Igrena je osećala da se klopka zatvara oko nje. "Ako ti je već toliko važno, zašto to sama ne uradiš? Ako žena britanskog vojskovođe i Velikog Kralja stiče toliku moć, zašto ne pokušaš da osvojiš Utera svojim čarolijama, i sama začneš novog kralja?"
     Vivijen ju je iznenadila dugom pauzom pre nego što je odgovorila. "Zar misliš da nisam pomislila na to? Ali zaboravljaš koliko sam stara, Igrena. Starija sam od Utera, a on nije mlad za jednog ratnika. Imala sam dvadeset šest godina kad se rodila Morgoza. Sada mi je trideset devet, Igrena, i moje godine rađanja su prošle."
     U bronzanom ogledalu, koje joj je ostalo u ruci, Igrena je videla sestrin odraz, izmenjen i izobličen, kako se talasa kao voda, zamagljujući se i bistreći. "Misliš?" upitala je Igrena. "A ja ti kažem da ćeš začeti još jedno dete."
     "Nadam se da neću", rekla je Vivijen. "Starija sam nego naša mati kada je umrla rađajući Morgozu, i ne mogu se nadati da bih izbegla takvoj sudbini. Ovo je poslednja godina u kojoj ću učestvovati u obredima Beltana; potom ću predati svoju dužnost nekoj mlađoj ženi i postaću žena-mudrac, kao Drevni. Nadala sam se da ću jednog dana predati mesto Boginje Morgozi..."
     "Pa zašto je onda nisi zadžrala u Avalonu i obučila je da bude sveštenica posle tebe?"
     Vivijen je izgledala veoma tužno. "Ona nije prikladna. Pod odeždom Boginje vidi samo moć, a ne beskonačno žrtvovanje i patnju. I stoga taj put nije za nju."
     "Meni se ne čini da si patila", rekla je Igrena.
     "Ne znaš ti ništa. Ni ti nisi odabrala da ideš tim putem. Ja, koja sam tome posvetila čitav život, kažem da bi ipak bilo jednostavnije živeti životom seljanke, tovarne životinje preko godine i rasplodne kada dođe vreme. Vidiš me obučenu i krunisanu kao Boginju, pobedonosnu kraj pehara; ne vidiš tamu pećine ni dubinu velikog mora... Tebi to nije suđeno, dete, i treba da zahvališ Boginji što je tvoja sudbina drugačija."
     Misliš da posle ove četiri godine ne znam ništa o patnji i nemom trpljenju, pomislila je Igrena, ali ništa nije rekla. Vivijen se naginjala nad Morganom, sa nežnim izrazom lica, gladeći detetovu svilastu, crnu kosu.
     "Ah, Igrena, ne možeš znati koliko ti zavidim - čitavog života sam čeznula za kćeri. Morgoza mi je kao rođeno dete, Boginja to zna, ali uvek mi je bila i strana kao da ju je rodila strankinja, a ne moja rođena mati... Čeznula sam za kćeri u čije bih ruke predala službu." Uzdahnula je. "Ali rodila sam samo jedno žensko dete, koje je umrlo, a moji sinovi su sada daleko." Stresla se. "Pa, takva mi je sudbina, i treba da pokušam da se pomirim kao i ti sa tvojom. Samo to tražim od tebe, Igrena, a ostalo ostavljam onoj koja je gospodarica svih nas. Kada Gorloas stigne kući, spremaće se za Londinijum na izbor Velikog Kralja. Moraš ga nekako ubediti da povede i tebe."
     Igrena je prasnula u smeh. "Samo to tražiš, a to je najteže od svega! Zar zaista misliš da će Gorloas opteretiti svoje ljude vodeći mladu ženu u Londinijum? Stvarno bih volela da pođem, ali Gorloas će me povesti kada smokve i narandže sa juga niknu u baštama Tintagela!"
     "Svejedno, moraš ga nekako ubediti i moraš potražiti Utera Pendragona."
     Igrena se opet nasmejala. "I verovatno ćeš mi dati neku čaroliju, pa će se on beznadežno zaljubiti u mene?"
     Vivijen ju je pogladila po kovrdžavoj, riđoj kosi. "Mlada si, Igrena, i verovatno nemaš pojma koliko si lepa. Mislim da Uteru neće trebati nikakve čarolije."
     Igrena je osetila da joj se telo iznenada grči od straha. "Možda bi mi ipak bila potrebna čarolija, da ne pobegnem od njega!"
