"Morgana, ko je taj lepi mladić - onaj između Kaja i Gavena, onaj u purpuru?"
     Morgana se nasmejala. "To ti je nećak, tetka; Vivijenin sin Galahad. Ali Saksonci su ga nazvali Vilinska strela, a uglavnom ga oslovljavaju sa Lanselet."
     "Ko bi pomislio da Vivijen, koja sasvim obično izgleda, može da ima tako lepog sina! Njen stariji sin Balan - on nije lep; grub je, snažan i izdržljiv, i veran kao stari pas, ali liči na Vivijen. Niko živi nju ne bi mogao da nazove lepom!"
     Te reči pogodile su Morganu pravo u srce. Kažu da ja ličim na Vivijen; znači li to da svi misle da sam ružna? Ona devojčica je rekla da sam mala i ružna kao neko iz vilinskog naroda. Hladno je odgovorila. "Ja mislim da je Vivijen veoma lepa."
     Morgoza je šmrknula. "Lako je videti da si odrasla u Avalonu, koji je još izdvojeniji od većine manastira. Mislim da ne znaš šta muškarci smatraju lepotom žene."
     "Ma hajde", umirujuće je rekla Igrena, "ima i drugih vrlina sem lepote. Ovaj Lanselet ima majčine oči, a niko nikada nije porekao da Vivijen ima divne oči; ona je toliko ljupka da niko ne zna i ne mari je li lepa, toliko ih začara svojim lepim očima i blagim glasom. Lepota nije jedino u kraljevskom stasu, bledoj koži i plavim kovrdžama, Morgoza."
     "Ah, nisi dovoljno prefinjena, Igrena", odvratila je Morgoza. "Ti si kraljica, a svi uvek misle da su kraljice lepe. A bila si udata za čoveka koji te je voleo. Većina nas ostalih nije te sreće, i utešno je znati da se drugi muškarci dive tvojoj lepoti. Da si provela čitav život sa starim Gorloasom, i tebi bi bilo milo što imaš bledo lice i divnu kosu, i trudila bi se da zaseniš one žene koje imaju samo šarm, lepe oči i mio glas. Muškarci su kao deca - vide samo ono što im najviše treba, punu dojku..."
     "Sestro!" planula je Igrena, i Morgoza je odgovorila uz mračan osmeh. "No, dobro, tebi je bilo lako da budeš puna vrlina, jer je čovek koga si volela bio kralj. Većina nas ostalih nije te sreće."
     "Zar ne voliš Lota posle svih ovih godina, Morgoza?"
     Morgoza je slegnula ramenima. "Ljubav je razonoda za izlete u polju i sedenja kraj ognjišta u zimu. Lot se savetuje sa mnom o svemu, i u vreme rata mi prepušta da vladam domaćinstvom; i kad god donese plen od zlata ili dragulja ili lepe odeće, ja prva biram. Zato sam mu zahvalna. Uz to, on nikada nije došao u priliku čak ni da pomisli da podiže tuđeg sina. Ali to ne znači da treba da se pravim slepa kada neki mladić ima lepo lice i ramena kao mladi bik - ili kada mu se dopadne njegova kraljica."
     Nimalo ne sumnjam, pomislila je Morgana, pomalo zgađena, da se Morgozi to čini kao velika vrlina i da sebe smatra za vrlo čednu kraljicu. Prvi put posle mnogo godina osetila se zbunjena, znajući da se čednost ne može tek tako odrediti. Hrišćani su je cenili više od svih drugih vrlina, dok je u Avalonu najveća vrlina bila prepustiti svoje telo Bogu ili Boginji, u skladu sa tokovima prirode; i jedni i drugi su vrlinu onih drugih smatrali za najcrnji grehi i nezahvlanost prema svom Bogu. Ako su jedni u pravu, onda su drugi svakako stašno zli. Njoj se činilo da hrišćani odbacuju najsvetiju stvar pod kapom nebeskom, ali oni bi nju smatrali za kurvu. Ako bi govorila o vatrama Beltana kao o svetoj dužnosti prema Boginji, čak i Igrena, koja je odrasla u Avalonu, zapiljila bi se u nju i pomislila bi da ju je opseo neki demon.
