Obnova sufizma u Bosni i Hercegovini

Da li danas dolazi do obnove tesavufa, islamskog misticizma na Balkanu? Bosna i Hercegovina je, pored Albanije i Kosova, jedan od glavnih sufijskih centara na Balkanu. Tu je, najzad, došlo i do vidljivije obnove islama nakon ratova u protekloj deceniji. Kako, onda, odrediti mesto sufizma i derviških redova u Bosni?

Prema podacima časopisa Kelamu’l šifa’, koji izdaje hastaha-na–tekija Mesudija u Kaćunima, nedaleko od Sarajeva9, u Bosni i Hercegovini danas ima ukupno 56 mesta gde se izvodi zikr. Od tih 56 mesta, 17 su tekije u pravom smislu reči, dakle, centri s propratnim objektima i prostorijama u kojima se izvodi zikr (semahana), konačištima, kuhinjama, odajama u kojima boravi šejh, itd.10 Ukupno 16 objekata su zavije, uglavnom privatne kuće ili njihovi delovi koji nisu prvobitno bili predviðeni za zivot derviša. Ostalo su dzamije u kojima se takoðe izvodi zikr. Čak 84% ili ukupno 47 od tih objekata pripada danas nakšibendijama, ubedljivo najrasprostranjenijem tarikatu u BiH, dok pet tekija pripada kadirijama, tri rifaijama, a samo jedna (u okolini Tuzle) šazilijama. Nisu sve tekije pod okriljem Tarikatskog centra BiH: to, na primer, nije većina kadirijskih, jedina šazilijska i sve rifaijske tekije u Bosni. Rifaija danas ima u Sarajevu, Varešu i Srebreniku, a šazilija u okolini Tuzle.

8   Ovaj odeljak sadrzi preliminarni pregled mojih terenskih istrazivanja derviških zajednica u Bosni i Hercegovini u periodu od 2004. do 2007. godine. U tom razdoblju posetio sam 9 od 17 aktivnih bosanskih tekija, jednu zaviju i dve dzamije u kojima se izvodio, ili se još uvek izvodi, zikr (Saraè Ismailova u Sarajevu i Jeni dzamija u Travniku). Neke od tih tekija sam obišao više puta, različitim prigodama (prisustvovanje zikru, sohbetu, susret i razgovor s šejhom u mejdan-sobi, obilazak sa studentima ili strancima, itd.). Najviše tekija posetio sam u Sarajevu (ukupno 5), a po jednu u Kaćunima, Zivčićima kod Fojnice, Travniku i Blagaju kod Mostara.

9    Šejh ove tekije, Mesud ef. Hadzimejliæ, predsednik je Tarikatskog centra BiH.

10  Prema odreðenju uglednog bosanskog šejha, Fejzulaha ef. Hadzibajriæa, tekija je „duhovno učilište i odgajalište, bogomolja i klub, a po potrebi pruza i konak“ (Hadzibajriæ, 1990: 17).

Bosanske tekije, po pravilu, potiču još iz osmanskog perioda, ali ima i novih, kao što je tekija Mejtaš u Sarajevu. Ove grupe uglavnom rade pod blagoslovom Islamske zajednice, unutar njenih struktura (iako su registrovane i kao udruzenja graðana), ali treba imati u vidu da su derviški redovi tradicionalno imali izvesnu autonomiju u odnosu na tu centralnu instituciju islama. Svaki tarikat bi, u principu, trebalo da deluje kao nezavisna grupacija, bez kontrole centralne institucije, ali s njenim neposrednim ili prećutnim dopuštenjem.

Halvetija danas nema u Bosni, iako su početkom 16. veka (pre 1531.) imali hanekah u centru Sarajeva, na mestu današnje Gazi Husrev-begove medrese. To je bio svojevrsni „sufijski zavod“, centar u kome su se obrazovali šejhovi i ziveli prema strogo propisanim pravilima (Ćehajiæ, 1986: 83). Halvetije su imale tekije i u Višegradu, Rudom, Bijeljini i Donjoj Tuzli. Do 1930-ih taj red je doslovno iščezao iz Bosne, a veæ krajem Drugog svetskog rata nije više imao nijednu aktivnu tekiju.