     Vivijen je uzdahnula. Dodirnula je opal koji je Igrena nosila oko vrata. "Ovo ti nije poklonio Gorloas..."
     "Ne. Ti si mi ga dala na dan venčanja, sećaš se? Rekla si da je pripadao majci."
     "Daj mi ga." Vivijen je posegnula pod Igreninu bujnu kosu i otkopčala lanac. "Kada ti se ovaj dragulj vrati, Igrena, seti se šta sam ti rekla i učini ono što Boginja bude zahtevala od tebe."
     Igrena je gledala u opal u rukama sveštenice. Uzdahnula je, ali se nije bunila. Ništa joj nisam obećala, ljutito je pomislila, baš ništa.
     "Hoćeš li i ti doći u Londinijum na izbor Velikog Kralja, Vivijen?"
     Sveštenica je odmahnula glavom. "Idem u zemlju drugog kralja koji još ne zna da se mora boriti zajedno sa Uterom. Ban od Armorike, u Donjoj Britaniji, postao je Veliki Kralj svoje zemlje, i njegovi druidi su mu rekli da mora izvršiti Veliki obred. Ja sam odabrana da služim u Svetom Braku."
     "Mislila sam da je Bretanja hrišćanska zemlja."
     "Oh, i jeste", ravnodušno je odgovorila Vivijen, "i sveštenici će zvoniti svojim zvonima, i poliće ga svojim svetim uljima, i reći će mu da se njegov Bog žrtvovao za njega. Ali narod neće prihvatiti kralja koji se nije i sam zakleo Velikoj Žrtvi."
     Igrena je duboko uzdahnula. "Toliko malo znam..."
     "U stara vremena, Igrena", rekla je Vivijen, "Veliki Kralj je svojim životom odgovarao za sreću svoje zemlje i zaklinjao se, kao što se zaklinje svaki Merlin od Britanije, da će - ukoliko zemlja dođe u opasnost - umreti kako bi zemlja opstala. A ukoliko odbije tu žrtvu, zemlja će nestati. Ja... ne bi trebalo da ti govorim o tome, jer to je Misterija, ali i ti ćeš, Igrena, na neki način ponuditi svoj život radi isceljenja svoje zemlje. Nijedna žena ne zna, kada leže da rodi, hoće li Boginja zahtevati njen život. I ja sam ležala, vezana i bespomoćna, sa nožem pod grlom, znajući da će, ukoliko umrem, moja krv iskupiti zemlju..." Glas joj je zamro u tišinu; i Igrena je ćutala, obuzeta čudom.
     "I deo Donje Britanije je nestao u maglama, a Veliki kameni oltar niko ne može da nađe. Put koji vodi ka oltaru sada je prazan kamen, osim ako se zna put do Karnaka", rekla je Vivijen, "ali kralj Ban se zarekao da održi svetove zajedno i da kapije budu otvorene pred Misterijama. I stoga će sklopiti Sveti Brak sa zemljom, u znak da će njegova krv biti prolivena da nahrani useve ukoliko zatreba. Prikladno je da moja poslednja služba Majci, pre nego što se pridružim ženama-mudracima, bude vezivanje njegove zemlje za Avalon, i stoga ću u toj Misteriji biti njegova Boginja."
     Zaćutala je, ali Igrena je osećala kako je odaja puna odjeka njenog glasa. Vivijen se sagnula i podigla usnulu Morganu, veoma nežno je držeći.
     "Ona još nije devojka, a ja još nisam žena-mudrac", rekla je, "ali mi smo Trojstvo, Igrena. Zajedno činimo Boginju, i ona je sada ovde, sa nama."
     Igrena se upitala zašto nije pomenula njihovu sestru, Morgozu, a bile su toliko otvorene jedna pred drugom da je Vivijen to čula kao da je izgovoreno naglas.
     Odgovorila je šapatom, a Igrena je primetila da drhti. "Boginja ima četvrto lice, koje je tajna, i treba da joj se moliš, kao što se ja molim - a molim se, Igrena - da Morgoza nikada ne ponese to lice."
     
     3.
     Igreni se činilo da beskonačno jašu kroz kišu. Putovanje u Londinijum ličilo je na putovanje na kraj sveta.
