DEO BLAGA SUFI ISLAMA

iz knjige The Way of Illumination (Put prosvetljenja), poglavlje I, Sufi Thoughts (Sufi misli), Hazrat Inayat Khan (izdanje objavljeno na internetu 2001. godine)

i iz tradicionalnih sufi priča i Kur'ana

preveo i priredio: Milan @ivković

za izdavača: Milan @ivković

DESET GLAVNIH SUFI MISLI

Hazrat Inajat Kan

 

O AUTORU

Hazrat Inajat Kan (Hazrat Inayat Khan) je poznat kao osnivač Sufi reda na zapadu. Ro|en je u muslimanskoj porodici u Indiji 1882. Stekao je zvanje majstora klasične indijske muzike kao izuzetno mlad. Ipak, već kao dvadesetogodišnjak napušta briljantnu muzičku karijeru radi potrage za duhovnošću u najdubljem smislu te reči. Po uputstvima svog duhovnog Učitelja 1910. godine, latio se posla duhovnog podučavanja drugih. Otpočeo je seriju putovanja po Evropi i SAD, na kojoj je držao brojna javna predavanja i kurseve stalno rastućem broju zainteresovanih. Taj njegov rad trajao je petnaest godina. Godine 1926. vratio se u Indiju, gde je preminuo naredne, 1927., godine.

Iza njega je ostao impozantan opus većeg broja knjiga o duhovnim temama, od kojih su mnoge prevedene na nekoliko evropskih jezika, pre svega engleski i nemački.

Mnoge informacije o Hazrat Inajat Kanu, pa čak i neka njegova dela u celini, mogu se danas naći i na internetu. Koliko je prire|ivaču ove knjižice poznato, njegova dela do sada nisu prevo|ena na srpski jezik, ni u celini, ni parcijalno.

Ovaj odlomak, tj. "Sufi misli", preuzet je iz njegove knjige The Way of Illumination (Put prosvetljenja), poglavlje I, Sufi Thoughts.

 

Ima deset glavnih Sufi misli koje obuhvataju sve važne teme koje se tiču unutarnjeg života čoveka.

1.

"Postoji Jedan Bog, Večni, Jedino Biće; niko ne postoji sem Njega."

Bog sufija je Bog svake vere i Bog svih. Njemu imena ne predstavljaju nikakvu razliku. Alah, Bog, God, Gott, Dieu, Khuda, Brama ili Bagvan, sva ta imena i druga su imena njegovog Boga; a ipak, za Njega je Bog izvan ograničenja imena. On vidi svog Boga u suncu, u vatri, u idolu kojeg razne sekte obožavaju; i on Ga prepoznaje u svim oblicima univerzuma, a opet znajući da je On izvan svakog oblika; Bog u svemu i sve u Bogu, On bivajući Vi|eno i Nevi|eno, Jedino Biće. Bog za sufija nije samo religijsko verovanje, već i najviši ideal koji ljudski um može da osmisli.

Sufi, zaboravljajući sebe i ciljajući na postignuće božanskog ideala, korača neprestano kroz život stazom ljubavi i svetlosti. U Bogu sufi vidi savršenstvo svega što je u domašaju čovekovog opažanja, a ipak zna da je On izvan ljudskog domašaja. On gleda na Njega kao zaljubljeni na svog voljenog i prima sve stvari u životu kao da od Njega dolaze savršenom potčinjenošću. Sveto ime Božje je njemu kao lek pacijentu. Božanska misao je kompas po kojem on upravlja brod ka obalama besmrtnosti. Ideal Boga je sufiju kao lift kojim se on uzdiže večnom cilju, čije postignuće je jedina svrha njegovog života.

 

2.

"Postoji Jedan Učitelj, Vodeći Duh svih Duša, Koji neprestano vodi Svoje sledbenike ka svetlosti."

