Čitavog tog dana ćutke je radila, pogledajući u činiju, puštajući da se slike podižu, povremeno zastajući u iščekivanju nadahnuća u toku meditacije; izvezla je rogati mesec, kako bi Boginja uvek nadgledala mač i čuvala svetu krv Avalona. Bila je toliko obuzeta magijskim ćutanjem da je svaki predmet na kome bi joj se zaustavio pogled, svaki pokret njenih zaposlenih ruku, postajao moć čarolije. Povremeno joj se činilo da vidljiva svetlost teče iz njenih prstiju dok je za rogatim mesecom sledio puni mesec, pa potom mladi mesec, jer sve stvari imaju svoja razdoblja. Potom, pošto je znala da Vrhovni Kralj Britanije mora vladati hrišćanskom zemljom, i pošto su prvi Hristovi sledbenici došli u Britaniju ovde, kod druida, izradila je simbol hrišćanstva i druidstva u prijatlejstvu, krst unutar trostrukog krilatog kruga. Izvezla je na purpurnoj kadifi znake magijskih elemenata, zemlje, vazduha, vode i vatre, a potom se zagledala u posudu pred sobom, u kojoj su se vizije kretale i preplitale, pomaljajući se iz tame i nestajući u njoj; palicu i zemljani tanjir, zmiju isceljenja i krila mudrosti i plameni mač moći... povremeno joj se činilo da igla i konac prolaze kroz njeno telo i kroz telo zemlje, probijajući zemlju i nebo i njenu krv i telo... znak za znakom i simbol za simbolom, svaki označen njenom krvlju i vodom Svetog Kladenca. Radila je tri dana, malo spavajući, pojevši tek nekoliko komadića sušenog voća, pijući samo vodu iz Kladenca. Povremeno je, iz velike daljine unutar uma, gledala sopstvene prste kako rade bez svesnog napora, magiju kako se sama tka, krv i kosti zemlje, krv njene nevinosti, snagu Kralja Jelena koji je umro i prolio krv kako junak ne bi umro...
     Do trećeg zalaska sunca je završila; svaki delić kanija bio je prekriven prepletenim simbolima, od kojih neke nije ni poznavala; svakako su poticali pravo iz ruku Boginje, samo prolazeći kroz njene ruke. Podigla ju je i ubacila mač u nju; odmerila ga je u ruci; potom je progovorila, prekinuvši obredno ćutanje: "Završeno je."
     Sada, kad je duga napetost popustila, bila je svesna da je iscrpljena, potresena i bolesna. To su mogle biti posledice obreda i produžene upotrebe Vida; što je svakako poremetilo i njenu mesečnicu, koju je morala dobiti na dan mladog meseca. Govorilo se da je to sreća, jer sveštenice se u to vreme odvajaju od svojih moći, isto kao i u obredima mladog meseca, kada se Boginja povlači kako bi sačuvala izvor svoje moći.
     Vivijen je došla da uzme kanije. Nije mogla da obuzda tihi uzvik divljenja kada ih je pogledala, i zaista, čak i Morgani, koja je znala da ih je izvezla svojim rukama, činilo se da prevazilaze ljudske moći, da su prepune magije. Vivijen ih je samo nakratko dodirnula pre nego što ih je umotala u dugačku, belu, svilenu traku.
     "Dobro si radila", rekla je, i Morgana je osetila da joj se vrti u glavi. Kako to da misli da me može proceniti? zapitala se. I ja sam sveštenica, prevazišla sam njene nauke... I sopstvene misli su je zaprepastile.
     Vivijen ju je nežno pogladila po obrazu. "Idi i spavaj, najdraža moja; izmorila si se ovim velikim poslom."
     Morgana je spavala dugo i duboko, bez snova; ali posle ponoći, iznenada, probudila ju je glasna zvonjava zvona za uzbunu, crkvenih zvona, užas iz detinjstva. Saksonci su nas napali! Ustani i naoružaj se!