     Ranije je veoma malo putovala, osim nekada davno iz Avalona u Tintagel. Danas se razlikovala od uplašenog, očajnog deteta sa tog prvog putovanja. Sada je jahala uz Gorloasa, a on se udostojio da joj govori ponešto o zemljama kroz koje u prolazili, a ona se smejala i bockala ga, a noću, u šatoru, bila je spremna da mu ode u krevet. Povremeno bi joj nedostajala Morgana, i pitala se kako je detetu - da li plače za majkom noću, da li jede dok je Morgoza hrani? Ali bilo je prijatno opet biti slobodna, jahati u velikoj grupi ljudi, svesna njihovih pogleda punih divljenja i njihove strepnje - niko se ne bi usudio da priđe Gorloasovoj gospi, osim povremenih pogleda iz daljine. Opet je bila devojka, ali sada se nije plašila i ustezala od stranca koji joj je bio muž i kome je nekako morala da ugodi. Sada je bila devojka bez detinjaste nespretnosti i uživala je u tome. Čak joj nije smetala ni neprekidna kiša koja je zaklanjala daleke bregove, tako da su jahali u uskom krugu u magli.
     Mogli bismo da se izgubimo u ovoj magli, da zalutamo u vilinske zemlje i da se nikada ne vratimo u svoj svet, gde Ambrozije umire i gde ambiciozni Uter planira spas Britanije od divljih plemena. Britanija bi mogla da potone kao Rim, da nestane pod varvarima, a mi nikada ne bismo saznali i ne bismo marili...
     "Jesi li umorna, Igrena?" Gorloasov glas bio je nežan i zabrinut. Zaista nije bio ni nalik na zloduha kakvim joj se činio u prvim danima pre četiri godine! Sada je bio samo sredovečan muškarac, kose i brade prošarane sedim (mada se pažljivo brijao, kao što je rimski običaj), prekriven ožiljcima od mnogih godina ratovanja i dirljivo željan da joj udovolji. Ko zna, da nije bila onako uplašena i puna otpora u početku, možda bi i tada primetila da je želeo da joj udovolji. Nije bio okrutan prema njoj, ili, ako je i bio, onda samo zato što je vrlo malo znao o ženskom telu i kako se ono koristi. Sada joj se činilo da je bio samo nespretan, ne i okrutan; da mu je rekla da je boli, milovao bi je nežnije. Mlada Igrena smatrala je bol i užas neizbežnim. Sada je znala šta treba.
     Vedro mu se nasmešila. "Ne, nimalo; mogla bih beskrajno da jašem! Ali u ovolikoj magli, kako znaš da se nećemo izgubiti i nikada ne stići do Londinijuma?"
     "Ne plaši se toga", ozbiljno joj je odgovoiro. "Vodiči su vrlo dobri i poznaju svaki pedalj puta. A pre večeri ćemo doći na stari rimski put koji vodi pravo u srce grada. Ove noći ćemo spavati pod krovom, u pravom krevetu."
     "Biće mi drago da opet spavam u pravom krevetu", smerno je rekla Igrena i videla, kao što je znala da će videti, kako mu se javlja nagli plamen na licu i u očima. Ali brzo je odvratio lice od nje; gotovo kao da je se plašio, a Igreni, koja je upravo otkrila tu svoju moć, stvar je godila.
     Jahala je uz njega, uživajući u izmnenadnoj nežnosti koju je osetila prema njemu, nežnosti pomešanoj sa žaljenjem što joj je postao drag tek sada, kada zna da će morati da ga izgubi. Ovako ili onako, znala je da su njihovi zajendički dani odbrojani; i setila se kako je prvi put saznala da će on umreti.
     Došao je njegov glasnik, da je upozori da se pripremi za vojvodin povratak; poslao je jednog od svojih ratnika, čoveka sumnjičavih očiju koji je svuda zavirivao, govoreći Igreni bez reči da bi on, da ima mladu ženu, stizao kući bez najave, u nadi da će je uhvatiti u nedoličnom ili preteranom ponašanju. Znajući da je potpuno nedužna, da joj je posluga sposobna i kuhinja u redu, Igrena ga je pustila da uhodi i poželela mu dobrodošlicu. Neka ispituje sluge koliko želi, saznaće da je Igrena od gostiju primila samo svoju sestru i Merlina od Britanije.