     Ponovo se zagledala u mladiće koji su se približavali; Artur, plavokos i sivook; Lanselet, vitak i gibak; i krupni, crvenokosi Gaven, koji je nadvisivao ostalu dvojicu kao što bi bik nadvisio par španskih konja. Artur je prišao da se pokloni pred majkom.
     "Gospo", počeo je, ali se brzo popravio. "Majko, je li ti dan bio dug?"
     "Ništa duži nego tebi, sine. Hoćeš li da sedneš sa nama?"
     "Samo na trenutak, majko." Dok je sedao, Artur, mada se dobro najeo, rasejano je uzeo šaku slatkiša koje je Morgana sklonila sa svog tanjira. Od toga je Morgana ponovo shvatila koliko je on još mlad. I dalje je žvakao krem od badema kad je progovorio. "Majko, da li želiš da se ponovo udaš? Ako želiš, naći ću najbogatijeg - i najljubaznijeg - kralja da se oženi tobom. Kralj Urijens od Severnog Velsa je udovac; on bi svakako bio srećan da nađe dobru ženu."
     Igrena se nasmešila. "Hvala ti, dragi sine. Ali pošto sam bila žena Vrhovnog Kralja, ne želim da budem žena nekog nižeg. A volela sam tvog oca; ne želim da ga zameni neko drugi."
     "Pa, majko, neka bude kako ti želiš", rekao je Artur, "samo sam se bojao da ćeš biti usamljena."
     "Teško je biti usamljen u manastiru, sine, sa drugim ženama. A i Bog je tu."
     "Ja bih radije živela u pustinjačkoj izbi usred šume nego u kući punoj brbljivih žena!" rekla je Morgoza. "Ako je Bog tamo, mora da mu je teško da dođe do reči!"
     Kada joj je Igrena odgovorila, Morgana je na trenutak u njoj prepoznala nekadašnju veselu majku. "Pretpostavljam da, kao i svaki uviđavan muž, provodi više vremena slušajuči svoje neveste nego govoreći im - ali ko se potrudi da oslušne, ustanoviće da glas Božji nije daleko. Ali jesi li ti ikada ćutala dovoljno dugo da oslušneš i čuješ ga, Morgoza?"
     Morgoza se nasmejala i načinila pokret kojim borac priznaje poraz. "A ti, Lenselete?" upitala je, izazivački se smešeći. "Jesi li već krunisan, jesi li možda i oženjen?"
     On se nasmejao i odahnuo glavom. "Oh, ne, tetka. Moj otac, kralj Ban, svakako će mi naći ženu. Ali za sada želim samo da sledim svog kralja i da mu služim."
     Artur se nasmešio svom prijatelju i pljesnuo ga po ramenu. "Sa ovakva dva snažna rođaka, biću jednako bezbedan, potpuno sam siguran, kao oni nekadašnji imperatori!"
     Igrena mu se tiho obratila. "Arture, mislim da je Kaj ljubomoran; reci nešto lepo i o njemu." Morgana, koja je to čula, podigla je pogled ka nadurenom, ožiljcima izbrazdanom Kaju. Njemu je ovo zaista teško padalo; pošto je godinama smatrao Artura za posvojče svog oca, sada mu zapoveda mlađi brat - koji je postao kralj - i okružen je novim prijateljima kojima je predao svoje srce.
     "Kada mir dođe u ovu zemlju", rekao je Artur, "naći ćemo žene i zamkove za sve vas, nimalo ne sumnjam. Ali tebe ću, Kaje, zadržati kod sebe da mi budeš komornik."
     "Zadovoljan sam time, brate - oprosti, trebalo je da kažem gospodaru i kralju moj."
     "Ne", odvratio je Artur, smesta se okrenuvši da zagrli Kaja. "Neka me Bog kazni ako ikada budem zahtevao od tebe da me tako zoveš, brate!"
     Igrena je progutala knedlu. "Arture, kada tako govoriš, čini mi se kao da čujem glas tvog oca."
     "Voleo bih, sebe radi, da sam ga bolje poznavao, gospo. Ali znam da kralj ne može uvek da postupa po svojoj volji, baš kao ni kraljica." Podigao je Igreninu ruku da je poljubi, i Morgana je pomislila: Znači, već je to naučio o kraljevanju.
     "Verovatno su ti već kazali da bi trebalo da se oženiš", rekla je Igrena.