     Činilo joj se da se istog časa probudila, ali nije se nalazila u Kući Devojaka, nego u crkvi, gde je na kamenom oltaru počivalo oružje; a na nogarama kraj njega ležao je naoružan muškarac, pokriven plaštom. Nad glavom je i dalje čula zvonjavu upozorenja, od koje bi se probudili i mrtvi... ne, jer mrtvi vitez nije se ni pomerio, i ona se brzo pomolila za oproštaj i zgrabila mač... i sada se zaista probudila, u osvetljenoj sobi i u tišini. Čak ni crkvena zvona sa drugog ostrva nisu remetila tišinu njene kamene odaje. Sanjala je zvona, mrtvog viteza i kapelu sa upaljenim kandilima, oružje na oltaru, mač, sve. Otkuda da sam to videla? Vid mi nikad ne dolazi bez poziva... je li to bio samo san?
     Kasnije tog dana bila je pozvana; svesnim delom uma setila se delova vizija koji su joj lebdeli kroz um, poluviđeni, dok je vezla kanije sa mačem pred sobom. Padanje na zemlju zvezde padalice, udar groma, veliki plamen; vučenje još zadimljene padalice da je prekuju mali tamnoputi kovači koji su obitavali u zemunicama pre nego što je podignut prsten od kamenja; moćno, oružje za kralja, slomljeno i prekovano, ovog puta u dugački, listoliki mač, okupan i prekaljen u krvi i vatri, očvrsnut... mač tri puta prekovan, nikada izvađen iz zemljine materice i stoga dvosturko svet...
     Znala je ime mača. Ekskalibur, što znači seći čelik. Mačevi od meteoritskog gvožđa su retki i dragoceni. Ovaj bi mogao koštati koliko celo kraljevstvo.
     Vivijen joj je naložila da se pokrije velom i dođe. Dok su polako silazile nizbrdo, ugledala je visoku priliku Talesina, Merlina, a uz njega Kevina, kako korača svojim nesigurnim, nakaznim korakom. Činio joj se trapav i ružan više nego ikada ranije, nepriličan kao grudva loja na ivici filigranskog svećnjaka. A kraj njih - Morgana se ukočila, prepoznavši to vitko, mišićavo telo, tu svetlucavu, srebrnastu kosu.
     Artur. Pa naravno, znala je da je mač za njega. Zar nije najprirodnije da dođe kako bi ga primio?
     On je ratnik, kralj. Mali brat koga sam držala u krilu. Sve joj se činilo nestvarno. Ali kroz tog Artura, ozbiljog dečaka koji je sada kročio između dvojice druida, naslutila je mladića koji je nosio rogovlje Rogatog Boga; onako tih i ozbiljan, videla je kako je zamahnuo rogovljem, u smrtonosnoj, očajničkoj borbi, i kako je stigao do nje okrvavljen jelenjom krvlju - ne dete nego mučkarac, ratnik, kralj.
     Na Merlinov šapat, kleknuo je na jedno koleno pred Gospom od Jezera. Lice mu je bilo puno poštovanja. Pa naravno, pomislila je, on još nije video Vivijen, samo mene, a ja sam bila u tami.
     Ali potom je ugledao Morganu; primetila je kao mu licem preleće izraz prepoznavanja. I njoj se naklonio - barem su ga, pomislila je bez potrebe, tamo gde je odgajen naučili lepom ponašanju dostojnom kraljevskog sina - i promrmljao: "Morgana."
     Pognula je glavu pred njim. Poznao ju je uprkos velu. Možda bi trebalo da klekne pred Kraljem. Ali gospa iz Avalona ne povija koleno pred ljudskom moći. Merlin bi kleknuo, kao i Kevin, da se to tražilo od njih; Vivijen nikad, jer ona nije samo sveštenica Boginje, nego otelotvorenje Boginje, onako kako sveštenici muških bogova ne mogu ni da pojme. Tako ni Morgana više nikada neće kleknuti.
     Gospa od Jezera mu je pružila ruku, zapovedivši da ustane. "Dugo si putovao", rekla je, "i umoran si. Morgana, odvedi ga u moju kuću u daj mu nešto da pojede pre nego što ovo učinimo."
     On se nasmešio, ne kao budući kralj, ne kao Odabrani, nego kao gladan dečak. "Zahvaljujem, gospo."
