A sada, kad se svet promenio, a Artur - moj brat, moj ljubavnik, kralj koji je bio i kralj koji će biti - leži mrtav (običan svet kaže da spava) na Svetom ostrvu Avalon, priču treba ispričati onako kakva je bila pre nego što su sveštenici Belog Hrista došli da sve prekriju svojim svecima i predanjima.
     Jer, kao što rekoh, sam svet se izmenio. Postojalo je vreme u kome je putnik, ako bi imao volje i poznavao samo nekoliko tajni, mogao da porine svoju lađu u Letnje more i da stigne ne u Glastonberi sa sveštenicima, nego na Sveto ostrvo Avalon; jer u to vreme kapije između svetova lebdele su u maglama i bile su otvorene, jedna pred drugom, onako kako bi putnik pomislio i poželeo. Jer to je velika tajna, koju su znali svi obrazovani muškarci u naše vreme: da onim što čovek misli stvaramo svet oko sebe, svakoga dana nov.
     A sada su sveštenici, misleći da to ugrožava moć njihovog Boga, koji je jednom stvorio svet da bude zauvek nepromenljiv, zatvorili te kapije (koje nikada i nisu bile kapije, osim u ljudskom umu), te staza vodi jedino na Ostrvo sveštenika, koje su osigurali zvucima svojih crkvenih zvona, odbijajući sve pomisli na drugi svet koji leži u tami. Još kažu je da taj svet, ako zaista postoji, vlasništvo Sotonino, i ulaz u Pakao, ako ne i sam Pakao.
     Ne znam šta je njihov Bog mogao i šta nije mogao da stvori. Uprkos pričama koje se pričaju, nikako nisam uspela da saznam mnogo o njihovim sveštenicima i nikada nisam nosila crninu njihovih robinja-kaluđerica. Ako su na Arturovom dvoru u Kamelotu tako mislili o meni kada sam stigla tamo (pošto sam uvek nosila tamne haljine Velike Majke, znamenje njene mudrosti), nisam ih razuveravala. I zaista, krajem Arturove vladavine to je moglo biti i opasno, pa sam pognula glavu pred neophodnošću, što moja velika gospodarica nikako ne bi učinila: Vivijen, Gospa od Jezera, nekada Arturov najbolji prijatelj, izuzev mene, a potom njegov najljući neprijatelj - opet, izuzev mene.
     No, borba je sada završena; konačno sam mogla da pozdravim Artura, kad je ležao na samrti, ne kao neprijatelja, mog i moje Boginje, nego samo kao brata, i kao umirućeg kome je potrebna pomoć Majke, što na kraju čeka sve ljude. Čak i sveštenici to znaju, uprkos svojoj devici Mariji u plavoj haljini; jer i ona postaje Majka Sveta u trenutku smrti.
     I tako je Artur konačno ležao, sa glavom u mome krilu, ne videći u meni ni sestru ni ljubavnicu ni neprijatelja, nego samo ženu-mudraca, sveštenicu, Gospu od Jezera; i stoga je počivao na grudima Velike Majke od koje smo se rodili i kojoj je konačno, kao i svi ljudi, morao da se vrati. I možda se - dok sam vodila barku koja ga je odnosila, ovog puta ne na Ostrvo Sveštenika, nego na pravo Sveto ostrvo u tamnom svetu iza našeg, na ono ostrvo Avalon gde, sada, samo retki mogu da odu - pokajao zbog neprijateljstva koje je niklo među nama.
     Dok budem pričala ovu priču, povremeno ću pominjati stvari koje su se zbile dok sam bila suviše mlada da bih ih shvatila, ili stvari koje su se desile dok mene još nije bilo; i moj slušalac će se povući, možda, i reći: Ovo je njena magija.
     Ali oduvek sam posedovala dar Vida i sagledavanja uma muškaraca i žena; i za sve ovo vreme bila sam im svima bliska. A stoga, ponekad, sve što su mislili bilo mi je znano ovako ili onako. I zato ću ispričati ovu priču.
     Jer jednog dana, i sveštenici će je pričati, onako kako je oni znaju. Možda će između te dve priče moći da se nazre svetlucanje istine.
