No, Gorloas je ozbiljno razmatrao njeno pitanje. "Zaklela si mi se da nisi preljubnica. A nijedan hrišćanin neće oterati ženu osim ako mu je bila neverna."
     Rastrzana nestrpljenjem i iznenadnim kajanjem, Igrena je ostala mirna. Nije mogla da mu bude zahvalna, ali ju je barem saslušao. Ipak, bilo joj je jasno da je ovde reč uglavnom o njegovom ponosu; čak i da veruje da ga je prevarila, ne bi želeo da njegovi vojnici misle kako njegova mlada žena više voli nekog mlađeg muškarca. Možda bi čak radije sakrio njenu preljubu nego da ih pusti da misle kako ne ume da sačuva vernost mlade žene.
     "Gorloase..." zaustila je, ali on ju je ućutkao pokretom ruke.
     "Dosta. Nemam strpljenja da pričam sa tobom. Kad stignemo u Tintagel, možeš natenane da zaboraviš svoju glupost. Što se tiče Pendragona, on će imati pune ruke posla oko rata na Saksonskim obalama. Ako te je očarao, pa, mlada si i žensko si, i malo poznaješ svet i muškarce. Neću ti više prebacivati. Za godinu ili dve imaćeš sina da ti odvrati misli od čoveka koji ti se toliko dopao."
     Igrena je ćutke pustila da je Gorloas podigne na konja. On, izgleda, mora da veruje u to što veruje, i nije mogla ničim da prodre pod tu gvozdenu površinu. No, um joj se tvrdoglavo vraćao na ono što su Vivijen i Merlin rekli: da je njena sudbina vezana za Uterovu. Posle onog sna verovala je u to, znala je zašto su se ponovo sreli. A evo je, odlazi iz Londinijuma sa mužem, savezništvo je propalo, a Gorloas je očito čvrsto rešen da je Uter više nikada ne vidi. Pa, dok traje rat na Saksonskim obalama Uter neće imati vremena da dokono putuje do na kraj sveta, u Tintagel, a čak i da može, nije bilo načina da uđe u zamak, koga i šačica ljudi može da brani do kraja sveta. Gorloas može da je ostavi tamo, i tu će i ostati sve dok ne ostari, zatvorena iza zidova, ponora i litica. Igrena je prebacila ogrtač preko lica i zaplakala.
     Više nikada neće videti Utera. Svi Merlinovi planovi su propali; vezana je za starca koga mrzi - sada je znala da ga mrzi, što ranije nije dozvolila sebi ni da pomisli - a čovek koga voli nije mogao da smisli ništa pametnije nego da ubedi ponosnog Gorloasa da je dobrovoljno njemu preda! Kasnije joj se činlo da je plakala tokom čitavog dugog putovanja, tokom svih dana i noći dok su putovali preko močvara i kroz doline Kornvola.
     Druge noći ulogorili su se i podigli šatore da se pošteno odmore. Jedva je dočkala toplu hranu i priliku da spava u šatoru, mada je znala da više neće moći da izbegava muževljev krevet. Nije mogla da viče i otima se, jer svuda oko šatora bili su njegovi vojnici. Bila mu je žena već četiri godine. Niko živi ne bi poverovao u priču o silovanju. Nije imala snage da mu se opire, niti je želela da izgubi poslednje dostojanstvo u nekakvom otimanju. Stegla je zube i odlučila da ga pusti neka čini šta želi - mada je žalila što nema neku mađiju za koje se priča da štite posvećenice Boginje. Kada one ležu sa muškarcima oko Beltanskih vatri, začinju samo ako to žele. Činilo joj se suviše bolno da zanese sina koga on želi baš kad je ovako ponižena, potpuno smoždena.
     Merlin je rekao: Nećeš roditi sina Gorloasu. Ali nije verovala Merlinovom proročanstvu, jer videla je da su mu svi planovi propali. Kakav okrutan, proračunat starac! Iskoristio ju je onako kako su muškarci iskorišćavali svoje kćeri još od dolaska Rimljana, dajući ih kao kurve ovom ili onom muškarcu, nudeći ih kao konja ili kozji sir! Našla je kakav-takav mir sa mužem, a sad je taj mir nestao, okrutno i nizašta! Tiho je plakala dok se spremala za krevet, pomirena i očajna, čak ni dovoljno sigurna u svoju sposobnost da ga odvrati oštrim rečima - po tome kako se ponašao videla je da je spreman da je silom uzme, kako bi oterao sećanja na drugog muškarca time što će je prisvojiti onako kako je jedino znao.
