Vivijen je pogledala naviše. Na nebu se još nije video mesec; možda bi još stigla da vidi nešto u svom ogledalu. Da li da pozove Ravenu? Ne, nije bilo vremena, a Ravena možda ne bi pristala da prekine ćutanje radi vizije u vezi sa poslovima u spoljašnjem svetu. Morgana? Trgla se od pomisli na Morganin pogled.
     Hoće li proživeti život kao ja, sa mrtvim srcem unutar tela?
     Duboko, drhtavo je udahnula i okrenula se da ode iz bašte. I dalje je bilo veoma vlažno i hladno; izlazak sunca još je bio zaklonjen izmaglicom. Nije bilo nikoga da je vidi dok je hitala tajnim putem ka Svetom Kladencu, gde se pognula da pije, zabacivši kosu, zagrabivši vodu šakama. Potom je prišla jezercu-ogledalu. Toliko godina je dolazila ovamo da je uzimala moć viđenja zdravo za gotovo; ali sada se, ipak, pomolila.
     Boginjo, ne oduzimaj mi moć, još ne, još samo malo... Majko, znaš da ne tražim to zbog sebe, već samo da bi ova zemlja bila bezbedna dok je ne predam u ruke koje sam pripremila da je čuvaju.
     Na trenutak je videla samo talasiće preko jezerca i stegnula je šake kao da će time podstaći viziju. Potom su, polako, počele da se stvaraju slike: videla je Merlina kako hodi zemljom svojim tajnim putevima, čas kao druid i bard, kako priliči Glasniku bogova; čas kao stari prosjak ili torbar, ili kao običan harfist. Lice je počelo da se talasa i menja, i videla je Kevina Barda, čas u beloj odori Glasnika Avalona, čas u otmenim haljinama, suočenog sa hrišćanskim sveštenicima... a iza njegove glave lebdela je senka, bio je okružen senkama, senkama hrastovog gaja, senkom krsta; videla ga je sa svetim peharom posvećenih sudova Obreda... videla je mladog Artura, čela još umrljanog krvlju jelena sa kojim se borio i ubio ga, i Morganu kako se smeje, krunisanu cvećem, lica takođe umrljanog krvlju... Nije htela da to vidi, i divlje je poželela da odvrati pogled, ali nije se usudila da prekine tok vizija. Videla je rimljansku vilu, i Artura kako stoji između dvojice dečaka - jedan je bio njen Lanselet, njen mlađi sin; pretpostavila je da je stariji Arturov usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin... videla je Morgozu okruženu sinovima; jedan po jedan su se spuštali na kolena pred Arturom. Potom je ugledala barku za Avalon, optočenu crnim kao plaštom, i Morganu na pramcu, samo što je Morgana bila starija.... starija, i u suzama.
     Vivijen je nestrpljivo prešla rukom preko površine vode. Nije bilo vremena da tako stoji, tražeći savet od vizija koje kao da nisu imale značaja u ovom trenutku. Brzo je pošla nizbrdo, prema svojoj kućici, i prizvala sveštenicu-služavku.
     "Obuci me", kruto je rekla, "i pošalji po Merlina; mora poći za Karleon, i dovesti mi mladog Artura ovamo pre nego što mladi mesec ostari za jedan dan. Nema vremena za gubljenje."
     
     18.
     Ali Artur nije došao u Avalon za vreme mladog meseca.
     Morgana, u Kući devojaka, videla je rađanje mladog meseca, ali nije prekinula post. Bila je slaba, i znala je da bi joj od jela samo bilo muka. Pa, možda se to i može očekivati. Ponekad se tako osećala kada bi trebalo da dobije mesečnicu; kasnije će joj biti bolje. I kasnije, tokom dana, zaista se osetila bolje i popila je malo mleka i uzela hleba; a to popodne Vivijen je poslala po nju.
     "Uter leži mrtav u Karleonu", rekla je. "Ako misliš da treba da budeš uz svoju majku..."
     Morgana je na trenutak razmišljala o tome, ali na kraju je odmahnula glavom. "Nisam volela Utera", rekla je, "i Igrena to dobro zna. Neka bi Boginja dala da je njeni sveštenici uteše bolje nego što bih ja mogla."