     Jer postoji nešto što sveštenici ne znaju, jer veruju u svog Jednog Boga i Jednu Istinu: da ne postoji istinita priča. Istina ima mnogo lica, i nalik je na stari put ka Avalonu; od naše sopstvene volje, i od naših sopstvenih misli, zavisi kuda će nas put odvesti i da li ćemo, na kraju, stići na Sveto ostrvo Avalon ili među sveštenike sa njihovim zvonima, smrću, Sotonom, Paklom i prokletstvom... ali možda sam nepravedna i prema njima. Čak i Gospa od Jezera, koja je mrzela svešteničku odeždu kao što bi mrzela otrovnu zmiju, i to sa dobrim razlogom, jednom me je izgrdila što sam ružno govorila o njihovom Bogu.
     "Svi su bogovi jedan Bog", rekla mi je tada, kao što je rekla mnogo puta ranije, i kao što sam ja mnogo puta ponovila svojim učenicama, i kao što će govoriti svaka sveštenica koja bude postojala posle mene, "i sve Boginje su jedna Boginja, i postoji samo jedan Tvorac. Svaki čovek ima svoju istinu, i Boga u njoj."
     I stoga, možda, istina lebdi negde između puta za Glastonberi, Ostrvo Sveštenika i puta ka Avalonu, zauvek izgubljenom u maglama Letnjeg mora.
     Ali ovo je moja istina: ja, koja sam Morgana, govorim vam ovo, Morgana koja je u kasnijem dobu nazvana Morgana le Fej.
     
     Knjiga prva
     GOSPODARICA MAGIJE
     
     1.
     Čak i usred leta, Tintagel je bio uklet; Igrena, Gospa vojvode Gorloasa, gledala je sa grudobrana preko otvorenog mora. Dok je zurila u magle i izmaglice, pitala se kako uopšte da zna kada će noć i dan biti jednake dužine, kako bi mogla da održi Svetkovinu Nove godine. Ove godine, prolećne oluje bile su neobično divlje; danju i noću, morski talasi odjekivali su kroz zamak, sve dok više niko nije mogao da spava, a čak su i psi žalosno zavijali.
     Tintagel... još je bilo onih koji su verovali da je zamak podignut, na školji isturenog rta, magijom drevnog naroda Isa. Vojvoda Gorloas smejao se tome i govorio kako bi, kad bi posedovao išta od njihove magije, svakako to i upotrebio da spreči more koje, iz godine u godinu, polako podlokava obalu. Tokom četiri godine od kako je postala Gorloasva nevesta, Igrena je gledala zemlju, dobru zemlju, kako se obrušava u Kornsko more. Dugački prsti od crnog kamena, oštri i nazubljeni, pružali su se sa obale u okean. Kada je sunce sijalo, moglo je biti vedro i blistavo, nebo i voda su se sjajili kao dragulji kojima ju je Gorloas zatrpao onog dana kad mu je saopštila da nosi njegovo prvo dete. No, Igrena nije volela da ih nosi. Dragulj koji je sada nosila oko vrata dobila je u Avalonu: opal koji je ponekad podražavao plavetnilo mora i neba; no, danas, po magli, čak i dragulj je delovao sivkasto.
     Zvuci su se zbog magle nadaleko pronosili. Igreni se činilo, dok je stajala i osvrtala se ka kopnu, da čuje kopita konja i mazgi, kao i glasove, ljudske glasove, ovde u izdvojenom Tintagelu, gde su živeli samo koze i ovce, i pastiri i njihovi psi, kao i gospe iz zamka sa malobrojnim sluškinjama i nekolicinom staraca da ih štite.
     Igrena se polako okrenula i pošla natrag ka zamku. Kao i uvek, dok je stajala u njegovoj senci, osećala se kao patuljak pred drevnim kamenjem na kraju dugačkog zida koji se protezao sve do mora. Pastiri su verovali da su zamak izgradili Drevni iz izgubljenih zemalja Lioneza i Isa; po vedrom vremenu, govorili su ribari, duboko ispod vode mogu se videti njihovi zamkovi. Igreni su pre izgledali kao kamene kule, drevne planine i bregovi potopljeni večitim podrivanjem mora koje je čak i ovog časa nagrizalo školje ispod zamka. Ovde, na kraju sveta, gde more večno glođe tle, bilo je lako poverovati u potopljene zemlje na zapadu; postojale su priče o ogromnoj plamenoj planini koja se rasprsla, daleko na jugu, i stvorila tamo ogromno ostrvo. Igrena nikada nije bila sigurna veruje li u te priče ili ne.