     "Pa, izgleda." Artur je slegnuo ramenima. "Valjda svaki kralj ima kćerku koju bi voleo da uda za Vrhovnog Kralja. Mislim da ću pitati Merlina kojom od njih treba da se oženim." Potražio je pogledom Morganu i na trenutak je izgledao strašno ranjiv. "Ionako ne znam mnogo o ženama."
     

Lanselet je vedro upao. "Pa, onda da ti nađemo najlepšu i najotmeniju ženu u kraljevstvu."
     "Ne", polako je rekao Kaj. "Pošto Artur kaže, vrlo razumno, da su njemu sve žene slične, naći ćemo mu onu sa najvećim mirazom."
     Artur se nasmejao. "Prepuštam to tebi, Kaje, i ne sumnjam da ću biti oženjen jednako brzo kao što sam bio krunisan. Predlažem da se posavetuješ sa Merlinom, a svakako će i njegova svetost, nadbiskup, imati šta da kaže o tome. A šta je sa tobom, Morgana? Da li da ti nađem muža, ili ćeš biti jedna od dvorskih dama moje kraljice? Ko bi imao viši položaj na dvoru i u kraljevstvu nego kćer moje majke?"
     Morgana je jedva uspela da odgovori. "Gospodaru moj i kralju, ja sam zadovoljna u Avalonu. Molim te, ne uznemiravaj se oko traženja muža za mene." Čak ni onda, divlje je pomislila, čak ni ako nosim dete! Čak ni onda!

     "Neka onda bude tako, sestro, mada ne sumnjam da će nadbiskup imati da kaže nešto i o tome - on smatra da su sve žene Avalona zle čarobnice ili veštice."
     Morgana nije odgovorila, a Artur je pogledao ostale kraljeve i savetnike gotovo kao krivac; uhvatio je Merlinov pogled i brzo rekao: "Izgleda da sam proveo koliko sam smeo sa svojom majkom, sestrom i sadruzima; moram ponovo da se vratim kraljevanju, gospo." Naklonio se Igreni, pa Morgozi, ali kada se približio Morgani sagnuo se da je poljubi u obraz. Ukočila se.
     Majko, Boginjo, kakvu smo zbrku napravili. On kaže da će me uvek voleti i čeznuti za mnom, a upravo to ne sme da učini! Da je barem Lanselet tako osećao... Uzdahnula je, i Igrena je prišla da je uhvati za ruku.
     "Umorna si, kćeri. Dugo stajanje na suncu te je izmorilo. Jesi li sigurna da nećeš da se vratiš sa mnom u manastir, gde je tako mirno? Ne? Pa, onda, povedi je u svoj šator, Morgoza, hoćeš li?"
     "Da, draga sestro, idi i odmori se." Pratila je pogledom mladiće dok su se udaljavali. Artur je uviđavno podešavao korak prema Kajevom hramanju.
     
     Morgana se vratila u šator sa Morgozom; bila je umorna, ali morala je da ostane na oprezu dok je Lot govorio o nekom planu koga je pomenuo Artur, o borbi na konjima, sa taktikom napada kakva bi smoždila naoružane bande saksonskih jahača i pešaka, od kojih većina nije obučena za bitku.
     "Dečko je majstor strategije", rekao je Lot. "To bi moglo da uspe; na kraju krajeva, upravo grupice Pikta i Škota, i Plemena, boreći se iz zaklona, mogli su da obeshrabre rimske legije, kako sam čuo - Rimljani su bili toliko navikli na uredno ratovanje po pravilima, i na neprijatelje koji se lepo grupišu na bojnom polju. Konjanici uvek imaju prednost nad svakim pešakom; rimljanske konjičke jedinice, kako su me učili, uvek su odnosile najveće pobede."
     Morgana se setila Lanseleta kako zaneseno govori o svojim teorijama ratovanja. Ako Artur deli to oduševljenje i ako je spreman da sa Lanseletom radi na stvaranju konjičkih jedinica, možda će zaista doći vreme kada će saksonske horde biti isterane iz ove zemlje. Tada će zavladati mir, duži od legendarnih dvesta godina Rimskog mira. A ako Artur ponese mač Avalona i druidske sudove obreda, onda će im predstojati vreme čuda... Vivijen je jednom govorila o Arturu kao o kralju koji dolazi iz legende, noseći legendarni mač. A Boginja će možda ponovo vladati ovom zemljom, a ne mrtvi Bog hrišćana, sav od patnje i smrti... Zanela se u sanjarenje i trgla se tek kad ju je Morgoza blago prodrmala za rame.