Mevlevija, isto tako, više nema, ali je u toku projekat obnove istorijske Isa-begove tekije na Bendbaši, u Sarajevu, koja je pripadala mevlevijama i bila prva, najstarija tekija u Bosni. Nju je oko 1462.g. podigao osnivaè Sarajeva i Novog Pazara, Isa-beg Ishaković. Srušena je 1957, a četrdeset godina kasnije otpočelo je iskopavanje na toj lokaciji. Nakon odluke o zabrani rada tekija 1952.g., srušeno je još osam tekija u BiH, pa se tarikat počeo odrzavati preko domaćih i kućnih verskih okupljanja. To je, dakako, otezalo, ili potpuno prekinulo, sukcesiju pojedinih tarikata, jer su bile zabranjene i sve prateće ceremonije i obredi.

Prestizne su, po ugledu svojih šejhova, bile još i tekije nakšibendija u Vukeljićima-Zivčićima (osnivaè Husein-baba Zukić), kao i u selu Oglavku, kod Fojnice, po šejhu Abdurahmanu Siri- ji. Sultan Mehmed II je tu drugu tekiju fermanom oslobodio od svih poreza i davanja (Ćehajić, 1989: 56). Nakšibendije se u Bosni javljaju u 15.v, a vrhunac dostizu u 18. i 19. stoleću. Hadzi hafiz Husnija Numanagiæ (1853-1931) i Hadzi šejh Behaudin Hadzimejliæ smatraju se, mozda, poslednjim velikim šejhovima u Bosni. Prvi je rukovodio tekijom u Travniku, uz Jeni dzamiju, a drugi tekijom u Zivčićima. Porodica Hadzimejlić, sa najstarijom tradicijom tesavufa u BiH, a verovatno i na Balkanu, dala je nekoliko šejhova nakšibendijskog reda. Nedavno je u Kaćunima otvorena vrlo moderna tekija (Mesu-dija), najveća na Balkanu, s bolnicom (hastahanom) za lečenje od narkomanije, alkoholizma, različitih trauma i psihičkih bolesti, epilepsije, nesanice, teških koznih bolesti i dr. Nakšibendije su tradicionalno bile bliske ortodoksnoj ulemi, a Islamska zajednica danas i sama ponekad šalje hodze i delegira pojedince da budu šejhovi u derviškim redovima.

Kadirije danas imaju tekije u Sarajevu, Zvorniku, Travniku i Jajcu. U Sarajevu je čuvena Hadzi Sinanova (Silahdar Mustafa-pašina) tekija iz 1640.g. I tu je nekad bila bolnica za duševne bolesnike, a njen prvi poznati šejh, Hasan Kaimija (umro 1691), lečio je travama i melemima, zapisivanjem i bajanjem. Ta istorijska tekija je delimično stradala pod Austrijancima, restaurisana je 1956, a ponovo ureðena tek nedavno, iza rata devedesetih godina.

Aktivne tekije su, po pravilu, uvek otvorene u vreme odrzavanja zikra (najčešće četvrtkom uveče11, ili, reðe, petkom ili nedeljom uveč), a manji broj njih stalno, jer imaju kućpazitelja. Neke tekije su skoro podignute – kao, na primer, tekija Mejtaš u Sarajevu, čji šejh je svoju idzazetnamu dobio od Mesuda ef. Hadzimejlić i danas ima vrlo veliki broj sledbenika, naročto meðu mladim ljudima. Pa ipak, veoma mali broj tekija je stalno aktivan ili neprekidno otvoren, s nastojnikom koji moze u svako doba da primi goste. Čak i u Hadzi-Sinanovoj tekiji, koja je istorijski spomenik od prvorazrednog značaja, tek s vremena na vreme neko dolazi da otkljuèa prostorije i obavi redovne poslove. Ta tekija ima i prilično impresivnu biblioteku. Zikr se, po pravilu, obavlja jednom sedmično, i to kod većine nakšibendija i kadirija četvrtkom uveče, a kod nekih i nedeljom uveče, obično izmeðu akšama i jacije namaza. Tada ima i najviše derviša u tekijskim prostorijama, pre svega u semahani. Oni su različite dobi i profesija: ima tu i univerzitetskih profesora, i studenata; umetnika, lekara i zanatlija; omladine i penzionera, a neretko i zena i dece. U nekim tekijama (dzamijama), kao što je Mejtaš (Sa- raè-Ismailova dzamija), zikr se izvodi nedeljom kasno uveče, nakon jacije. U Mlinima se, pak, to dešava petkom uveče, nakon jacije.