     Osetila je njegov poznati dodir i njegovo lice nad svojim u tami, a činio joj se kao stranac. Pa ipak, kad ju je privukao, bio je nesposoban; mlitav i opšten, i mada ju je cimao i tapšao, očajnički pokušavajući da se uzbudi, nije ništa vredelo, i na kraju ju je pustio, uz divlju i tihu psovku.
     "Jesi li bacila neke ćini na moju muškost, ti prokleta kučko?"
     "Nisam", rekla je, tiho i prezrivo, "mada, kada bih znala takve čini, rado bih ih bacila na tebe, snažni i otmeni mužu moj. Zar očekuješ da plačem što ne možeš da me silom uzmeš? Pokušaj, i ležaću i smejaću ti se u lice!"
     Za trenutak se podigao nad njom, stežući pesnicu.
     "Da", rekla je, "udari me. Neće biti prvi put. A možda ćeš se tako osećati dovoljno muški da bi ti se koplje pridiglo!"
     Opet je opsovao, okrenuo joj leđa, ali Igrena je ležala budna, drhteći, znajući da je upravo doživela trenutak osvete. I zaista, čitavim putem do Kornvola, ma koliko da se trudio, Gorloas nije imao moći da je dodirne, sve dok konačno Igrena nije počela da se pita da nije, ni ne znajući, njen pravedni gnev zaista bacio nekakvu čaroliju na njegovu muškost. No, tada je uvidela, gorkom intuicijom sveštenice, da nikada više neće biti potentan sa njom.
     
     6.
     Kornvol joj se više nego ikada činio kao na kraju sveta. U ono prvo vreme pošto ju je Gorloas ostavio pod stražom - sada ledeno ćutljivom, bez reči za nju, ni dobre ni loše - Igrena se pitala da li Tintagel uopšte i postoji u stvarnom svetu, ili je, kao i Avalon, prešao u postojanje u magli, u vilinskom kraljevstvu, bez ikakve veze sa svetom koga je posetila na jedinom kratkom putovanju napolje.
     Čak i tokom tog kratkog odsustva izgledalo joj je da je Morgana porasla iz bebe u devojčicu, ozbiljnu, tihu devojčicu koja neumorno postavlja pitanja o svemu što vidi. I Morgoza je porasla, telo joj se zaoblilo, detinjasto lice je poprimilo obrise visokih jagodica i dugačkih trepavica pod tamnim obrvama; Igrena je videla da je postala lepotica, ne znajući da je i ona sama sa četrnaest godina isto tako izgledala. Morgoza se oduševila poklonima koje joj je donela Igrena; skakutala je oko sestre kao zahvalno kuče, kao i oko Gorloasa. Uzbuđeno je pričala sa njim, vežbajući pogledanje sa strane, i pokušala je da mu sedi u krilu kao da nije starija od Morgane. Igrena je videla da je Gorloas prestao da se smeje i odguruje je kao kuče, nego je gladi po dugačkoj riđoj kosi, smešeći se, i štipka je za obraze.
     "Suviše si velika za ovakve gluposti, Morgoza", oštro je rekla. "Zahvali se gospodaru Kornvola i nosi poklone u svoju sobu. I skloni svilu, jer nećeš je nositi dok ne odrasteš. Nemoj misliti da ćeš odmah početi da izigravaš gospu!"
     Morgoza je pokupila sve lepe stvari i otišla u svoju sobu, plačući. Igrena je primetila da Gorloas pogledom prati devojku. Morgozi je tek četrnaest godina, užasnuto je pomislila, a onda se zgrozila pri pomisli da je i njoj bilo samo godinu više kada su je dali njemu za nevestu.
     Kasnije ih je primetila zajedno u hodniku. Morgoza je poverljivo spustila glavu vojvodi na rame, i videla je kako je ovaj gleda. Igrenu je obuzeo strašan gnev, ne toliko na devojku koliko na Gorloasa. Videla je da su se sa nelagodnošću razdvojili kad je ušla u hodnik, i kada se Gorloas udaljio, pogledala je u Morgozu toliko prodorno da se devojka nesigurno zakikotala i oborila pogled.
     "Zašto me tako gledaš, Igrena? Zar se bojiš da će me Gorloas zavoleti više nego tebe?"