     "Draga moja, gotovo da si zaspala, idi lepo u krevet; izvinićemo te mi", rekla je i poslala je svoju služavku da pomogne Morgani da se svuče, da opere noge i uplete kosu.
     Spavala je dugo i duboko, bez snova, jer umor mnogih dana iznenada se sručio na nju. Ali kada se probudila, jedva je shvatila gde se nalazi i šta se desilo, znala je samo da joj je strašno muka i da se mora iskobeljati iz šatora da povraća. Kada se ispravila, dok joj je u glavi sve zvonilo, Morgoza je bila kraj nje, čvrsta i ljubazna ruka da joj pomogne da se vrati unutra. Tako je se Morgana sećala iz najranijeg detinjstva, naizmenično ljubazne i grube. Sada joj je obrisala znojavo čelo vlažnim peškirom i posadila je kraj sebe, naloživši služavki da donese njenoj rođaci čašu vina.
     "Ne, ne, neću, ponovo će mi pozliti..."
     "Popij to", strogo je rekla Morgoza, "i pokušaj da pojedeš ovaj komad hleba, tvrd je i neće ti smetati - sada moraš imati nešto u stomaku." Nasmejala se. "Zapravo, i imaš nešto u stomaku što ti priređuje sve ove nevolje."
     Postiđena, Morgana je odvratila pogled.
     Morgozin glas ponovo je bio ljubazan. "Hajde, devojko, sve smo mi prošle kroz to. Znači, noseća si - pa šta? Nisi ni prva ni poslednja. Ko je otac - ili ne treba da pitam? Videla sam kako gledaš Vivijeninog lepog sina - je li on taj srećnik? Ko bi te krivio? Nije? Znači, dete Beltanskih vatri? Mogla sam da pomislim. A zašto da ne?"
     Morgana je stegla pesnice pred Morgozinom dobroćudnom otvorenošću. "Neću ga; kada se vratim u Avalon, znam šta treba da uradim."
     Morgoza ju je uznemireno pogledala. "Oh, draga, zar moraš? U Avalonu bi rado dočekali dete Boga, a ti si pripadnik kraljevske loze Avalona. Neću da kažem da nisam i sama tako postupala - rekla sam ti da sam pazila da nikada ne rodim dete koje nije Lotovo, što ne znači da sam spavala sama kad god je bio negde daleko u ratovima. A i zašto bih? Kao da je on spavao sam! Ali jedna stara babica mi je rekla, a ona se razume u svoj posao, da žena nikada ne sme pokušati da pobaci prvo dete koje začne, jer bi time mogla da povredi matericu i da više nikada ne začne ponovo."
     "Ja sam sveštenica, a Vivijen stari; ne želim da mi dete smeta u dužnostima u hramu." Čak i dok je to govorila, znala je da prikriva istinu; u Avalonu je bilo žena koje su vršile svoju dužnost sve do poslednjih meseci trudnoće, a tada su ostale žene pažljivo raspoređivale poslove tako da može da se odmara pre porođaja; a potom su imale vremena da neguju bebu pre nego što bi je poslale na usvojenje. Neke od kćeri bile su podignute među sveštenicama, kao Igrena. Morgoza je do svoje dvanaeste godine rasla u Avalonu kao Vivijenina usvojena kćer.