Ima varijacija u izvoðenju zikra čak i unutar pojedinih redova: kijam-zikr (stojeći), na primer, nije uobičajen kod nakšibendija, ali se izvodi u Kaćunima. Takav zikr je bio uobičajen kod halvetija

11   Četvrtak uveče je, zapravo, početak petka, najvaznijeg obrednog dana u muslimanskoj sedmici.

(tzv. dalga-zikr), koji se takoðe obavljao stojeći, uz kretanje tela, pri čemu su derviši bili okrenuti u pravcu kible. U stojećem polozaju, derviši se mogu njihati napred-nazad, ili s desna na levo u struku, i tu postoje varijacije s obzirom na tip tarikata ili, pak, muslimansku zemlju u kojoj se zikr izvodi. Inače se sedi na kolenima, s podvijenim nogama i obema rukama polozenim na kolena. Noge mogu biti i ukrštene u sedu, ali je uvek vazno da se tabani ne okreæu u pravcu šejha ili drugih derviša u halci. Tokom sedećeg zikra, uobičajeno je da se glava pokreće u raznim pravcima, počevši od leve strane brade koja počiva na levom ramenu. Glava se potom pomera levo-desno i gore-dole u lukovima i pravilnom ritmu koji prati ritam disanja i učenja zikra. Kao i za vreme molitve, učesnik zikra mora biti pod abde- stom, koji se uzima neposredno pre ulaska u semahanu.

Devrân, stojeći zikr, obavlja se kod kadirija u kombinaciji sa sedenjem. Izvode se diehri (glasni) zikr, lisani (jezikom), hafi (bez- glasni, skriveni), kao i „zikr srca“ (kalbi)12. Glasni zikr, prema sufijskoj tradiciji, čuju anðeli, meleki, a bezglasni i srčani ne čuju čak ni oni. Uopšte se smatra da je zikr srca vredniji, ali i tezi od glasnog, manifestovanog zazivanja Boga. Zikr-daim je još naziv za „stalni zikr“, onaj koji se neprekidno izvodi.

Zene su ponegde aktivnije, pa i brojne (npr. u Kaćunima), ali učestvuju u zikru „iza tarikata“ i po pravilu se ne čuju, tj. ne izvode glasni zikr. U pojedinim tekijama njihovo mesto je i na galeriji (Hadzi Sinanova tekija).

Kada je reč o sufijskim publikacijama, od časopisa se u Bosni i Hercegovini izdvaja mesečnik Kelamu’l šifa’(bukv. „zdrav govor“, od 2004.g.) i Šebi arus – časopis Udruzenja derviških redova BiH, Tarikatski centar Sarajevo, koji je redovno poèeo da izlazi još 1982. godine. Naziv tog drugog časopisa bukvalno znači „prva bračna noć“ i odnosi se na obelezavanje Rumijeve smrti kod mevlevija, 17. decembra 1273. Tada mevlevije ne izvode svoj sema ritual, već provode noć u razgovoru i postu, svojevrsnoj „duhovnoj akademiji“. Ova tradicija je obnovljena u Turskoj nakon 1953. godine13, u formi tzv. „okupljanja u spomen na Mevlanu“ odrzavanih u Konji. Počevši

12  Bezglasni zikr se praktikuje unutar nakšibendijskog kola halidije, zajednice koja ima jednu zaviju u centru Sarajeva.

13  Turskim zakonom br. 677 iz 1925. godine bila je, naime, zabranjena delatnost i organizovanje derviških redova.

od 1960. godine, Turistička organizacija Konje je preuzela obuku mladih plesača, ljubitelja Mevlane, koji su se na specijalnim kurevima pripremali za izvoðenje mevlevijske seme. Instrumentalisti neophodni za muzički deo tih svečanosti bili su „regrutovani“ sa Radio Istanbula i Radio Ankare, meðu najboljim izvoðačima turske klasične muzike (Uzel, 2006: 184).