     "Gorloas je bio suviše star i za mene; zar nije još stariji za tebe? Sa tobom mu se čini da je opet dobio mene, onakvu kakvu me je prvi put video, suviše mladu da ga odbijem ili pogledam drugog muškarca. Više nisam poslušna devojčica nego žena koja ima svoje mišljenje, i možda misli da bi mu sa tobom bilo lakše."
     "U tom slučaju", nadureno je rekla Morgoza, "možda treba da paziš da ti muž uvek bude zadovoljan, a ne da se žališ ako druge žene čine za njega ono što ti ne možeš."
     Igrena je podigla ruku da je ošamari, a onda se obuzdala uz veliki napor volje. Prizvala je svu smirenost. "Zar misliš da mi je važno koga Gorloas vodi u krevet? Sigurna sam da je uživao u vojničkim curama, ali više bih volela da se moja sestra ne nađe među njima. Nimalo ne želim njegove zagrljaje, i da te mrzim, rado bih mu te prepustila. Ali ti si premlada. Kao što sam i ja bila premlada. A Gorloas je hrišćanin. Ako ga pustiš da legne sa tobom i ako ti napravi dete, neće imati drugog izbora do da te na brzinu uda za nekog svog vojnika koji pristaje na polovnu robu - ti Rimljani nisu kao naš svet, Morgoza. Možeš da privučeš Gorloasa, ali neće me oterati da bi se oženio tobom, veruj mi. U našem narodu devičanstvo nije naročito važno - žena koja je dokazala plodnost, narasla od zdravog deteta, kod nas je najbolja žena. Ali kod hrišćana nije tako. Kažem ti: ponašaće se prema tebi kao da si se osramotila, a čovek za koga bi uspeo da te uda nateraće te da čitavog života patiš što ti nije on usadio dete koje nosiš. Da li to želiš, Morgoza, ti, koja možeš da se udaš za kralja ako poželiš? Hoćeš li da upropastiš sebe, sestro, meni u inat?"
     Morgoza je prebledela. "Nisam imala pojma..." šapnula je. "Oh, ne. Ne želim da budem osramoćena. Oprosti mi, Igrena."
     Igrena ju je poljubila i dala joj srebrno ogledalo i ćilibarsku ogrlicu, i Morgoza se zapiljila u nju.
     "Ali to su pokloni od Gorloasa..."
     "Zarekla sam se da više ne koristim njegove darove", odgovorila je. "Sad su tvoji, za onog kralja koga je Merlin video u tvojoj budućnosti, sestro. Ali moraš se držati čedno dok on ne dođe po tebe."
     "Ne plaši se", rekla je Morgoza i opet se nasmešila. Igreni je bilo milo što je uspela da obuzda Morgozu; ona je bila hladna i proračunata, i nikada je neće poneti osećanja niti trenutak. Dok ju je gledala, Igrena je poželela da je i ona rođena bez sposobnosti da voli.
     Volela bih da mogu da budem zadovoljna sa Gorloasom, ili da mogu mirno da pokušam - kao što bi Morgoza svakako učinila - da se otarasim Gorloasa i postanem Uterova kraljica.
     Gorloas je ostao u Tintagelu svega četiri dana, i bilo joj je milo što ga vidi kako odlazi. Ostavio je u Tintagelu desetak vojnika, a kad je odlazio, pozvao ju je k sebi.
     "Ti i dete bićete ovde bezbedni i dobro čuvani", kruto je rekao. "Idem da okupim muškarce iz Kornvola protiv irskih jahača i severnjaka - ili protiv Utera, ako bi došao da traži i uzme ono što mu ne pripada, bilo ženu bilo zamak."
     "Mislim da će Uter imati suviše posla u svom kraju da bi se bavio time", odgovorila je Igrena, čvrsto stežući usne od očajanja.
     "Daj Bože", rekao je Gorloas, "jer imamo dovoljno neprijatelja i bez njega. Ali voleo bih da dođe, kako bih mu pokazao da Kornvol nije njegov, kao što misli da je sve njegovo i da može da uzima!"
     Na to Igrena nije odgovorila. Gorloas je otišao sa svojim vojnicima, a Igrena je ostala sama da sredi kuću, da povrati nekadašnju bliskost sa detetom, da pokuša da zaceli pokvareno prijateljstvo sa svojom sestrom, Morgozom.