Sufi shvata da iako je Bog izvor sveg znanja, nadahnuća i vo|stva, ipak je čovek medij kroz kojeg Bog odabira da prenese Svoje znanje svetu. On ga prenosi kroz onoga koji je čovek u očima sveta, ali Bog u svojoj svesti. Zrela duša je ona koja privlači blagoslove sa nebesa, a Bog je zauzet govoreći kroz sve stvari, pa ipak, da bi govorio zaglušenim ušima mnogih me|u nama, Njemu je nužno da govori preko usana čoveka. On je to

činio i čini tokom čitave ljudske istorije, budući da je svaki veliki učitelj iz prošlosti bio Njegov Vodeći Duh koji je živeo život Boga pod maskom čoveka. Drugim rečima, njihove ljudske maske se sastoje od raznoraznih odora koje je nosila jedna te ista ličnost, koja se činila drugačijom u svakoj od njih. [iva, Buda, Rama, Krišna s jedne strane, Avram, Mojsije, Isus, Muhamed s druge; i mnogi drugi, znani ili neznani istoriji, uvek jedna te ista ličnost.

Oni koji su videli tu ličnost i spoznali Ga, prepoznali su Ga u bilo kom obliku ili pod bilo kojom maskom; oni koji su videli samo odoru zastranili su. Za sufija, stoga, postoji samo jedan Učitelj, ma koliko različita imena On nosio u različitim periodima istorije, i On dolazi stalno da probudi čovečanstvo iz dremeža ovog

života iluzije i da vodi čoveka napred ka božanskom savršenstvu. Kako sufi napreduje u tom pogledu, on prepoznaje svog Učitelja ne samo u svetima, već i u mudrima, u blesavima, u svecu i u grešniku, i nikad nije dopustio niti dopušta da Učitelj koji je samo Jedan i Onaj jedini koji jeste i koji može biti, da nestane iz njegovog vidokruga.

Persijska reč za Učitelja je Muršid. Sufi prepoznaje Muršida u svim bićima sveta i spreman je da uči od mladih i starih, obrazovanih i neobrazovanih, bogatih i siromašnih, ne postavljajući pitanje od koga uči. Tada on počinje da vidi svetlost "Risalat-a", baklje istine koja svetli pred njim u svakom biću i stvari u univerzumu, tako on vidi "Rasul-a", svog Božanskog Nosioca Poruke, živi identitet pred sobom. Tako sufi vidi viziju Boga, slavljeno božanstvo u Svojoj imanenciji, ispoljeno u prirodi, i život njemu sad postaje savršeno otkrovenje i iznutra i spolja.

često biva, i to ni iz kog drugog razloga do li držanja za ličnost njihovog odre|enog  učitelja, izjavljujući da je on nadmoćan nad drugim učiteljima i unižavajući druge učitelje koje drugi cene kao ovi svojeg učitelja, da su se ljudi razdvajali jedni od drugih i prouzrokovali većinu ratova i sukoba i razdora koje istorija pamti me|u decom Božjom.

[ta je Duh Vo|stva, može se dalje objasniti na sledeći način: kao što u čoveku postoji sposobnost za umetnost, muziku, poeziju i nauku, tako u njemu postoji i sposobnost ili duh vo|stva. Bolje ga je nazivati duhom, jer je to vrhunska sposobnost iz koje sve druge proističu. Kao što vidimo da u svakoj osobi ima nešto umetničke sposobnosti, ali da nije svako umetnik, kao što svako može da otpevuši melodiju, ali da je jedan u hiljadu muzičar, tako svaka osoba poseduje tu sposobnost u nekom obliku do ograničenog stepena. Duh vo|stva biva na|en zaista me|u retkima u ljudskoj rasi.

Sanskritski pesnik kaže: "Dragulji su kamenje, ali se ne mogu naći svugde; sandalovo drvo je drvo, ali ne raste u svakoj šumi; kao što ima mnogo slonova, ali je samo jedan kralj slonova, tako ima i ljudskih bića širom sveta, ali se pravo ljudsko biće retko nalazi."

