JOVAN KRSTITELJ

U knjizi EVANĐELJE ,Razmatranja O Novom Zavetu, Emila Bocka, u prevodu Slobodana Velickog, oktobra 1999 godine, data je slika Jovana Krstitelja

ESEJSKA MUDROST U JOVANOVOM DELOVANJU

Četiri Evanđelja su kao jedno veliko drvo, koje svoje korenje duboko sputa u carstvo Zemlje, a svoje grane visoko izdiže i širi u visine Neba. U Jovanovom Evanđelju raste drvo u orlovske visine Neba, naviše. Evanđelje po Mateju je koren u Evanđeljima. Ono šalje korene drveta života unutra duboko u majčinsko okrilje istorije čovečanstva. Iz velike prošlosti, pre svega iz Svetog regiona Starog Zaveta, istorije Izraela, stiču se zraci u Matejevom Evanđelju ka zemaljskom životu Hristovom, kao koren nekog drveta prema svom deblu. A to je razumljivo, da, opet ponovo, u Matejevom Evanđelju, po sebi uzev, prva poglavlja nose naročito jasno karakter korena, tako da naša razmatranja o oba prva poglavlja moraju da postanu putovanja kroz istoriju religije pre-hrišćanskog vremena.

Nije u smislu Evanđelja, da se religiozni život i duhovna stremljenja prehrišćanskih vremena jednostavno žigošu kao mračna „paganska“, vremena. Istorija poklonjenju Triju Mudraca (Kraljeva) i isto tako prikaz begstva u Egipat predstavljaju opovrgavanje usko-konfesionalnog načina, da se shvati Hrišćanstvo tako,kao da bi ono moralo da ugleda između predhrišćanskog doba i hrišćanskog jednu nepremostivu suprotnost. Hristos beše ispunjenje čežnji svih naroda, ostvarenje svih Misterijskih Mudrosti. Dekadentno bi paganstvo samo tad, kad ne beše shvatilo, da je njegovo vreme isteklo, i da će se morati dati mesto nekom Većem.

U prvim poglavljima Matejevog Evanđelja vidi se, kako iz majčiskog tla celokupne istorije čovečanstva – bilo kroz korenje starih proročkih reči, bilo kroz korenje slikovitih podzvuka iz starih Svetih događaja – utiče život u Hristovo drvo unutra. Sad pristupamo 3. i 4. Poglavlju s pitanjem: Kako urasta korenje u stablo?

Mora da se nađemo napolju u sceni, gde Jovan Krstitelj u Jordanu krštava Isusa iz Nazareta. U oba ova lika stoje pred nama obe velike struje čovečanstva, o kojima govoraše prethodno razmatranje. Sve što dolazi iz struja Nazirejaca i Esenjana, skupilo se u Jovanu. Sve što dolazi iz  Zaratrustine struje, dolazi zajedno do izraza u liku Isusa iz Nazareta. I oba strujanja korena se sjedinjuju počev od Zemlje, da bi oblikovali posudu, koja može da primi nebeski sadržaj, biće Hristovo.

Pogledajmo najpre na Jovana Krstitelja. Njegovo kosmato odelo čini ga srodnim Nazirejcima, Esenjanima, po čemu ga poznaju. Što on govori to je Esenjanska mudrost; ipak je to mudrost onog Esejstva, koje raspoznaje, da je njegova misija istekla i da se jednom novom, Većem, ima da pripremi put i napravi mesto. U njemu govori istinsko Esejstvo: “ Posle mene dolazi neko , ko je veći od mene“; „on mora da raste, a ja da se umanjujem“. Esejstvo je imalo zadatak, da u čovečanstvu održi svetlu i živu svest o visokom poreklu, dok ono od Avrama nadalje kroz 42 generacijska stepena napravi napredak, koji ga je uvek vodio iz duhovnog sveta u zemaljski svet na niže. To je ispunjeno. Sad je važno uzdizati se na više: “ Pokajte se ! “

Lik Jovana Krstitelja biva u tri prva Evanđelja opisan veoma raznoliko. Najkraće opisivanje daje Marko, tad sledi Matej, potom Luka; a, doduše, saopštava svako sledeće Evanđelje ono, što prethodno kaže i pridodaje pri tom još po nešto. Ali, čovek ne mora da misli, da je najkraće opisivanje i najsiromašnije.