     Da; stvarno su se čuli glasovi u magli. To nisu mogli biti divlji jahači sa druge strane mora, niti sa divljih obala Erina. Davno su prošla vremena kada je trebalo trzati se na svaki neobičan zvuk ili senku. Ne zbog njenog muža, vojvode; on je bio daleko na severu, boreći se sa Saksoncima, rame uz rame sa Ambrozijem Aurelijanusom, kraljem Britanije; da je nameravao da se vrati, poslao bi glasnika.
     A nije trebalo da se plaši. Da su jahači neprijatelji, straža i vojnici u tvrđavi na bedemu, koje je vojvoda Gorloas postavio da mu čuvaju ženu i dete, već bi ih zaustavili. Bila bi potrebna čitava vojska da se probije kroz njih. A ko bi poslao vojsku na Tintagel?
     Bilo je vreme - setila se Igrena bez gorčine, polako ulazeći u dvorište zamka - kada je mogla da zna ko jaše ka zamku. Sada je u toj misli bilo samo malo tuge. Od Morganinog rođenja više nije plakala za domom. A Gorloas je bio dobar prema njoj. Ugađao joj je dok se u početku plašila i mrzela ga, poklanjao joj je dragulje i lepe stvari, ratni plen, i okružio ju je gospama da joj se nađu, i uvek se ponašao prema njoj kao prema sebi ravnoj, osim na ratnim savetima. Nije ni mogla tražiti ništa više, osim da se udala za pripadnika Plemena. A tu nije imala nikakvog izbora. Kćer Svetog ostrva mora postupati onako kako je najbolje za njen narod, makar to značilo žrtvovati život, ili položiti devičanstvo u Svetom Braku, ili udati se za onoga sa kim je trebalo zapečatiti savez; i upravo to je Igrena učinila: udala se za rimskog vojvodu od Kornvola, čoveka koji je, iako se Rim povukao iz čitave Britanije, živeo na rimljanski način.
     Smaknula je ogrtač sa ramena; u dvorištu je bilo toplije, jer je bilo u zavetrini. A tu se, u magli koja se kovitlala i rastapala, za trenutak pred njom pojavila jedna prilika, otelotvorila se iz magle i vlage: njena polusestra, Vivijen, Gospa od Jezera, Gospa od Svetog ostrva.
     "Sestro!" Reč se zanjihala, i Igrena je po tome znala da je nije glasno uzviknula, nego je samo šapnula, prinevši ruke grudima. "Da li te zaista vidim pred sobom?"
     Lice prilike bilo je puno prebacivanja, a reči kao da su dopirale iz vetra koji je duvao iza zidova.
     Jesi li odustala od Vida, Igrena? I od svoje slobodne volje?
     Povređena tolikom nepravdom, Igrena je uzvratila: "Ti si odredila da se moram udati za Gorloasa..." No, obličje njene sestre stopilo se sa senkama, nije bilo tamo, nikada nije ni bilo tamo. Igrena je žmirkala; kratko priviđenje je nestalo. Umotala se čvrsto u ogrtač, jer bilo joj je hladno, veoma hladno; znala je da je vizija upila snagu iz topline i života njenog sopstvenog tela. Nisam znala da i dalje mogu tako da vidim; bila sam sigurna da ne mogu... pomislila je. Potom je uzdrhtala, znajući da bi otac Kolumba ovo smatrao delom đavola, i da bi trebalo da mu se ispovedi. Istina, ovde na kraju sveta, sveštenici su prilično aljkavi, ali neispoveđena vizija svakako bi se smatrala svetogrđem.
     Namrštila se; zašto bi posetu svoje sestre trebalo da smatra delom đavola? Otac Kolumba neka kaže šta želi; možda je njegov Bog mudriji od njega. Što ne bi bilo naročito teško, pomislila je Igrena i jedva suzdržala kikot. Možda je otac Kolumba postao Hristov sveštenik zato što nijedna druidska škola nije htela da primi toliko glupog čoveka. Hristov bog nije, izgleda, mario je li sveštenik glup ili nije, samo ako ume da odmrmlja misu i da pomalo čita i piše. Ona, Igrena, bila je mnogo pismenija od oca Kolumbe i mogla je bolje da govori latinski ako bi poželela. Igrena nije sebe smatrala za naročito obrazovanu; nije imala upornosti potrebne za izučavanje dublje mudrosti Stare Vere, niti za upuštanje u Misterije dublje nego što je stvarno neophodno za jednu kćer Svetog ostrva. Ipak, mada bi u svakom Hramu Misterija bila smatrana za neupućenu, među romanizovanim varvarima mogla je proći kao dobro obrazovana gospa.