     U Vivijeninoj kući zahvalio se sveštenici koja mu je donela jelo, i gladno je navalio. Kada je utolio prvu glad, obratio se Morgani. "Da li i ti živiš ovde?"
     "Gospa obitava sama, ali je naizmenično služe sveštenice. Stanovala sam ovde sa njom kada je na mene bio red da služim."
     "Ti, kraljičina kćer! Ti služiš?"
     Strogo je odgovorila. "Moramo služiti pre nego što počnemo da naređujemo. I ona je služila u mladosti, i u njoj ja služim Boginji."
     Razmislio je o tome. "Ne poznajem tu Veliku Boginju", konačno je rekao. "Merlin mi je rekao da ti je Gospa... rođaka."
     "Ona je sestra Igreni, našoj majci."
     "Pa, onda mi je tetka", rekao je Artur, oprobavajući reči na jeziku kao da nisu sasvim prikladne. "Sve ovo mi je tako čudno. Uvek sam nekako pokušavao da zamislim da mi je Ektorijus otac, a Flavila mati. Naravno, znao sam da postoji nekakva tajna; i pošto Ektorijus nije hteo da priča o tome, mislio sam da je svakako u pitanju nešto sramotno, da sam kopile ili nešto još gore. Ne sećam se Utera - svog oca; uopšte. Niti majke, mada sam ponekad, kad bi me Flavila kaznila, sanjao kako živim negde drugde, sa ženom koja me mazi, a onda me odguruje - je li Igrena, naša majka, nalik na tebe?"
     "Ne, ona je visoka i crvenokosa", rekla je Morgana.
     Artur je uzdahnuo. "Pa, onda znači da je se uopšte ne sećam. Jer sanjao sam uvek nekoga nalik na tebe - to si bila ti..."
     Prekinuo je, jer glas mu je zadrhtao. Opasno tlo, pomislila je Morgana, ne usuđujemo se da govorimo o tome. "Uzmi još jednu jabuku", mirno je rekla. "One rastu na ostrvu."
     "Hvala." Uzeo je jednu i zagrizao. "Sve mi je tako novo i neobično. Toliko stvari mi se desilo od... od..." Glas ga je izdao. "Stalno mislim na tebe. Ne mogu drugačije. Istina je ono što sam rekao, Morgana - sećaću te se čitavog života jer si mi bila prva, i uvek ću misliti na tebe i voleću te..."
     Znala je da bi trebalo da kaže nešto grubo i bolno. Umesto toga, reči su joj bile ljubazne i daleke. "Ne smeš tako misliti o meni. Za tebe ja nisam žena, nego predstavnica Boginje koja ti je došla, i svetogrđe je sećati me se kao obične smrtnice. Zaboravi me i pamti Boginju."
     "Pokušao sam..." Prekinuo je, stežući pesnice, a onda je ozbiljno nastavio. "U pravu si. Tako treba da mislim o tome - samo još jedna od čudnih stvari koje su mi se desile otkako su me otpravili iz Ektorijusove kuće. Tajanstvene, magične stvari. Kao bitka sa Saksoncima..." Ispružio je ruku i zasukao rukav tunike kako bi pokazao zavoj, debelo premazan već pocrnelom smolom. "Tamo sam ranjen. Samo, sve je bilo kao u snu, u mojoj prvoj bici. Kralj Uter..." oborio je pogled i progutao knedlu. "Stigao sam prekasno. Nisam ga ni upoznao. Ležao je u crkvi, i video sam ga mrtvog, sa oružjem položenim na oltar - rekli su mi da je to običaj, da kada hrabar vitez leži mrtav, njegovo oružje počiva sa njim. A onda, dok su sveštenici još pevali Nunc Dimitis, zazvonila su zvona na uzbunu, napali su Saksonci - stražari su upali pravo u crkvu i oteli konopce od zvona iz ruku sveštenika koji su oglašavali mrtvaca, a svi kraljevi ljudi su zgrabili oružje i istrčali. Ja nisam imao mač, samo bodež, ali sam zgrabio koplje jednog od vojnika. Moja prva bitka, pomislio sam, ali Kaj - moj usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin - rekao mi je da je ostavio mač u kući gde smo odseli, i poslao me je da otrčim i donesem ga. Znao sam da je to samo da bi me udaljili od bitke; Kaj i moj usvojeni otac rekli su da još nisam spreman za krv. I umesto da otrčim u svratište, ušao sam u crkvu i uzeo kraljev mač sa oltara... Pa", rekao je, braneći se, "on se njime borio protiv Saksonaca dvadeset godina i svakako bi mu bilo milo da se mač i dalje bori, umesto da beskorisno leži na kamenu! I tako sam otrčao i taman sam hteo da ga dam Kaju kad se pojavio Merlin i rekao najstrašnijim glasom koji sam ikada čuo: 'Otkuda ti taj mnač, dečače?'
