Tek 1962. godine istraživači su uspeli da ih dešifruju i pročitaju zapanjujuću priču o vanzemaljskim posetiocima, koji su preživeli pad i razbijanje njihove letelice, pre 12.000 godina. Nesreća se dogodila u oblasti planinskog lanca Bajan Kara Ula. Te vesti o zagonetnom otkriću zapadni mediji su tada tretirali kao ‘komunističku propagandu, kojoj ne treba verovati ni reč’. Međutim, Nemac Hartvig Hausdorf boraveći i istraživajući u Kini, imao je sasvim drugu priču.

On tvrdi da misteriozni kameni diskovi zaista postoje i da očigledno ukazuju na to da su predstavnici neke daleke vanzemaljske rase nekada davno posetili planinsko područje Bajan Kara Ula. Ono se proteže duž kinesko – tibetanske granice i puno je mrežasto povezanih pećina.

U vreme kada počinje ova priča, grupa arheologa pronašla je u jednoj od tih pećina precizno uređene grobove neke vrlo neobične rase. Prema skeletima, tela su im bila kratka, a lobanje neproporcionalno velike. U početku su naučnici mislili da su te pećine bile obitavalište majmuna, ali vođa ekspedicije, profesor, Či Putei, odbacio je takvu mogućnost, jer nikad nije čuo da majmuni sahranjuju mrtve.

DOŠLI IZ OBLAKA

Prilikom vađenja kostiju neidentifikovanih bića, jedan arheolog našao je na dnu groba kameni disk. Jedna kružna rupa u sredini i jedan žleb koji spiralno ide ka unutra ili ka van, zavisno kako se gleda, bile su jedine uočljive karakteristike. Jesu li naišli možda na CD disk kamenog doba?
Detaljnije ispitivanje pokazalo je da u žlebu postoji puno raznih ureza, odnosno znakova.

Arheolozi su zaključili da je je svaki disk u stvari, jedna knjiga za koju niko nema rečnik da bi je preveo. Svi pronađeni diskovi, zajedno sa drugim nalazima iz pećine sa tog područja, čuvani su u Pekingu. Sledećih dvadesetak godina stručnjaci su pokušavali da dešifruju zapise sa kamenih diskova.

Najzad, 1962. godine, profesor Cum Um Nui uspeo je da odgonetne tajanstvenu poruku. O svom ‘prevodu’ izvestio je samo uži krug prijatelja i kolega, jer mu je Pekinška akademija za preistoriju zabranila da o otkriću informiše javnost. Dve godine posle zabrane, profesoru Cum Um Nuiju i četvorici njegovih kolega dozvoljeno je da objave zaključke njihovog rada. Istraživanje su nazvali: ‘Opšti zapis koji govori o kosmičkoj letelici koja se, kako piše na diskovima, spustila na Zemlju pre 12 hiljada godina’.

Ti diskovi, od kojih su 716 izvađeni iz jedne pećine, govore o stanovnicima jednog drugog sveta u planinama Bajan Kara Ula. U tim pećinama živelo je pleme Han. U jednom delu dešifrovanog teksta kaže se da su ‘Dropi izašli iz oblaka u svojim vazduhoplovima’, a onda su se razbili o planinu. Preživela bića izazvala su paniku među pripadnicima plemana Han. Žene, deca i starci su se posakrivali, a ratnici su počeli da progone i ubijaju ‘uljeze iz oblaka’.

Kada su, najzad, pripadnici plemena Han shvatili znakovni jezik Dropa, zaključili su da su ovi, u stvari, veoma miroljubivi. Tada im je bilo žao što su Dropi doživeli nesreću i što ne mogu izgraditi novi kosmički brod za povratak na matičnu planetu.. Mnoge kolege profesora Cum Um Nuija bile su skeptične, pa čak i podsmešljive prema njegovom ‘prevodu’ zapisa sa diskova, pa je on prešao u Japan, gde je uskoro i umro.

