Moram li da postupam po Merlinovoj želji, i Vivijeninoj, moram li se mirno podati Uteru, kao što sam se podala Gorloasu? Od te pomisli se grozila. Pa ipak... stalno je osećala Uterov dodir na ruci i njegove zelene oči uperene u svoje.
     Mogla bih isto tako da verujem kako je Merlin začarao opal kako bih se ja zagledala u Utera! Stigli su do kuće, i ona je ušla unutra i skinula dragulj, pažljivo ga ušuškavši u džepić na pojasu. Kako je to glupo, pomislila je, pa ja ne verujem u te stare bajke o ljubavnim čarolijama. Ona je odrasla žena, ima devetnaest godina, nije glupo dete. Ima muža, a možda ovog časa u materici nosi seme koje će postati sin što ga on želi. A ako bi se i zagledala u nekog muškarca, ako bi poželela da se igra preljube, svakako ima muškaraca privlačnijih od tog velikog suklate, sa neurednom kosom nalik na saksonsku i severnjačkim manirima, koji prekida misu i upada na kraljev doručak. Pa, mogla bi da povede u krevet Gorloasovog oružara, koji je barem mlad i lep. A, naravno, kao dolična supruga, ionako je ne zanima da dovodi u krevet drugog muškarca osim zakonitog muža.
     A ako to i učini, svakako neće odabrati Utera. Pa on bi bio gori nego Gorloas, veliki, trapavi ovan, mada su mu oči sive kao more, a šake snažne i nenaborane... Igrena je poluglasno opsovala, izvukla iz prtljaga malu preslicu i sela da prede. Otkuda da je počela da razmišlja o Uteru, kao da ozbiljno razmatra ono što je Vivijen zatražila od nje? Zar će Uter zaista biti naredni Veliki Kralj?
     Videla je kako ju je gledao. No, Gorloas je rekao da je on požudan; da li tako gleda sve žene? Ako već mora da mašta, bolje da razmišlja o nečem razumnom, na primer kako je Morgani bez majke, i da li nastojnica pažljivo nadgleda Morgozu kako ne bi bacila oko na nekog od vojnika što čuvaju zamak. Morgoza bi sada mogla da se zaleti i izgubi devičanstvo s nekim privlačnim muškarcem, ne razmišljajući o časti i pristojnosti; nadala se da će otac Kolumba održati devojci dobru pridiku.
     Moja mati birala je ljubavnike kako bi začela decu, a ona je bila velika sveštenica Svetog ostrva. Vivijen je radila to isto. Igrena je pustila da joj preslica padne u krilo; namrštila se, razmišljajući o Vivijeninom proročanstvu da će njeno dete sa Uterom biti Vrhovni Kralj koji će zaceliti zemlju i sjediniti u miru zaraćene narode. Ono što je jutros čula za kraljevskim stolom ubedilo ju je da će takvog kralja trebati tražiti nadaleko.
     Ponovo je uzela preslicu. Takav kralj im je potreban sada, a ne kada neko dete koje još nije ni začeto doraste do zrelosti. Merlin je opsednut starim predanjima o kraljevima - šta je ono pomenuo jedan od kraljeva, valjda Ektorijus, nešto o Magnusu Velikom, velikom vojskovođi koji je napustio Britaniju u potrazi za imperatorskom krunom? Kakva glupost, misliti da će Uterov sin moći da se vrati kao taj Magnus.
     
     Kasnije popodne, zazvonila su zvona, a uskoro je u kuću ušao Gorloas, naizgled umoran i obeshrabren.
     "Ambrozije je umro pre nekoliko minuta", rekao je. "Zvona ga oglašavaju."
     Videla je tugu na njegovom licu.
     "Bio je star", rekla je, "i veoma voljen. Upoznala sam ga tek danas, ali jasno mi je da je on čovek koga svi koji ga znaju moraju voleti i pratiti."
     Gorloas je teško uzdahnuo. "Istina. A nemamo nikog takvog da ga nasledi; otišao je i ostavio nas bez vođe. Voleo sam ga, Igrena, i bilo mi je strašno da ga gledam kako pati. Da je ostavio dostojnog naslednika, radovao bih se što je konačno otpočinuo. Ali šta će sada biti sa nama?"