     Bio sam besan jer me je nazdvao dečakom, posle svega što sam učinio na Zmajevom ostrvu; rekao sam mu da je to mač za borbu sa Saksoncima, a ne za ležanje po starom kamenju, i onda je došao Ektorijus i video me sa mačem u ruci, i onda su i on i Kaj kleknuli pred mene, samo tako! Osećao sam se veoma čudno - rekao sam: 'Oče, zašto klečiš, zašto teraš mog brata da kleči? Oh, ustani, ovo je strašno', a Merlin je rekao onim glasom: 'On je Kralj, i pravo je da uzme mač'. I onda su Saksonci stigli preko zida - čuli smo njihove rogove - i nije bilo vremena za priču o mačevima niti o bilo čemu drugom; Kaj je zgrabio koplje, a meni je ostao mač i krenuli smo. Ne sećam se mnogo bitke - valjda je uvek tako. Kaj je ranjen, ozbiljno je ranjen u nogu. Posle, dok mi je Merlin previjao ruku, rekao mi je ko sam, zapravo. Mislim, ko mi je, u stvari, bio otac. I Ektorijus je došao i kleknuo i rekao da će biti dobar vitez meni kao što je bio mom ocu i Ambroziju pre njega, i bilo mi je tako neprijatno... i jedino što me je zamolio bilo je da uzmema Kaja za komornika kada budem na dvoru. I naravno da sam rado pristao - uostalom, Kaj mi je brat, hoću da kažem, uvek sam o njemu mislio kao o o bratu. Bilo je mnogo gužve oko tog mača, ali Merlin je rekao svim vitezovima da je sudbina uredila da ga uzmem, i zamisli, poslušali su ga." Nasmešio se, i Morgana je osetila plimu ljubavi i sažaljenja pred njegovom zbunjenošću.
     Zvona koja su je probudila... videla je, ali nije znala šta vidi.
     Oborila je pogled. Sada će između njih uvek postojati spona. Hoće li svaki udarac koji ga snađe tako padati, kao mač u njeno otvoreno srce?
     "A sada izgleda da ću dobiti novi mač", rekao je Artur. "Prvo uopšte nisam imao mač, a sad ću imati dva naročita!" Uzdahnuo je i rekao gotovo kao da se žali. "Ne razumem kakve veze ima sve ovo sa postavljanjem kralja."
     
     Ma koliko često viđala Vivijen u odeždi Velike Sveštenice Avalona, Morgana se nikada nije navikla na taj prizor. Spazila je Artura kako gleda čas jednu čas drugu, i po njegovom pogledu primetila je koliko su slične. Ćutao je, ponovo zadivljen. Morgana je opet osetila praznu mučninu. Barem ga nisu naterali na magijski post, pomislila je. Možda je trebalo da jede sa njim, ali od pomisli na hranu zavrtelo joj se u glavi. Produženi magijski rad može da to učini; nikakvo čudo da je Vivijen tako ispijena.
