Postoje i periodi kada se impresije uskladištene u umu pojavljuju na različite načine, kao u snovima. To stanje se zove bardo sna i ovde verovatno spada i većina stanja uslovljenih upotrebom droge. Kada se ponovo probudimo, stanje budne svesti se nastavlja. Očigledno, sve do sada pomenuto je uslovljeno i promenjljivo i ne može nikome doneti trajnu dobrobit. Ipak, ako meditiramo, pojavljuje se stanje koje je u suštini vanvremena jasna svetlost - svesnost koja ne zavisi ni od čega. Ona je izvan rodjenja i smrti, izvan dolaženja i odlaženja. Sve prakse Dijamantskog puta imaju za cilj da ovu blistavu svesnost učine uvek prisutnom. Tokom svojih života, sva bića, kako ljudi tako i životinje, doživljavaju tri gore pomenuta bardoa - budnog stanja, spavanja i sna. U trenutku smrti pojavljuju se sledeća tri bardoa.

Prvo nastupa sam proces umiranja. Bez obzira da li je smrt brza ili spora, dolazi do transformacije. Nakon toga, sledi period u kome um nastavlja sa naviknutim tokom iz prethodnog života. Nakon spoznaje da je nastupila smrt, odigrava se proces restrukturisanja i, u zavisnosti od dominantnog stanja, um stupa u novo područje u okviru šest nivoa postojanja. To je oduvek bilo tako. Kao što je prostor bez početka, tako ni um nema polaznu tačku. Spolja i iznutra, uvek je bio razigran, izražavao se i doživljavao je bogatstvo na bezbrojne načine. Ovih šest bardoa su se uvek smenjivali - tri svakodnevna i tri koja slede kada se neoslobodjena bića kreću ka svom sledećem životu.

Večeras ste došli ovde da bi ste saznali nešto o ovom drugom. Da bi smo shvatili šta se dešava u trenutku smrti, potrebno je da prvo pogledamo um. U suštini, um je prostor. Nema ni boju, ni težinu, ni miris, ni veličinu. Ni od čega nije sačinjen; nije rodjen, neće umreti. Ni od kuda nije došao, pa nikuda neće ni otići. Ipak, ovaj prostor nije crna rupa; ne podrazumeva nestanak ili nepostojanje. Njegova priroda je bogata, razigran je, izražava se, sanja, dopušta da se stvari odigravaju a onda ih ponovo rastvara. Ima veliku moć i istovremeno je bezgraničan. Gde god da pogledamo, nema mu kraja - uvek se može desiti još stvari. Kada osvane ovo prepoznavanje, ni jedno uslovljeno osećanje ga ne može nadmašiti i neustrašivost, spontana radost i aktivno, nesentimentalno i dalekosežno saosećanje se prirodno pojavljuju. Kada bi ovo bilo stalno stanje bića, kada bi smo uvek bili svesni uma, sve bi nam bilo lako. Tada bi umiranje i ponovno radjanje bili poput promene odeće. Jasna svetlost uma, njegova blistava svesnost, radost i moć njegove aktivnosti ne bi nikada prestali. Bez ikakvog prekida svesnosti i uz sve veće doživljavanje našeg tela i govora kao orudja, slobodno bi smo birali ponovno rodjenje na mestima na kojima bi smo bili od najveće koristi drugima.

Naravno, ovo je daleko od svakodnevnog iskustva većine bića. Svako ko ne meditira retko ima priliku da nakratko opazi suštinu uma i to se tada dešava samo slučajno, npr. tokom vodjenja ljubavi ili za vreme slobodnog pada, pre nego što se otvori padobran. Bez obzira da li se večita svežina uma manifestuje kroz kontinuirani proces ili slučajno, uvek se doživljava potpuna sigurnosti i duboka radost kada zaboravimo da se nadamo, plašimo ili očekujemo. Izražava se kao ljubav koja ima svega par koncepata. Umesto blistave svetlosti uma ili netrajnijih uvida, neprosvetljena bića se identifikuju sa njegovim tokom impresija. Ona tragaju za trajnom suštinom u promenjljivom toku koji produkuju njihova tela i mentalne aktivnosti.