     Kada je glasnik otišao, Igrena se okrenula da pređe preko dvorišta i naglo se zaustavila. Preko nje je, uprkos jasnom suncu, pala senka i ispunila je bezrazložnim strahom. U tom trenutku ugledala je Gorloasa, pitajući se gde mu je konj, gde mu je pratnja? Izgledao je mršaviji i stariji, u prvi mah ga je jedva prepoznala, toliko je bio izmožden i ispijen. Na obrazu je nosio ožiljak od mača, koga se nije sećala.
     "Mužu moj!" uzviknula je. "Gorloase..." A onda, pogođena neočekivaonom tugom na njegovom licu, zaboravila je strah od njega i godine gađenja, pritrčala mu i obratila mu se kao detetu. "Oh, mili, šta ti se desilo? Kako to da si ovako došao, sam, nenaoružan - jesi li bolestan? Jesi li..." I tu je prekinula. Jer nije bilo nikoga pred njom, osim varljivih senki oblaka i odjeka njenog sopstvenog glasa.
     Tokom čitavog dana je pokušavala da ubedi sebe kako je to bila samo Vest, kao ona koja ju je upozorila na Vivijenin dolazak. Ali znala je da nije u pravu: Gorloas nije imao Vid, a i da ga je imao ne bi ga koristio niti bi verovao u njega. Ono što je videla - a znala je mada nikad ništa slično nije videla - bila je slika njenog muža, njegov dvojnik, senka i najava njegove smrti.
     I kada je zaista stigao, zdrav i čitav, pokušala je da zatomi sećanje, govorila je sebi da je samo zbog varke svetlosti videla iza njega onu senku, sa ranom od mača na obrazu i neizrecivim bolom u očima. Jer Gorloas nije bio ni ranjen ni obeshrabren; naprotiv, bio je dobro raspoložen, doneo joj je poklone, pa čak i nisku korala za Morganu. Potražio je po vrećama plena od Saksonaca i poklonio Morgozi crveni ogrtač.
     "Svakako je pripadao nekoj saksonskoj kurvi koja prati logore, ili možda nekoj od onih vrištavih žena sa mačem koje se bore rame uz rame sa muškarcima, polunage na bojnom polju", rekao je, smejući se i držeći devojku pod bradom, "pa će sasvim lepo pristajati i jednoj britanskoj devojci. Boja ti odgovara, sestrice. Kada malo odrasteš, možda ćeš biti lepa kao moja žena." Morgoza se povlačila, kikotala se i obarala pogled, ali vrtela se u novom ogrtaču. Kasnije, kad su se spremali za krevet (Morgana je, vrišteći, bila odneta u Morgozinu sobu), Gorloas se oštro obratio Igreni: "Moramo udati tu devojku čim stignemo, Igrena. Ona je mala kuja koja se uspali na svaki nagoveštaj muškog; jesi li videla kako je gledala ne samo mene nego i mlađe vojnike? Neću dozvoliti da iko okalja moju porodicu, niti da utiče na moju kćer!"
     Igrena mu je blago odgovorila. Nije mogla da zaboravi kako je videla njegovu smrt i nije htela da se svađa sa osuđenim čovekom. A i nju je pogodilo Morgozino ponašanje.
     Znači, Gorloas će umreti. Pa, ne treba biti naročit prorok da bi se predvidelo kako čovek od četrdeset pet godina, koji je većim delom života ratovao protiv Saksonaca, neće dočekati da mu deca odrastu. Ne smem dozvoliti da zbog toga poverujem u sve ostale gluposti koje mi je napričala, niti treba da očekujem kako će me Gorloas povesti u Londinijum!
     Ali sutradan, dok su sedeli posle doručka i dok je ona krpila veliku poderotinu na njegovoj najboljoj tunici, Gorloas se iznenada oglasio.
     "Zar se nisi upitala šta me je dovelo kući tako iznenada, Igrena?"
     Posle protekle noći, bila je dovoljno smaopouzdana da mu se nasmeši. "Treba li da dovodim u pitanje sreću koja mi je dovela muža posle godinu dana odsustva? Nadam se da to znači da su Saksonci poraženi i da je obala ponovo slobodna i u britanskim rukama."
     Odustno je klimao glavom i smešio se. No, brzo se uozbiljio.