     "Hodi", rekla je Vivijen i pošla napred - Gospa od Avalona, ovde, ide čak i ispred kralja - povevši ih od kuće, pa duž obala Jezera, u zgradu u kojoj obitavaju sveštenici. Artur je tiho išao uz Morganu, i na trenutak je napola očekivala da će pružiti ruku kao kada je bio sasvim mali i da će se uhvatiti za nju... ali sada je ta mala šaka koju je nekada držala bila šaka ratnika, veća od njene, ogrubela od dugog vežbanja mačem i drugim oružjem. Iza Artura i Morgane išao je Merlin, a uz njega Kevin.
     Sišli su uskim stepeništem, i okružio ih je vlažan miris podzemlja. Morgana nije videla nikoga da pali svetiljku, ali iznenada se pojavio sićušan plamen u tami i oko njih je blesnula bleda svetlost. Vivijen se zaustavila, tako naglo da su naleteli na nju, i Morgana se na trenutak iznenadila što je Vivijen mala i meka, kao obična žena, a ne daleka slika Boginje. Gospa je pružila ruku i uhvatila Artura za doručje; nije uspela da ga obuhvati.
     "Arture, sine Igrene od Avalona i Pendragona, nasledni kralju Britanije", rekla je, "pogledaj najsvetije predmete u čitavoj svojoj zemlji."
     Svetlo je palo na zlato i dragulje u peharu i tanjiru, na dugačko koplje, na purpur, zlato i srebro kanija. A iz kanije Vivijen je izvukla dugačku, tamnu oštricu. Na balčaku su se mutno presijavali dragulji.
     "Mač posvećenih sudova Obreda druida", tiho je rekla. "Zakuni mi se sada, Arture Pendragone, Kralju Britanije, da ćeš, kada dođeš do krune, jednako postupati sa druidima i hrišćanima, i da će te voditi sveta magija onih koji su te postavili na presto."
     Artur je posegnuo za mačem, razrogačenih očiju; Morgana je u njegovom pogledu videla da zna kakakv je to mač. Vivijen ga je sprečila brzim pokretom.
     "Dodirnuti svete predmete nepripremljen, to znači smrt", rekla je. "Arture, zakuni se. Sa ovim mačem u ruci nema poglavice ni kralja, paganskog ni hrišćanskog, koji će moći da ti se suprotstavi. Ali to nije mač za kralja koji će slušati samo hrišćanske sveštenike. Ako se ne zakuneš, možeš odmah da odeš, noseći oružje kakvo možeš da dobiješ od svojih hrišćanskih sledbenika, ali narodi koji slušaju Avalon slediće te tek kada budeš mogao to da im zapovediš. Ili ćeš se zakleti, pa ćeš steći njihovo savezništvo preko svetog oružja Avalona? Odaberi, Arture."
     Zurio je u nju, malo se mršteći, a slabo svetlo presijavalo mu se u kosi, koja je izgledala gotovo bela. "U ovoj zemlji može postojati samo jedan vladar", rekao je. "Avalon ne sme vladati nada mnom."
     "Niti smeju sveštenici koji bi te pretvorili u ruku svog mrtvog Boga", tiho je rekla Vivijen, "ali nećemo te terati. Odaberi hoćeš li uzeti ovaj mač ili nećeš, hoćeš li ga odbiti i vladati u svoje ime, prezrevši pomoć Starih bogova."
     Morgana je videla da je to uspelo - onog dana kada je trčao sa jelenima i kada su mu Stari bogovi omogućili pobedu, tako da je priznat za kralja u tom narodu, prvom koji ga je priznao. Brzo je odgovorio. "Bože sačuvaj da prezrem..." i tu se zaustavio, progutavši knedlu. "Kako da se zakunem, Gospo?"
     "Samo ovako: da ćeš postupati jednako sa svim ljudima, bili oni poštovaoci hrišćanskog Boga ili ne, i da ćeš uvek ukazivati poštovanje bogovima Avalona. Jer ma šta govorili hrišćani, Arture Pendragone, i ma kako zvali svog Boga, svi bogovi su jedan Bog, i sve Boginje su jedna Boginja. Zakuni se samo da ćeš poštovati tu istinu, i da se nećeš držati jednog Boga i prezreti ostale."
     "Video si", rekao je Merlin, glasom dubokim i zvučnim u tišini, "da ja iskreno poštujem Hrista i da sam klečao pred oltarom i primio njihov sveti zalogaj."
