Kao što je i pretpostavila, bila je veća čak i od harfe na kojoj je Talesin svirao na velikim svečanostima. Bila je načinjena od tamnocrvenog, sjajnog drveta, sasvim različitog od bledog vrbovog drveta od koga se harfe prave u Avalonu; upitala se da li joj to daje taj svetlucavi, svilasti ton. Povijena ivica se izvijala u liniji ljupkoj kao oblak, sa držačima žice izrezbarenim od neobične, blede kosti, i bila je obojena i ukrašena runskim slovima nepoznatim Morgani, koja je naučila, kao svaka obrazovana žena, da čita i piše grčkim pismom. Kevin je pratio njen ispitivački pogled i delovao je nekako manje nezadovoljno kad je progovorio: "Diviš se mojoj gospi." Nežno je previkao rukama preko tamnog drveta. "Nazvao sam je tako kada su mi je načinili - to je bio dar od kralja. Ona je jedina žena, stara ili mlada, čije milovanje me nikada ne umori i čiji glas mi nikada ne dosadi."
     Vivijen se nasmešila harfisti. "Malo muškaraca se može pohvaliti tako odanom ljubavnicom."
     Njegov osmeh je postao ciničan. "Oh, kao i svaka žena, ona je spremna da odgovori na milovanje svake ruke, ali mislim da zna da je moj dodir najviše uzbuđuje, a kako je kao i sve žene sujetna, siguran sam da mene najviše voli."
     "To mi zvuči kao da nemaš lepo mišljenje o ženama od krvi i mesa."
     "Pa, i nemam, Gospo. Osim Boginje..." izgovoio je te reči uz neobičan naglasak, ne baš sasvim nalik na šeretluk. "Zadovoljan sam što nemam ljubavnice osim ove ovde moje gospe, koja mi nikada ne prebacuje ako je zanemarim, nego je uvek ljupka i spremna za mene."
     Morgana je podigla pogled. "Možda se prema njoj ponašaš bolje nego prema ženama od krvi i mesa, a ona te nagrađuje prema zasluzi."
     Vivijen se namrštila, i Morgana je znala da je govorila suviše drsko. Kevin je naglo podigao glavu i pogledao Morganu u oči. Na trenutak su se gledali, i iznenadilo ju je njegovo duboko neprijateljstvo i osećanje da razume razlog njenog gneva, kao da je nekada osetio i savladao nešto slično.
     Možda bi progovorio, ali Talesin mu je klimnuo glavom, pa se opet nagnuo nad harfu. Sada je primetila da svira drugačije od većine muzičara, koji drže mali instrument preko tela i sviraju levom rukom. On je postavio harfu između kolena i nagnuo se ka njoj. To ju je zbunilo, ali kad je muzika ispunila sobu, kao da mesečina kaplje sa žica, zaboravila je na to, jer videla je kako mu se lice menja i postaje mirno i daleko, bez cinizma. Zaključila je da joj se više dopada kada svira nego kada govori.
     U sobi nije bilo drugog zvuka, samo harfa koja ju je ispunjavala do tavanice, kao da su slušaoci utišali čak i disanje. Zvuk je zbrisao sve drugo, i Morgana je spustila veo preko lica i pustila suze da joj teku. Činilo joj se da u muzici čuje bujanje prolećnih plima, slatku svest koja joj je ispunila telo dok je te noći ležala pod mesečinom, čekajući nailazak zore. Vivijen je pružila ruku, što je činila samo dok je Morgana bila dete, i počela nežno da joj gladi jedan po jedan prst. Morgana nije uspevala da zaustavi suze. Podigla je Vivijeninu ruku i poljubila je. Pa ona je stara, pomislila je uz strašno osećanje gubitka, ostarila je otkako sam došla ovamo... Sve do sada Vivijen joj se činila bezvremenom, nepromenljivom, kao sama Boginja. Ah, ali i ja sam se promenila, nisam više dete... jednom mi je rekla, tek što sam došla ovamo, da će doći dan kada ću je mrzeti isto onoliko koliko je i volim, a ja tada nisam mogla da joj poverujem... Borila se sa suzama, bojeći se da će ispustiti zvuk koji bi je odao ili, još gore, prekinuo tok muzike. Ne, ne mogu da mrzim Vivijen, pomislila je, i sav njen gnev pretopio se u tugu, toliku da je na trenutak pomislila da će početi grčevito da jeca. Zbog sebe, zbog promena u sebi, zbog Vivijen koja je bila tako lepa, oličenje same Boginje, i koja je sada bila bliža Smrti, i zbog saznanja da će i ona, kao i Vivijen, tokom neumoljivih godina jednog dana stati pred lice Smrti; zbog dana kada se penjala na Tor sa Lanseletom i ležala tamo na suncu, gladna njegovog dodira, ne znajući jasno šta želi; i zbog nečega što je izgubila, nepovratno. Ne samo devičanstvo, nego poverenje koje nikada ponovo neće steći. Morgana je znala da kraj nje Vivijen takođe tiho plače ispod vela.