     "Ambrozije Aurelijanus umire. Starog orla uskoro će nestati, a u njegovom gnezdu nema mladih koji bi poleteli umesto njega. Kao da legije ponovo kreću; on je bio Veliki Kralj čitavog mog života, i to dobar kralj svima koji su se, kao ja, nadali da će se Rim jednog dana vratiti. Sada znam da taj dan nikada neće doći. Kraljevi Britanije, iz bliza i iz daleka, pozvani su da se okupe u Londinijumu i izaberu novog Velikog Kralja i vojskovođu, i moram da odem i ja. Bio je dalek put za ovako kratak boravak, jer moram ponovo da pođem za tri dana. Ali nisam mogao da prođem tako blizu, a da ne vidim tebe i dete. Biće to veliki skup, Igrena, i mnoge vojvode i kraljevi povešće i svoje gospe; da li bi želela da pođeš sa mnom?"
     "U Londinijum?"
     "Da, ako hoćeš da putuješ tako daleko", rekao je, "i ako pristaneš da ostaviš dete. Mislim da bi mirno mogla. Morgana je zdrava, a ovde ima dovoljno žena da se staraju o desetak takvih; a ako sam uspeo da ti opet napravim dete" - pogledao ju je u oči sa osmehom koji doskora nije ni mogla da zamisli na njegovom licu - "zasad ti još neće smetati da jašeš." Kad je nastavio, u njegovom glasu bilo je nežnosti kakvu ranije nije mogla ni da nasluti. "Radije se ne bih ponovo odvajao od tebe još neko vreme. Hočeš li da pođeš, ženo moja?"
     Moraš ga nekako ubediti da te povede u Londinijum, rekla je Vivijen. A sada nije bilo potrebno da ga uopšte moli. Igrena je osetila nagli nalet panike - kao da se nalazi na podivljalom konju. Podigla je čašu piva i otpila malo, kako bi prikrila zbunjenost. "Svakako ću poći ukoliko ti želiš." Dva dana kasnije bili su na putu, jašući na istok, ka Londinijumu i logoru Utera Pendragona i umirućeg Ambrozija, na izbor Velikog Kralja...
     Sredinom popodneva izišli su na rimski put i mogli su da jašu brže; a pred veče su ugledali predgrađe Londinijuma i osetili miris rečnog ušća. Igrena nikada nije ni pomislila da može postojati toliko kuća na jednom mestu; za trenutak je osetila, posle ledenih prostora severnih močvara, da ne može da diše, da se kuće zatvaraju oko nje. Jahala je kao u zanosu, osećajući da su je kamene kuće i ulice odvojile od vazduha i svetla i samog života... Kako ljudi mogu ovako da žive?
     "Noćas ćemo spavati u kući jednog od mojih vojnika, koji živi u gradu", rekao je Gorloas, "a sutra ćemo se pojaviti na Ambrozijevom dvoru."
     To veče, dok su sedeli kraj vatre (kakav luksuz, pomislila je, paliti vatru ovako blizu ravnodnevice!), upitala ga je: "Šta misliš, ko će biti sledeći Veliki Kralj?"
     "Zašto je to važno ženi koja vlada zemljom?"
     Nasmešila mu se; bila je raspustila kosu pred spavanje i osetila je da se zagrejao od njenog osmeha. "Iako sam žena, Gorloase, moram da živim u ovoj zemlji i volela bih da znam kakvog čoveka će moj muž morati da prati u miru i ratu."
     "U miru! Neće biti mira, barem za moga života", rekao je Gorloas. "Bar ne dok ovoliko divljih naroda dolazi na naše bogate obale; moramo se svim silama upinjati da se odbranimo. A ima ih mnogo koji bi želeli da ponesu Ambrozijev ogrtač i da nas povedu u rat. Lot od Orknija, na primer. Grub čovek, ali pouzdan, odlučan vođa, vešt u strategiji bitke. No, još je neoženjen: nema dinastije. Mlad je za Velikog Kralja, ali ambiciozan; nikada nisam video toliko ambicije kod tako mladog čoveka. I Urijens od Severnog Velsa. Nema problema sa dinastijom, već ima sinove. Ali on nema mašte; hoće sve da uradi onako kako je oduvek rađeno, kaže da je jednom uspelo, pa će uspeti opet. A čini mi se da nije dobar hrišćanin."
     "Koga bi ti odabrao?" upitala je Igrena.
     Uzdahnuo je. "Nijednog. Pratio sam Ambrozija čitavog života i pratio bih čoveka koga Ambrozije odabere; to je pitanje časti, a Ambrozijev čovek je Uter. To je jasno. Nije da volim Utera. On je razvratnik sa desetak kopiladi, nijedna žena nije sigurna u njegovoj blizini. Ide na mise zato što to radi vojska i zato što je to red. Više bih voleo da je iskreni paganin nego hrišćanin, zbog koristi koju bismo mogli da izvučemo iz toga."