     Vivijen je uzdahnula. Izgledala je umorno i izmoždeno, i Morgana se upitala da nije i njoj možda zlo od posledica mladog meseca. "Žalim što moram tako da kažem", rekla je Vivijen, "ali bojim se da si u pravu. Odrekla bih se tebe, nje radi, da ima potrebe. Bilo bi dovoljno vremena da se vratiš u Avalon pre..." tu je prekinula. "Znaš da je Uter, za života, držao Saksonce pod kontrolom, mada uvek u bitkama; nikada nismo imali više od nekoliko meseci mira. Sada će, bojim se, biti još gore; mogu se pojaviti čak i pred vratima Avalona. Morgana, ti si sada prava sveštenica, videla si sveto oružje..."
     Morgana je odgovorila znakom, i Vivijen je klimnula glavom, "Možda će doći dan kada će taj mač morati da se podigne u odbranu Avalona, a možda i Britanije."
     Zašto mi to govori? upitala se Morgana. Ja sam sveštenica, a ne ratnik; ne mogu podići mač u odbranu Avalona.
     "Sećaš se mača."
     Bosonoga, smrznuta, ići u krug sa težinom mača u ruci, čuti Ravenu, nemu, kako glasno i užasnuto vrišti...
     "Sećam se."
     "Onda imam zadatak za tebe", rekla je Vivijen. "Kada se taj mač ponese u bitku, mora biti okružen svom magijom koju imamo. Ti ćeš načiniti kanije za mač, Morgana, i ugradićeš u njih sve čarolije koje znaš, kako onaj ko ga ponese u bitku ne bi izgubio krv. Možeš li to?"
     Zaboravila sam, pomislila je Morgana, da će to biti posao za sveštenicu koliko i za ratnika. A Vivijen je, starim trikom praćenja misli, odgovorila: "Znači, i ti ćeš imati udela u bici za odbranu tvoje zemlje."
     "Neka bude tako", rekla je Morgana, pitajući se zašto Vivijen, velika sveštenica Avalona, ne uzme taj posao na sebe. Gospa joj nije odgovorila. "Za ovo moraš raditi sa mačem pred sobom; hodi, i Ravena će ti služiti, u ćutanju magije."
     Mada je pokušala da se spomene kako predstavlja samo posudu moći, a ne samu moć, da moć dolazi od Boginje, Morgana je bila dovoljno mlada da iskusi zanos kada su je ćutke odveli na tajno mesto gde se mora obavljati takav posao, okruženu sveštenicama koje će predosetiti svaku njenu potrebu kako ne bi morala da prekine ćutanje u kome će nakupiti moć potrebnu za tvorenje čarolija. Mač je položen pred nju, na lanenu tkaninu; kraj njega je bila plitka posuda sa vodom, izrađena od srebra sa zlatnim ukrasima oko ivice. Bila je ispunjena vodom iz Svetog Kladenca; ne za piće - voda i hrana bili su posebno spremljeni - nego da bi mogla da pogleda u nju i vidi stvari koje su joj potrebne za posao koji mora da obavi.
     Prvog dana je iskrojila, koristeći se upravo mačem, postavu od tanke jelenje kože. Prvi put je imala fini alat za takav posao, i uživala je u naročitoj gvozdenoj igli koja joj je data da načini šavove; osetila je ponos, mada je znala koliko je to detinjasto, što nije ni na trenutak uzviknula od bola kada se nekoliko puta ubola. Nije mogla da uzdrži tihi uzdah zadovoljstva kada su joj pokazali neprocenjivi komad purpurne kadife, obojene bojom koja, kao što je jednom čula, košta po unci više nego što je potrebno da se kupi vila i unajme radnici na imanju za godinu dana. To će pokriti jelenju kožu, i na njoj će morati da uradi, zlatnim i svilenim nitima koje su je čekale, magijske čarolije i njihove simbole.
     Krojeći oblike od kože i kadife koja će doći preko nje utrošila je prvi dan; i pre nego što je zaspala, udubljena u meditaciju o onome što mora da učini, gotovo u zanosu, malo je posekla ruku i pokapala jelenju kožu svojom krvlju.
     Boginjo! Veliki Gavrane! Krv je prolivena na ove kanije, kako ne bi morala da bude prolivena kada kanije budu ponesene u bitku.