     No, pomisao na Utera uvek ju je pratila, ma koliko se unela u domaćičke poslove. Čak je nije progonio ni pravi Uter, čovek koga je videla u voćnjaku, u dvoru i u crkvi, nagao i nekako detinjast, čak pomalo trapav. Taj Uter, Pendragon, Veliki Kralj, pomalo ju je plašio - mislila je da bi trebalo da malo zazire od njega, kao nekada od Gorloasa. Kada bi pomislila na Utera kao muškarca, na poljupce i zagrljaje i na ono što bi još mogao da zatraži od nje, ponekad bi osetila onu rastapajuću slast koju je upoznala u snu, ali u drugim prilikama obuzeo bi je paničan strah, kao ono izmoždeno dete koje je ustalo u jutro posle venčanja, hladno od straha i užasa. Pomisao na čin venčanja činila joj se strašna, pa čak i groteskna, baš kao i onda.
     Ono što joj se stalno ponovo vraćalo, u tišini noći dok je ležala kraj usnule Morgane, ili kada bi sedela na terasi nad morem i vodila kćerkine ručice u prvim trapavim pokušajima da prede, bio je drugi Uter, Uter koga je videla kod prstena od kamenja van vremena i van običnih mesta; sveštenik Atlantide, sa kojim je delila Misterije. Taj Uter, za koga je znala da bi ga volela više nego sopstveni život, da ga se nikada ne bi plašila ni užasavala, i ma šta se desilo između njih, bila bi to sama slast, radost veća od ikoje koju je dosad iskusila. Sasvim jednostavno, kada mu se približila, znala je da je otkrila neki izgubljeni deo sebe; sa njim je ponovo bila cela. Šta god se desilo između njih kao između običnog muškarca i žene, iza toga bi ležalo nešto što nikada neće moći da umre ili da izgubi na snazi. Delili su sudbinu i nekako je moraju zajedno ispuniti... i često se, kada bi dotle dospela u mislima, zaustavljala i u neverici posmatrala sebe. Zar je poludela, kad razmišlja o zajedničkoj sudbini i drugoj polovini sopstvene duše? Činjenice su svakako jednostavnije i manje lepe. Ona, udata žena, pristojna mati, naprosto je postala opsednuta muškarcem mlađim i lepšim od svog zakonitog muža, i počela je da mašta o njemu, pa se zato posvađala sa dobrim i časnim čovekom kome je bila data. Potom bi sedela i prela, stežući zube od osećanja krivice, i pitala se hoće li provesti čitav život pateći zbog greha koji je počinila tek u mislima.
     Proleće je prešlo u leto, i vatre Beltana su davno prošle. Zemljom se širila izmaglica od žege, i more je bilo toliko plavo i bistro da se Igreni ponekad činilo kako daleko u obacima može da vidi izgubljene gradove Lioneza i Atlantide. Dani su počeli da se skraćuju, i noću se ponekad javljao mraz, kad je Igrena čula prvu daleku tutnjavu rata - vojnik je doneo sa tržnice vest da su se na obali pojavili irski pljačkaši, da su spalili selo i crkvu i odneli jednu ili dve žene, i da vojske, kojima ne komanduje Gorloas, marširaju na zapad, u Letnju Zemlju i na sever, ka Velsu.
     "Kakve vojske?" upitala ga je Igrena, i on je odgovorio: "Ne znam, gospo, jer ih nisam video; oni koji su ih videli kažu da su nosile orlove kao rimske legije u stara vremena, što je nemoguće. Ali su rekli da su na zastavi imali i crvenog zmaja."
     Uter! pomislila je Igrena i trgla se. Uter je blizu, a neće ni znati gde sam! Tek potom je upitala za vesti o mužu, i vojnik joj je rekao da je i Gorloas u Letnjoj Zemlji, i da vojske tamo održavaju nekakavo veće.
     Te noći, dugo je zurila u svoje staro bronzano ogledalo, želeći da umesto njega ima vidovito staklo sveštenice, u kome bi videla šta se dešava nadaleko.
     Čeznula je da se posavetuje sa Vivijen, ili sa Merlinom. Oni su izazvali sve ove nevolje - jesu li je sada zaboravili? Zašto ne dolaze da vide kako su im planovi propali? Jesu li našli neku drugu ženu sličnog porekla, kako bi bacili nju Uteru pred noge, kako bi zanela kralja koji će jednog dana isceliti zemlju i sve zaraćene narode?
