budnosti i stanje spavanja.

Sada kada čovek spava, u krevetu ostaje fizičko telo sa eterskim telom; astralno telo i ja izlaze napolje. Svest se zatamnjuje, sve  postaje tamno, mračno, nemo. U atlantskom dobu razlika izmedju spavanja i budnosti nije bila još tako velika. Tu čovek u budnom stanju još nije video tako čvrste granice, tako jasne obrise, tako jake boje pripijene na predmetima. Kada se on jutrom budio, uranjao je kao u jednu maglovitu masu. Nije bilo veće jasnosti, nego kada mi na primer, kroz maglu gledamo svetla sa aurom. Ali zato njegova svest ne prestaje tačno pri spavanju, on vidi tada duhovne stvari.

Kako čovek napreduje, fizički svet zadobija sve više svoje konture, ali zato čovek gubi svoju jasnovidost. Onda postaje razlika sve veća: gore u duhovnom svetu postaje sve tamnije, dole u fizičkom svetu sve svetlije. Iz tog vremena, gde je čovek opažao još tu gore u astralnom svetu, potiču svi mitovi i priče. Kada se on popeo u duhovni svet, tu on upoznaje Wotana, Baldura, Tora i Lokija i bića koja još nisu sišla na fizički plan. To se doživljavalo ranije, i svi mitovi su sećanja na žive stvarnosti.

Sve mitologije su takva sećanja. Ove duhovne stvarnosti su se jednostavno izgubile za ljude. Kada je čovek onda ujutro uranjao u fizičko telo, onda je dobijao osećaj: ti si pojedinac, jedan jedini. Ali kada je on uveče ponovo uronio nazad u duhovni svet, tada mu je dolazio osećaj:  Ti uopšte nisi pojedinac, ti si samo član velike celine, ti pripadaš jednoj velikoj zajednici.

Još je Tacit pričao, da su se stari narodi, Heruleri, Heruskeri (Cherusker), osećali više kao kao pleme nego čovek pojedinac. Iz ovog osećaja,  da pojedinac pripada plemenu, da sebe računa u plemensku zajednicu, potiču takodje još neki običaji, kao krvna osveta. Sve je bilo jedno telo, koje je pripadalo celoj grupnoj duši plemena. Sve se dogadja postepeno u razvoju. Iz ove absolutne  plemenske grupne svesti razvijala se prvo malo po malo individualna svest.

 

I u opisu vremena Patrijarha imamo tragove prelaska grupne duše u individualnu dušu. U vremenu pre Noe pamćenje je bilo sasvim drugačije: ono se protezalo preko onog što su doživeli otac, deda, pradeda. Granica rodjenja nije bila granica. U istoj krvi strujalo je isto sećanje, sve unazad dalje do davnih generacija. Danas interesuje ustanovu da zna  ime pojedinca. U vremenima, kada se čovek sećao, šta su učinili njegov otac i deda, to je bilo obeleženo jednim zajedničkim imenom. Ono što je onda bilo povezano kroz istu krv i isto sećanje, to je bilo zajednički imenovano. To se nazivalo » Adam « ili » Noe « (Noah). Imena kao Adam i Noe ne označavaju život izmedju rodjenja i smrti jednog pojedinca, već struju sećanja. Stara imena obuhvataju čitave  ljudske zajednice, koje su se  izživele u tom vremenu.

No kako je to, kada mi jedanput uporedimo izvesna bića: čovekolikog majmuna sa čovekom? Ogromna je razlika, pošto majmuni imaju jednu grupnu dušu a čovek individualnu dušu, barem mogućnost za razvoj jedne takve duše. Grupna duša majmuna nalazi se tek u jednom sasvim posebnom položaju. Zamislimo zemlju (biva crtano). Iznad nje lebde, u astralnom svetu kao u oblaku, grupne duše životinja koje se šire preko našeg fizičkog sveta. Uzmimo samo grupno ja lavova i grupno ja majmuna. Svaki lav je jedan pojedinačni član, u koji grupna duša izliva jedan deo svoje supstance. Kada jedan lav umre, otpada od grupne duše spoljašnje fizičko, kao kod čoveka nokat na prstu. Tada grupna duša uzima nazad što je izaslala i to daje jednom drugom lavu, koji je novo rodjen. Gore ostaje grupna duša. Ona pruža istovremeno ruke - hvataljke, koje stvrdnjavaju u fizičkom, onda otpadaju i ponovo se zamenjuju.