Od otkrića Bajan Kara Ula diskova, arheolozi su bili mnogo više zainteresovani za istoriju tog područja. Priča, bar onako kako ju je preveo profesor Cum Um Nuji, izgledala je sve realnija. I legende koje su kružile, naročito ona o niskim, mršavim žutim ljudima koji ‘su došli sa oblaka pre mnogo vremena’, ako da su potvrđivale profesorovo otkriće.

Procenjuje se da kameni diskovi i ostali sadržaji iz pećina potiču iz perioda oko 10 hiljada godina pre Hrista. Zidovi pećine bili su oslikani izlaskom Sunca, Meseca i Zemljom, a sve to je bilo povezano isprekidanim linijama. Što je najneverovatnije, pećine Bajan Kara Ula bile su i dalje nastanjene plemenima Had i Dropa. Ovi drugi bili su vrlo čudni, visoki jedva oko 1.3 metra, a nisu bili ni Kinezi ni Tibetanci.

 VIBRIRAJU I ZUJE

Izveštaj o dešifrovanju zapisa sa kamenih diskova iz pećine sa planina Bajan Kara Ula, objavljen 1964. zainteresovao je mnoge pojedince i organizacije. Naučnici u tadašnjem Sovjetskom Savezu, zatražili su od Kine kamene diskove da bi izvršili njihovu hemijsku analizu. Kinezi su im izašli u susret, a iznenađenje je bilo veliko, jer je utvrđeno da kameni diskovi sadrže visok procenat kobalta i još nekih metala. Dr Vječeslav Zajcev napravio je i jedan eksperiment. Stavljao je kamene diskove na jednu specijalnu mašinu sličnu gramofonu.

Kada bi se diskovi zavrteli, počeli bi ‘vibrirati’ ili ‘zujati’ kao da neki elektricitet prolazi kroz njih u određenom ritmu. Utisak jednog drugog naučnika bio je ‘kao da se zatvara ili stvara deo električnog kruga’. Nakon ispitivanja kameni diskovi su vraćeni u Kinu. Za vreme takozvane Kulturne revolucije, šesdesetih godina, prestaje svako interesovanje za njih i za zapise o njima.

Austrijski inženjer Ernst Vagerer uspeo je 1974. godine da fotografiše dva kamena diska iz Bajan Kara Ula u Banpo muzeju, u Ksijanu.

Nemac Hartvig Hausdorf je u martu 1994. zajedno sa Peterom Krausom otišao u Kinu. Hausdorf je kasnije ispričao: ‘U Ksianu smo posetili Banpo muzej, tragajući za diskovima koje je Vegerer fotografisao dve decenije ranije. Ali naš optimizam nije bio nagrađen. Nigde nismo mogli naći ni traga kamenim diskovima. Upitali smo o tome naše vodiče i profesora Vanga Zhijuna, direktora Muzeja.

             Bayan Kara Ula

 

U početku su negirali postojanje diskova, ali kada smo im pokazali fotografije Zhijun je priznao da je jedan od njegovih prethodnika zaista dao Vegereru dozvolu da fotografiše kamene diskove i da, znači, oni postoje ili su postojali. Direktor koji je tada dao dozvolu za fotografisanje, ubrzo je podneo ostavku i od tada mu se gubi svaki trag.

Zatim nam je direktro Zhijun pokazao jednu knjigu o arheologiji u kojoj su se mogle videti fotografije diskova. Posle toga odveo nas je na mesto gde su muzejski artefakti bili čišćeni i katalogizirani. Na jednoj stolici stajala je uvećana kopija kamenog diska. Direktor Zhijun je rekao kako je pre nekoliko godina stiglo naređenje od pretpostavljenih da se svi tragovi o diskovima moraju izbrisati i da se ta priča proglasi za veliku laž’.

 PRIČA DOKTORA EVANSA

Peter Krasa i Hartvig Hausdorf naišli su takođe na priču jednog Engleza. Doktor Karil Robin Evans putovao je u Kinu 1947. godine. Pre polaska na put, profesor Loladorf mu je pokazao jedan kameni disk za koji je verovao da je nađen u Severnoj Indiji. Taj disk je izgleda pripadao plemenu Dzopa (ne Dropa sa početka teksta), koji ga je koristio u verskim ceremonijama. Kameni disk imao je poluprečnik od 12 i debljinu pet centimetara.
Profesor Loladorf stavio je taj disk na vagu, a nju je povezao sa pisaćom mašinom.

