Morgana je osetila strašnu jezu. Znala je da ova žena pred njom nije sasvim ljudsko biće; i u njoj je teklo pomalo te drevne vilinske krvi - Morgana od vila, ime kojim ju je Lanselet nekada zavitlavao. Istrgla se iz ženinih ruku i potrčala, stazom koju joj je ova pokazala, potrčala divlje kao da je goni demon. Iza sebe je čula ženin glas. "Onda pobaci dete, ili ga zadavi kad se rodi, Morgano od vila, jer tvoj narod ima svoju sudbinu, a šta zapada sinu Kralja Jelena? Kralj mora umreti kada na njega dođe red da padne..." Ali glas joj je zamirao dok je Morgana zalazila u maglu, trčeći, spotičući se, otržući se od granja koje ju je kačilo i usporavalo dok je panično bežala, sve dok nije izbila iz magle na blistavo sunce i u tišinu i shvatila da ponovo stoji na poznatim obalama Avalona.
     
     Mesec je ponovo bio mlad. Avalon je bio prekriven izmaglicom i letnjom maglom, ali Vivijen je bila sveštenica već toliko godina da je poznavala mesečeve mene kao da joj teku u plimama sopstvene krvi. Ćutke je koračala podom svoje kućice, i posle nekog vremena se obratila jednoj od sveštnica. "Donesi mi moju harfu." Ali kada je sela sa bledom vrbovom harfom na kolenu, samo je dokono dodirnula strune, bez želje u srcu da svira.
     Kako je noć pred jutro počela da bledi, Vivijen je ustala i uzela malenu svetiljku. Sveštenica-služavka brzo je izišla iz unutrašnje sobe gde je spavala, ali Vivijen je bez reči odmahnula glavom i dala joj znak da se vrati u krevet. Izišla je, tiho kao utvara, pošla stazom ka Kući Devojaka i ušunjala se unutra, krećući se tiše od mačke.
     U sobi gde je spavala Morgana prišla je krevetu i zagledala se u uspavano lice toliko nalik na njeno. Morgana je, u snu, imala lice one devojčice koja je došla u Avalon pre toliko godina i koja je stekla mesto u najdubljem delu Vivijeninog srca. Pod tamnim trepavicama videli su se podočnjaci nalik na modrice, a ivice kapaka bile su joj crvene, kao da je plakala pre nego što je zaspala.
     Podigavši svetiljku, dugo je gledala svoju mladu rođaku. Volela je Morganu više nego što je ikada volela Igrenu, ili Morgozu koju je hranila na svojim grudima; kao što nije volela ni jednog od muškaraca sa kojima je delila postelju za jednu noć ili razdoblje. Čak ni Ravenu, koju je od sedme godine obučavala za sveštenicu, nije toliko volela. Samo jednom je osetila tako silovitu ljubav, takav unutrašnji bol kao da je svaki udisaj voljene osobe agonija - prema kćeri koju je rodila prve godine kad se zarekla za sveštenicu, koja je poživela jedva šest meseci i koju je, plačući poslednji put, Vivijen sahranila pre nego što je napunila petnaestu godinu. Od trenutka kad su joj spustili tu kćer u naručje, pa do trenutka kad je krhko detence ispustilo poslednji dah, Vivijen je udisala svaki svoj dah u mešavini delirijuma ljubavi i bola, kao da je voljeno dete deo njenog tela, i kao da oseća svaki trenutak njenog zadovoljstva i bola kao svoj sopstveni. To je bilo na početku njenog života, i Vivijen je znala da je žena kakvom je rođena ostala sahranjena u leskovom gaju u Avalonu. Žena koja je bez suza otišla od tog malenog groba bila je potpuno drugačija osoba, daleka od svakog ljudskog osećanja. Ljubazna, da; zadovoljna, čak i srećna, ponekad; ali ne ista žena. Volela je svoje sinove, ali od trenutka kada su rođeni pomirila se sa pomišlju da će ih predati drugim majkama na usvajanje.
     Dopustila je sebi da malo voli Ravenu... ali Vivijen je ponekad osećala, u najdubljim ponorima srca, da joj je njena umrla kćer poslata nazad dobrotom Boginje kao Igrenino dete.