     "Ali ipak ga podržavaš..."
     "Oh, da. On je dovoljno dobar vojnik i za Cezara; ljudi će ga pratiti i u pakao, ako uzmoraju. Ne preza ni od čega da bi ostao na glasu u vojsci - znaš kako to izgleda, obilazi logor i jede sa njima da bi se uverio kako je sledovanje dovoljno dobro, umesto da se odmara, kad može provodi dan u štabu da bi dobio povoljan otpust za starog, bezubog veterana, spava pred bitku sa vojskom, u polju. Ljudi bi poginuli za njega - i to i rade. A ima i pamet i maštu. Uspeo je da skopi mir sa nekim izdajničkim odredima i da ih povede sa sobom u bitku prošle jeseni - za moj ukus suviše misli na saksonski način, naprosto zna kako im radi pamet. Da, podržavam ga. Ali to ne znači da mi se dopada kao čovek."
     Igrena je slušala i mislila kako je Gorloas upravo ispričao više o sebi nego o kandidatima za Velikog Kralja. "Jesi li ikada pomislio na to", upitala je, "da si ti vojvoda od Kornvola, i da te Ambrozije ceni; da li bi ti mogao da postaneš Veliki Kralj?"
     "Veruj mi, Igrena, ne želim krunu. Da li ti želiš da budeš kraljica?"
     "Ne bih odbila", rekla je, setivši se Merlinovog proročanstva.
     "Govoriš tako jer si suviše mlada da znaš šta to znači", nasmešio se Gorloas. "Zar bi zaista volela da vladaš kraljevstvom onako kako moraš da vladaš svojom poslugom u Tintagelu, uvek da ih nadzireš i kontrolišeš? U svoje vreme, kad sam bio mlađi... ali ne želim da provedem ostatak života u ratovima. Ambrozije mi je dao Tintagel pre dosta godina, Igrena; do pre četiri godine nisam provodio u njemu dovoljno vremena ni da dovedem nevestu! Braniću ove obale dok god budem mogao da držim mač, ali želim da imam sina koji će se igrati sa mojom kćeri i želim da provodim vreme u miru, u pecanju sa stenja, u lovu, u sedenju na suncu i gledanju kako seljaci donose svoje plodove, a možda i da se pomirim sa Bogom, kako bi mi možda oprostio za sve ono što sam morao da učinim kao vojnik. Ali čak i kada u zemlji vlada mir, Veliki Kralj nema mira, jer kada neprijatelji napuste naše obale počeće prijatelji da se međusobno bore, makar za njegovu milost. Ne, meni kruna ne treba, a kada dođeš u moje godine, razumećeš."
     Igrena je osetila peckanje u očima dok je slušala Gorloasa. Znači, ovaj grubi vojnik, ozbiljan muškarac koga se plašila, sada se oseća dovoljno opušteno kraj nje da bi joj otkrio deo svojih želja. Svim srcem je zaželela da mu pruži poslednje godine na suncu kao što je poželeo, sa decom koja se igraju oko njega; ali čak i tu, pred svetlucavom vatrom, učinilo joj se da vidi zlokobnu senku usuda koji ga čeka.
     To je samo moja mašta, počela sam da zbog Merlinovih reči umišljam gluposti, pomislila je, a kad je Gorloas zevnuo i protegnuo se, rekavši da je umoran od jahanja, brzo je prišla da mu pomogne da se svuče.
     Jedva da je spavala u nepoznatom krevetu, meškoljeći se i prevrćući dok je slušala muževljevo tiho disanje; povremeno bi, ne budeći se, pružio ruku ka njoj, i tada ga je privijala na grudi i umirivala ga kao da joj je dete. Možda su Merlina i Gospu uplašile sopstvene senke, pomislila je, možda će Gorloas ipak imati vremena da stari na suncu. Možda je zaista pre spavanja posadio u njenu matericu seme sina za koga su joj rekli da ga nikad neće začeti. No, pred jutro je zapala u nemiran san, i sanjala je svet u magli, i obalu Svetog ostrva kako u toj magli polako nestaje; činilo joj se da vesla u barci, umorna i iscrpljena, tragajući za Ostrvom Avalon gde je Boginja, sa Vivijeninim licem, čekala da je upita je li dobro obavila ono što se od nje tražilo. Ali iako joj je obala bila poznata, sa jabučarima koji su tamo rasli blizu hrama, u snu je na hramu stajalo raspeće, a hor hrišćanskih monahinja u crnim odorama pevao je neku njihovu žalosnu himnu, a kada je počela da trči, tražeći sestru, zvuk crkvenih zvona prigušio je njene dozive. Probudila se uz prigušen jecaj, nalik na tihi krik, i sela u krevetu. Još je odasvud čula crkvena zvona.