Marko opisuje Jovana Krstitelja kao Anđela, koji izvršava svešteničku funkciju Krštenja. Marko uvodi to, što kaže o Krstitelju, već sa rečima proroka Malahije: “ Gle, ja šaljem svoga Anđela pred tobom “. (Malahija 3.1)

Matej slika to što je predstavljeno od Marka i još preko toga, kako Jovan  Krstitelj kao moćni propovednik pokajanja zbog spuštanja ljudske duše na Zemlju, vodi tek kraju kroz slike s potresnim štimungom suda svetu, pričajući o sekiri koja već stoji kod drveta, o lopati na gumnu. Matejevo Evanđelje vodi svuda ponajpre jednom s Neba na Zemlju, kao što su i 42 imena u registru predaka izdanci na zemaljskim lestvicama koje vode s Neba dole na Zemlju. Tako je kod Mateja i Jovan Krstitelj “ čovek “, koji pomaže kroz svoje predigovanje da se završi spuštanje na Zemlju. Matej ne donosi na ovome mestu reči proroka Malahije o Anđelu; ova reč može kod Mateja da bude izgovorena tek u 11. Poglavlju u pogledu Jovana Krstitelja. Od čoveka do Anđela mora da se ide jednim drugim putem.

Kod Luke je Jovan izvršilac Krštenja, on je i propovednik pokajanja. Ali on je i još veći. Evanđelje po Luci se postavlja unutra potpuno u proces uspinjanja u postojanju, koje može da sledi posle silaska čovečanstva na zemlju. To vodi od dole prema gore, kao što Matejevo Evanđelje vodi od gore prema dole. Ta, tako je i kod Luke registar generacija nebeska lestvica, koja od Isusa u nazad vodi k Avramu i dalje k Bogu u nazad, tekući u obratnom pravcu, kao spisak generacija Matejevog Evanđelja. Na ovakav način treba da se shvati, šta Luka izlaže o propovedi Jovanovoj iznad onog nadalje, šta Matej i Marko kažu. Na pitanja naroda, carinika i vojnika: “ Šta treba da činimo? “ odgovara Jovan Krstitelj s poslovičnim uputstvima. Jovan nastupa kao Hijerofant, koji se ne zadovoljava time, da završi silazak čovečanstva kroz moćne propovedi o pokajanju, nego kao onaj, koji već neposredno vodi u ponovno uzdizanje i upravlja njim unutra. Rečenice, s kojima Jovan odgovara narodu, carinicima, vojnicima, jesu u dubljem smislu izreke Hijerofanske vrste, kroz koje čovek biva upućivan k  jednom ličnom stremljenju visinama duha.

Pogledajmo na čoveka  Jovana, propovednika u pustinji, kako ga Matej opisuje: “ Propovednik u pustinji “ znači zapravo “ Onaj koji poziva u duševnoj usamljenosti “. Čovečanstvo je došlo na Zemlju, koja je pusta, kao što je pusto mesto usamljenosti u „Ja“ svesti. Tako dugo, dok čovečanstvo beše još u padanju, dakle još ne beše potpuno stiglo na Zemlju, beše ukorenjeno u jedan opšti duhovni element. Tek na Zemlji može da se realno razvija „Ja“. Ono biva iskupljeno po cenu stare povezanosti  s duhom. Njegov prvi stadij jeste „ Pustinja “, usamljeništvo. Jovan je heroj razvoja „Ja“, bolnog ja-usamljeništva. On govori bezobzirno o situaciji duše, da bi je kroz to ispunio.

Izreka Krstitelja o kamenju i sinovima potseća na božanski razgovor, koji se u grčkome mitu pripisuje Deukalionu i Pirhi, jedinom ljudskom paru, koji je izdržao veliki potop: “ Bacite kosti vaše velike Majke iza vas ! “. Konačno razumeju, da su kosti Majke Zemlje na koje se misli. Oni bacaju kamenje iza sebe, a iz kamenja nastaje novi ljudski rod. – Snage Boga Oca su vodile do kamenja. Samo kroz Sina biva novo čovečanstvo izvedeno iz otvrdnjavanja. Zato pokajte se ! To je esejska mudrost Krstitelja, koja sebe samu oslobađa.

Propoved “ Onog, koji poziva u pustinji“ pretvara se u dve velike slikovite reči iz Misterija:

“ Već i sekira kod korena drveta stoji. A drvo, koje rđave plodove rađa, iseći će se  i u plamen baciti“ (Mt 3.10).