Primećeno je kako je kameni disk, u periodu od tri i po sata, očigledno gubio i dobijao na težini. Posle jednog dana ova promena u težini stvarala je jednu štampanu liniju na papiru u pisaćoj mašini. Ta promena u težini dopuštala je pisaćoj mašini da štampa, ostavljajući znake na papiru. Kameni diskovi su mogli na neki način da kucaju! Kako je mogao kameni disk gubiti na težini? Robin – Evansov izveštaj o ovom događaju pisan je te 1974. godine, ali je objavljen tek 1978., četiri godine posle njegove smrti.

Posle susreta sa profesorom Loladorfom, dr Robin Evans krenuo je prema planinama Kine, u traganje za plemenom Dzopa. Najpre je prošao kroz Lasu na Tibetu, gde ga je primio 14. dalaj lama, tada dvanaetogodišnjak. Zatim je sa tibetanskim nosačima krenuo put tibetanskih planina. Jednog dana nosače je uhvatio paničan strah. Pejsaž je imao zastrašujući izgled i nosači su hteli da se vrate kućama. Njihov strah ilustruje koliko je područje Bajan Kara Ula bilo misteriozno i neistraženo.

Ipak, dr Robin Evans uspeo je nekako da stigne do plemena Dzopa i zadobije njihovo poverenje. Dobio je i instruktora koji ga je učio osnovama jezika Dzopa. Zatim mu je Lurgan – La, verski vođa Dzopa, ispričao istoriju plemena. On je tvrdio da je njihova zavičajna planeta u Sirijusovom sistemu (Sirijus je najsjajnija zvezda na nebu, udaljena oko osam miliona svetlosnih godina od Zemlje).

I neka druga plemena, na primer, Dogoni sa Malija, tvrde da potiču od bića iz Sirijusovog sistema.

            Dzopa

 

         Potomci Dzopa plemena

Lurgan – La je tvrdio da su iz Sirijusovog sistema na našu planetu bile poslane dve ekspedicije. Prva, pre više od 20 hiljada godina, a druga 1014. godine pre Hrista. U toku te druge posete nekoliko kosmičkih brodova se razbilo o planinu, a preživeli nisu mogli da napuste Zemlju. Lurgan – La tvrdi da su Dzopi direktni potomci tih bića. Među stvarima dr Robin Evansa bila je i jedna veoma značajna fotografija: kraljevski par Huejpa – La i Viz – La (na slici desno).

Bili su visoki 1.2 i 1.07 metara. Ali, ne samo što su bili neobično niski, nego im je čitav izgled bio čudan. Dr Robin Evansa najviše je mučilo da li su plemena Dropa (sa početka teksta) i Dzopa jedno te isto pleme. Izgledalo mu je da je Dropa ispravno kada se speluje, a Dzopa, ili još pre, Tsopa, pri izgovoru. Bilo kako bilo, postavljala su se još dva pitanja.

Naime, datum na kamenim diskovima onaj od pre 12 hiljada godina, nije se nikako poklapao sa tvrdnjama verskog vođe Dzopa o vremenu pre 20 hiljada godina i o 1014. godini pre Hrista Da li su zapise na kamenim diskovima o Dropima – ‘posetiocima iz oblaka’, pisali pripadnici nekog lokalnog plemena, naprimer, Han, ili su ih pisale same Drope. Da li su se lokalni stanovnici mešali sa plemenom Dropa? Mnogo je pitanja, a malo odgovora.

Sve u svemu, očigledno je postojanje misterioznih kamenih diskova i zapisa o njima, a još očiglednije da oni koji znaju istinu o njima – ćute kao zaliveni!

 

http://web-tribune.com/iza-kulisa/misterija-drevnih-diskova-sa-bayan-kara-ula-pismo-i-zvucni-zapisi-stari-12-000-godina-video