     Sada plače, i kao da mi svaka njena suza peče srce. Boginjo, dala si mi ovo dete da ga volim, a ipak moram da je prepustim ovim mukama... Čitavo čovečanstvo pati, sama Zemlja ječi od muka svojih sinova. U svojoj patnji, Majko Ceridven, postajemo bliži tebi... Vivijen je brzo prinela ruku očima, odmahujući glavom kako bi jedina prolivena suza nestala bez traga. I njoj je određeno šta mora biti; njene patnje nisu još ni počele.
     Morgana se promeškoljila i okrenula na bok, a Vivijen, iznenada uplašena da će se Morgana probuditi i da će ponovo morati da se suoči sa optužbom njenih očiju, brzo se iskrala iz sobe i tiho se vratila u svoju kuću.
     Legla je na krevet i pokušala da zaspi, ali nije zatvorila oči. Jednom, pred jutro, ugledala je senku kako se kreće preko zida, i uspela je da u tami razabere lice; bila je to Smrt, koja ju je čekala, u obličju stare žene obučene u krpe i komadiće tame.
     Majko, jesi li došla po mene?
     Ne još, kćeri moja, ti koja jesi ja. Čekam ovde kako bi se setila da te čekam, kao što čekam svakog smrtnika...
     Vivijen je žmirnula, a kad je otvorila oči ugao je bio taman i prazan. Sada mi svakako više ne treba podsećanje da me čeka...
     Tiho je ležala, čekajući kao što je bila naučena da čeka, sve dok se u sobu nije prokralo svitanje. Pa i dalje, dok se nije obukla, a post mladog meseca prekinuće tek doveče, kada se prvi srp bude video na večernjem nebu. Potom je pozvala služavku. "Dovedi mi gospu Morganu", rekla je.
     Kada je Morgana došla, primetila je da se obukla kao sveštenica najvišeg stepena, visoko začešljane i upletene kose, sa malenim srpolikim nožem na tamnoj uzici oko pojasa. Vivijen se mračno nasmešila, a kada su se pozdravile i kad je Morgana sela kraj nje, rekla je: "Dvaput je mesec bio mlad; reci mi, Morgana, je li Rogati u gaju ubrzao tvoju matericu?"
     Morgana ju je hitro pogledala, pogledom malene životinje uhvaćene u zamku. Potom je odgovorila kao da se brani: "Sama si mi rekla da treba da postupam po svojoj proceni; pobacila sam ga."
     "Nisi", rekla je Vivijam, umirivši glas da bi zvučao što ravnodušnije. "Zašto me lažeš? Kažem ti da nisi."
     "Ali hoću!"
     Vivijen je u devojci osetila moć; na trenutak, kad je Morgana brzo ustala sa klupe, učinilo joj se da je odjednom postala visoka i preteća. Ali to je bio trik sveštenica i Vivijen je to znala.
     Prevazišla me je, ne mogu je više kontrolisati. Ipak je rekla, prizivajući svu svoju vlast. "Nećeš to uraditi. Kraljevska krv Avalona ne sme se odbacivati."
     Morgana je odjednom pala na tle, i Vivijen se načas uplašila da će se devojka slomiti i divlje zajecati. "Zašto si mi to učinila, Vivijen? Zašto si me ovako iskoristila? Mislila sam da me voliš!" Lice joj se grčilo, ali nije zaplakala.
     "Boginja zna, dete, da te volim onako kako nisam volela nijedno drugo ljudsko biće na svetu", mirno je rekla Vivijen, uprkos probodu bola u srcu. "Ali kada sam te dovela ovamo, kazala sam ti: doći će vreme kada ćeš me mrzeti onoliko koliko si me tada volela. Ja sam Gospa od Avalona; ne moram da pravdam svoje postupke. Radim ono što moram, ništa više i ništa manje, a tako ćeš činiti i ti kada dođe tvoje vreme."
     "Taj dan nikada neće doći!" povikala je Morgana, "jer, kažem ti, ovde i sada, da si me poslednji put iskoristila i poigrala se sa mnom kao sa lutkom! Nikada više - nikada!"
     Vivijen je pazila da joj glas ostane miran, glas obučene sveštenice koja ostaje smirena makar nebesa pala na nju. "Pazi kako me proklinješ, Morgana; reči izgovorene u besu umeju da se na zao način vrate kada su ti najmanje potrebne."