Iako se smatraju stvarnim, takve situacije i osećanja ne mogu da traju. Njihova priroda je poput reke - iako stalno pritiče nova voda, još uvek postoji kontinuitet i ljudi se identifikuju sa njim, kao sa tokom svesti. Postoji uzročna veza izmedju sedmogodišnjeg deteta i odrasle osobe od sedamdeset godina - bez prethodnog, ne bi bilo ni potonjeg, iako je svaki delić, svaki molekul nov.

U odredjenom trenutku, ovaj proces se više ne može odigravati u telu, um ga napušta i tada nastupa smrt. Smrt koja dolazi polako, kao kod side ili raka, izgleda drugačije od one koja nastupa kada se telo dezintegriše usled stajanja na nagaznu minu ili usled saobraćajne nesreće pri velikoj brzini. Ipak, proces koji se odigrava je uvek isti. Bez obzira da li se smrt dogodi u bljesku ili tokom dužeg perioda, energija koja je prožimala celo telo se uvek kreće ka njegovoj centralnoj osi. U velikim religijama iskustva, telo sadrži različite energetske sisteme, koji zavise od cilja kome se teži - u jednom slučaju su u pitanju bezoblična područja bogova, u drugom uravnotežen dug život, a u trećem jasna svetlost uma. Centralni energetski kanal se u hinduizmu nalazi u kičmi, u taoizmu je elipsa koja prolazi kroz telo, a u budizmu se nalazi izmedju tačke koja je osam prstiju iza početne linije rasta kose na vrhu glave i završava se četiri prsta ispod pupka. Iz ove glavne energetske "cevi" u središtu tela, izlazi pet različitih točkova (čakri, prev.) koji se granaju u 72000 kanala. Pošto su ženski, u suštini su intuicija i prostor. Unutar njih se nalaze potencijalne muške energije, koje su potpuno probudjene tek u trenutku prosvetljenja. Njihova priroda je saosećanje i radost. Tokom procesa umiranja veza sa spoljašnjim čulima se prvo povlači ka središtu tela i onda se pet točkova utapaju u centralni energetski kanal. Tokom ovog procesa se prvo gubi snaga, oseća se pritisak na telo i čulne impresije postaju nejasne. Zatim gubimo kontrolu nad tečnim elementom, kada imamo osećaj da plutamo po vodi i da nam tečnost ističe iz nosa i usta. Nakon ovoga postajemo suvi i hladnoća se uvlači kroz ekstremitete. Sada, neposredno pred smrt, disanje postaje plitko i oštro i nemeditanti imaju poslednju priliku da koncentrišu um. U zavisnosti od karme, od impresija upijenih tokom života, može da se pojavi bilo šta, od predivnog osećanja radosnog smisla koje se doživljava nakon Pove do stanja velikog gubitka praćenog strahom i frustracijom. Već ovde karma može postati veoma vidljiva. Na kraju slede tri veoma duga izdisaja - i to je to. Iako u ovom trenutku ljude proglašavaju umrlim, tokom narednih 20 do 30 minuta se nastavlja energetski proces unutar magnetne ose tela.

Istovremeno, crvena energija se pokrenula nadole i sada senalazi četiri prsta ispod pupka u središtu tela. Izmedju ova dva pola leži osa sa gore pomenutim točkovima i kanalima. Nakon prestanka disanja, tokom sledećih deset do petnaest minuta, bela energija sa vrha glave se kreće na dole, ka srcu. Dok se spušta, doživljavamo prelepu jasnu svetlost, nalik mesečini, dok nestaju tridesettri osećanja koja potiču iz ljutnje. Mnogi čuju produženi zvuk sloga HANG i sećanje je toliko jasno da često vidimo bića koja su umrla pre nas.

Nakon toga, iz tačke četiri prsta ispod pupka, uzdiže se crvena svetlost. Osećanje je veoma moćno i svetlost je poput dubokog zalaska Sunca. Dok se kreće ka srcu, za šta je takodje potrebno deset do petnaest minuta, mnogi čuju duboku vibraciju sloga A. Tada nestaje četrdeset osećanja vezanosti i oseća se neopisiva radost. Dvadeset do trideset minuta nakon smrti ove dve energije se sjedinjuju u središtu grudi i sve postaje crno. Dok se to dešava, rastapa se sedam osećanja koja potiču iz neznanja.