Danas se u Bosni prevodi puno sufijskih dela, bilo pri tekija- ma (tu je reè o nešto slabijim prevodima i izdanjima), bilo pri boljim izdavaèkim kuæama, gde su i sami derviši ponekad prevodioci, kao i pri Fakultetu islamskih nauka, gde je, ipak, daleko najstručniji i najkvalitetniji rad. Prevode se Ibn Arabi, Rumi, Gazali, a od domaæih mislilaca Abdulah Bošnjak i drugi. Paralelno je u Bosni prisutan filozofski, spekulativni, kao i praktični put, onaj u okviru tarikata. Neki mislioci su tu vrlo cenjeni kao stručnjaci za sufizam, ali oni sami se drze na izvesnoj distanci od tarikata.

Krajem Drugog svetskog rata otpočeo je period opšteg pritiska koji je ostavio posledice na tarikatske organizacije. Godine 1952. njihove aktivnosti u Bosni su u potpunosti bile zabranjene (Novaković, 2002: 106) i to, pre svega, od strane modernistièki orijentisane uleme koja je rukovodila Islamskom zajednicom pod snaznim uticajem vladajućih struktura. Oni su bratstva i šejhove smatrali ostatkom praznoverja i uvoðenjem novotarija u veru. Sve tekije u BiH (a bilo ih je ukupno sedam)14 zvanično su tada zatvorene, dok su one na Kosovu i u Makedoniji nastavile svoje aktivnosti zbog toga što su tu privatne kuće šejhova uglavnom sluzile kao tekije. Ova zabrana se odrzala sve do sedamdesetih godina, kada, najviše zahvaljujući nastojanjima uglednih učenjaka muslimanske zajednice – kadiri-mev- levi šejha i imama Fejzulaha Hadzibajrića (u. 1990) i rifa’i šejha iz Prizrena, Dzemalija Šehua – dolazi do obnavljanja sufizma u Jugoslaviji. 

Zajednica islamskih derviških redova Alije u SFRJ (ZIDRA) osnovana je u Prizrenu krajem 1974. godine (Novakoviæ, 2002: 108), doduše bez podrške reis ul-uleme i Vrhovnog sabora Islamske zajednice sa sedištem u Sarajevu. S druge strane, u Hadzi Sinanovoj tekiji u Sarajevu je postavljen domar 1973. godine, pa se započelo s nezvaničnim praktikovanjem kadirijskog zikra (Hadzibajriæ, 1990: 21). Tarikatski centar u Sarajevu otpoćeo je s radom 1977. godine, a tada je

14   Tri u Sarajevu i po jedna u Vukeljiæima, Oglavku, Visokom i Travniku (Hadzibajriæ, 1990: 19).

doneta i odluka o saradnji sa ZIDRA-om. Prema popisu iz juna mese- ca 1977, zikr se veæ obavljao u Bosni i Hercegovini na ukupno 41 mestu: u 23 dzamije, 12 mesdzida (zavija), 5 tekija i jednoj privatnoj prostoriji. Nakšibendije su još tada preovladavale sa 36 mesta, kadiri- je su imale tri, a mevlevije i rifaije po jedno mesto okupljanja (Hadzi- bajrić, 1990: 22).

Moglo bi se reći da su u bivšoj Jugoslaviji postojale izvesne tenzije izmeðu derviških redova na Kosovu i Metohiji i ortodoksne uleme u Bosni. Postoji jedan broj heterodoksnih redova na Kosovu, ali i u Bosni (uglavnom su to rifaije, ali i neki drugi) koji ne deluju nuzno pod blagoslovom Islamske zajednice BiH. Njihove specifičnosti su baš u tome što oni ispoljavaju izrazitiji stepen heterodoksije koji se ponekad kosi sa šerijatskim propisima.15