  Zato grupna duša životinje ne poznaje rodjenje i smrt. Pojedinačna životinja je nešto, što otpada i izrasta; grupna duša ostaje netaknuta od života i smrti. Za lavove je to upravo tako, da svaki put, kada jedan lav umre, sve, što je bilo izaslato od strane grupne duše, ponovo se vraća u grupnu dušu. To ipak nije tako kod majmuna. Ima pojedinih životinja, koje otkinu nešto od grupne duše, to ne može onda ponovo da se vrati. Kada majmun umre, suštinski deo se vraća nazad, ali jedan deo se odvezuje od grupne duše. Majmun istovremeno očvršćuje ono što je ispruženo, i kada on umre, odvezuje se jedan deo grupne duše, tako da se jedan komad od nje u nekoj meri odlama, otkida se od nje i ne može ponovo da se vrati. Tako nastaju odvezivanja od grupne duše. Kod svih vrsta majmuna nastaje odvezivanje od grupne duše.

Slično imamo kod nekih amfibija, kod nekih vrsta ptica, a posebno jasno kod kengura. Kroz ovo odvezivanje ostaje nešto od grupne duše, a ono, što od toplokrvnih životinja ostaje na ovaj način, postaje jedno elementarno biće, jedan duh prirode – Salamander. Ova elementarna bića, ovi duhovi prirode su dakle istovremeno otpadi, otpadni produkti viših svetova, koji će biti uzeti u službu viših bića. Oni bi, prepušteni sami sebi, ometali kosmos. Tako koristi viša mudrost na primer Silfe, da bi vodile pčele ka cvetu. Tako je stavljena velika vojska elementarnih bića pod više mudro vodjstvo i kroz to, sve sve štetno što bi oni mogli da učine, preobrazili u korisno.

 

Tako to ide u carstvima, koja podležu čoveku. Samo se takodje može dogoditi, da se sam čovek odreši od svoje grupne duše i kao idividualna duša da ne nadje mogućnost da se razvija dalje. Jer dok je on kao član svoje grupne duše bio vodjen i upravljan od viših bića, tada je on predavao kući svoje sopstveno vodjstvo. Ako čovek ne primi odgovarajuće duhovno znanje, onda je on u opasnosti da se odreši. To je ono, što se postavlja kao pitanje.

 

Šta je to samo, što čuva čoveka od odvezivanja, od lutanja naokolo bez pravca i cilja, dok mu je ranije davala pravac duhovna grupna duša? Nama mora da bude jasno, da se čovek sve više individualizovao i da mora sve više i više u budućnosti dobrovoljno da nađe zajedništvo sa drugim ljudima. Ranije je postojalo zajedništvo kroz krvno srodstvo, kroz pleme i rase. Ali takvo zajedništvo ide sve više i više ka kraju. Sve u čoveku sve više stremi ka tome, da postane individualan čovek. Sad je moguć samo jedan obrnuti put. Zamislite jedan broj ljudi na zemlji koji sebi kažu: Mi idemo svojim sopstvenim putevima, mi hoćemo da sami nadjemo u svojoj unutrašnjosti pravac i cilj puta, mi smo svi na putu, da postanemo sve više individualni ljudi. – Tu leži opasnost raspadanja. Sada već ne mogu ljudi da izdrže duhovno zajedništvo. Danas idemo tako daleko, da je svako postavio svoju sopstvenu religiju i svoje sopstveno mišljenje kao najviši ideal. Ali ako ljudi unutar sebe usvoje ideale, to vodi do jedinstva, do zajedničkog mišljenja. Mi prepoznajemo u sebi  na primer, da je 3 puta 3 = 9 , ili da su tri ugla u trouglu 180 stepeni. To je jedna unutrašnja spoznaja. O unutrašnjoj spoznaji ne treba da glasamo, o unutrašnjoj spoznaji ne nastaju razlike mišljenja, ona vodi ka jedinstvu. Takve vrste su sve duhovne istine.Što duhovna nauka uči, to nalazi čovek kroz svoje unutrašnje snage. To ga vodi do jednog apsolutnog jedinstva, do mira i harmonije. Nema dva mišljenja o jednoj istini, bez da je jedno od toga pogrešno. Ideal je najveće moguće unutrašnje usvajanje; ono vodi do jedinstva, do mira.