     U sobici kraj dvorišta, gde je po lepom vremenu dopiralo sunce, njena mlađa sestra, Morgoza, na pragu devojaštva sa punih trinaest godina, obučena u komotnu kućnu haljinu od nebojene vune i sa starim kaputom preko ramena, bezvoljno je prela, namotavajući neravnomernu pređu na vreteno. Na podu kraj vatre, Morgana se igrala starom preslicom, gurajući je zdepastim prstićima tamo-amo i gledajući nepravilne tragove u pepelu.
     "Jesam li sad dosta prela?" bunila se Morgoza. "Bole me prsti! Zašto moram stalno da predem i predem, kao da sam sluškinja?"
     "Svaka gospa mora naučiti da prede", odgovorila je Igrena onako kako je znala da treba, "a tvoje predivo je prava sramota, čas debelo, čas tanko... prsti će ti se brzo navići na posao. Bolni prsti su znak da si bila lenja, pošto se još nisu izveštili." Uzela je od Morgoze preslicu i vreteno i sa lakoćom, bez razmišljanja, iz neravne pređe izvukla nit savršeno jednake debljine. "Gledaj, nit se može izvlačiti bez drmanja preslice..." Iznenda se umorila od uvek doličnog ponašanja. "Ali sada možeš da skloniš preslicu; uskoro će nam stići gosti."
     Morgoza je piljila u nju. "Nisam ništa čula", rekla je, "ni jahača ni vesti!"
     "To me nimalo ne čudi", odgovorila je Igrena, "jer nije bilo jahača. Bila je to Poruka. Vivijen je na putu ovamo, a sa njom je i Merlin." Ovo poslednje nije znala dok nije čula sopstvene reči. "I zato odnesi Morganu dadilji i pođi da obučeš svoju prazničnu haljinu, obojenu šafranom."
     Morgoza je žurno sklonila preslicu, ali je ipak zastala da se zagleda u Igrenu. "Haljinu boje šafrana? Zbog sestre?"
     Igrena ju je oštro ispravila. "Ne zbog naše sestre, Morgoza, nego zbog Gospe od Svetog ostrva i zbog Glasnika Bogova."
     Morgoza se zagledala u šareni pod. Bila je to visoka devojka koja je tek počela da izrasta i sazreva u ženu; njena gusta kosa bila je crvenkasta kao i Igrenina, a na licu je imala puno pegica, ma koliko ih inače pažljivo natapala mlekom i preklinjala travarku da joj donosi nove i nove kupke i masti za nju. Sa trinaest godina već je bila visoka koliko i Igrena, a jednog dana biće i viša. Zlovoljno je podigla Morganu i odnela je. Igrena je povikala za njom: "Reci dadilji da obuče detetu prazničnu haljinu, a onda je donesi dole; Vivijen je još nije videla."
     Morgoza je zlovoljno gunđala nešto u smislu da ne vidi zašto bi velika sveštenica želela da vidi jedno derište, ali rekla je to poluglasno, pa je Igrena mogla da se pravi da je nije čula.
     Kad se popela uz usko stepenište, obrela se u ledenim odajama; tu se nije palila vatra osim usred zime. Dok je Gorloas bio odsutan, delila je krevet sa služavkom, Gvenis, a njegovo produženo odsustvovanje dalo joj je izgovor da noću dovodi u krevet i Morganu. Ponekad je sa njima spavala i Morgoza, kako bi delili krznene pokrivače zbog velike hladnoće. Veliki bračni krevet, sa baldahinom i zavesama protiv promaje, bio je više nego dovoljan za tri žene i dete.