Navedimo ovde i neke od problema i prepreka na putu pune revitalizacije sufizma i tarikata u Bosni i Hercegovini. Prvi problem je tu, svakako, gubitak stare generacije i elite meðu šejhovima. Sve je manje šejhova od autoriteta starog kova, primetan je gubitak harizmatskih lidera iz blize i dalje prošlosti, kao što su to bili Fejzulah Hadzibajrić, Husnija Numanagić ili Behaudin Hadzimejlić. Gotovo svi šejhovi ortodoksnih tarikata halvetija, nakšibendija i kadirija pri- padali su, štaviše, sve do 19. veka, najvišoj „kasti“ uleme. Mnogi šejhovi koji su uveli tarikate na Balkan bili su, uglavnom, obrazovani na uticajnim teološkim institucijama Istanbula, Kaira, Damaska, Bagdada i Medine. Brojni sledbenici tarikata, naroèito mevlevija i bektašija, bili su izvanredni prozni pisci i autori teoloških dela, ne samo na arapskom, persijskom i osmanskom turskom, nego i na jezicima zemalja u kojima su ziveli. Uslovi zivljenja u ruralnim područjima, daleko od obrazovnih i naučnih institucija, podstakli su sasvim drukčije sklonosti i prakse. Tarikati koji su se ovde pokazali dominantnim naginjali su ka heterodoksiji, populizmu i sinkretizmu, kao što je, recimo, bio slučaj na Kosovu (Dejzings 2005).

U vezi s prvim pitanjem je i problem neimenovanja šejhova naslednika u pojedinim tekijama. Nedavno je, na primer, umro šejh kadirijsko-bedevijske tekije u sarajevskom naselju Čeljigovići. On je svoju bedevijsku idzazetnamu stekao još u vreme dok je ziveo u severnoj Africi, ali za zivota nije imenovao naslednika s hilafetna-

15  Meðu istrazivaćima na Kosovu ostalo je zabelezeno da su kod njih i za vre- me Ramazana neki derviši pušili tokom dana, pa čak i konzumirali alkohol (Videti Dejzings, 2005: 154 i dalje).

mom. U razgovoru s nekim od njegovih pristalica stiče se utisak da on, zapravo, nije ni imao koga da imenuje na taj polozaj i da je to pravi razlog nepostojanja naslednika. Nema, dakle, dovoljno pravih šejhova, i to ne samo šejhova zvanja, koji mogu da otpočnu i vode zikr, već i šejhova terbijeta (odgoja), koji mogu da imenuju naslednike. Njihova ovlaštenja (izuni) nisu ista. Prvo zvanje je nize i odno- si se na punomoænika, zastupnika tekije (vekil), koji ima pravo da otvara zikr, ali ne i da imenuje nove šejhove, da izdaje hilafetnamu. On sam ima pisani dokument (idzazet), dobijen od starijeg šejha. Šejh terbijeta, pak, ima pravo sedenja na postu u mihrabu tekije, i ovlašten je da uvodi u tarikat, odnosno daje bejat. Najtezi prijem je u mevlevijski red, jer podrazumeva ukupno 1001 dan priprema provedenih na različitim zaduzenjima u tekiji16. Danas se to, pak, retko primenjuje. Šejh terbijeta odreðuje i propise halveta za šejha zvanja u trajanju do 40 dana. Šejhovsko zvanje je javno, potvrðeno hilafet- namom i dvojicom svedoka. Novi šejh dobija pečat od šejha matične tekije (to su npr. Zivčići za nakšibendije) i u to zvanje se ne imenuje osoba starija od 62 godine. Nije uobičajeno da se neko imenuje šejhom pre 40. ili nakon 63. godine.