     Ali iz Avalona nije stizala nikakva poruka, a vojnici nisu dozovljavali Igreni ni da odjaše do tržnice; Gorloas, kako su joj sa puno poštovanja rekli, zabranio joj je izlaske zbog stanja u kome se nalazi zemlja. Jednom, gledajući sa visokog prozora, videla je kako dolazi jahač i kako se na unutrašnjem prilazu zaustavlja da razgovara sa stražarima. Jahač je izgledao ljut, i Igreni se činilo da besno gleda zidove, ali na kraju se okrenuo i odjahao nazad, i Igrena se pitala je li to bio glasnik poslat njoj, koga straža nije propustila.
     Dakle, bila je zatvorenik muževljevog zamka. Mogao je da kaže, pa čak i da veruje, da ju je ostavio tu kako bi bila zaštićena, zbog nereda u zemlji, ali istina je bila dugačija: ljubomora ga je navela da je zatvori. Isprobala je tu teoriju nekoliko dana kasnije, pozvavši pred sebe zapovednika straže.
     "Želim da pošaljem poruku svojoj sestri, da je pozovem da dođe u posetu", rekla je. "Hoćeš li poslati glasnika u Avalon?"
     Činilo joj se da zapovednik izbegava njen pogled. "Pa, gospo, ne mogu. Gospodar Kornvola je vrlo jasno rekao da svi moramo da ostanemo tu gde smo i da štitimo Tintagel u slučaju opsade."
     "Zar ne možeš da najmiš jahača u selu, pa neka on odnese poruku? Dobro bih mu platila."
     "Gospodaru se to ne bi dopalo, gospo. Žao mi je."
     "Razumem", rekla je i otpravila ga. Nije još stigla do tolikog očajanja da pokuša da podmiti nekog vojnika. Ali, što je više razmišljala o tome, postajala je sve bešnja. Kako se Gorloas usudio da je zatvori ovde, nju, sestru Gospe od Avalona? Ona mu je žena, a ne robinja niti sluškinja! Konačno se odlučila na očajnički korak.
     Nije bila obučavana da koristi Vid; korisitla ga je ponekad, na svoju ruku, kao devojčica, ali osim kratke vizije sa Vivijen nikada ga nije oprobala kao odrasla žena, a otkako je videla Gorloas osuđenog na smrt, čvrsto se zatvorila pred drugim prikazama. No, ta vizija nije ništa vredela, jer Gorloas je i dalje bio veoma živ. Ali nekako je pretpostavljala da bi mogla videti šta joj predstoji. Bio je to opasan korak - odrasla je uz priče o tome šta se dešava onima koji se upliću u veštine kojima nisu vični, i isprva je pokušala da nađe srednje rešenje. Kad je lišće počelo da žuti, ponovo je poslala po zapovednika straže.
     "Ne mogu ovde ostati zauvek, zatvorena kao pacov u zamci", rekla je. "Moram da odem na tržnicu. Moramo da kupimo boje i treba nam sveže kozje mleko, a potrebne su nam i igle i čiode, i još mnogo šta za nadolazeću zimu."
     "Gospo, nije nam naređeno da vas puštamo napolje", odgovorio je i opet odvratio pogled. "Ja primam naređenja od gospodara, a on se nije javljao."
     "Onda ću ostati ovde i poslaću neku od svojih žena", rekla je. "Neka pođe Etar ili Izota, a sa njom gospa Morgoza - da li je to u redu?"
     On kao da je osetio olakšanje, jer je rešila da ga poštedi od neposlušnosti pred gospodarem; zaista je bilo neophono da neko iz domaćinstva ode na tržnicu pre zime, i on je to znao jednako dobro kao i ona. Bilo je nečuveno sprečavati gospodaricu kuće da učini ono što joj je, na kraju krajeva, osnovna dužnost.
     Morgoza je podivljala od radosti kada joj je Igrena rekla kuda će ići. Nikakvo čudo, pomislila je Igrena. Niko od nas nije izlazio čitavog leta. Čak su i pastiri slobodniji od nas, jer oni barem vode ovce na ispašu! Bila je obuzeta iskrenom zavišću dok je gledala kako Morgoza oblači purpurni ogrtač koga joj je poklonio Gorloas i kako uz pratnju Etar, Izote, dvojice vojnika i dve sluškinje koje će nostiti pakete izjahuje na svom poniju. Gledala ju je sa prilaznog puta, držeći Morganu za ruku, sve dok nisu nestali sa vidika, i osećala je da neće imati snage da ponovo uđe u zamak koji joj je postao tamnica.