     Gvenis, koja je bila stara, dremala je u uglu, i Igrena je rešila da je ne budi, nego je svukla svakodnevnu haljinu od nebojene vune i žurno navukla svečanu odeždu, optočenu oko vrata svilenom trakom koju joj je Gorloas kupio u Londinijumu. Stavila je na ruke srebrno prstenje koje je imala još od detinjstva... sada je mogla da ga stavi samo na mali i domali prst... a oko vrata ogrlicu od ćilibara koju je dobila od Gorloasa. Haljina je bila boje rđe, sa zelenim ogrtačem. Našla je potom češalj od roga i počela da ga strpljivo provlači kroz kosu, sedeći na klupi i pažljivo ispravljajući pramenje. Iz susedne sobe čula je glasnu dreku i zaključila da dadilja češlja Morganu, kojoj se to nimalo ne dopada. Dreka je naglo prestala, što je verovatno značilo da je dadilja ćuškom umirila Morganu; ili je, možda, što se dešavalo ponekad kad bi Morgoza bila dobre volje, Morgoza preuzela češljanje, svojim veštim, strpljivim prstima. Igrena je upravo zato znala da će njena mlađa sestra umeti lepo da prede kada se reši na to, jer bila je vrlo spretna u svemu ostalom - od češljanja, preko grebenanja vune do ukrašavanja kolača.
     Igrena je uredila kosu, pričvrstila je na temenu zlatnom šnalom i stavila stari zlatni broš u nabor ogrtača. Pogledala se u starom bronzanom ogledalu koje joj je Vivijen poklonila za svadbu, a koje je, kako se pričalo, kupljeno čak u Rimu. Dok je nameštala ogrtač, utvrdila je da su joj grudi opet gotovo iste kao ranije; Morgana nije sisala već godinu dana, i sada su bile samo nešto mekše i nešto teže nego pre. Znala je da je vratila staru liniju, jer u ovoj haljini se udala, a sada kopče nisu bile nimalo zategnute.
     Kada se Gorloas vrati, očekivaće da mu ona ponovo dođe u postelju. Poslednji put kad su se videli, još je dojila Morganu, i on je uslišio njenu molbu da dopusti detetu da sisa dok ne prođe leto, kada tako mnogo dece umire. Znala je da je malo razočaran što nije dobio sina koga je želeo - Rimljani računaju naslednike samo po muškoj liniji, mada je razumnije računati preko majke; to je bilo glupo, jer kako muškarac da bude siguran da je otac nekog deteta? Naravno, Rimljani su uvek silno brinuli o tome ko spava sa njihovim ženama, i zaključavali su ih i uhodili. No, to ne znači da je Igrenu trebalo nadgledati; bilo je dovoljno loše sa jednim muškarcem, pa ko bi onda poželeo još jednog, koji bi možda bio i gori?
     Iako je želeo sina, Gorloas je bio uviđavan i dopustio je da Morgana spava sa njom u krevetu i da sisa, i čak se držao dalje od nje i spavao sa služavkom, Etar, kako Igrena ne bi ponovo zatrudnela i izgubila mleko. I on je znao koliko dece umire ako se odbije pre nego što dovoljno ojačaju da jedu meso i tvrdi hleb. Deca hranjena kašom postaju bolešljiva, a leti često nema kozjeg mleka, čak i ako pristaju da ga piju. Deca odgajena na kravljem ili kobiljem mleku često povraćaju i umiru od toga, ili dobijaju groznicu koja ih opet odnosi. I zato je pustio da dalje doji Morganu, odlažući time rođenje sina koga je želeo za barem godinu i po dana. Bila mu je zahvalna na tome, i neće gunđati ma koliko brzo sada zatrudnela.
     Etari je posle tih poseta ubrzo stao da raste stomak i ona je počela da se ponosi; pa, rodiće sina vojvodi od Kornvola! Igrena nije obraćala pažnju na devojku; Gorloas je već imao sinove-kopilane, od kojih je jedan i sada bio sa njim, u logoru vojskovođe Utera. No, Etar se razbolela i pobacila, a Igrena je bila dovoljno uviđavna da se ne raspituje kod Gven koja je delovala vrlo zadovoljna razvojem događaja. Stara Gven znala je o travama suviše mnogo za Igrenin ukus. Jednog dana, zaključila je, nateraću je da mi tačno kaže šta je ubacila u Etarino pivo.
Sišla je u kuhinju, dok se dugačka suknja vukla za njom po stepeništu. Morgoza je već bila tamo, u svojoj najlepšoj haljini, a i Morgana je imala prazničnu odoru, obojenu šafranom, pa je izgledala tamnoputa kao Pikt. Igrena ju je podigla i čvrsto je zagrlila. Mala, tamnoputa, nežna, toliko sitnih kostiju da je izgledalo kao da drži kakvu sitnu pticu. Na koga li liči to dete? Ona i Morgoza bile su visoke i crvenokose, tena boje zemlje kao i sve pripadnice Plemena, a Gorloas, iako crnokos, bio je Rimljanin, visok, vitak i orlovskog izgleda; ogrubeo od mnogih bitaka protiv Saksonaca, suviše ispunjen rimljanskim dostojanstvom da bi bio nežan prema svojoj mladoj ženi, i potpuno ravnodušan prema kćeri koja je došla umesto sina koga je trebalo da mu rodi.