     Artur je delovao uznemireno. "Pa, to je istina, gospodaru Merline. A ti si, čini mi se, savetnik kome treba da verujem više nego ikom drugom. Da li mi nalažeš da se zakunem?"
     "Gospodaru i kralju moj", rekao je Talesin, "ti si vrlo mlad, i možda će tvoji sveštenici i biskupi smatrati da treba da upravljaju savešću čak i jednog kralja. Ali ja nisam sveštenik; ja sam druid. I reći ću ti samo da mudrost i istina nisu svojina nijedne vrste sveštenika. Upitaj svoju savest, Arture, da li bi bilo pogrešno zakleti se da ćeš postupati pošteno prema svim ljudima i svim bogovima koje poštuju, umesto da se prepustiš samo jednom bogu."
     "Pa, onda ću se zakleti", tiho je rekao Artur, "i primiću mač."
     "Onda klekni", rekla je Vivijen, "u znak da je kralj samo čovek, i da je sveštenica, čak i velika sveštenica, samo žena, a da su bogovi iznad svih nas."
     Artur je kleknuo. Svetlost u njegovoj plavoj kosi, primetila je Morgana, bila je nalik na krunu. Vivijen mu je položila mač u šaku; čvrsto je stegao balčak. Duboko je udahnuo.
     "Primi ovaj mač, kralju moj", rekla je Vivijen, "i pravedno ga nosi. Ovaj mač nije načinjen od gvožđa otetog iz tela zemlje, naše majke; svet je, iskovan od metala koji je pao sa nebesa, toliko davno da čak ni druidsko predanje ne zna tačan broj godina, jer iskovan je pre nego što su druidi došli u ove zemlje."
     Artur je ustao sa mačem u ruci.
     "Šta ti se više dopada?" upitala je Vivijen. "Mač ili kanije?"
     Artur je sa divljenjem pogledao bogato izvezene kanije, ali je odgovorio: "Ja sam ratnik, Gospo. Kanije su divne, ali meni se više dopada mač."
     "Svejedno", rekla je Vivijen, "uvek nosi kanije sa sobom; u njih su utkane sve magije Avalona. Dok nosiš te kanije, čak i ako budeš ranjen, nećeš izgubiti toliko krvi da ti život bude u opasnosti; začarene su magijom za zaustavljanje krvi. To je retka i dragocena stvar, i čarobna."
     Nasmešio se - gotovo se nasmejao što je prekinuta duga napetost. "Voleo bih da sam ga imao kada sam dobio ovu ranu od Saksonaca; krvario sam kao ovca na klanici!"
     "Tada nisi bio kralj, gospodaru. Ali sada će te magijske kanije štititi."
     "Čak i tako, kralju moj", javio se Kevin melodičnim glasom, zaklonjen iza Merlina, "ma koliko verovao kanijama, savetujem ti da dovedeš majstore borbe i da ne prestaješ da vežbaš sa oružjem!"
     Artur se nasmejao dok je pripasivao mač u kanijama. "Ne sumnjaj u to. Moj usvojeni otac doveo je starog sveštenika da me nauči da čitam, a on mi je čitao iz jedne od svetih knjiga o tome kako je đavo iskušavao Gospoda Isusa, govoreći mu kako mu je Otac dao anđele da ga čuvaju; a Isus je rekao da je loša zamisao dovoditi Boga u iskušenje. A kralj je samo od krvi imesa - seti se, svoj prvi mač sam uzeo kraj Uterovog mrtvog tela. Nemoj misliti da ću tako iskušavati Boga, druidu."
     Sa opasanim posvećenim mačem Obreda, Artur je izgledao nekako viši, dostojanstveniji. Morgana je mogla da ga zamisli krunisanog i kraljevski odevenog, posađenog na visoki presto... i na trenutak je izgledalo da je mala prostorija oko njega prepuna drugih ljudi, senovitih, naoružanih, bogato obučenih, otmenih, postavljenih tik oko njega. Njegovi sadruzi... a onda su oni nestali, i on je ponovo bio samo mladić koji se nesigurno smeši, još se osećajući pomalo nelagodno zbog položaja koji je upravo stekao.