     Gorloas je takođe sedeo u krevetu. "To je crkva gde će Ambrozije ići na misu. Požuri sa oblačenjem, Igrena, pa ćemo poći zajedno."
     Dok je nameštala svileni ogrtač preko lanene donje hajine, na vrata je zakucao nepoznati sluga i zamolio da govori sa gospom Igrenom, ženom vojvode od Kornvola. Igrena je otišla na vrata i učinilo joj se da je prepoznala tog čoveka. Naklonio joj se, i tada se setila gde ga je videla - pre mnogo godina, veslao je na Vivijeninoj barci. Stoga se setila sna i osetila je jezu iznutra.
     "Vaša sestra vam šalje ovo od Merlina", rekao je, "i obavezuje vas da ga nosite i da se sećate obećanja, ništa više od toga." Predao joj je mali paket umotan u svilu.
     "Šta je to, Igrena?" upitao je Gorloas, mršteći se iza nje. "Ko ti šalje poklone? Poznaješ li glasnika?"
     "On je jedan od slugu moje sestre, na Ostrvu Avalon", rekla je Igrena, odmotavajući paket; ali Gorloas je bio strog. "Moja žena ne može primati poklone od glasnika koje ja ne poznajem", rekao je i grubo joj oduzeo paket. Igrena je zaustila da se pobuni, a sva novootkrivena nežnost prema njemu nestala je u trenutku; kako se usuđuje?
     "Pa, to je onaj plavi dragulj koga si nosila kad smo se venčali", namrštio se Gorloas. "Kakvo je to obećanje? Ako ga stvarno šalje tvoja sestra, kako je došla do njega?"
     Igrena se brzo pribrala i prvi put u životu namerno je slagala muža. "Kada me je sestra posetila", rekla je, "dala sam joj opal i lanac kome je trebalo zameniti kopču; ona zna zlatara u Avalonu koji je mnogo bolji od kornvolskih. A poziva se na obećanje da ću bolje paziti na svoj nakit, jer sada sam odrasla žena, a ne nemarno dete koje ne ume da pazi na svoje dragocenosti. Mogu li sada da dobijem ogrlicu, mužu moj?"
     Predao joj je dragulj, i dalje se mršteći. "Moje zanatlije bi ti popravile to bez držanja pridika na koje tvoja sestra više nema prava. Vivijen previše umišlja; jeste da ti je zamenila majku dok si bila dete, ali sada više nisi pod njenim staranjem. Moraš se potruditi da budeš odrasla žena i da manje zavisiš od svog doma."
     "Pa, sad sam dobila dve pridike", ljutito je rekla Igrena, stavljajući lanac oko vrata. "Jednu od sestre i jednu od muža, kao da sam zaista nevaspitano dete."
     Iza njega kao da je opet naslutila onu senku smrti, strašnu prikazu mrtvaca. Iznenada se ponadala, duboko i strasno, da joj nije napravio dete, da neće poneti sina osuđenog čoveka... bilo joj je strašno zima.
     "Hajde, Igrena", umirivao ju je, pruživši ruku da je pogladi po kosi, "ne ljuti se na mene. Pokušaću da zapamtim da si ti odrasla žena od devetnaest godina, a ne dete od petnaest! Hajde, moramo se spremiti za kraljevsku misu, a sveštenici ne vole da se mnogo ulazi i izlazi pošto počnu."
     Crkva je bila mala, načinjena od naboja i pruća, a unutra su gorele svetiljke; Igreni je bilo milo što je ponela debeli vuneni ogrtač. Gorloas joj je šapnuo da je sedi sveštenik, dostojanstven kao druid, bio Ambrozijev lični sveštenik koji je putovao sa vojskom, i da je ovo služba zahvalnosti zbog kraljevog povratka kući.
     "Je li kralj ovde?"
     "Upravo stiže u crkvu, i čeka ga sedište tamo, pred oltarom", promrmljao je Gorloas, pokazavši glavom.