     Nešto kasnije zamolio ju je da mu spremi najbolju odeću. "U sumrak će se držati posmrtna misa, i moram da odem tamo. I ti bi trebalo, Igrena. Možeš li sama da se spremiš, ili da zamolim domaćina da ti pošalje služavku?"
     "Mogu i sama." Igrena je počela da sprema drugu haljinu, od fino tkane vune sa vezom oko vrata i doručja, i da upliće u kosu svilenu traku. Pojela je malo hleba i sira; Gorloas je odbio jelo, rekavši da je njegov Veliki Kralj sada pred Božjim prestolom gde mu se sudi po duši, i da će on postiti i moliti se sve do sahrane.
     Igrena, koja je na Svetom ostrvu naučila da je smrt samo kapija ka novom rođenju, nije mogla da ga razume; kako hrišćani mogu da se toliko boje i drhte od prelaska u večni mir? Setila se oca Kolumbe kako peva svoje žalosne psalme. Da, njihov Bog je Bog straha i kazne. Sada je znala da kralj, svoga naroda radi, mora raditi i stvari koje mu opterećuju savest. Ako čak i ona može to da razume i oprosti, kako milosrdni Bog može biti strog i osvetnički nastrojen kao najniži od njegovih smrtnika? Pretpostavljala je da to spada u njihove misterije.
     I dalje je razmišljala o tome kad je pošla sa Gorloasom na misu, i dok je slušala sveštenika kako žalosno zapeva o Božjem Sudu i danu gneva kada će se sve duše suočiti sa večitim prokletstvom. Na pola psalma ugledala je Utera Pendragona kako kleči na drugom kraju crkve, bledog lica koje je povremeno pokrivao dlanovima kako bi prikrio jecaje; nekoliko minuta kasnije, ustao je i izišao iz crkve. Shvatila je da je Gorloas oštro gleda, i opet je oborila pogled kako bi pobožno slušala beskonačne pesme.
     No, kada se misa završila, ljudi su se okupili ispred crkve i Gorloas ju je predstavio ženi krlaja Urijensa od Severnog Velsa, punačkoj, ozbiljnoj matroni, i Ektorijusovoj ženi Flavili, nasmešenoj i ne mnogo starijoj od Igrene. Malo je popričala sa njima, ali svi su najviše razmišljali kako će Ambrozijeva smrt delovati na vojnike i na njihove muževe, pa su joj misli lutale; nije mogla da se zainteresuje za njihove priče, a njihovo pobožno držanje ju je zamaralo. Flavila je bila negde oko šestog meseca trudnoće, i trbuh je počeo da joj se pomalja ispod rimskih tunika, pa je posle nekog vremena razgovor prešao na porodice. Flavila je rodila dve kećeri koje su umrle od letnje zaraze prošle godine i nadala se da će ove godine roditi sina. Urijensova žena, Gvinet, imala je sina starog otprilike kao Morgana. Raspitivale su se za Igrenino dete i raspravljale o korisnosti bronzanih amajlija protiv zimske groznice i o čaroliji polaganja svešteničih knjiga ispod kolevke radi zaštite od grčeva.
     "Grčeve izaziva loša hrana", rekla je Igrena. "Moja sestra, koja je sveštenica-isceliteljka, rekla mi je da dete koje sisa pune dve godine i čija je majka zdrava nikada nema grčeve, nego samo ako se prepusti loše hranjenoj dojilji ili se prerano odbije i hrani kašama."
     "Ja to smatram za glupo sujeverje", rekla je Gvinet. "Misna knjiga je sveta i deluje protiv svih bolesti, a naročito kod male dece, koja su krštena protiv grehova očeva, a nisu još počinila svoje."
     Igrena je nestrpljivo slegnula ramenima, ne želeći da se raspravlja o takvim besmislicama. Žene su nastavile da pričaju o čarolijama protiv dečijih bolesti, a ona je stajala i osvrtala se tamo-amo, tražeći priliku da ih ostavi. Posle nekog vremena pridružila im se još jedna žena, čije ime Igrena nije saznala; i ona je bila naduvena od poodmakle trudnoće, pa su je druge dve smesta uvukle u svoj razgovor, zanemarivši Igrenu. Posle nekog vremena ona se tiho povukla, rekavši (neprimećeno) da ide da potraži Gorloasa, pa je pošla ka zadnjem delu crkve.