     Nemirno je spavala, sanjajući kako sedi na visokom bregu sa koga se vidi ćitava Britanija i kako veze čarolije, utiskujući ih kao vidljivo svetlo u tkaninu same zemlje. Pod njom je trčao Kralj Jelen, a uz brdo je ka njoj išao muškarac i uzeo joj je mač iz ruke...
     Naglo se probudila. Artur! pomislila je. Artur će nositi mač, on je Pendragonov sin... I ležala je u tami, shvativši da joj je zato Vivijen poverila ovaj zadatak, da načini magijske kanije za mač koji će on nositi kao simbol svih svojih naroda. Artur je prolio krv njenog devičnstva, a ona će, takođe poreklom od svete loze Avalona, stvoriti magijske kanije za njegovu bezbednost, čuvajući kraljevsku krv.
     Čitavog tog dana ćutke je radila, pogledajući u činiju, puštajući da se slike podižu, povremeno zastajući u iščekivanju nadahnuća u toku meditacije; izvezla je rogati mesec, kako bi Boginja uvek nadgledala mač i čuvala svetu krv Avalona. Bila je toliko obuzeta magijskim ćutanjem da je svaki predmet na kome bi joj se zaustavio pogled, svaki pokret njenih zaposlenih ruku, postajao moć čarolije. Povremeno joj se činilo da vidljiva svetlost teče iz njenih prstiju dok je za rogatim mesecom sledio puni mesec, pa potom mladi mesec, jer sve stvari imaju svoja razdoblja. Potom, pošto je znala da Vrhovni Kralj Britanije mora vladati hrišćanskom zemljom, i pošto su prvi Hristovi sledbenici došli u Britaniju ovde, kod druida, izradila je simbol hrišćanstva i druidstva u prijatlejstvu, krst unutar trostrukog krilatog kruga. Izvezla je na purpurnoj kadifi znake magijskih elemenata, zemlje, vazduha, vode i vatre, a potom se zagledala u posudu pred sobom, u kojoj su se vizije kretale i preplitale, pomaljajući se iz tame i nestajući u njoj; palicu i zemljani tanjir, zmiju isceljenja i krila mudrosti i plameni mač moći... povremeno joj se činilo da igla i konac prolaze kroz njeno telo i kroz telo zemlje, probijajući zemlju i nebo i njenu krv i telo... znak za znakom i simbol za simbolom, svaki označen njenom krvlju i vodom Svetog Kladenca. Radila je tri dana, malo spavajući, pojevši tek nekoliko komadića sušenog voća, pijući samo vodu iz Kladenca. Povremeno je, iz velike daljine unutar uma, gledala sopstvene prste kako rade bez svesnog napora, magiju kako se sama tka, krv i kosti zemlje, krv njene nevinosti, snagu Kralja Jelena koji je umro i prolio krv kako junak ne bi umro...
     Do trećeg zalaska sunca je završila; svaki delić kanija bio je prekriven prepletenim simbolima, od kojih neke nije ni poznavala; svakako su poticali pravo iz ruku Boginje, samo prolazeći kroz njene ruke. Podigla ju je i ubacila mač u nju; odmerila ga je u ruci; potom je progovorila, prekinuvši obredno ćutanje: "Završeno je."
     Sada, kad je duga napetost popustila, bila je svesna da je iscrpljena, potresena i bolesna. To su mogle biti posledice obreda i produžene upotrebe Vida; što je svakako poremetilo i njenu mesečnicu, koju je morala dobiti na dan mladog meseca. Govorilo se da je to sreća, jer sveštenice se u to vreme odvajaju od svojih moći, isto kao i u obredima mladog meseca, kada se Boginja povlači kako bi sačuvala izvor svoje moći.
     Vivijen je došla da uzme kanije. Nije mogla da obuzda tihi uzvik divljenja kada ih je pogledala, i zaista, čak i Morgani, koja je znala da ih je izvezla svojim rukama, činilo se da prevazilaze ljudske moći, da su prepune magije. Vivijen ih je samo nakratko dodirnula pre nego što ih je umotala u dugačku, belu, svilenu traku.