     Morgoza ju je pažljivo pogledala. "Da, mislim da se svaka žena tako oseća kada prvi put ponese dete u materici - kao da je u zamci, ljuta zbog nečega što ne može da izmeni i čega se plaši. Znam da je tako bilo sa Igrenom, bilo je i sa mnom, pretpostavljam da je isto sa svakom ženom." Pružila je ruke i zagrlila Morganu, čvrsto je privivši uz sebe. "Ali, drago dete, Boginja je dobra. Kako dete bude raslo u tebi, Boginja će ti u srce uliti ljubav prema njemu, makar da ti nije bilo stalo do čoveka koji ti ga je napravio. Dete, udala sam se sa petnaest godina za daleko starijeg čoveka; onog dana kad sam shvatila da sam noseća bila sam spremna da se bacim u more - činilo mi se da je to kraj moje mladosti, kraj mog života. Ah, nemoj plakati", dodala je, gladeći Morganu po kosi, "uskoro ćeš se osećati bolje. Ni ja ne volim da idem okolo sa ogromnim stomakom i da se teturam kao dete koje uči da hoda, ali to će proći, a beba na grudima je toliko zadovoljstvo da vredi malo trpeti zbog toga. Rodila sam četvoro i rado bih rodila još jedno - toliko često sam poželela da imam makar jednu devojčicu. Ako ti ne bi volela da tvoje dete raste u Avalonu, ja ću ga usvojiti - šta misliš o tome?"
     Morgana je duboko, drhtavo uzahnula i podigla glavu sa Morgozinog ramena. "Izvini - pokvasila sam ti čitavu haljinu."
     Morgoza je slegnula ramenima. "Dobro je ako joj se ne desi ništa gore. Vidiš? Mučnina je prošla, i čitavog dana ćeš se dobro osećati. Šta misliš, da li bi te Vivijen pustila da mi dođeš u goste? Možeš se vratiti na Orkni sa nama, ako želiš - nisi još bila tamo, a promena će ti prijati."
     Morgana se zahvalila, ali je rekla da se mora vratiti u Avalon, a pre toga još mora da ode i pozdravi se sa Igrenom.
     "Ne bih ti savetovala da joj se poveravaš", rekla je Morgoza. "Postala je tolika hrišćanka da bi bila šokirana - ili bi mislila da joj je dužnost da bude šokirana."
     Morgana se bledo nasmešila - nije nameravala da se poverava Igreni, kao ni bilo kome drugom. Pre nego što Vivijen sazna, neće saznati niko drugi. Bila je zahvalna Morgozi na savetima, ali nije nameravala da ih se pridržava. Odlučno je rekla u sebi da ima moć odlučivanja; ona je sveštenica, i šta god bude učinila biće to po njenoj proceni.
     Dok se opraštala od Igrene, stalno prekidana prokletim zvonima koja su pozivala kaluđerice na dužnosti, razmišljala je kako Morgoza više nego Igrena liči na majku kakve se sećala. Igrena je postala stara, neosetljiva i pobožna, i sa olakšanjem se oprostila od nje. Kad se vrati u Avalon, znala je, vratiće se kući; sada više nije imala drugu kuću.
     Ali ako joj Avalon više nije dom, šta će onda?

  20.
     Morgana se rano ujutro iskrala iz Kuće Devojaka i uputila u divlju močvaru iza Jezera. Zaobišla je Tor i zašla u šumu; uz malo sreće, naći će ono što joj je potrebno bez mnogo lutanja po magli.
     Znala je šta joj je sve potrebno - određeni koren, zatim kora sa jednog grma i dve trave. Sve se moglo naći u Avalonu. Mogla je to da uzme i iz skladišta u Kući Devojaka, ali bi morala da objasni šta će joj, a toga se grozila. Nije želela ni zavitlavanje ni saučešće ostalih žena; bolje da ih sama nađe. Ne mora da se radi ovoga izlaže milosti neke druge osobe.
     Jedna od trava koje su joj bile potrebne rasla je u baštama Avalona; uzbrala ju je neprimećena. Za ostale je morala napolje, i prešla je priličan put pre nego što je primetila da još nije zašla u maglu. Osvrnula se i zaključila da se našla u delu Avalona koji ne poznaje - a to je bilo potpuno besmisleno. Živela je u Avalonu preko deset godina, poznavala je svaku udolinu i brdašce, svaku stazu i gotovo svako drvo. Nemoguće je da se izgubila u Avalonu, ali ipak joj se upravo to desilo; zalutala je u gušći deo šume, gde je drveće starije i zbijenije nego što je igde videla, i primetila je potpuno nepoznato drveće, grmlje i trave.
     Je li moguće da je nekako prošla kroz maglu ne primetivši je, i da se sada nalazi na kopnu koje okružuje Jezero i ostrvo u njemu? Ne; u mislima je ponovo prešla svaki korak. Nije bilo magle. U svakom slučaju, Avalon je gotovo ostrvo, i da je došla do njegovog kraja, naišla bi na vode Jezera. Postojala je skrivena, gotovo suva staza za jahače, ali nije joj prišla ni blizu.