Kada se uzdignemo iznad sposobnosti i razmotrimo duh vo|stva, naći ćemo da je ispunjen u Bodisatvi, duhovnom učitelju ili božanskom glasniku. Ima jedna izreka da je reformator dete civilizacije, ali da je prorok njen otac. Ovaj duh je oduvek postojao, i mora uvek da postoji; i na ovaj način s vremena na vreme Božja poruka je davana i daje se.

3.

"Postoji    samo       Jedna      Sveta      Knjiga,         sveti        rukopis prirode, jedini spis koji može da prosvetli čitaoca."

Većina ljudi smatra svetim spisima jedino izvesne knjige ili svitke napisane ljudskom rukom i brižljivo očuvane kao svete, da bi se uručile potomstvu kao božansko otkrovenje. Ljudi su se borili i prepirali oko verodostojnosti tih knjiga, odbijali da prihvate bilo koju drugu knjigu sličnog karaktera i, držeći se tako knjige i gubeći njen smisao, formirali različite sekte. Sufi je u svim epohama poštovao sve takve knjige i nalazio je u Vedanti, Zendavesti, Kabali, Bibliji, Kuranu i svim drugim svetim spisima istu istinu koju čita iz nekvarljivog rukopisa prirode, jedinu Svetu Knjigu, savršeni i živi model koji podučava unutrašnjem zakonu života: svi spisi spram rukopisa prirode su kao bazenčići vode spram okeana.

Oku onog koji vidi, svaki list drveta je stranica svete knjige koja sadrži božansko otkrovenje, i on biva nadahnut   svakog   trenutka   u   svom   životu   stalnim

čitanjem i razumevanjem svetog spisa prirode.

Kada čovek piše, on nanosi slovne oznake na stenu, list, papir, drvo ili čelik. Kada Bog piše, oznake koje on piše su živa stvorenja.

Upravo kada je oko duše otvoreno, a vid izoštren, Sufi može da čita božanski zakon u rukopisu prirode; i oni su dali ono čemu su učitelji čovečanstva učili svoje sledbenike iz istog izvora. Oni su izrazili ono malo što je moguće izraziti rečima i tako su očuvali unutarnju istinu kada oni sami više nisu bili tu da je razotkriju.

4.

"Postoji Jedna Religija, napredak koji ne skreće sa pravog smera ka idealu, koji ispunjava svrhu života svake duše."

Religija se na sanskritskom jeziku naziva Darma,

što znači dužnost. Dužnost svakog pojedinca je religija. "Svaka duša se ra|a za odre|enu svrhu, a svetlost te svrhe je rasplamsana u njenoj duši", kaže Sadi. Ovo objašnjava zašto sufi u svojoj toleranciji dopušta svakome da ima svoju sopstvenu stazu, i ne poredi principe drugih sa svojim sopstvenim, već dopušta slobodu misli svima, pošto je on sam slobodan mislilac.

Religija,  po  zamisli  sufija,  je  staza  koja  vodi čoveka ka dostignuću svog ideala, kako svetovnog tako i nebeskog. Greh i vrlina, ispravno i pogrešno, dobro i loše nisu isti kod svakog pojedinca; oni su uskla|eni sa njegovim stepenom evolucije i stanjem života. Stoga sufija malo zanima naziv religije ili mesto obožavanja. Sva su mesta dovoljno sveta da bi ih on obožavao, i sve religije njemu prenose religiju njegove duše. "Videh Tebe u svetoj ]abi i u hramu idola isto Tebe videh."

5.

"Postoji Jedan Zakon, zakon uzajamnosti, kojeg je se moguće pridržavati putem nesebične savesti, skupa sa osećajem probu|ene pravde."