     "Dobro si radila", rekla je, i Morgana je osetila da joj se vrti u glavi. Kako to da misli da me može proceniti? zapitala se. I ja sam sveštenica, prevazišla sam njene nauke... I sopstvene misli su je zaprepastile.
     Vivijen ju je nežno pogladila po obrazu. "Idi i spavaj, najdraža moja; izmorila si se ovim velikim poslom."
     Morgana je spavala dugo i duboko, bez snova; ali posle ponoći, iznenada, probudila ju je glasna zvonjava zvona za uzbunu, crkvenih zvona, užas iz detinjstva. Saksonci su nas napali! Ustani i naoružaj se!
     Činilo joj se da se istog časa probudila, ali nije se nalazila u Kući Devojaka, nego u crkvi, gde je na kamenom oltaru počivalo oružje; a na nogarama kraj njega ležao je naoružan muškarac, pokriven plaštom. Nad glavom je i dalje čula zvonjavu upozorenja, od koje bi se probudili i mrtvi... ne, jer mrtvi vitez nije se ni pomerio, i ona se brzo pomolila za oproštaj i zgrabila mač... i sada se zaista probudila, u osvetljenoj sobi i u tišini. Čak ni crkvena zvona sa drugog ostrva nisu remetila tišinu njene kamene odaje. Sanjala je zvona, mrtvog viteza i kapelu sa upaljenim kandilima, oružje na oltaru, mač, sve. Otkuda da sam to videla? Vid mi nikad ne dolazi bez poziva... je li to bio samo san?
     Kasnije tog dana bila je pozvana; svesnim delom uma setila se delova vizija koji su joj lebdeli kroz um, poluviđeni, dok je vezla kanije sa mačem pred sobom. Padanje na zemlju zvezde padalice, udar groma, veliki plamen; vučenje još zadimljene padalice da je prekuju mali tamnoputi kovači koji su obitavali u zemunicama pre nego što je podignut prsten od kamenja; moćno, oružje za kralja, slomljeno i prekovano, ovog puta u dugački, listoliki mač, okupan i prekaljen u krvi i vatri, očvrsnut... mač tri puta prekovan, nikada izvađen iz zemljine materice i stoga dvosturko svet...
     Znala je ime mača. Ekskalibur, što znači seći čelik. Mačevi od meteoritskog gvožđa su retki i dragoceni. Ovaj bi mogao koštati koliko celo kraljevstvo.
     Vivijen joj je naložila da se pokrije velom i dođe. Dok su polako silazile nizbrdo, ugledala je visoku priliku Talesina, Merlina, a uz njega Kevina, kako korača svojim nesigurnim, nakaznim korakom. Činio joj se trapav i ružan više nego ikada ranije, nepriličan kao grudva loja na ivici filigranskog svećnjaka. A kraj njih - Morgana se ukočila, prepoznavši to vitko, mišićavo telo, tu svetlucavu, srebrnastu kosu.
     Artur. Pa naravno, znala je da je mač za njega. Zar nije najprirodnije da dođe kako bi ga primio?
     On je ratnik, kralj. Mali brat koga sam držala u krilu. Sve joj se činilo nestvarno. Ali kroz tog Artura, ozbiljog dečaka koji je sada kročio između dvojice druida, naslutila je mladića koji je nosio rogovlje Rogatog Boga; onako tih i ozbiljan, videla je kako je zamahnuo rogovljem, u smrtonosnoj, očajničkoj borbi, i kako je stigao do nje okrvavljen jelenjom krvlju - ne dete nego mučkarac, ratnik, kralj.
     Na Merlinov šapat, kleknuo je na jedno koleno pred Gospom od Jezera. Lice mu je bilo puno poštovanja. Pa naravno, pomislila je, on još nije video Vivijen, samo mene, a ja sam bila u tami.
     Ali potom je ugledao Morganu; primetila je kao mu licem preleće izraz prepoznavanja. I njoj se naklonio - barem su ga, pomislila je bez potrebe, tamo gde je odgajen naučili lepom ponašanju dostojnom kraljevskog sina - i promrmljao: "Morgana."