     "Da te prokunem - nisam ni pomislila na to", brzo je rekla Morgana. "Ali neću više da budem tvoja igračka. Što se tiče deteta zbog čijeg si začinjanja pokrenula nebo i zemlju, neću ga roditi u Avalonu da bi se ti naslađivala svojim delom."
     "Morgana..." zaustila je Vivijen, pruživši ruku ka devojci, ali Morgana je ustuknula. Progovorila je u potpunoj tišini. "Neka Boginja postupi sa tobom kao što si ti postupila sa mnom, Gospo."
     Ne rekavši više ni reč, okrenula se i izišla iz sobe, ne čekajuči na dozvolu. Vivijen je ukočeno sedela, kao da su Morganine poslednje reči zaista bile kletva.
     Kada je konačno opet mogla jasno da misli, pozvala je jednu sveštnicu; dan je već odmakao, i mesec, najtanji mogući srp, video se, tanak i srebrnast, na zapadnom nebu. "Reci mojoj rođaci, gospi Morgani, da dođe ovamo; nisam joj dala dozvolu da ode."
     Sveštenica je otišla i dugo se nije vraćala; već se smračilo kada je Vivijen poslala drugu služavku da joj donese hranu kako bi prekinula dugi post, i tek tada se prva vratila.
     "Gospo", rekla je i naklonila se, a lice joj je bilo belo.
     Vivijeni se grlo steglo, i zbog nečega se setila kako se nekada davno jedna sveštenica, obuzeta dubokim očajanjem, pošto je rodila dete koje nije želela, obesila o sopstveni pojas za jedno drvo u hrastovom gaju. Morgana! Je li zato Smrt došla da me upozori? Zar će položiti ruke na njen život? Jedva je progovorila suvim usnama. "Naložila sam ti da mi dovedeš gospu Morganu."
     "Gospo, ne mogu."
     Vivijen je ustala sa stolice i lice joj je postalo užasno: mlada sveštenica ustuknula je toliko brzo da se gotovo saplela o svoje suknje. "Šta se desilo gospi Morgani?"
     "Gospo..." zamucala je mlada žena, "ona... ona nije u svojoj sobi, i svuda sam pitala. Našla sam... našla sam ovo u njenoj sobi", rekla je i pokazala veo i tuniku od jelenje kože, srebrni polumesec i mali srpoliki nož koji je Morgana dobila kada je postala sveštenica. "A na obali su mi rekli da je pozvala barku i otišla na kopno. Mislili su da ide po tvom nalogu."
     Vivijen je duboko udahnula, pružila ruku i uzela od sveštenice nož i polumesec. Pogledala je hranu na stolu i zahvatilo ju je strašno osećanje slabosti; sela je da brzo pojede malo hleba i popije čašu vode sa Svetog Kladenca. Tada je progovorila. "Nisi ti kriva, žao mi je što sam bila gruba prema tebi." Ustala je, sa Morganinim nožem i polumesecom u ruci, i ugledala pulsirajuću venu tamo gde bi mogla lako da prevuče nožem i pusti da život isteče iz nje. Tako će biti da je Smrt došla po mene, a ne po Morganu. Ako joj treba krv, neka uzme moju. Ali Morgana je ostavila nož; neće se obesiti niti preseći vene. Svakako je otišla kod majke po savet i utehu. Vratiće se jednog dana, a ako se i ne vrati, to je u rukama Boginje.
     Kada je opet ostala sama, izišla je iz kuće i, pod bledim sjajem mladog meseca, popela se stazom do svog ogledala.
     Artur je krunisan za kralja, pomislila je; sve na čemu sam radila proteklih dvadeset godina desilo se. A ipak sam ostala sama i napuštena. Neka bude Boginjina volja sa mnom, ali daj da još jednom vidim lice svoje kćeri, svog jedinog deteta, pre nego što umrem; daj da saznam da će sa njom sve biti u redu. Majko, u tvoje ime.
     Ali lice ogledala pokazivalo je samo tišinu i senke, a iza svega toga mač u rukama njenog sina, Balana.
     
     Govori Morgana...
     Sitni, tamni veslači nisu me dva puta pogledali; navikli su na Vivijenine dolaske i odlaske u odeći kakvu bi odabrala, i šta god sveštenica odlučila, njima se činilo u redu. Niko nije ni pokušao da mi se obrati, a što se mene tiče, odlučno sam držala lice okrenuto ka spoljašnjem svetu.