“ Njemu je lopata u ruci Njegovoj. I čistiće gumno svoje. Pšenicu će sabrati u žitnicu, a plevu će spaliti ognjem večitim“ (Mt 3.12).

Šta u ovim rečima živi, više je nego govor slika. Prasnaga ovih reči potiče od toga, da su najdublje tajne postale očigledne u primenjenim slikama. Natčulna istina slika daje rečima njihovu magičnu snagu. Koje je to drveće, kojima je sekira pod koren stavljena ? Na trostruki način možemo da dovedemo do očiglednosti svetsko drvo, koje će biti sasečeno.

Gledamo li na makrokosmos, to možemo reći: to je Zvezdano Drvo. U pravremenima življaše u ljudskim dušama kosmička svest, koja je gledala na mitski način napolje u svet. U ovoj staroj kosmičkoj svesti doživljavaše čovek sebe još kao ud na telu sveta, kao ogranak na drvetu. Njegova duša ne beše u uskoj telesnoj oblasti zatočena, već kao kroz sva Nebesa izlivena. Zvezde nebeske su visile na granama ovog drveta.

Ovo drvo mora biti oboreno. Samo panj mora da ostane. To nam biva opisano u viziji Kralja Nabukonosora u 4. Poglavlju knjige Proroka Danila: “ Gle, jedno drvo u sred zemje beše veoma visoko, i rastom beše veliko i moćno, i njegova visina dostizaše do Neba i širiše se do na kraj cele zemlje. Njegove grane behu lepe i nosahu mnoge plodove, i svi od toga mogahu jesti; Sve životinje pod njim nađoše hlada, i ptice nebeske seđahu na njegovim granama, i svako telo hranjaše se njime. I ja videh jedan lik na ležaju mome, i gle, jedan svetac i stražar siđe s neba, povika jako i reče: odsecite drvo i grane i odvojite lišće i razmetnite mu rod, da životinje koje su pod njim pobegnu i da odlete ptice s grana njegovih. Ali panj s korenjem svojim pustite da ostane u zemlji; a on treba da u okovima gvozdenim i medenim na polju u travi....“ (Danilo 4.11-17)

Panj, koji ostaje posle obaranja drveta stare kosmičke svesti, jeste mišljenje čovekovo. Iz njega može jedanput da izraste nova kosmička svest, novo Zvezdano Drvo. Obaranje Zvezdanog Drveta jeste svetska neminovnost. To je identično s padom čovečanstva na Zemlju, bez koga nikakva sloboda nije moguća. Proroci, od kojih je poslednji Jovan Krstitelj, svojim rečima zamahuju sekirom protiv drveta sveta.Stara kosmička svest mora da ustupi mesto jednoj zemaljski-ograničenoj misaonoj svesti. U 6.Poglavlju knjige proroka Isaije biva opisano, kako Isaija upravo prima duhovni zadatak, da dovede do obaranja svetsko drvo kroz svoju propoved; “ Osuši srce ovog naroda i učini da mu otvrdnu uši i zaslepi im oči da ne vide  očima svojim, niti čuju ušima svojim, niti razumeju srcima svojim...Tako da gradovi postanu pusti bez stanovnika i kuće bez ljudi...ali kao hrast ili lipa, od koje pri padu ostaje još panj jedan – Jedno sveto seme će ovaj panj postati “. (Isaija 6.10-13)

Gledamo li na mikrokosmos, na pojedinog čoveka, to možemo reći: Drvo, na koga je položena sekira, jeste drvo krvnih žila. Tako dugo, dok življaše kosmička svest, odjekivale su zvezdane harmonije u njoj. Potom bi drvo oboreno. Panj je srce, koje sad postaje kameno, odebljalo, ( “ Učini srce ljudsko odebljano “ Isaija 6.) ili kao u životinje, umesto da je kod ljudi  “ ljudsko srce neka se panju oduzme i nek mu se da od životinje“, (Danilo 4.16). Ali iz srca treba ipak da jednom iznikne novo-zvučeće drvo krvi, ako opet postane kao od mesa umesto kamena, ako bude postalo ljudsko, a ne životinjsko, tad, kad i ako se, etersko srce probudi u fizičkom srcu kao čulni organ za duhovni svet.