     Okrenuli su se i izišli iz podzemne kapele. Ali pre nego što su potpuno napustili odaju, Artur se okrenuo na trenutak i pogledao ostale posvećene sudove, koji su ostali u senci. Na licu mu se primećivala nesigurnost, gotovo vidljivo pitanje. Jesam li dobro postupio, da li sam učinio svetogrđe prema Bogu koga su me naučili da poštujem kao Jedinog?
     Talesinov glas bio je tih i nežan. "Znaš li koja mi je najveća želja, gospodaru i kralju moj?"
     "Koja, gospodaru Merline?"
     "Da jednog dana - ne sada, jer zemlja još nije spremna, kao ni oni koji poštuju Hrista - ali jednog dana druid i sveštenik bi trebalo da služe zajedno; u njihovoj velikoj crkvi, njihove velike pokore trebalo bi da se slave ovim peharom i tanjirom za hleb i vino, u znak da su svi bogovi Jedan."
     Artur se prekrstio i odgovorio gotovo šapatom. "Amin, gospodaru Merline, i neka bi Isus omogućio to jednog dana na ovim ostrvima."
     Morgana je osetila kako joj se ježe podlaktice i začula je svoj glas, ni ne znajući da je progovorila sve dok Vid se nije oglasio kroz nju. "Taj dan će doći, Arture, ali ne onako kako ti misliš. Pazi se tog dana, jer bi mogao dobiti znak da je tvoj posao gotov."
     Artur je odgovorio prigušenim glasom. "Ako taj dan ikada dođe, gospo, to će mi zaista biti znak da sam obavio ono zbog čega sam došao na presto, i biću zadovoljan time."
     "Pazi šta govoriš", vrlo tiho je rekao Merlin, "jer reči koje izgovaramo stvaraju senke onoga što će doći, i izgovarajući ih izazivamo događaje, kralju moj."
     Morgana je zažmirkala kad su izišli na sunce. Zateturala se i Kevin je pružio ruku da je pridrži.
     "Jesi li bolesna, gospo?"
     Nestrpljivo je odmahnula glavom, zapovedivši vrtoglavici da nestane. Artur ju je uznemireno gledao. Ali dotle su već svi bili na suncu, i um mu je ponovo bio zaokupjen trenutnim poslom.
     "Krunisaće me u Glastonberiju, na Ostrvu sveštenika. Da li je moguće da napustite Avalon, Gospo, kako biste otišli tamo?"
     Vivijen mu se osmehnula. "Mislim da nije. Ali Merlin će poći sa tobom. A i Morgana će posmatrati tvoje krunisanje ako želiš, i ako ona želi", dodala je, a Morgana se upitala zašto Gospa tako govori i zašto se smeši. "Morgana, dete moje, hoćeš li poći sa njima u barci?"
     Morgana se naklonila. Stala je na pramac barke koja je pošla ka obali, noseći sada samo Artura i Merlina, a kad su se približili obali, primetila je da ih čeka nekoliko naoružanih ljudi. Videla je zaprepašćenje u njihovim očima kad su ugledali zaogrnutu barku Avalona kako se iznenada pojavljuje iz magle, a jednog od njih je prepoznala. Lanselet se nije promenio od onog dana pre dve godine, samo je bio viši, lepši, bogato odeven u tamni purpur, i imao je mač i štit.
     I on je nju prepoznao, i naklonio joj se. "Rođako", rekao je.
     "Poznaješ moju sestru, gospu Morganu, vojvotkinju od Kornvola, sveštenicu Avalona", rekao je Artur. "Morgana, ovo je moj najboji prijatelj, naš rođak."
     "Upoznali smo se." Lanselet se nagnuo nad njenom rukom, i Morgana je ponovo, kroz nelagodnost i mučninu koji su je obuzimali, osetila iznenadan talas one čežnje koja je nikada neće sasvim napustiti.
     On i ja smo suđeni jedno drugom; trebalo je da imam hrabosti onog dana, pa makar to značilo kršenje zaveta... Videla je u njegovom pogledu da se setio, videla je po nežnosti sa kojom joj je dodirnuo ruku.