Ispitanici u Bosni ukazuju i na problematièna imenovanja, na razliku izmeðu pravih i laznih, samozvanih šejhova ili penzionisanih hodza. Mnoge hilafetname ili idzazetname dodeljene su tek nakon najnovijih ratova, za zasluge ili nekim drugim, svetovnim povodom. Tokom rata od 1991-95. tarikati i njihovi sledbenici imali su aktivnu ulogu u vojsci BiH. Šejhovi nakšibendijja i kadirija uvrstili su mnoge derviše u jedinice koje su aktivno uèestvovale u borbama. Ima tu, s druge strane, i ljudi koji ranije nisu bili naročito orijentisani ka sufizmu, ali je jedan broj njih ipak dobio dozvolu da rukovodi tekijama. Neki centri su, opet, izgubili stari sjaj praktikovanjem skraćenih i pojednostavljenih verzija zikra, kao i metodama tradicionalnog lečenja, dakle, popularnim oblicima (kvazi)religijske prakse, na uštrb ozbiljnijeg pristupa islamskom misticizmu. Ti površni ili skraćeni zikrovi17, s primesom egzotike, zanimljivi su, pak, za TV kamere. U Blagaju, na glavnom godišnjem skupu derviša za Muhamedov roðendan (mev-

16   Zašto baš 1001? Taj broj ima numeričku vrednost reči rida (riza) – zadovoljstvo.

17  Sejid Davud Ikbali, lider avganistanskih nakšibendija, smatra, na primer, da svaki zikr koji traje manje od četiri do pet sati predstavlja puko „zavaravanje“ (Mui- nuddin, 2006: 221).

lud), u novije vreme se praktikuje svega nekoliko minuta pravog zi- kra, s prisutnim kičem i „narodnim veseljem“. Ilmi havas, isterivanje dzina, postalo je, u takvom kontekstu, unosan biznis, ali s prilično negativnim konotacijama („derviška posla“).

Na kraju bismo mogli istaći da u Bosni i Hercegovini danas, svakako, postoji veliko zanimanje za ozivljavanje tarikata, te da se puno mladih ljudi okuplja pri tekijama, ali istodobno tu nema dovoljno dobre literature i pravih šejhova terbijeta. U sociološkim ter minima teorije kultova Starka i Bejnbridza (1998), reklo bi se da tu ima više „publike“, a manje „klijentele“, i još manje pravih sufijskih pokreta. Nejasno je i pitanje vlasništva tarikatskih vakufa u denacionalizaciji i restituciji (Mièijeviæ, 2006: 270). Islamska zajednica stalno odgaða rešenje pitanja statusa derviša. Isto tako je vazno definisati ko predstavlja derviše na skupovima u svetu, ko potpisuje ugovore s TV kućama, i sl. (Mičijević, 2006: 271).

Sve u svemu, postoji danas interesovanje za sufizam, naroèito meðu mlaðim generacijama u BiH, kao i prateća proliferacija literature, ali nema dovoljno pravih lidera starog kova, što mnogi sago- vornici kritièki primećuju. Nova nakšibendijska tekija Mejtaš okuplja, na primer, uglavnom mlade sledbenike. Sufijska literatura se prevodi i izdaje i unutar samih tekija (npr. u Čeljigovićima), ali tu, po pravilu, nije reč o kvalitetnijim prevodima, kao kod renomiranih izdavača ili, pak, pri Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu. S druge strane, orijentacija ka tesavufu u akademskoj sredini je više filozof- sko-teološke prirode. Meðu onima koji su ozbiljnije posvećeni tesavufu vlada izvesna rezigniranost. Postoje, dakako, izvesne polemike, pa čak i latentni sukobi izmeðu pristalica sufizma i salafizma (vahabizma) u Bosni. Ali ni to ne treba prenaglašavati, i tu ima puno idealizovanja, naročito od strane nekih inostranih autora, koji ispoljavaju tendenciju projektovanja „nepomućenog“, sufijskog i tradicionalnog islama u Bosni, naspram raznih misionarskih aktivnosti spolja, iz pravca Saudijske Arabije i zemalja Zaliva.

U terminima sociologije religije, revitalizacija sufizma u Bosni i Hercegovini bi se sasvim bezbedno mogla staviti u kontekst obnove klasiène religioznosti na Balkanu. Nakon Drugog svetskog rata bila je, kao što smo videli, na snazi dugogodišnja zabrana delatnosti derviških redova u BiH, i tome je najviše kumovala modernistički nastrojena Islamska zajednica koja je imala podršku vladajućih struktura. Situacija je bila bitno drukčija na Kosovu i u Makedoniji. To, svakako, treba uzeti u obzir kada se razmatra pitanje odnosa izmeðu islamske ortodoksije i tesavufa. Potpuna obnova sufizma usledila je tek devedesetih godina, po raspadu Jugoslavije i završetku ratova. Zbog toga smatramo da je tu reè o obnovi klasične religioznosti, jer se sufizam, još od osmanskog perioda, ipak razvijao unutar ortodoksnog islama u Bosni.

