Ken Keri Sećam se dana kada sam hodao preko otvorene prerije visoko podignute glave dok je moje perje lepršalo na vetru. Vojnici su videli samo moju siluetu naspram neba. Polako sam koračao prema njima, ruku udaljenih od bokova, dok su mi šake bile okrenute prema njima u znak mira. Posmatrao sam talase ljubavi koji su zračili iz mojih šaka, tako moćne kao što je to bila ljubav koju sam izražavao pre i posle Golgote. Vojnici su pucali u mene i ubili me. Znao sam da će to da urade. Ali njihova deca su odgojena na mojim učenjima, volela su moj duh i dovoljno su shvatala moje stvaralačke principe tako da su mogla da zaplove prema mesecu. Da li sam ih mogao usmeriti na drugi način, dok su njihovi meci leteli, a moje perje lepršalo na povetarcu toga dana? Da li sam mogao da govorim jednostavnije nego što su to činila moja dela? Umirao sam milionima smrti i živeo isto toliko života, da bih naučio ratnička plemena onome što nisu mogla da nauče ni na jedan drugi način. Konačno, ja sam pobednik, jer se ratnička plemena menjaju iz osnova, dok se ja ponovo i ponovo podižem, vodeći njih i njihovu vrstu uvek napred prema njihovoj sudbini među ponoćnim zvezdama. Živim svugde, po celoj zemlji. Mogu da prizovem u sećanje uspomene na sva ona mesta gde su živeli ljudi blage prirode kroz čije sam živote upoznao zemlju. Ako pokušam, mogu da se setim imena mesta u kojima su živeli, njihovih lica, ulica u njihovim selima, njihove igre oko logorske vatre u jesen kada je šumsko tle mirisalo na suvo lišće, a mesečina pružala senke kroz ogolelo drveće. Ali drugih stvari ne moram da pokušavam da se setim, jer njih nikada ne mogu da zaboravim. Ja sam te stvari. Često sam u obliku planinskih jezera, jer ona su poslednja mesta na kojima je moj narod živeo pre nego što je odleteo, pre nego što je napustio svoj ljudski oblik i otišao u svet duha ili carstva prirode, da bi čekao na cikluse i smene godišnjih doba dok ponovo ne dođe doba za njihov povratak na svet. Mogu da vam pokažem mesto na obali jednog takvog jezera na kome je živelo pet stotina ljudi. Ipak, tamo retko možete da ugledate čoveka. Kao što možete da vidite vidru, dabra ili rakuna, tako su izmešani bili njihovi putevi i u takvom skladu sa suncem i zemljom na kojoj su živeli. Ali vreme o kome govorim bilo je mnogo, mnogo pre skorašnjeg doseljavanja Evropljana, čak i mnogo pre nego što je uticaj civilizacije dotakao srce Maje ili Olmeka. Naše kulture su u ovom, neotkrivenom svetu, tada bile miroljubive, u svetu koji se nalazio između uskomešanih azijskih i ratničkih evropskih plemena. Vaši zapisi malo govore o Amerikancima, jer do nedavno naše kulture koje su postojale ovde nisu učestvovale u stvaranju istorije. Naši putevi su bili jednostavni. Naših nevolja do pre otprilike dve i po hiljade godina bilo je samo nekoliko. Samo nekolicina naših svesti je tokom tih, sada prošlih, dvadeset i pet vekova odenula ljudski oblik. A kada smo to činili, niste mogli da nas razlikujete od drugih. Mi se nismo borili. Kada sam stavljao perjanicu na glavu i jahao na konju preko prerija ja sam podučavao. Nisam se borio. Podučavao sam ih strelama u obliku pera i predelima koji su uljuljkivali sunce u hiljadu tajanstvenih značenja. Doveo sam konjicu u najlepše doline da bi pili vodu sa potoka koji su najpre mogli da ih nauče istini, tako da bi njihova deca mogla da rastu u brdima u blizini ovih potoka i da se hrane kukuruzom i letnjim tikvama koji bi ih naučili mudrosti koju je njihovo pleme zaboravilo. Zato ne marim za vreme kada su moje ruke bile raširene u stranu, konjanici pucali i telo umrlo. Ležeći tamo ispod otvorenog neba, u visokoj prerijskoj travi koja se talasala oko mene dok su oni na konjima odlazili u prašinu i zbrku, uvukao sam te metke u nešto dublje od tela zemlje i potoka. Povukao sam ih u moju dušu. Moj duh je odleteo prema njihovom izvoru. Tada sam shvatio kakve vrste fabrika proizvode ove metke. Kakva vrsta žena i dece radi u tim fabrikama. Shvatio sam šta osećaju prema svojoj porodici dok sipaju olovo. Koliko poštuju svoju zemlju. Šta misle o svojim očevima. Majkama. Svojim bakama. Izmešao sam se i talasao, valjao sa njima u njihovoj zbrkanoj plemenskoj svesti kao što to čine munje visoko na nebu dok se sakupljaju iznad prerije. Sanjao sam njihove snove, pronalazio u njima ono što je istina i učinio je svojom.