Prvo je tu bila ljudska grupna duša. Onda je čovečanstvo u prošlosti otpušteno iz grupne duše. Ali u budućnosti razvoja ljudi moraju sebi da postave siguran cilj, kojem će da streme.Kada se ljudi sjedine u jednoj višoj mudrosti, onda se spušta dole iz viših svetova opet jedna grupna duša – kada iz vezane prirodne zajednice nastane slobodna zajednica. Šta se htelo od vodja duhovno naučnog pokreta, to je , da mi u njemu nadjemo jedno društvo, u kojem struje srca mudrosti, kao što struji sunčeva svetlost biljkama. Gde zajedničke istine  povezuju različita ja, tu dajemo priliku višoj grupnoj duši za silazak. U tome što mi naša srca zajedno okrećemo jednoj višoj mudrosti, dajemo smeštaj grupnoj duši. Mi stvaramo u izvesnoj meri postelju, okolinu, u koju se može uteloviti grupna duša.  Ljudi će obogatiti zemaljski život, time što nešto razvijaju, što dopušta da iz viših svetova sidju duhovna bića. To je cilj duhovno naučnog pokreta.

 

To je u veličanstvenoj, moćnoj formi jednom postavljeno pred čovečanstvo, da  pokaže, da bi čovek bez ovog duhovno živog ideala prešao u jedan drugi odnos: to je jedan istinski znak, koji može čoveku preovladjujućom snagom da pokaže, kako može čovečanstvo da pronadje put, da bi u zajedništvu duša ponudili zajedničkom duhu mesto utelovljenja. Ovaj znak istine nam je postavljen u zajednici Praznika duhova, kao zajedničko osećanje koje raspaljuje ljubav i predanost jednog broja ljudi koji su se okupili za zajedničko delo. To je jedan broj ljudi, čije duše još podrhtavaju od potresnog dogadjaja, tako da u svima živi isto. U ovom zajedničkom strujanju tog jednog istog osećaja daju oni ono, u čemu se može utelotvoriti jedna viša, zajednička duša. To je izraženo onim rečima, koje kažu, da se Sveti Duh, Grupna duša, spušta i razdeljuje kao vatreni jezici. To je veliki Simbol za čovečanstvo budućnosti.

  Ne nadje li čovek ovaj priključak, onda će čovek preći u jedno elementarno biće. Sad treba čovečanstvo da traži mesto za spuštajuća bića iz viših svetova. U Uskršnjem dogadaju je čovečanstvu data snaga, da primi u sebe takve snažne predstave i da stremi jednom Duhu. Praznik duhova jeste plod razvoja ove snage.   

  Uvek tu, treba da se ispuni kroz zajedničko strujanje duša ka zajedničkoj mudrosti, ono što uspostavlja jedan živi odnos ka snagama i bićima viših svetova i za nešto, što sada još uvek ima tako malo značaja za čovečanstvo, kao Praznik duhova. Kroz duhovnu nauku će to čovečanstvu ponovo postati nešto.

 

Kada budu ljudi znali, šta će silazak Svetog Duha značiti u budućnosti čovečanstava, onda će praznik duhova ponovo oživeti. To onda ne bi bilo samo jedno sećanje na dogadjaj u Jerusalimu, nego će nastupiti za ljude onaj uvek trajni Praznik duhova duhovnog zajedničkog stremljenja. To će postati jedan simbol za jedinstvenu veliku zajednicu duha, kada se čovečanstvo pronadje u jednoj zajedničkoj istini, da bi višim bićima dalo mogućnost utelovljenja. To će zavisiti od samog čovečanstva, koliko dragocenija će kroz to biti zemlja za budućnost i koliko uticajni mogu biti takvi ideali za čovečanstvo. Kada čovečanstvo teži na ovakav pravi način ka mudrosti, onda će se viši Duhovi povezati sa čovekom.