     No, tešila se Igrena, svi Rimljani smatraju svojim svetim pravom da stiču moć nad životom i smrću preko svoje dece. Ima ih mnogo, bili hrišćani ili ne, koji bi smesta pristali da se devojčice uopšte ne rađaju, kako bi žene mogle odmah da im rode sina. Gorloas je bio dobar prema njoj, pustio ju je da zadrži kćer. Mada nije imao mnogo mašte, možda je shvatio šta ona, žena iz Plemena, oseća prema devojčici.
     Dok je izdavala naređenja o ugošćavanju, da se donese vino i ispeče meso - ne zec, nego dobra ovčetina sa poslednjeg klanja - čula je kreštanje i lepet krila uplašenih kokoši u dvorištu, po čemu je znala da su stigli jahači. Sluge su delovale uplašeno, ali većina ih se već pomirila sa saznanjem da njihova gospodarica ima Vid. Pretvarala se da ga ima, koristeći se veštim nagađanjem i nekim sitnim trikovima; odgovaralo joj je da joj se dive. Možda je Vivijen u pravu, pomislila je sada, možda ga i dalje imam. Možda sam pogrešno poverovala da sam ga izgubila - jer sam mesecima posle Morganinog rođenja bila tako slaba i nemoćna. Sada sam se sasvim povratila. Moja majka je sve do smrti bila velika sveštenica, mada je rodila nekoliko dece.
     No, um joj je odgovarao, majka je tu decu rodila u slobodi, kao pripadnica Plemena, očevima koje je sama odabrala, a ne kao robinja nekog Rimljanina kome običaji daju moć nad ženama i decom. Nestrpljivo je odbacila takve misli; zar je važno da li ima Vid ili se samo pretvara da ga ima, ako time uspeva da održi poslušnost kod posluge?
     Polako je izišla u dvorište, koje je Gorloas voleo da naziva atrijumom, mada nije bilo ni nalik na vilu u kojoj je živeo dok ga Ambrozije nije proglasio vojvodom od Kornvola. Zatekla je konjanike kako sjahuju, i smesta je potražila pogledom jedinu ženu među nijma, ženu nižu od nje i ne više mladu, odevenu u mušku tuniku i vunene pantalone, umotanu u ogrtače i šalove. Pogledi su im se sreli preko dvorišta u znak dobrodošlice, ali Igrena je ipak otišla da se prvo pokloni pred visokim, vitkim starcem koji je sjahao sa koščate mule. Nosio je plavi ogrtač barda, a preko ramena je imao harfu.
     "Želim vam dobrodošlicu u Tintagel, gospodaru Glasniče; donosite blagoslov pod naš krov i počastvujete nas svojim prisustvom."
     "Zahvaljujem ti, Igrena", odgovorio joj je zvučni glas, i Talesin, Merlin od Britanije, druid i bard; potom je sklopio dlanove pred licem, pa ih pružio ka Igreni u znak blagoslova.
     Pošto je obavila dužnost, Igrena je požurila ka polusestri i poklonila bi se i pred njom tražeći blagoslov; ali Vivijen se sagnula da je spreči u tome.
     "Ne, nemoj, dete, ovo je porodična poseta, biće vremena da mi ukažeš počast kada budeš morala..." Čvrsto je zagrlila Igrenu i poljubila je u usta. "A ovo je beba? Odmah se vidi da u njoj teče krv Drevnih; liči na našu majku, Igrena."
     Vivijen, Gospa od Jezera i od Svetog ostrva, imala je preko trideset godina; najstairja kćer stare sveštenice sa Jezera, nasledila je dužnost svoje majke. Podigla je Morganu u naručje i zanjihala je sa spretnošću žene navikle da drži decu.
