Za ličnost patrijarha srpskog, gospodina Pavla, vezano je mnoštvo anegdota koje svedoče o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti, s obzirom na to da se naš patrijarh nalazi u godinama duboke starosti. Takođe, patrijarh Pavle će ući u istoriju srpskih patrijarha kao jedan od najskromnijih i najnekonvencionalnijih velikodostojnika koji su mnogo učinili za pravoslavlje. Redovi koji slede, sasvim pouzdano, izmamiće osmeh na našim licima, ali će nam, pre svega, otkriti patrijarhovu posebnost kakvu do sada nismo poznavali.

Patrijarh i boem
S obzirom na to da patrijarh Pavle često prolazi pored čuvene beogradske kafane “Znak pitanja”, prišao mu je jedan boem koji redovno pohađa ovu kafanu, očigledno, malo pripit, i obratio se rečima: “Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na šta mu je patrijarh odgovorio: “Jesmo, jesmo, al' kad popijemo, onda ništa ne valjamo”. Inače, “Znak pitanja” je kafana koja je, iako zvuči malo apsurdno, vrlo usko vezana za život Saborne crkve, barem prema pisanju Branislava Nušiča. Kako je ovaj najslavniji srpski komediograf, ko bi krenuo na liturgiju ili parastos, pa mu se služba malo odužila, vrlo brzo našao bi se za nekim od stolova “Znaka pitanja”...
Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Sada već daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, patrijar Pavle, ondašnji vladika raško – prizrenski, odreagovao je pitanjem: “A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”

Dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet nenadano je ušao nepoznat čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: “Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro pedeset godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a Vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.”

Svako vidi ono što hoće
Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “ Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: “Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?

A za vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, kada je došao trenutak večernje službe, patrijarh se uputio prema Sabornoj crkvi. Na putu od Patrijaršije do hrama, bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Svog pratioca, patrijarh je upitao: “Čiji su ovi skupoceni automobili?” i dobio je odgovor da su vlasništvo njihovih episkopa. Patrijarh je na to kazao: “O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?” (Podsetimo se, episkopi se biraju iz monaških redova i, kad stupaju u manastir, po primanju postriga obavezuju se na bezbračnost, poslušnost i siromaštvo (skromnost).

Kad je patrijarh sa svojom pratiocem trebalo da krene na Banovo brdo, na službu u crkvu, pratilac ga je upitao hoće li da se odveze automobilom, što je patrijarh odbio, rekavši da će ići autobusom. Da bi ga, ipak, odgovorio od ovog nauma, pratilac ga je podsetio da je leto i da nije zgodno ići gradskim prevozom, jer ljudi idu na Adu Ciganliju, a ženski svet je razgolićen.
Patrijarh je kratko odgovorio: “Svako vidi ono što hoće”...

Svojevremeno je američki ambasador u Beogradu, Voren Cimerman, na jednom prijemu pitao patrijarha Pavla šta on, kao ambasador, može da učini za Srpsku pravoslavnu crkvu. Patrijarhov odgovor je bio kratak: “Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći”.
U prijatnoj atmosferi, na ručku u Patrijaršijskom dvoru, jedan do drugoga sedeli su patrijarh Pavle i vladika Stefan. Na stolu je bila i činija sa maslinama. Svi prisutni znali su da se patrijarh drži svog načela da je ljudskom organizmu potrebno do šest maslina, ne više. Vladika Stefan je zahvatio osam, te je šaljivo upitao patrijarha: “Vaša svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim”? Patrijarh mu je odgovorio: “Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje”...

“Pežo” kao “varburg”
Dok je sadašnji patrijarh bio episkop raško – prizrenski, eparhija na čijem je čelu bio, posedovala je samo jedno vozilo i to skromni “varburg”. Ondašnji episkop je i u taj “varburg” retko sedao, jer je više voleo da ide peške. Jednom prilikom, u svom “pežou” ga je vozio episkop žički Stefan, prijatelj iz dečačkih i zajedničkih dana u Bogosloviji. Osetivši udobnost automobila na koji nije navikao, ondašnji vladika Pavle kazao je: “E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj “varburg”.

Napisao:

Peđa Radosavljević