     Tu se nalazilo malo groblje, a iza njega jabučar, grana belih od cvetova koji su se belasali u sumraku. Miris jabukovog drveća bio je svež i prijatan, pogotovo Igreni kojoj su gradski mirisi počeli da smetaju; i psi i muškarci su se olakšavali po kamenim ulicama. Iza svakih vrata nalazila se smrdljiva kuhinja prepuna svega, od prljavih posuda sa zadahom mokraće i trulog mesa, do sadržaja noćnih posuda. I u Tintagelu je postojalo kuhinjsko spremište za to, ali Igrena se starala da se svakih nekoliko nedelja zameni novim, a da se staro zatrpa, a more je spiralo sve.
     Polako je šetala kroz voćnjak. Neka stabla bila su veoma stara, čvornovata, sa nisko povijenim granama. Začula je tih zvuk i primetila da na jednoj od niskih grana sedi muškarac. Nije primetio Igrenu; držao je glavu pognutu, a lice pokriveno dlanovima. No, po svetloj kosi odmah je poznala Utera Pendragona. Taman je htela da se okrene i tiho udalji, znajući da ne bi voleo svedoka svome bolu, ali čuo je njene lake korake i podigao glavu.
     "Jesi li to ti, gospo od Kornvola?" Lice mu je bilo zgrčeno i mračno. "Sada možeš otrčati i reći vrlom vojvodi da se vojskovođa Britanije krije i plače kao starica!"
     Brzo mu je prišla, uznemirena tim ljutitim, neprijatlejskim licem. "Zar misliš da Gorloas ne žali, gospodaru? Kako hladan i bezosećajan mora da bude čovek kako ne bi plakao za kraljem koga je voleo čitavog života! Da sam ja muškarac, ne bih želela da sledim vođu koji ne bi plakao zbog smrti voljenih, zbog palih drugova, pa čak i hrabrih neprijatelja."
     Uter je duboko uzdahnuo, brišući lice vezenim rukavom tunike. "Pa, to je istina", rekao je. "Kad sam bio mlad, ubio sam saksonskog poglavicu Horsu u boju, posle mnogo bitaka u koje me je izazvao i potom ih izbegao, i plakao sam zbog njegove smrti, jer je bio hrabar čovek. Iako je bio Saksonac, bilo mi je žao što smo morali da budemo neprijatleji, a ne braća i drugovi. Ali u potonjim godinama počeo sam da se osećam suviše star da plačem zbog onoga što se ne može popraviti. Pa ipak - kada sam čuo svetog oca tamo u crkvi, kako priča o sudnjem danu i večnom prokletstvu pred Božjim prestolom, i kad sam se setio koliko je Ambrozije bio dobar i pobožan, i koliko je voleo i plašio se Boga, nikada ne propuštajući da postupi ljubazno i časno - ponekad mi je suviše teško da podnesem tog njihovog Boga, i gotovo da sam poželeo da mogu mirno slušati mudre druide, koji ne govore o presudama nego o onome što čovek zasluži u životu. Ako sveti biskup govori istinu, Ambrozije sada leži u plamenu pakla i neće se spasti sve do kraja sveta. Malo znam o raju, ali voleo bih da je moj kralj sada tamo."
     Pružila je ruku ka njemu. "Nemoj misliti da Hristovi sveštenici znaju više od ostalih smrtnika o onom što dolazi posle života. Samo bogovi to znaju. Na Svetom ostrvu, gde sam odrasla, učili su nas da je smrt samo kapija ka novom životu i većoj mudrosti, i mada nisam dobro poznavala Ambrozija, rado zamišljam kako sada uči, kraj nogu svog Boga, kakva je istinska mudrost. Koji bi mudar Bog osudio čoveka na pakao zbog neznanja, umesto da ga nauči kako da bolje postupa u narednom životu?"
     Osetila je da ju je Uter uhvatio za ruke i čula je njegov glas u tami. "Pa, tako je. Tako je Apostol rekao: 'Sada vidim kao u ogledalu, nejasno, ali tada ću videti licem u lice'. Možda ne znamo, možda ni sveštenici ne znaju, šta nas čeka posle smrti. Ako je Bog sveznajući, zašto bismo zamišljali da je manje milostiv od ljudi? Kažu da je Hrist poslat zbog Božje ljubavi, a ne iz osvete."