     "Liči na tebe", rekla je Igrena, iznenađena, tek sada shvativši da je to mogla da vidi i ranije. Ali prošle su četiri godine otkako je poslednji put videla Vivijen, i to na venčanju. Toliko se stvari desilo, toliko se otada promenila. Tada je bila uplašena devojka od petnaest godina, predata u ruke čoveku dvostruko starijem. "Ali uđite u dvor, gospodaru Merline, sestro. Hodite u toplo."
     Oslobođena silnih šalova i ogrtača, Vivijen, Gospa od Jezera, bila je neobično sitna žena, jedva viša od napredne devojčice od osam-deset godina. Odevena u komotnu tuniku stegnutu širokim pojasom, sa nožem u kanijama, i u kabaste vunene pantalone, nogu umotanih u obojke, izgledala je sićušno kao dete obučeno u odeću odraslih. Lice joj je bilo sitno, crmpurasto i trouglasto, čela uskog ispod kose tamne kao senke pod tavanicom. Oči su joj bile crne i krupne na tako sitnom licu; Igrena dosad nije shvatila koliko joj je sestra sitna.
     Služavka je unela gostinski pehar; toplo vino, pomešano sa poslednjim začinima koje im je Gorloas poslao sa tržnica Londinijuma. Vivijen ga je uzela među dlanove, a Igrena je zažmirkala u nju; pokret kojim je uzela pehar učinio ju je iznenada visokom i upadljivom kao da je držala posvećeni sud Obreda. Držeći ga među dlanovima, polako ga je prinela usnama, mrmljajući blagoslov. Otpila je, okrenula se i predala ga Merlinu. On ga je uzeo uz dubok naklon i prineo ga usnama. Igrena, koja je bila jedva upućena u Misterije, nekako je osetila da je i sama deo ovog divnog, ozbiljnog obreda kada je primila pehar od gostiju, otpila gutljaj i izgovorila zvanične reči dobrodošlice.
     Potom je spustila pehar i neobično osećanje je nestalo; Vivijen je bila samo sitna, naizgled umorna žena, a Merlin samo pogrbljeni starac. Igrena ih je žurno povela ka vatri.
     "Dugo je putovanje od obala Letnjeg mora u ova vremena", rekla je, setivši se kako je ona tuda putovala, kao nevesta, uplašena i puna tihe mržnje, u kočiji neobičnog muža koji je, u tom času, bio samo glas i užas u noći. "Šta te dovodi ovamo tokom prolećnih oluja, sestro i gospo moja?"
     I zašto nisi došla ranije, zašto si me ostavila samu, da učim da budem žena, da nosim dete sama, uplašena i željna doma? I ako nisi mogla da dođeš ranije, zašto uopšte dolaziš, sad kad je prekasno i kad sam se već pomirila sa pokoravanjem?
     "Put je zaista dug", blago je rekla Vivijen, a Igrena je znala da je sveštenica čula, kao što je uvek čula, neizgovorene reči jednako dobro kao i ono što je bio izgovoreno. "A ovo su opasna vremena, dete. Ali ti si tokom ovih godina izrasla u ženu, iako si bila usamljena, usamljena kao tokom vremena potrebnog da se postane bard - ili" dodala je, uz nagoveštaj osmeha, "ili sveštenica. Da si sama odabrala taj put, bila bi jednako usamljena, Igrena. Da, naravno", nastavila je, pruživši ruke naniže, "možeš da mi sedneš u krilo, malena." Podigla je Morganu, a Igrena ju je iznenađeno pogledala; Morgana je, obično, bila stidljiva kao divlji zec. Pomalo ljubomorna, pomalo opet začarana, gledala je kako se dete gnezdi u Vivijeninom krilu. Vivijen je izgledala gotovo suviše sićušna da bi je čvrsto držala. Vilinska žena, stvarno; žena iz Starog Naroda. A Morgana će zaista možda veoma ličiti na nju.
     "A Morgoza, kako je ona napredovala otkako sam ti je poslala, pre godinu dana?" upitala je Vivijen, gledajući Morgozu u haljini boje šafrana, kako nadureno stoji pozadi, u senkama vatre. "Hodi i poljubi me, sestrice. Ah, bićeš visoka kao Igrena", rekla je, podužući ruke da zagrli devojčicu kad je izišla iz senki, nadurena kao poludresirano kuče. "Da, sedi mi na koleno ako želiš, dete." Morgoza je sela na pod, položila glavu u Vivijenino krilo, a Igrena je primetila da su joj nadurene oči pune suza.

- nastavlja se -