     Pognula je glavu pred njim. Poznao ju je uprkos velu. Možda bi trebalo da klekne pred Kraljem. Ali gospa iz Avalona ne povija koleno pred ljudskom moći. Merlin bi kleknuo, kao i Kevin, da se to tražilo od njih; Vivijen nikad, jer ona nije samo sveštenica Boginje, nego otelotvorenje Boginje, onako kako sveštenici muških bogova ne mogu ni da pojme. Tako ni Morgana više nikada neće kleknuti.
     Gospa od Jezera mu je pružila ruku, zapovedivši da ustane. "Dugo si putovao", rekla je, "i umoran si. Morgana, odvedi ga u moju kuću u daj mu nešto da pojede pre nego što ovo učinimo."
     On se nasmešio, ne kao budući kralj, ne kao Odabrani, nego kao gladan dečak. "Zahvaljujem, gospo."
     U Vivijeninoj kući zahvalio se sveštenici koja mu je donela jelo, i gladno je navalio. Kada je utolio prvu glad, obratio se Morgani. "Da li i ti živiš ovde?"
     "Gospa obitava sama, ali je naizmenično služe sveštenice. Stanovala sam ovde sa njom kada je na mene bio red da služim."
     "Ti, kraljičina kćer! Ti služiš?"
     Strogo je odgovorila. "Moramo služiti pre nego što počnemo da naređujemo. I ona je služila u mladosti, i u njoj ja služim Boginji."
     Razmislio je o tome. "Ne poznajem tu Veliku Boginju", konačno je rekao. "Merlin mi je rekao da ti je Gospa... rođaka."
     "Ona je sestra Igreni, našoj majci."
     "Pa, onda mi je tetka", rekao je Artur, oprobavajući reči na jeziku kao da nisu sasvim prikladne. "Sve ovo mi je tako čudno. Uvek sam nekako pokušavao da zamislim da mi je Ektorijus otac, a Flavila mati. Naravno, znao sam da postoji nekakva tajna; i pošto Ektorijus nije hteo da priča o tome, mislio sam da je svakako u pitanju nešto sramotno, da sam kopile ili nešto još gore. Ne sećam se Utera - svog oca; uopšte. Niti majke, mada sam ponekad, kad bi me Flavila kaznila, sanjao kako živim negde drugde, sa ženom koja me mazi, a onda me odguruje - je li Igrena, naša majka, nalik na tebe?"
     "Ne, ona je visoka i crvenokosa", rekla je Morgana.
     Artur je uzdahnuo. "Pa, onda znači da je se uopšte ne sećam. Jer sanjao sam uvek nekoga nalik na tebe - to si bila ti..."
     Prekinuo je, jer glas mu je zadrhtao. Opasno tlo, pomislila je Morgana, ne usuđujemo se da govorimo o tome. "Uzmi još jednu jabuku", mirno je rekla. "One rastu na ostrvu."
     "Hvala." Uzeo je jednu i zagrizao. "Sve mi je tako novo i neobično. Toliko stvari mi se desilo od... od..." Glas ga je izdao. "Stalno mislim na tebe. Ne mogu drugačije. Istina je ono što sam rekao, Morgana - sećaću te se čitavog života jer si mi bila prva, i uvek ću misliti na tebe i voleću te..."
     Znala je da bi trebalo da kaže nešto grubo i bolno. Umesto toga, reči su joj bile ljubazne i daleke. "Ne smeš tako misliti o meni. Za tebe ja nisam žena, nego predstavnica Boginje koja ti je došla, i svetogrđe je sećati me se kao obične smrtnice. Zaboravi me i pamti Boginju."
   Vivijen je pogledala naviše. Na nebu se još nije video mesec; možda bi još stigla da vidi nešto u svom ogledalu. Da li da pozove Ravenu? Ne, nije bilo vremena, a Ravena možda ne bi pristala da prekine ćutanje radi vizije u vezi sa poslovima u spoljašnjem svetu. Morgana? Trgla se od pomisli na Morganin pogled.
     Hoće li proživeti život kao ja, sa mrtvim srcem unutar tela?
     Duboko, drhtavo je udahnula i okrenula se da ode iz bašte. I dalje je bilo veoma vlažno i hladno; izlazak sunca još je bio zaklonjen izmaglicom. Nije bilo nikoga da je vidi dok je hitala tajnim putem ka Svetom Kladencu, gde se pognula da pije, zabacivši kosu, zagrabivši vodu šakama. Potom je prišla jezercu-ogledalu. Toliko godina je dolazila ovamo da je uzimala moć viđenja zdravo za gotovo; ali sada se, ipak, pomolila.