     Neko vreme su ćutke sedeli. Potom se oglasio Uter. "Gde si naučila tu mudrost, Igrena? Mi u crkvi imamo svete gospe, ali one nisu udate, niti zalaze među nas grešnike."
     "Rođena sam na Ostrvu Avalon; majka mi je bila sveštenica u tamošnjem Velikom Hramu."
     "Avalon", rekao je. "On leži u Letnjem moru, zar ne? Bila si jutros na Veću; znaš da ćemo ići tamo. Merlin mi je obećao da će me odvesti kralju Leodegrancu i predstaviti me na njegovom dvoru, mada, ako ispadne onako kako želi Lot od Orknija, Urijens i ja ćemo poći nazad u Vels kao prebijeni psi, podvijenih repova; ili ćemo se boriti pod njegovom zastavom i ukazivati mu čast, na šta bih pristao kada sunce iziđe nad zapadnom obalom Irske."
     "Gorloas je rekao da ćeš svakako ti biti naredni Veliki Kralj", rekla je Igrena, i odjednom ju je zapanjilo saznanje da sedi tu, na grani drveta, sa narednim Velikim Kraljem Britanije, razgovarajući sa njim o veri i o državnim pitanjima. I on je to shvatio, osetilo mu se u glasu kada je rekao: "Nikada nisam mislio da ću razgovarati o ovakvim stvarima sa ženom vojvode od Kornvola."
     "Zar zaista misliš da žene ne znaju ništa o državnim pitanjima?" upitala je. "Moja sestra Vivijen, kao i naša majka pre nje, Gospa je od Avalona. Kralj Leodegranc i drugi kraljevi često dolaze da se savetuju sa njom o sudbini Britanije..."
     Uter ju je prekinuo uz osmeh. "Možda bi trebalo da se sa njom posavetujem o tome koji je najbolji način da sklopim savez sa Leodegrancom, i sa Banom od Donje Britanije. Jer ako oni slušaju njene savete, onda samo treba da steknem njeno poverenje. Reci mi, je li Gospa udata i je li lepa?"
     Igrena se zakikotala. "Ona je sveštenica, a sveštenice Velike Majke se ne udaju, niti sklapaju veze sa smrtnicima. One pripadaju samo bogovima." A onda se setila šta joj je Vivijen rekla, i da je muškarac koji sedi kraj nje na grani deo njenog proročanstva; ukočila se, uplašena od onog što je učinila - je li svojevoljno pošla u zamku koju su joj spremili Vivijen i Merlin?
     "Šta je bilo, Igrena? Je li ti hladno? Jesi li se uplašila rata?" upitao je Uter.
     Odgovorila je prvo čega se setila. "Razgovarala sam sa Urijensovom i Ektorijusovom ženom - one ne izgledaju odveć zabrinute zbog državnih pitanja. Mislim da možda zato Gorloas ne veruje kako bih mogla da znam išta više od njih."
     Uter se nasmejao. "Poznajem gospe Flavilu i Gvinet - one zaista sve prepuštaju svojim muževima i bave se jedino predenjem, tkanjem, rađanjem dece i drugim ženskim poslovima. Zar tebe to ne zanima, ili si toliko mlada kao što izgledaš, premlada i za udaju, a kamoli za rađanje dece i brigu o njima?"
     "Udata sam četiri godine", odgovorila je Igrena, "i imam kćer od tri godine."
     "Na tome bih mogao da zavidim tvom vojvodi; svaki muškarac želi decu koja će ga naslediti. Da je Ambrozije imao sina, sada ne bismo bili u ovoj nevolji. No", uzdahnuo je, "ne volim ni da pomislim šta će zadesiti Britaniju ako ona krastača od Orknija postane Veliki Kralj, ili Urijens, koji misli da se sve može rešiti slanjem glasnika u Rim." U glasu mu se opet osetio jecaj. "Ljudi kažu da želim da postanem Veliki Kralj, ali rado bih se odrekao svih želja kad bi Ambrozije sedeo na ovoj grani sa nama, ili makar njegov sin, koji bi večeras bio krunisan u istoj ovoj crkvi! Ambrozije se bojao toga šta će se desiti kada njega ne bude više. Mogao je da umre još zimus, ali se nadao da će nas navesti da se složimo oko toga ko će ga naslediti..."