Navedena dela

Æehajiæ, Dzemal (1986): Derviški redovi u jugoslovenskim zemljama, Sara- jevo: Grafo art

Dejzings, Ger (2005): Religija i identitet na Kosovu, Beograd: XX vek El-Arebi, Ibn, Sufije Andaluzije, Bemust, Sarajevo, 2005.

Eš Šarani, Abdulwehhab, Uèenjaci i sufije, El-Kalem, Sarajevo, 2005. Hadzibajriæ, Fejzullah (1990): „Djelatnost Tarikatskog centra u Sarajevu“,

Šebi arus, br. 12, str. 17-32

Hadzimuhamedoviæ, Amra (2006): „Prostorne osobenosti tekija u Bosni i Hercegovini“, u Isa-begova tekija u Sarajevu, str. 43-56

Ibn Arabi (2007): Dragulji mudrosti, prev. J. Kuzminac, Beograd: Prosveta

Isa-begova tekija u Sarajevu: zbornik radova (2006), Sarajevo: Udruzenje Obnova Isa-begove tekije

Kur’an s prevodom (1412 h.), prev. Besim Korkut, Medina

Mièijeviæ, Senad (2006): „Tarikatsko-tesavvufska prošlost, sadašnjost i bu- duænost“, u Isa-begova tekija u Sarajevu, str. 261-271

Muinuddin, Hakim ebu Abdullah (2006): Neke tajne sufijskog leèenja, Sa- rajevo: Libris

Novakoviæ, Dragan (2002): „Delovanje Zajednice islamskih derviških re- dova Alije (ZIDRA) na Kosovu i Metohiji 1974-1991.“, Istorija 20. veka, br. 2, god. 20, str. 103-115

Ruze, Zilber (1994): Muzika i trans, Sremski Karlovci i Novi Sad: IK Zora- na Stojanoviæa

Stark, Rodni i Vilijem S. Bejnbridz (1998): „O crkvama, sektama i kultovi- ma: Uvodni pojmovi za jednu teoriju verskih pokreta“, u D. Ðor- ðeviæ, Proroci „nove istine“: sekte i kultovi, Niš: JUNIR, str. 47-55.

Tahiroviæ, Emir (2006): „Mevlevijska muzika u islamu“, u Isa-begova teki- ja u Sarajevu, str. 373-378

Uzel, Nezih (2006): „O mevlevijskome redu u Republici Turskoj“, u Isa-be- gova tekija u Sarajevu, str. 181-186

Milan Vukomanoviæ

SUFISM – THE INNER DIMENSION OF ISLAM

Summary

The first part of this article is a short introduction into Sufism, seen as a unique mode of expressing the internal, mystical dimension of Islam. In this section, the history, doctrine and ritual practice of the main dervish communities have been considered. In the second part, predominantly based on the author’s preliminary field study of the extant dervish communities in Bosnia-Herzegovina, more attention has been dedicated to the revival of Islamic mysticism in a contemporary context. In terms of sociology of religion, the revitalization of Sufism in Bosnia-Herzegovina could be understood within the broader framework of the revival of classical religiosity in the Balkans. After World War Two, the activities of the dervish orders in Bosnia were pro- hibited, mainly due to the modernist Islamic community supported by the ruling struc- tures. This, of course, should be taken into consideration when discussing the issue of Islamic orthodoxy versus mysticism. A complete renewal of Sufism has taken place in the 1990s, after the dissolution of Yugoslavia and completion of the war. Therefore, one is dealing here with the renewal of classical religiosity, because Sufism had been developed within Orthodox Islam in Bosnia since the Ottoman period.

Key Words: Sufism, Islam, Bosnia-Herzegovina, tekkes, dhikr

Milan Vukomanoviæ                                

UDK: 297.1 Filozofski fakultet

Beograd                                                            DOI:10.2298/FID0802129V