 "Majko", upitala ju je Morgana, "zašto ne možemo i mi na tržnicu sa tetkom?"
     "Zato što tvoj otac ne želi da idemo, zlato."
     "A zašto? Misli da ćemo biti nevaljale?"
     Igrena se nasmejala. "Sve mi se čini da on upravo to misli, mila."
     Morgana je bila ćutljiva - sitno, tiho, zatvoreno stvorenjce, sa tamnom kosom sada dovoljno dugačkom da se plete i ukrašava mašnom između lopatica, ali tako lepom i pravom da se stalno izlačilo pramenje. Oči su joj bile tamne i ozbiljne, a obrve prave i visoke, već toliko guste da su joj bile najizrazitija crta na licu. Mala vila, pomislila je Igrena, ni nalik na čoveka: patuljak. Bila je sitna, baš kao i pastirova kćer koja još nije napunila dve godine, mada je Morgani bilo gotovo četiri, a govorila je jasno i mudro kao da joj je osam ili devet godina. Igrena je podigla kćer i čvrsto je zagrlila.
     "Malo moje!"
     Morgana je otrpela milovanje, i čak je i zauzvrat poljubila majku, što je Igrenu iznenadilo, jer Morgana nije lako pokazivala osećanja, ali uskoro je počela da se meškolji - nije bila tip deteta koje želi da dugo bude grljeno; više je volela da sve radi sama. Čak je počela da se sama oblači i da sama obuva cipele. Igrena ju je spustila, i mala je mirno pošla sa njom natrag u zamak.
     Igrena je sela za razboj, a Morgani je rekla da uzme preslicu i sedne kraj nje. Devojčica je poslušala, i Igrena se, pre nego što je pokrenula razboj, malo zagledala u nju. Bila je uredna i precizna; pređa joj je bila nejednaka, ali je okretala preslicu vešto kao igračku, vrteći je između prstića. Da su joj šake veće, već bi prela jednako dobro kao Morgoza. Posle nekog vremena je progovorila: "Ne sećam se više oca, majko. Gde je on?"
     "Daleko, sa vojnicima u Letnjoj Zemlji, dete."
     "Kada će doći kući?"
     "Ne znam, Morgana. Da li želiš da se vrati?"
     Mala se za trenutak zamisila. "Ne", rekla je, "jer kad je bio ovde - tek malo se sećam - morala sam da spavam sa tetkom, a tamo je bilo mračno i prvo sam se bojala. Naravno, onda sam bila jako mala", ozbiljno je dodala, a Igrena je prikrila osmeh. Malo kasnije je nastavila: "A neću da se vrati kući jer ćeš onda ti plakati."
     Pa, Vivijen je lepo rekla: žene nisu svesne koliko mnogo bebe shvataju od onoga što se dešava oko njih.
     "Zašto ne rodiš još jednu bebu, majko? Druge žene imaju novu bebu čim prva prestane da sisa, a meni su već četiri godine. Čula sam Izotu kako kaže da bi trebalo da mi rodiš brata. Mislim da bih volela da imam malog brata pa da se igram sa njim, pa čak i malu sestru."
     Igrena je zaustila da odgovori. "Zato što tvoj otac, Gorloas..." ali se brzo zaustavila. Bez obzira na to koliko zrelo Morgana zvuči, ipak ima samo četiri godine, i Igrena ne sme da joj se poverava. "Zato što Majka Boginja nije smatrala za potrebo da mi podari sina, dete."
     Na terasu je došao otac Kolumba. "Ne treba da govorite sa detetom o Boginjama i sujeverjima", strogo je rekao. "Gorloas želi da ona bude odgajena kao dobra hrišćanska devojka. Morgana, tvoja mati nije rodila sina zato što je tvoj otac ljut na nju, i Bog joj nije podario sina kako bi je kaznio zbog greha."
     Igrena je po ko zna koji put poželela da baci čunak na tu zloguku pticu. Zar se Gorloas ispovedao ovom čoveku, zar je on upućen u sve što se dešava između njih dvoje? Često se to pitala, u proteklim mesecima, ali nikada nije imala prilike da ga upita, a znala je da joj ionako ne bi odgovorio. Morgana je iznenada ustala i izbekeljila se na sveštenika. "Odlazi, starče", jasno je rekla. "Ne volim te. Ti teraš majku da plače. Moja majka zna više od tebe, i ako kaže da joj Boginja nije podarila dete, onda ću verovati njoj, a ne tebi, jer moja majka ne laže!"