     "Kako to da nije imao sinova?"
     "Oh, imao je on sinove, dvojicu. Jednog su ubili Saksonci; zvao se Konstantin, kao kralj koji je pokorio ovo ostrvo. Drugi je umro od strašne groznice kada je imao svega dvanaest godina. Često je govorio da sam mu ja postao kao sin koga je želeo." Ponovo je zario lice u dlanove, plačući. "Učinio bi me i svojim naslednikom, ali ostali kraljevi ne bi pristali na to. Sledili su me kao vojskovođu, ali bili su ljubomorni na moj uticaj - Lot, proklet bio, najgori je od svih. Nije to bilo zbog ambicije, Igrena, kunem se, nego da bih završio ono što je Ambroziju ostalo nezavršeno!"
     "Mislim da to svi znaju", rekla je, gladeći ga po ruci. Bila je bespomoćna pred tolikom tugom.
     "Mislim da Ambrozije ne može biti srećan, čak ni u raju, ako pogleda dole i vidi kolika tuga i zbrka vladaju, jer kraljevi već sklapaju zavere i svaki se trudi da osvoji moć za sebe! Pitam se da li bi mu bilo po volji da ubijem Lota kako bih stekao moć? Jednom nas je naterao da se zakunemo kao krvni pobratimi; to ne bih mogao da prekršim", govorio je Uter. Lice mu je bilo vlažno od suza. Igrena je, kao što bi učinila sa svojim detetom, uzela laki veo koji joj je zaklanjao lice kako bi ga obrisala.
     "Znam da ćeš učiniti časno ono što se mora, Utere, Nijedan čovek kome je Ambrozije verovao ne bi mogao drugačije."
     Iznenada ih je zaslepio sjaj upaljene baklje; Igrena se ukočila u mestu, sa velom još na Uterovom licu. "Jesi li to ti, gospodaru Pendragone?" oštro je upitao Gorloas. "Jesi li video... ah, gospo, tu li si?"
     Igrena, postiđena i nekako kriva zbog muževljevog oštrog glasa, skliznula je sa grane. Suknja joj se zakačila za neku grančicu i zategla joj se iznad kolena, tako da su joj noge bile otkrivene; brzo ju je trgla da je oslobodi i čula je cepanje tkanine.
     "Mislio sam da si se izgubila - nisi bila u kući", grubo je rekao Gorloas. "Šta radiš ovde, pobogu?"
     I Uter je skliznuo sa grane. Čovek koga je maločas videla kako otvoreno plače za svojim kraljem i usvojenim ocem, obeshrabren zbog tereta koji ga je snašao, namah je nestao; glas mu je bio glasan i odsečan. "Eto, Gorloase, postao sam nestrpljiv zbog brbljanja onog sveštenika, pa sam izišao na čist vazduh bez pobožnog mumlanja; a tvoja gospa, kojoj razgovori uvaženih gospa takođe nisu bili po ukusu, našla me je ovde. Madam, zahvaljujem se", rekao je, lako se naklonio i udaljio se. Primetila je kako pazi da mu svetlost baklje ne padne na lice.
     Nasamo sa Igrenom, Gorloas ju je pogledao sa ljutitom sumnjom. Dao joj je znak da pođe napred. "Moja gospo, moraš više paziti da izbegneš ogovaranja; rekao sam ti da se držiš podalje od Utera. Njegov ugled je takav da nijedna pristojna žena ne treba da bude viđena kako nasamo razgovara sa nim."
     Igrena se okrenula i ljutito odgovorila. "Zar to misliš o meni, da sam žena koja će se odšunjati i spariti sa nepoznatim muškarcem kao životinja u polju? Zar misliš da sam legla sa njim na toj grani, kao ptica? Hoćeš li da pregledaš moju haljinu, da vidiš je li izgužvana od grljenja sa njim na zemlji?"
     Gorloas je podigao ruku i udario je, ne prejako, ali pravo preko usta. "Ne igraj se sa mnom, gospo! Rekao sam ti da ga izbegavaš; poslušaj me! Mislim da si časna i poštena, ali ne verujem tom čoveku, niti želim da pružiš ženama povod za ogovaranje!"