čovek provodi svoj život u potrazi za svim onim

što mu deluje isplatljivo za njega samog, i kada je toliko zaokupljen interesom za sebe vremenom on čak gubi dodir sa svojim sopstvenim pravim interesom. čovek je napravio zakone koji bi mu odgovarali, ali to su zakoni putem kojih on može da se okoristi od drugog. To je ono

što on naziva pravdom, a jedino ono što drugi njemu čine on naziva nepravdom. Miran i skladan život sa svojim bližnjima ne može se voditi dok se osećaj za pravdu ne probudi u njemu putem nesebične savesti. Kao što pravosudni organi sveta intervenišu izme|u dve osobe koje se ne slažu, znajući da imaju pravo da intervenišu kada su dve stranke u sporu zaslepljene ličnim interesom, tako i Svemoćna Moć interveniše u sporovima ma koliko malim ili velikim.

Zakon uzajamnosti je taj koji spašava čoveka da ne bude izložen višim moćima, kao što razuman čovek ima manje šanse da bude izveden pred sud. Osećaj za pravdu biva probu|en u savršeno trezvenom umu; to jest, onom koji je slobodan od opijenosti mladošću, snagom, moći, posedovanjem, zapovedanjem, ro|enjem ili činom. Izgleda kao čist dobitak kada čovek ne daje, već uzima, ili kada daje manje, a uzima više; ali, u ma kom od ta dva slučaja tu je veći gubitak nego dobitak. Jer svaki takav dobitak nadvija pokrivač preko osećaja za pravdu koji je unutra,  i  kada  mnogo  takvih  pokrivača  prekriju  vidik,

čovek postaje slep čak i za sopstveni dobitak. To je kao da sam sebi preprečuje put svetlosti. "Slep ovde ostaje slep tamo posle."

Mada su različite religije, učeći čoveka kako da postupa skladno i u miru sa svojim bližnjima, dale različite zakone, one se sve sreću u ovoj jednoj istini: čini drugima ono što bi želeo da oni čine tebi. Sufi, uzimajući uslugu od drugog, uvećava njenu vrednost, a prihvatajući

šta drugi rade njemu on daje nadoknadu.

6.

"Postoji Jedno Bratstvo, ljudsko bratstvo koje ujedinjuje zemaljsku decu bez razlike u Očinstvu Božjem."

Sufi shvata da je jedan život koji izvire iz unutrašnjeg Bića ispoljen na površini kao život mnoštva; a u ovom svetu mnoštva čovek je najfinije ispoljenje, jer on može da spozna u svojoj evoluciji jednost unutrašnjeg bića čak i u spoljašnjem postojanju mnoštva. Ali on evoluira do tog ideala, koji je jedini cilj njegovog dolaska na zemlju, ujedinjujući se sa nekim drugim.

čovek se ujedinjuje sa drugima u porodičnoj vezi,

što je prvi korak u evoluciji, a ipak, porodice su se u prošlosti me|usobno borile, svetile se jedna drugoj kroz generacije, svaka smatrajući svoj razlog kao jedini istinski i pravedan. Danas čovek pokazuje svoju evoluciju ujedinjujući se sa svojim susedima i sugra|anima i čak razvijajući u sebi duh patriotizma za svoju naciju. On je veći po tom pitanju od onih iz prošlosti; pa ipak, čovek tako ujedinjen nacionalno prouzrokovao je katastrofu savremenih ratova, na koju će nadolazeće generacije gledati u istom svetlu u kom mi sad gledamo na porodične feude is prošlosti.

Postoje rasne veze, koje proširuju krug jedinstva još više, ali se uvek dešavalo da jedna rasa gleda na drugu sa visine.

Religijska veza pokazuje jedan još viši ideal. Ali ona je stvorila različite sekte, koje su se me|usobno suprotstavljale i prezirale hiljadama godina, i dovela je do beskrajnih raskola i podela me|u ljudima. Klica razdvojenosti postoji čak i u jednom tako širokom opsegu za bratstvo, i ma koliko bilo to bratstvo rašireno, ono ne može biti savršeno sve dok razdvaja čoveka od čoveka.