     Čak i onog dana kada je sa Lanseletom našla Gvenvir u magli, bili su okruženi močvarom, a ne šumom. Ne, ne nalazi se na Ostrvu sveštenika, a osim ako nekako nije stekla čudesnu moć hodanja po vodi, nije mogla biti ni na kopnu. A nije bila ni u Avalonu. Podigla je pogled, pokušavajući da se orijentiše po suncu, ali nije mogla da ga vidi; bilo je gotovo podne, ali svetlost je bila kao blagi sjaj na nebu, kao da je dopirala sa svih strana istovremeno.
     Morgana je počela da oseća ledeni strah. Znači, nije se nalazila u poznatom svetu. Je li moguće da u druidskoj magiji koja je uklonila Avalon iz sveta postoji još jedna nepoznata zemlja, svet oko ili iza Avalona? Pogledala je gusto drveće, drevne hrastove i leske, paprat i vrbe, i znala je da se ne nalazi u svetu koji bi joj bio poznat. Primetila je čvornovati hrast, neizmerno star, koga bi inače svakako morala da poznaje. Ovako staro i dostojanstveno stablo druidi bi proglasili za sveto. "Boginje mi! Gde sam to?"
     Gde god da je bila, nije mogla da stane. Ili će dolutati na neko poznato mesto, naći neki znak koji bi je uputio kuda da krene, ili će doći do početka magle kroz koju bi se vratila u svoj svet.
     Polako je išla kroz sve gušću šumu. Učinilo joj se da se pred njom nalazi čistina, pa je pošla tamo. Bila je okružena leskovim stablima; nagonski je osetila da nijedno od njih nikada nije dodirnuo metal druidskog noža kako bi odsekao rašlje za nalaženje vode, skrivenog blaga ili otrova. Na ostrvu Avalon postojao je leskov gaj, ali poznavala je sve drveće u njemu; i sama je tamo sekla rašlje, pre više godina kada se učila tome. Ovo nije bilo to mesto. Na samoj ivici gaja primetila je busen travke koja joj je bila potrebna. Pa, može i da je uzme, neka bar nešto dobro ispadne od ovolikog lutanja. Prišla je i kleknula, podvivši suknju pod kolena, i počela da kopa za korenom.
     Dvaput je, dok je kopala, osetila da je neko posmatra, ono neobično peckanje među lopaticama koje osećaju svi što su živeli u divljini. Ali kada bi podigla pogled, mada je primetila senku pokreta među drvećem, nije videla nikoga da je gleda.
     Treći put je sačekala sa podizanjem pogleda koliko je god mogla, govoreći sebi da ionako neće videti nikoga. Otrgla je travku iz zemlje i počela da čisti koren, mrmljajući čaroliju namenjenu njegovoj upotrebi - molitvu Boginji da obnovi život iščupane biljke, da umesto jednog uzetog grma uvek na njegovo mestu izrastu novi. Ali osećanje da je posmatraju postalo je jače, i Morgana je konačno podigla pogled. Gotovo nevidljiva na ivici drveća, stojeći u senci, posmatrala ju je žena.
     Nije bila sveštenica; Morgana je nikada ranije nije videla. Nosila je sivozelenu haljinu, boje vrbovog lišća kada u pozno leto ostari i postane prašnjavo, i nekakav taman ogrtač. Na grlu joj se primećivao odsjaj zlata. Morgana je na prvi pogled pomislila da je to pripadnica malog, tamnoputog naroda sa kojim je iščekivala smrt Kralja Jelena. No, žena se držanjem potpuno razlikovala od pripadnica tog naroda; držala se kao sveštenica ili kraljica. Morgana nije mogla da joj proceni godine, ali duboko usađene oči i bore oko njih govorile su joj da žena nije mlada.
     "Šta to radiš, Morgano od vila?"