     Boginjo, ne oduzimaj mi moć, još ne, još samo malo... Majko, znaš da ne tražim to zbog sebe, već samo da bi ova zemlja bila bezbedna dok je ne predam u ruke koje sam pripremila da je čuvaju.
     Na trenutak je videla samo talasiće preko jezerca i stegnula je šake kao da će time podstaći viziju. Potom su, polako, počele da se stvaraju slike: videla je Merlina kako hodi zemljom svojim tajnim putevima, čas kao druid i bard, kako priliči Glasniku bogova; čas kao stari prosjak ili torbar, ili kao običan harfist. Lice je počelo da se talasa i menja, i videla je Kevina Barda, čas u beloj odori Glasnika Avalona, čas u otmenim haljinama, suočenog sa hrišćanskim sveštenicima... a iza njegove glave lebdela je senka, bio je okružen senkama, senkama hrastovog gaja, senkom krsta; videla ga je sa svetim peharom posvećenih sudova Obreda... videla je mladog Artura, čela još umrljanog krvlju jelena sa kojim se borio i ubio ga, i Morganu kako se smeje, krunisanu cvećem, lica takođe umrljanog krvlju... Nije htela da to vidi, i divlje je poželela da odvrati pogled, ali nije se usudila da prekine tok vizija. Videla je rimljansku vilu, i Artura kako stoji između dvojice dečaka - jedan je bio njen Lanselet, njen mlađi sin; pretpostavila je da je stariji Arturov usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin... videla je Morgozu okruženu sinovima; jedan po jedan su se spuštali na kolena pred Arturom. Potom je ugledala barku za Avalon, optočenu crnim kao plaštom, i Morganu na pramcu, samo što je Morgana bila starija.... starija, i u suzama.
     Vivijen je nestrpljivo prešla rukom preko površine vode. Nije bilo vremena da tako stoji, tražeći savet od vizija koje kao da nisu imale značaja u ovom trenutku. Brzo je pošla nizbrdo, prema svojoj kućici, i prizvala sveštenicu-služavku.
     "Obuci me", kruto je rekla, "i pošalji po Merlina; mora poći za Karleon, i dovesti mi mladog Artura ovamo pre nego što mladi mesec ostari za jedan dan. Nema vremena za gubljenje."
     
 18.
     Ali Artur nije došao u Avalon za vreme mladog meseca.
     Morgana, u Kući devojaka, videla je rađanje mladog meseca, ali nije prekinula post. Bila je slaba, i znala je da bi joj od jela samo bilo muka. Pa, možda se to i može očekivati. Ponekad se tako osećala kada bi trebalo da dobije mesečnicu; kasnije će joj biti bolje. I kasnije, tokom dana, zaista se osetila bolje i popila je malo mleka i uzela hleba; a to popodne Vivijen je poslala po nju.
     "Uter leži mrtav u Karleonu", rekla je. "Ako misliš da treba da budeš uz svoju majku..."
     Morgana je na trenutak razmišljala o tome, ali na kraju je odmahnula glavom. "Nisam volela Utera", rekla je, "i Igrena to dobro zna. Neka bi Boginja dala da je njeni sveštenici uteše bolje nego što bih ja mogla."
     Vivijen je uzdahnula. Izgledala je umorno i izmoždeno, i Morgana se upitala da nije i njoj možda zlo od posledica mladog meseca. "Žalim što moram tako da kažem", rekla je Vivijen, "ali bojim se da si u pravu. Odrekla bih se tebe, nje radi, da ima potrebe. Bilo bi dovoljno vremena da se vratiš u Avalon pre..." tu je prekinula. "Znaš da je Uter, za života, držao Saksonce pod kontrolom, mada uvek u bitkama; nikada nismo imali više od nekoliko meseci mira. Sada će, bojim se, biti još gore; mogu se pojaviti čak i pred vratima Avalona. Morgana, ti si sada prava sveštenica, videla si sveto oružje..."
     Morgana je odgovorila znakom, i Vivijen je klimnula glavom, "Možda će doći dan kada će taj mač morati da se podigne u odbranu Avalona, a možda i Britanije."