Sufi, shvativši to, osloba|a sebe od nacionalnih, rasnih i verskih okvira, ujedinjujući se  u ljudskom bratstvu, koje je lišeno različitosti i razlika klase, kaste, verovanja, rase, nacije ili religije, i ujedinjuje čovečanstvo u sveopšte bratstvo.

7.

"Postoji      Jedan         Moral,      ljubav      koja          izniče         iz samoporicanja i cvate u dobrotvornim delima."

Postoje moralni principi kojima su čovečanstvo učili razni učitelji, mnoge tradicije, jedna različita od druge, koje su kao različite kapi koje izlaze iz izvora. Ali kada pogledamo na tok, nalazimo da postoji samo jedan tok, iako se on pretvara u više kapi u padu. Ima mnogo moralnih principa, kao i kapi koje padaju iz istog izvora; ali postoji samo jedan tok koji je na izvorištu svega, a to je ljubav.  Ljubav je ta koja ra|a nadu,  strpljenje, istrajnost, praštanje, toleranciju i sve moralne principe. Sva dela dobrote i dobročinstva puštaju koren u tlu srca koje voli. Velikodušnost, darežljivost, prilagodljivost i priroda uskla|ivanja, čak i odricanje, su izdanak samo ljubavi. Velika, retka i odabrana bića, na koja se vekovima gledalo kao na ideal u svetu, su posednici srca rasplamsanih ljubavlju. Svo zlo i greh dolaze iz nedostatka ljubavi.

Ljudi ljubav nazivaju slepom, ali je ljubav u stvarnosti svetlost vida. Oko može da vidi samo površinu; ljubav može da vidi mnogo dublje. Svo neznanje je nedostatak ljubavi. Kao što vatra koja nije rasplamsana daje samo dim, ali kada je rasplamsana plamen osvetljenja buja iz nje, tako je i sa ljubavlju. Ona je slepa kada je nerazvijena, ali, kada je njena vatra rasplamsana, plamen koji osvetljava stazu putniku od smrtnosti do večnog života buja iz nje. Tajne zemlje i neba se otkrivaju posedniku  srca  koje  voli,  volitelj  je  stekao  vlast  nad sobom i nad drugima, i on ne samo što saobraća sa Bogom, već se i s Njim sjedinjuje.

"Pozdrav tebi, onda, O, ljubavi, slatka ludosti! Ti

što lečiš sve naše slabosti! Koja si lekar naše gordosti i nadmenosti! Koja si naš Platon i naš Galen!" kaže Rumi.

8.

"Postoji Jedan Predmet Hvale, lepota koja uzdiže srce svojih obožavatelja kroz sve aspekte od vi|enog do nevi|enog."

Rečeno je u Haditu: "Bog je lep i On voli lepotu." Ovo izražava istinu da čovek koji nasle|uje Duh

Božji ima lepotu u sebi i da voli lepotu, mada ono što je lepo jednom nije lepo nekom drugom. čovek razvija osećaj za lepotu kako evoluira, i više voli više aspekte lepote od nižih. Ali kada opazi najvišu viziju lepote  u Nevi|enom putem postepene evolucije od hvaljenja lepote u vi|enom svetu, tada čitavo postojanje postaje za njega jedna jedina vizija lepote.

čovek je obožavao Boga, gledajući lepotu sunca, meseca, zvezda i planeta. On je obožavao Boga u biljkama, u  životinjama. On je  prepoznao Boga u prelepim zaslugama čovekovim i on je sa svojim savršenim pogledom na lepotu našao izvor sve lepote u Nevi|enom, odakle sve to izvire, i u koje se sve utapa.

Sufi, shvativši ovo, obožava lepotu u svim njenim aspektima, i vidi lice Voljenog u svem što se vidi, a duh Voljenog u Nevi|enom. Tako da gde god da pogleda, njegov ideal obožavanja je pred njim. "Svud gde gledam, vidim Tvoje pobedničko lice; svud gde idem, stižem na Tvoje stanište."

9.

"Postoji Jedna Istina, istinsko znanje našeg  bića, iznutra i spolja, koje je suština sve mudrosti."