Između makrokosmičkog i mikrokosmičkog aspekta svetskog drveta leži i jedan treći: istorijsko-ljudski. Ovde možemo reći: Drvo, koje će biti oboreno, jeste plemensko drvo. Ovde dolazimo sasvim blizu smisla Matejevog evanđelja. Reči o drvetu, kome je sekira položena na korenu, sledi odmah na reči o Avramu, kamenju i sinovima. Tako se odnosi reč o drvetu i na razmnožavanje ljudi. Tu ona biva raspoznata kao Esejska mudrost. Drvo kome već sekira na korenu stoji, jeste 42. člano plemensko drvo, koje je u 1. Poglavlju opisano. Drvo biva oboreno, pošto je sasvim iz oblasti vrha nebeskog na zemlju prema dole izraslo. Misija naroda je ispunjena; vreme, u kome behu krvno srodstvo, sled generacija i fizičko nasleđe posuda i sredstvo duhovnog, isteklo je. U kamenom tlu ostaje panj s korenjem, iz koga treba da proistekne novi izdanak. “ Ali će šibljika izaći iz korena panja Isaije, izdanak iz korena Isaije nosiće nove plodove “ (Isaija11.1).

Ta, već je postalo običaj, da se nacrta slika drveta s korenjem i granama, ako bi se htelo postaviti niz generacija neke stare porodice. Tako je i u Evanđeljima sadržani niz generacija u slikovitim vremenima predstavljen kao drvo, na kome se video „ koren Isaije“ pred sobom...Koren Isaije je na ovom drvetu, kao što je srce za plemensko drvo i mišljenje za Zvezdano Drvo. Koren Isaije otvara neplodno i kameno postalo majčinsko krilo čovečanstva iznova. Novo čovečanstvo biva rođeno. Hristos je njegov Gospod praotac.

Oba rodoslovlja kod Mateje i kod Luke razlikuju se ne samo kroz obratni pravac, u kome bivaju izbrojana imena. Ona se razlikuju još – a to je od najveće važnosti – i kroz različita mesta, na kojima stoje u Evanđelju.

Spisak predaka Marejevog evanđelja stoji odmah na početku celine, neposredno pred prikazom rođenja deteta Isusa. A u Evanđelju po Luki ne stoji ovaj niz na početku, on ne stoji čak ni u kakvoj međusobnoj vezi s istorijom rođenja Isusa, nego se pojavljuje u sred 3. Poglavlja, neposredno posle Krštavanja Isusa u Jordanu.

Mi imamo upravo u ovom razmatranju u daljnjem da o tom govorimo, da je za Hristovo biće Krštenje na Jordanu od istog značenja, kao za Isusovo Ja rođenje u Vitlejemu. U Vitlejemu se događa fizičko rođenje Isusa; na Jordanu se događa duhovno rođenje Hristovo. Isusovo Ja se utelovljuje u detencetu, koje Marija rađa. Hristovo biće se utelovljuje u telesno-duševnom Isusa iz Nazareta, kad ovaj, 30 godina posle svoga rođenja, prima Krštenje od Jovana Krstitelja. Plemensko drvo prvog Evanđelja, koje vodi s Neba prema Zemlji, prednjači fizičkom rođenju Isusa.U fizičkom rođenju Isusa ispunjava se , prispeva sasvim na zemlju. Plemensko drvo Luke sledi posle duhovnog rođenja Hristovog. Ono odvodi naviše s Zemlje ponovo k Nebu. Uspon je ponovo moguć kroz to, da je Hristos ušao u korenj panja Isaije i da je pustio da šibljika iz novog drveta sveta pruža izdanke prema visinama.

Matejevo plemensko drvo je drvo Oca, drvo saznanja. Ono biva oboreno. Lukino plemensko drvo je novo drvo života, drvo Sina, drvo školovanja. Zato je u Matejevom Evanđelju Jovan  čovek, koji objavljuje kraj drveta starog sveta. U Lukinom Evanđelju stoji Jovan kao Hijerofant među ljudima. Njegove reči nisu više goli udari sekire o drvo. On daje ljudima prva uputstva za sađenje i negu novog drveta sveta, pri čemu saopštava narodu, carinicima i vojnicima izreke, koje vode duhovnim nastojanjima. Matejevo drvo pada; drvo Luke se uzdiže naviše, pošto se Hristos pojavio.