Zatim se pojavljuje blistava svetlost - potpuno vanlična svesnost. Ako možemo da održimo ovo stanje, meditacija se na tibetanskom zove "tugdam". To znači da se um nalazi na nivou srca u stanju koje ne odvaja unutrašnju i spoljašnju istinu. Tada, otvorena, jasna i beskrajna suština uma prožima sva vremena i sve pravce; ovo je svesnost lama poput Karmape. Poredi se sa susretom deteta i njegove majke i, ako može biti održana, nastupa pravo prosvetljenje. Tada nestaje svaka odvojenost izmedju prostora i energije, kao i izmedju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Svako ko ne može da održi ovo stanje gubi svest. Tibetanska knjiga mrtvih pominje period od tri do četiri nesvesna dana nakon smrti. U slučajevima kada su umrli ljudi dolazili meni, prozirni, ali inače izgledajući kao i obično, to je uvek bilo posle šezdesetosam časova. Mislim da je razlog u tome što su svi bili veoma obrazovani ljudi iz gradske sredine, pa su njihovi mentalni procesi bili veoma brzi.

Kada se nakon smrti osoba probudi, imaće osećaj da nešto u osnovi nije u redu. Čak iako je telo očuvano, izbegavaće da ga pogleda i umesto toga će pokušavati da pobegne. Ovo stanje je veoma zbunjujuće, jer pošto nema telo, na koje god mesto da pomisli, osoba će se tamo automatski naći. Takodje, inteligencija je mnogo oštrija nego tokom života, medjutim iako možemo da čitamo misli živih, ne možemo da komuniciramo sa njima. Kada sednemo na stolicu, ljudi sedaju na nas, a kada im se obratimo, oni jednostavno odlaze. Uprkos toliko mnogo znakova, bića ne žele da znaju da su mrtva. Nakon tri nesvesna dana, sledi nedelja tokom koje ljudi nastavljaju da borave unutar naviknutog sveta svog prethodnog života. Tada više niko ne može da izbegne spoznaju da više nema fizičko telo. Ova spoznaja se može učvrstiti kada stanemo pred ogledalo i ne vidimo odraz. Neki to otkrivaju dok hodaju po finom pesku ne ostavljajući otiske a drugi mogu da urone ruke u ključalu vodu i da se ne opeku. U tom trenutku um shvata: "Sada sam mrtav, više nemam telo," i ovo predstavlja tako veliki šok da se svest gubi po drugi put.

Kada se ponovo probudimo, um se nalazi u novom stanju - zajednički tok površinske svesti je prestao i pojedinačne podsvesne impresije isplivavaju na površinu u formi veoma jakih iskustava. Iako se ova iskustva mogu najbolje uporediti sa veoma individualnim snovima, osoba ih takodje smatra stvarnim i oseća nadu i nesvidjanje.

Dok nastavljamo da se vezujemo i opiremo kao i uvek, tokom sledećih ne više od pet i po nedelja (tako da ova tri medjustanja ne traju duže od sedam nedelja), najjača sklonost se probija kroz druge impresije uma. Ako nema lame ili dobro savladane meditativne prakse da nam pomogne, ove sklonosti odlučuju o pravcu našeg sledećeg rodjenja. Iako ljudsko područje pruža veliki izbor karmičkih mogućnosti, od patnji muslimanki i ljudi u Africi, sve do slobodnog i luksuznog načina života u predgradjima na Zapadu, iz sklonosti uskladištenih u umu mogu da se pojave i pet različitih neljudskih nivoa postojanja.