     "Svakako da ne postoji opakiji um od onoga dobre žene - osim možda um sveštenika", besno je odgovorila Igrena. Protrljala je usta na mestu gde ju je Gorloas udario, pa je rasekla usnu o zube. "Kako se usuđuješ da podigneš ruku na mene? Kada te prevarim, možeš da mi odereš kožu sa leđa, ali ne dam da me tučeš zbog razgovora! Zar misliš, za ime bogova, da smo razgovarali o ljubavi?"
     "A o čemu si uopšte razgovarala sa tim čovekom, u ovo doba, za ime Boga?"
     "O mnogo čemu", rekla je, "a uglavom o Ambroziju i o raju, i... da, o raju i o onome što možemo očekivati posle života."
     Gorloas ju je sumnjičavo odmerio. "To mi se čini malo verovatno, jer on nije umeo da ukaže poštovanje pokojniku ni time što bi ostao do kraja mise."
     "Smučilo mu se - kao i meni - od svih onih psalama, kao da se oplakuje najgori od svih ljudi, a ne najbolji od svih kraljeva!"
     "Pred Bogom su svi ljudi bedni grešnici, Igrena, a u Hristovim očima kralj nije ništa bolji od ostalih smrtnika."
     "Da, da", nestrpljivo je rekla. "Čula sam kako tvoji sveštenici tako govore, a takođe provode mnogo vremena ubeđujući nas kako je Bog ljubav i naš otac na nebesima. A ipak sam primetila kako se veoma čuvaju da mu ne dopadnu šaka i žale za onima koji pređu u večni mir, baš kao oni koji se približavaju da budu žrtvovani na krvavom oltaru Velikog Gavrana. Kažem ti da sam pričala sa Uterom o onome što sveštenici znaju o raju, a čini mi se da ne znaju baš mnogo!"
     "Ako si razgovarala sa Uterom o veri, onda je to svakako jedini put da je taj krvavi čovek to učinio!" progunđao je Gorloas.
     Igrena je sada zaista bila besna. "Plakao je, Gorloase; plakao je za kraljem koji mu je bio kao otac. A ako se poštovanje prema mrtvima ukazuje sedenjem i slušanjem zapevanja sveštenika, onda nikad ne želim takvo poštovanje! Zavidela sam Uteru, jer je muškarac i može da dođe i ode kad mu se svidi, i, svakako, da sam rođena kao muškarac, ni ja ne bih mirno i pokorno sedela i slušala one gluposti u crkvi. Ali nisam bila slobodna da odem, jer me je tamo odvukao čovek koji više poštuje sveštenike i psalme nego mrtve!"
     Stigli su do vrata kuće; Gorloas, lica tamnog od gneva, ljutito ju je gurnuo unutra. "Ne obraćaj mi se više takvim glasom, gospo, ili ću te ozbiljno prebiti."
     Igrena je shvatila da je bukvalno iskezila zube kao pobesnela mačka, a glas joj je bio siktav. "Samo probaj da me dodirneš, Gorloase, i naučiću te da kćer Svetog ostrva nije ničija robinja niti služavka!"
     Gorloas je zaustio da oštro odgovori, a Igrena je na trenutak pomislila da će je ponovo udariti. Umesto toga, s naporom je savladao bes i okrenuo se od nje. "Nije pristojno da stojim ovde i vičem dok je moj kralj i moj gospodar još nesahranjen. Možeš da noćas spavaš ovde, ako se ne bojiš da ostaneš sama; ako se bojiš, daću da te otprate do Ektorijusove kuće, da spavaš sa Flavilom. Ja i moji ljudi ćemo postiti i moliti se do izlaska sunca, kada će Ambrozije biti položen u zemlju na večni počinak."
     Igrena ga je pogledala iznenađeno, uz narastajući prezir. Znači, zbog straha od senke mrtvaca - mada ju je zvao drugim imenom i smatrao to poštovanjem - on neće jesti, piti niti leći sa ženom dok kralja ne sahrane. Hrišćani kažu da su se oslobodili druidskih praznoverica, ali stvorili su svoje sopstvene, i Igrena je osećala da su njihova sujeverja mnogo strašnija, jer su odvojena od prirode. Iznenada joj je bilo veoma milo što noćas neće morati da legne sa njim. "Ne", rekla je, "ne bojim se da ostanem sama."