     Potom je uzdahnula, podigla pogled i pustila da joj predstave ostale.
     "Moj usvojeni brat, Kaj", rekao je Artur. Kaj je bio krupan, tamnokos i Rimljanin do srži, a kada se obratio Arturu, sa prirodnom opuštenošću i ljubavlju, videla je da Artur ima dvojicu čvrstih vođa koji će mu voditi vojske. Ostali vitezovi predstavljeni su joj kao Bedvir, Lukan i Balin; pri pomenu imena ovog poslednjeg iznenađeno je podigla pogled, baš kao i Merilin; to je bio usvojeni brat Vivijeninog starijeg sina, Balana. Balin je bio plavokos i širokih ramena, u pohabanoj odeći, ali kretao se graciozno kao i njegov polubrat, Lanselet. Odeća mu je bila siromašna, ali oružje i oklop su blistali, dobro održavani, i delovali su kao da se često koriste.
     Morgana je bila zadovoljna što prepušta Artura njegovim vitezovima; ali prvo je ceremonijalno podigla njegovu ruku da je poljubi.
     "Dođi na moje krunisanje ako budeš mogla, sestro", rekao je.
     
     19.
     Nekoliko dana kasnije Morgana je pošla, sa još nekoliko žitelja Avalona, na Arturovo krunisanje. Za sve godine provedene u Avalonu - osim nekoliko trenutaka kada je otvorila izmaglicu kako bi odvela Gvenvir u njen manastir - nikada nije stupila na tlo Ostrva sveštenika, Inis Vitrin, Ostrvo Stakla. Činilo joj se da sunce sija neobično grubo, za razliku od blagog i maglovitog sjaja nad Avalonom. Morala je da se podseti kako je za gotovo sve ljude u Britaniji ovo stvarni svet, a da Avalon predstavlja samo začarani san, kao i kraljevstvo vila. Za nju je Avalon bio stvaran, a ovaj svet je bio grubi san iz koga se, ko zna zašto, sada nikako nije budila.
     Prostor oko crkve bio je ispunjen šarenim šatorima i paviljonima, nalik na neobične pečurke. Morgani se činilo da crkvena zvona odjekuju danju i noću, sat za satom, zveketavim zvukom koji joj je pritiskao živce. Artur ju je pozdravio, i prvi put je upoznala Ektorijusa, dobrog viteza i ratnika koji je odgajio njenog brata, i njegovu ženu Flavilu.
     Za ovo putovanje u spoljašnji svet, na Vivijenin savet, odbacila je plave haljine sveštenice Avalona i tuniku od jelenje kože, i obukla je jednostavnu haljinu od crne vune, sa lanenom košuljom i belim velom preko upletene kose. Ubrzo je shvatila da u toj odeći izgleda kao matrona; među britanskim ženama mlade devojke išle su raspuštene kose i nosile su jarko obojene hajine. Svi su je smatrali za pripadnicu manastira na Inis Vitrinu, nedaleko od crkve, gde su sestre nosile tako ozbiljne haljine; Morgan se nije potrudila da ih razuveri. A nije ni Artur, mada je podigao obrve i značajno joj se nasmešio.
     "Pomajko", rekao je Flavili, "mnogo stvari treba da se uradi - sveštenici žele da razgovaraju sa mnom o mojoj duši, a kraljevi Orknija i Severnog Velsa žele da ih primim. Hoćeš li da povedeš moju sestru do naše majke?"
     Do naše majke, pomislila je Morgana; ali naša majka nam je oboma postala stranac. Potražila je u umu nekakav nagoveštaj radosti zbog predstojećeg susreta, ali nije uspela da ga nađe. Igrena je mirno pustila oboje dece da odu, dete iz prvog braka bez radosti, i dete iz drugog punog ljubavi; kakva žena to može da uradi? Morgana je uhvatila sebe kako se priprema da bude stroga u prvom susretu sa Igrenom. Čak joj se ne sećam ni lica, pomislila je.
   

- nastavlja se -