Hazrat Ali kaže: "Spoznaj sebe i znaćeš Boga." Znanje sebe je ono koje se rascvetava u znanje

Boga. Znanje sebe daje odgovore na takve probleme kao

što su: Odakle sam došao? Da li sam postojao pre nego

što sam postao svestan svog sadašnjeg postojanja? Ako sam postojao, kao šta sam postojao? Kao pojedinac kakav sam sada, ili kao mnoštvo, ili kao insekt, ptica, životinja, duh, avet ili an|eo? [ta se dešava prilikom smrti, te promene kojoj  je svako  stvorenje podložno? Zašto se bakćem ovde neko vreme? Kakvu svrhu imam da ispunim ovde? [ta je moja dužnost u životu? Od čega se sastoji moja sreća i šta je ono što moj život čini bednim? Oni čija su srca rasplamsana svetlošću odozgo, počinju da pomno razmišljaju o takvim pitanjima, ali oni čije su duše već prosvetljene svetlošću sopstva, oni ih razumeju. Oni su ti koji daju pojedincima ili masama korist od svog znanja, kako bi svi ljudi čija srca još nisu rasplamsana i čije duše nisu prosvetljene bili u stanju da hodaju ispravnom stazom koja vodi savršenstvu.

Eto zašto ljude uče na raznim jezicima, u raznim oblicima obožavanja, u raznim verovanjima u različitim delovima sveta. To je jedna te ista istina; ona se samo vidi   u   različitim   aspektima   prilago|enim   ljudima   i vremenu. Jedino oni koji ovo ne razumeju su ti koji se rugaju veri drugog, osu|ujući na pakao uništenja one koji ne smatraju njihovu veru za jedinu istinsku veru.

Sufi prepoznaje znanje sebe kao suštinu svih religija; on ga nalazi u svakoj religiji, on vidi istu istinu u svakoj, te stoga na sve njih gleda kao na jednu. Otud on može da shvati kazivanje Isusovo: "Ja i moj Otac smo jedno". Razlika izme|u stvorenja i Stvoritelja ostaje na njegovim usnama, ne u njegovoj duši. To je ono na šta se misli pod jedinstvom sa Bogom. To je u stvarnosti rastapanje lažnog ja u znanju istinskog ja, koje je božansko, večno i sveprožimajuće. "Onaj koji dostigne jedinstvo sa Bogom, svoje samo ja mora da izgubi" reče Amir.

10.

"Postoji Jedna Staza, poništenje lažnog ega u onom stvarnom, koje uzdiže smrtnika besmrtnosti, u kom prebiva svo savršenstvo."

"Kročio sam u ništavilo – nestao sam; i gle! Bio sam skroz živ." Svi koji su spoznali tajnu života shvataju da je život jedan, ali da postoji u dva aspekta. Prvi kao besmrtni, sveprožimajući i u tišini; i drugi kao smrtni, aktivni i ispoljen u mnoštvu. Duša budući da je od prvog aspekta postaje obmanuta, bespomoćna i zarobljena doživljavanjem života u dodiru sa umom i telom, koji su iz ovog sledećeg aspekta. Ispunjenje telesnih želja i fantazija uma nije dovoljno za svrhu duše, koja je nesumnjivo da doživljava svoje sopstvene fenomene u vi|enom i nevi|enom, mada je njena sklonost da bude ona sama i ništa drugo. Kada obmana učini da se oseća bespomoćnom, smrtnom i zarobljenom, ona sebe nalazi izbačenom iz ravnoteže. To je životna tragedija koja tera jake i slabe, bogate i siromašne, sve nezadovoljne, da stalno traže nešto što ne znaju. Sufi, shvativši ovo, bira put poništenja, i, uz vo|stvo učitelja na stazi, nalazi na kraju puta da je cilj bio on. Kao što Ikbal kaže: "Lutao sam u potrazi sa sopstvenim ja; ja sam bio putnik, i ja sam cilj."