     Osetila je ježenje duž kičme. Kako je žena znala njeno ime? No, veštinom sveštenice prikrila je strah dok je odgovarala. "Ako znaš moje ime, gospo, svakako vidiš i šta radim." Odlučno je otrgla pogled od njenih tamnih očiju i posvetila se guljenju kore. Kada je podigla pogled, napola očekujući da nepoznata žena iščezne kao što se i pojavila, ona je još bila tu, mirno je gledajući kako radi. Progovorila je, pogleda uperenog u Morganine ogrubele ruke i nokat slomljen od kopanja. "Da, vidim šta radiš i šta nameravaš da učiniš. Zašto?"
     "Šta se tebe to tiče?"
     "Mom narodu život je dragocen", rekla je žena, "jer mi se ne rađamo i ne umiremo lako kao vi. Ali čudi me da ti, Morgana, koja nosiš kraljevsku krv Starog Naroda, i stoga si mi daleka rođaka, želiš da pobaciš jedino dete koje ćeš ikada roditi."
     Morgana je progutala knedlu. Podigla se na noge, svesna svojih grubih i prljavih ruku, napola oguljenog korena u šaci, suknje izgužvane od klečanja na vlažnoj i blatnjavoj zemlji - kao da je mala guščarica pred Velikom Sveštenicom. Odgovorila je braneći se. "Zašto tako govoriš? Još sam mlada. Zašto misliš da, ako pobacim ovo dete, neću roditi desetoro drugih?"
     "Zaboravila sam da je vilinska krv u tebi razređena, da ti Vid dolazi izmenjen i nepotpun", rekla je nepoznata žena. "Neka ti bude dovoljno ovo: videla sam. Dvaput razmisli, Morgana, pre nego što odbiješ ono što ti je Boginja poslala od Kralja Jelena."
     Morgana je odjednom ponovo počela da plače. Progovorila je mucajući. "Ne želim ga! Ne želim ga! Zašto mi je Boginja to učinila? Ako dolaziš od nje, možeš li da mi odgovoriš?"

Žena ju je tužno pogledala. "Ja nisam Boginja, Morgana, niti njen izaslanik. Moj narod ne poznaje ni bogove ni boginje, samo grudi naše majke koja je pod našim nogama i nad našom glavom, od koje potičemo i kojoj se vraćamo kada nam vreme istekne. Stoga cenimo život i plačemo kada vidimo da se uništava." Prišla je i uzela od Morgane koren. "Ovo ti ne treba", rekla je i bacila ga na tlo.
     "Kako se zoveš?" uzviknula je Morgana. "Kakvo je ovo mesto?"
     "Ne možeš izgovoriti moje ime na svom jeziku", rekla je gospa, a Morgana se iznenada upitala na kojem to jeziku govore. "Što se tiče ovog mesta, to je leskov gaj, i samo je to što jeste. On vodi ka mom mestu, a ona staza tamo", pokazala je, "odvešće te na tvoje mesto, u Avalon."
     Morgana je pratila pogledom pruženu ruku. Da, tamo je bila staza; zaklela bi se da nije bila tamo kada je došla u gaj.
     Gospa je još stajala kraj nje. Neobično je mirisala, ne snažnim mirisom neopranog tela kao ona plemenska sveštenica, nego neobičnim, neuhvatljivim mirisom, kao na neku nepoznatu travku ili list, čudnim, svežim, gotovo gorkastim mirisom. Kao od obrednog bilja za Vid, Morgana je osetila da joj pada čarolija na oči, tako da je videla više nego ikada ranije, kao da je sve novo i čisto, a ne obično i svakodnevno.
     Gospa je progovorila tihim, opčinjujućim glasom. "Možeš ostati ovde, sa mnom, ako želiš; učiniću da zaspiš, pa ćeš roditi svoje dete bez bola, a ja ću ga uzeti zbog snažnog života koji je u njemu, i živeće duže nego što bi živeo u tvom narodu. Jer vidim sudbinu za njega, u tvom svetu - pokušaće da čini dobro, kao i većina vas, a činiće samo zlo. Ali ako ostane ovde, sa mojim narodom, živeće dugo i dugo, ti bi rekla skoro zauvek - možda kao naš čarobnjak, živeći sa drvećem i divljim stvarima koje čovek nikada nije ukrotio. Ostani ovde, malena; daj mi bebu koju ne želiš da rodiš, a onda se vrati svom narodu, znajući da je on živ i da mu niko neće nauditi."

- nastavlja se -