Tri vrste područja bogova se pojavljuju iz osećanja ponosa. Ako smo činili dobra dela, ali sa osećanjem "ja radim nešto za tebe," ona nisu oslobadjajuća već, u zavisnosti od inteligencije, proizvode najprijatnije nivoe svesti: ili će nam želje biti automatski ispunjene u šest "područja želje", ili ćemo uživati u estetskom zadovoljstvu u sedamnaest "područja oblika." Najviši medju bogovima su oni koji borave u četiri stanja intenzivne apstrakcije. Pošto iluzija odvojenog sopstva istrajava u svima, kada zalihe dobrih impresija budu istrošene, bogovi padaju i na površinu svesti izbijaju druga osećanja i odgovarajuća okruženja. Ako se kao dominantno osećanje pojavi ljubomora, bića otkrivaju da se nalaze u skladištima oružja. Ranije su tragali za mačevima, ali danas bi to verovatno bilo automatsko oružje. Ova bića duboko uznemirava kada drugi uživaju u većoj radosti od njih samih. Ako kao najjače uznemirenje ispliva konfuzija, um može pokušati da se sakrije medju stenama i žbunjem i, ako životinje odu tamo da se pare, možemo utrčati medju njih. Tako, bića završavaju sa četiri šape i prelepim krznenim kaputom koji nose i leti i zimi. Takodje je moguće da pohlepa, koja već tokom ovog života čini bića vidljivo nesrećnim, postane dominantno osećanje. Iako neki ljudi imaju sve, njihovi posedi ih samo zarobljavaju. Nakon smrti, ovo opšte stanje se kondenzuje u žudnju za hranom i pićem. Neki onda pomisle da su im stomaci veliki kao San Francisko a usta kao ušice igle, dok drugi doživljavaju da svaka hrana postaje vatra ili da im je otimaju nezgodne aveti. Najgore zagadjenje uma ipak čine ljutnja i zlonamernost, koje sazrevaju u formi najvećeg bola. Ova stanja su danas poznata kao paranoja, dok se tradicionalno razlikuje osam nivoa patnje usled vreline i osam usled hladnoće. Pored toga, postoje "susedna" i "povremena" stanja.

Kao što je već pomenuto, želje su prouzrokovale ovaj sadašnji ljudski život i nastaviće da to čine i ubuduće. Ali, karma je "lepljiva" i ima višestruka dejstva - nakon odlučivanja područja ponovnog rodjenja, dalje odredjuje vrstu tela koje ćemo dobiti, okruženje u kome ćemo se roditi i šta će nam biti motivacija u životu. Ipak, kao ljudsko biće, držimo sve konce u svojim rukama. Pošto imamo čvrsto telo i znamo da pravimo razliku izmedju onoga što je korisno i onoga što je štetno, možemo da izbegnemo da sejemo semenje eona netrajne radosti ili duboke patnje u četiri ne-fizička područja ili kraćih perioda životinjske tuposti. Najvažnije je shvatiti da ništa od ovoga ne predstavlja alternativu oslobodjenju i prosvetljenju. Bogovi padaju; polubogovi su ljubomorni i bore se; životinje proždiru jedne druge; duhovi su uvek frustrirani a bića pakla uvek pate. Čak i ljudi imaju četiri osnovna problema: rodjenje, starost, bolest i smrt. Takodje, ni najbolje godine života nisu bez teškoća koje se sastoje od borbe za ono što želimo, izbegavanja onoga što ne želimo, vezivanja za ono što imamo i prilagodjavanja onome što je neizbežno. Pošto se sve ovo dešavalo od bezpočetnog vremena, nalaženje trajnih vrednosti predstavlja imperativ.

Da bi smo odsekli koren svih patnji, Buda nam savetuje da se usredsredimo na ono što je izvan rodjenja i smrti, što nikad nije nastalo i što nikada ne može nestati. On ne ukazuje na odraze, već na samo ogledalo, pokazuje nam okean ispod talasa. Ni jedno uslovljeno iskustvo ili spoljašnja situacija ne može da nas trajno zadovolji. Samo je otvorena, jasna i beskrajna svetlost uma savršeno radosna i apsolutna. Budina učenja, bilo da su o životu, ponovnom rodjenju ili onome što je izmedju, imaju samo jedan cilj - da nam pruže ovu sigurnost. Zahvaljujući metodama Dijamantskog puta, svaki od gore pomenutih posmrtnih bardoa postaje kapija prosvetljenja. Ovi metodi otvaraju mogućnost za susret uma sa njegovom pravom prirodom i njegovo konačno oslobodjenje.

Tokom prethodnih sedamnaest godina, Lama Ole Nidal je praksi transfera svesti - Povi - naučio više od 50.000 ljudi širom sveta. Ovo predavanje je održao u San Francisku, u jesen 1998. i kasnije ga je redigovao u Sibiru, u martu 1999. Čim njegov raspored dozvoli, završiće knjigu na ovu temu, koja će sadržati neke od metoda koje koristi Dijamantski put da bi pomogao umu tokom ovako značajnih trenutaka, a takodje će sadržati i poredjenja sa nekim uvidima zapadne psihologije. Dopustiće nam da "gledamo preko njegovog ramena" i procenimo razloge za potpunu uverenost u učenja koja daje.