     Trebalo je da se iskradem iz Avalona tajnom stazom. Ovako, brodom, Vivijen će svakako čuti da sam otišla... ali čak ni sebi se nisam usuđivala da priznam strah koji me je sprečavao da pođem tajnom stazom, jer me možda koraci ne bi odveli na kopno, nego u onu čudnu zemlju gde raste nepoznato cveće i drveće, nedirnuto ljudskom rukom, i gde sunce nikada ne sija, i gde podrugljivi pogled vilinske žene vidi pravo u moju dušu. Još sam nosila bilje, vezano u vrećici za pojasom, ali kako se brod udaljavao, gonjen tihim veslima, u magle Jezera, odvezala sam vrećicu i pustila je da padne u vodu. Kao da je tamo pod površinom Jezera nešto blesnulo, nalik na senku... sjaj zlata, možda dragulja; ali odvratila sam pogled, znajući da veslači čekaju da podignem maglu.
     Avalon je ležao iza mene, napušten; Ostrvo je ležalo pod izlazećim suncem, ali nisam se okrenula da poslednji put pogledam Tor i prsten od kamenja.
     Neću da budem Vivijenina igračka, da rodim bratovljevog sina za neku tajnu svrhu Gospe od Jezera. Nekako uopšte nisam sumnjala u to da će biti sin. Da sam verovala da ću roditi kćer, ostala bih u Avalonu, podarivši Boginji kćer koju sam joj dugovala. Nikada, tokom svih proteklih godina, nisam prestala da žalim što mi je Boginja poslala sina, umesto kćer koja bi joj služila u hramu i u gaju.
     I tako sam poslednji put izgovorila magijske reči, bar sam tako verovala, i magle su se povukle, i stigli smo do obale Jezera. Osećala sam se kao da se budim iz dugog sna. Kada sam prvi put ugledala Avalon, upitala sam je li stvaran; setila sam se sada šta mi je Vivijen tom prilikom odgovorila: "Stvarniji je od svakog drugog mesta." Ali više nije bio stvaran. Gledala sam običnu trsku i mislila, samo ovo je stvarno, a godine u Avalonu su samo san koji će izbledeti i nestati kada se probudim.
     Padala je kiša; kapi su hladno pljuskale u Jezero. Prebacila sam teški ogrtač preko glave i stupila na stvarnu obalu, gledajući na trenutak kako brod ponovo zalazi u maglu, a onda sam se odlučno okrenula.
     Ni na trenutak se nisam dvoumila kuda ću poći. Ne u Kornvol, mada mi je duša čeznula za zemljom mog detinjstva, za dugačkim prstima stenja koje se proteže u tamno more, za dubokim i senovitim dolinama između strmih litica, za voljenom i poluzaboravljenom obalom oko Tintagela. Igrena bi me rado primila tamo. Ali ona je bila zadovoljna između manastirskih zidova, i meni se činilo dobro da tamo ostane neuznemiravana. A nisam ni pomislila da odem kod Artura, mada bi se svakako sažalio nada mnom i pružio mi zaklon.
     Boginja je postupala sa nama na svoj način. Osećala sam nekakvo nejasno žaljenje zbog onoga što se desilo onog jutra - ono što smo učinili kao Bog i Boginja moralo se zbog obreda, ali ono što se desilo u zoru, to smo učinili mi. Ali i to je bilo po volji Boginje. Samo ljudska vrsta pravi razlike zbog stepena srodstva; životinje ne znaju ništa o tome, i uostalom, muškarac i žena su samo životinje. Ali iz ljubaznosti prema Arturu, koji je odgajen kao hrišćanin, on nikada ne treba da sazna da je začeo sina pri onome što bi smatrao za strašan greh.
     Što se mene tiče, nisu me odgajili monasi, niti su uticali na mene. Dete koje sam nosila u materici - to sam čvrsto odlučila - ne potiče od nekog smrtnika. Poslao mi ga je Kralj Jelen, Rogati, i bilo je zakonito kao i svako dete zaklete sveštenice.
     I stoga sam pošla ka severu, bez straha od dugog putovanja preko močvara i pustara koje će me na kraju dovesti do kraljevstva Orkni, i do moje rođake Morgoze.

MARION ZIMMER BRADLEY