     
     4.
     Ambrozije je sahranjen u zoru. Igrena, koju je pratio Gorloas, još ljut i ćutljiv, posmatrala je svetkovinu neobično odsutno. Četiri godine se trudila da se pomiri sa verom koju je poštovao Gorloas. Sada je znala da, mada će ukazivati njegovoj veri učtivo poštovanje kako ga ne bi razljutila - i zaista, vaspitanje ju je naučilo da su svi bogovi jedan i da niko nikada ne treba da ismeva ime pod kojim drugi poštuju Boga - neće više pokušavati da bude pobožna kao on. Žena treba da poštuje muževljeve bogove, i ona će se pretvarati da to čini, ali više nikada neće dopustiti da je obuzme strah da će njegov svevideći, osvetoljubivi Bog moći da stekne moć nad njom.
     Tokom svetkovine primetila je Utera; izgledao je umorno i izmoždeno, podbulih očiju, kao da je i on postio i bdeo; to ju je nekako dirnulo. Jadnik, niko ne mari da li gladuje, nema nikog da mu kaže koliko je to glupo, kao da mrtvi lebde oko živih i proveravaju kako se ponašaju, pa će biti ljubomorni što ovi jedu ili piju! Mogla je da se kladi kako kralj Urijens nije pravio takve gluposti; izgledao je sit i odmoran, i iznenada je poželela da bude stara i mudra kao Urijensova gospa, koja može da govori svom mužu i da mu kaže kako da se ponaša.
     Posle sahrane, Gorloas je odveo Igrenu nazad u kuću i jeo je sa njom, ali je i dalje bio ćutljiv i smrknut, i smesta se udaljio. "Moram na Veće", rekao je. "Lot i Uter će se sigurno posvađati, i moram im nekako pomoći da se sete šta je Ambrozije želeo. Žao mi je što te ostavljam samu, ali poslaću čoveka da te prati po gradu, ako želiš." Dao joj je malo kovanog novca i dozvolio joj da kupi sebi ono što možda poželi, a kazao je i da će njegov čovek poneti vreću, ukoliko ona poželi da na tržnici kupi začine i druge potrepštine za domaćinstvo u Kornvolu. "Nema razloga da dođeš čak ovamo, a da ne kupiš ono što ti je možda potrebno. Ja nisam siromah, i možeš da kupiš sve što ti treba za vođenje domaćinstva, ne moraš da me prvo pitaš; seti se da ti verujem, Igrena", rekao je, obuhvativši joj lice dlanovima i poljubivši je. Mada to nije kazao, znala je da je to njegov način da se izvini zbog sumnjičavosti i onog udarca, i malo se odobrovoljila; uzvratila mu je poljubac sa istinskom nežnošću.
     Bilo je uzbudljivo šetati se kroz veliku tržnicu Londinijuma; ma koliko grad bio prljav i smrdljiv, izgledalo je da se u njemu održava četiri ili pet jesenjih vašara odjednom. Zastava vojvode od Korvola, koju je nosio njen pratilac, čuvala ju je da je ne guraju preterano. Ipak je bilo pomalo zastrašujuče ići kroz ogromnu tržnicu, pored stotina trgovaca koji su oglašavali svoju robu. Činilo joj se da je sve što vidi novo i divno, upravo ono što joj je potrebno, ali rešila je da vidi čitavu tržnicu pre nego što išta kupi; i tek tada je uzela začine, kao i lepu tkanu vunu sa ostrvlja, mnogo finiju od one od kornvolskih ovaca - Gorloas će ove godine dobiti novi ogrtač; počeće da tka obrube čim se vrati u Tintagel. A sebi je kupila nekoliko smotuljaka bojene svile; biće prijatno vesti po tako jasnim bojama, pravi odmor za ruke posle grube vune i lana. Naučiće tome i Morgozu. A dogodine je krajnje vreme da nauči Morganu da prede; ako je zaista zanela još jedno dete, dogodine u ovo vreme biće teška i nezgrapna, pa će joj najviše odgovarati da sedi i uči kćer da prede. Dete od četiri godine svakako je dovoljno staro da uči kako se drži preslica i kako se izvlači nit, mada će njena pređa svakako biti dobra samo za vezivanje paketa konca za bojenje.

- nast. se