     Zašto mi to govori? upitala se Morgana. Ja sam sveštenica, a ne ratnik; ne mogu podići mač u odbranu Avalona.
     "Sećaš se mača."
     Bosonoga, smrznuta, ići u krug sa težinom mača u ruci, čuti Ravenu, nemu, kako glasno i užasnuto vrišti...
     "Sećam se."
     "Onda imam zadatak za tebe", rekla je Vivijen. "Kada se taj mač ponese u bitku, mora biti okružen svom magijom koju imamo. Ti ćeš načiniti kanije za mač, Morgana, i ugradićeš u njih sve čarolije koje znaš, kako onaj ko ga ponese u bitku ne bi izgubio krv. Možeš li to?"
     Zaboravila sam, pomislila je Morgana, da će to biti posao za sveštenicu koliko i za ratnika. A Vivijen je, starim trikom praćenja misli, odgovorila: "Znači, i ti ćeš imati udela u bici za odbranu tvoje zemlje."
     "Neka bude tako", rekla je Morgana, pitajući se zašto Vivijen, velika sveštenica Avalona, ne uzme taj posao na sebe. Gospa joj nije odgovorila. "Za ovo moraš raditi sa mačem pred sobom; hodi, i Ravena će ti služiti, u ćutanju magije."
     Mada je pokušala da se spomene kako predstavlja samo posudu moći, a ne samu moć, da moć dolazi od Boginje, Morgana je bila dovoljno mlada da iskusi zanos kada su je ćutke odveli na tajno mesto gde se mora obavljati takav posao, okruženu sveštenicama koje će predosetiti svaku njenu potrebu kako ne bi morala da prekine ćutanje u kome će nakupiti moć potrebnu za tvorenje čarolija. Mač je položen pred nju, na lanenu tkaninu; kraj njega je bila plitka posuda sa vodom, izrađena od srebra sa zlatnim ukrasima oko ivice. Bila je ispunjena vodom iz Svetog Kladenca; ne za piće - voda i hrana bili su posebno spremljeni - nego da bi mogla da pogleda u nju i vidi stvari koje su joj potrebne za posao koji mora da obavi.
     Prvog dana je iskrojila, koristeći se upravo mačem, postavu od tanke jelenje kože. Prvi put je imala fini alat za takav posao, i uživala je u naročitoj gvozdenoj igli koja joj je data da načini šavove; osetila je ponos, mada je znala koliko je to detinjasto, što nije ni na trenutak uzviknula od bola kada se nekoliko puta ubola. Nije mogla da uzdrži tihi uzdah zadovoljstva kada su joj pokazali neprocenjivi komad purpurne kadife, obojene bojom koja, kao što je jednom čula, košta po unci više nego što je potrebno da se kupi vila i unajme radnici na imanju za godinu dana. To će pokriti jelenju kožu, i na njoj će morati da uradi, zlatnim i svilenim nitima koje su je čekale, magijske čarolije i njihove simbole.
     Krojeći oblike od kože i kadife koja će doći preko nje utrošila je prvi dan; i pre nego što je zaspala, udubljena u meditaciju o onome što mora da učini, gotovo u zanosu, malo je posekla ruku i pokapala jelenju kožu svojom krvlju.
     Boginjo! Veliki Gavrane! Krv je prolivena na ove kanije, kako ne bi morala da bude prolivena kada kanije budu ponesene u bitku.
     Nemirno je spavala, sanjajući kako sedi na visokom bregu sa koga se vidi ćitava Britanija i kako veze čarolije, utiskujući ih kao vidljivo svetlo u tkaninu same zemlje. Pod njom je trčao Kralj Jelen, a uz brdo je ka njoj išao muškarac i uzeo joj je mač iz ruke...
     Naglo se probudila. Artur! pomislila je. Artur će nositi mač, on je Pendragonov sin... I ležala je u tami, shvativši da joj je zato Vivijen poverila ovaj zadatak, da načini magijske kanije za mač koji će on nositi kao simbol svih svojih naroda. Artur je prolio krv njenog devičnstva, a ona će, takođe poreklom od svete loze Avalona, stvoriti magijske kanije za njegovu bezbednost, čuvajući kraljevsku krv.

- nastavlja se -