     Otac Kolumba se ljutito obratio Igreni. "Vidite li sada šta se dešava zbog vaše tvrdoglavosti, gospo? Dete treba istući. Dajte mi je da je kaznim zbog ovog nepoštovanja!"
     Na to su u Igreni buknuli bes i pobuna. Otac Kolumba je pošao ka Morgani, koja je stajala, ne ustuknuvši. Igrena se isprečila između njih. "Ako dodirneš moju kćer, svešteniče", rekla je, "ubiću te na mestu. Moj muž te je doveo ovamo, i ne mogu da te oteram, ali onog trenutka kad mi se ponovo pojaviš pred očima, pljunuuću te. Gubi se odavde!"
     On se nije predavao. "Gospodar Gorloas mi je poverio duhovno staranje o čitavom domaćinstvu, gospo, a ponos mi nije dozvoljen, pa ću vam zato oprostiti to što ste rekli."
     "Nije mi stalo do tvog oproštaja ni koliko do šugave koze! Gubi mi se sa očiju ili ću pozvati služavke da te izbace. Ako neće da budeš odnesen odavde, starče, gubi se sam i ni ne pokušavaj da se pojaviš preda mnom sve dok ne pošaljem po tebe - a to će biti kada sunce iziđe nad zapadnom Irskom! Odlazi!"
     Sveštenik se zagledao u njene užagrele oči i podignutu ruku, pa je ipak žurno izišao.
     Sada kad je počinila čin otvorene pobune, bila je ukočena sopstvenom odvažnošću. Ali barem se oslobodila sveštenika, a oslobodila je i Morganu. Neće dozvoliti da njenu kćer vaspitavaju tako da se stidi toga što je žensko.
     Morgoza se sa tržnice vratila kasno uveče, sa pažljivo odabranom robom - Igrena je znala da ni sama ne bi mogla bolje - sa glavom šećera za Morganu, koju je kupila od svog džeparca, i sa puno priča sa tržnice. Sestre su do ponoći sedele u Igreninoj sobi, razgovarajući dugo pošto je Morgana zaspala, sisajući svoj šećer, umazanog lica, još ga čvrsto stežući. Igrena joj ga je uzela i sklonila, pa se vratila da dalje ispituje Morgozu o novostima.
     Ovo je strašno, da moram da čujem vesti sa tržnice o sopstvenom mužu!
"U Letnjoj Zemlji je veliki skup", rekla je Morgoza. "Kažu da je Merlin sklopio mir između Lota i Utera. Kažu i da se Ban od Donje Britanije ujedinio sa njima i da im šalje konje dopremljene iz Španije..." tu je malo zastala zbog neobične reči. "Gde je to, Igrena? U Rimu?"
     "Ne, nego daleko na jugu, za mnogo liga bliže Rimu nego što smo mi", odgovorila je Igrena.
     "Bila je bitka sa Saksoncima, i Uter je bio tamo pod zastavom sa zmajem", nastavila je Morgoza. "Čula sam svirača kako peva baladu, kako je vojvoda od Kornvola zatvorio svoju gospu u Tintagelu..." Igrena je i u mraku videla kako je devojka raširila oči. "Igrena, reci mi istinu, je li ti Uter ljubavnik?"
     "Nije", rekla je Igrena, "ali Gorloas veruje da jeste, i zato se i posvađao sa Uterom. Nije mi verovao kad sam mu rekla istinu." Grlo joj se steglo od suza. "Sada bih volela da je to tačno."
     "Kažu da je kralj Lot lepši od Utera", rekla je Morgoza, "i da traži sebi ženu, i šapuće se da će izazvati Utera kako bi postao Veliki Kralj, ako zaključi da bi to mogao da izvede. Je li lepši od Utera? Je li Uter tako božanstven kao što se priča, Igrena?"
     Odmahnula je glavom. "Ne znam, Morgoza."
     "Pa kažu da ti je ljubavnik..."
     "Nije me briga šta se priča", prekinula ju je Igrena, "ali što se toga tiče, rekla bih da su obojica pristali muškarci. Lot je crnokos, a Uter plav kao severnjak. Ali njegovo lice nije razlog što mislim da je Uter bolji čovek."
  

- nastavlja se -