     Podigla je pogled. Kevin je bio nepokretan, samo su mu prsti preletali preko žica; potom je uzdisanje muzike zadrhtalo i stoplio se sa tišinom, i on je podigao glavu, pa ponovo zahvatio žice, prešavši na vedru melodiju, pesmu koju pevaju sejači u njivama, u ritmu plesa i sa nimalo učtivim rečima. Sada je i pevao. Glas mu je bio snažan i jasan, i Morgana je, pod zaklonom vedre muzike, sela tako da mu gleda ruke, odgurnuvši veo u stranu i zaboravivši da pri tom obriše izdajničke suze.
     Tada je primetila da, ma koliko vešte bile, sa njegovim šakama nešto nije u redu. Delovale su nekako izobličeno, i kad se pažljivije zagledala, primetila je da na jednom ili dva prsta nedostaje drugi zglob, tako da je zapravo vešto svirao patrljcima, a da mu na levoj ruci potpuno nedostaje mali prst; a po čitavim šakama, divnim i veštim dok je svirao, bilo je neobičnih belih mrlja. Kad je spustio harfu, nagnuvši se da je umiri, rukav mu se zasukao sa doručja, ugledala je na njemu stašne bele ožiljke, nalik na ožiljke od opekotina ili neke strašne, nezarasle rane. Sada kad ga je pažljivije pogledala, videla je da i na licu nosi čitavu mrežu tankih ožiljaka, preko brade i vilice. Primetio je njen pogled i podigao glavu, ponovo je pogledavši u oči grubim, ljutitim očima. Morgana je odvratila pogled, pocrvenevši; posle muzike koja joj je uznemirila čitavu dušu, nije smela da mu ovako povredi osećanja.
     "Pa", iznenada je rekao Kevin, "moja gospa i ja smo uvek spremni da pevamo za one koji vole njen glas, ali pretpostavljam da me niste pozvali ovamo samo da bih vas zabavljao, gospo; a to važi i za vas, gospodaru Merline."
     "Ne sasvim", odgovorila je Vivijen svojim raskošnim, dubokim glasom, "ali pružio si nam leppotu koje ću se sećati još mnogo godina."
     "I ja", rekla je Morgana. Sada je bila pred njim stidljiva onoliko koliko je do maločas bila drska. Ipak se nagnula kako bi pažjivije pogledala veliki instrument. "Nikada nisam videla ovako načinjenu harfu."
     "To mi je jasno", rekao je Kevin, "jer je načinjena po mom nacrtu. Harfist koji me je naučio mojoj veštini digao je ruke u užasu kao da sam načinio svetogrđe pred njegovim bogovima, i zakleo se da će proizvoditi nepriličnu buku, prikladnu samo da otera neprijatelje. Kao velike ratne harfe, dvostruko više od čoveka, koje vuku na taljigama uz galske planine i ostavljaju tamo na vetru da stvaraju avetinjske zvuke, kakvi bi poplašili čak i rimske legije. Pa, svirao sam na jednoj od tih ratnih harfi, i zahvalni kralj mi je dopustio da steknem harfu načinjenu tačno onako kako sam želeo..."
     Talesin ga je prekinuo. "Govori istinu", rekao je Vivijeni, "mada ni ja nisam poverovao kad sam ga prvi put čuo - koji bi čovek i smrtnik mogao da svira na jednom od onih čudovišta?"
     "Ja jesam", rekao je Kevin, "i zato je kralj naložio da mi načine moju gospu. Imam i jednu manju, napravljenu na isti način, ali ne tako finu."
     "Zaista je divna", rekla je Morgana. "Od čega su to držači žice? Je li to fokina kost?"
     Odmahnuo je glavom. "Rekli su mi da su izrezbareni od zuba ogromne životinje koja živi u toplim predelima, daleko na jugu", kazao je. "Znam samo da je materijal fin i gladak, ali ipak čvrst i izdržljiv. Skuplji je od zlata, mada je manje upadljiv."
     "Držiš je drugačije od svih drugih svirača koje sam videla..."
     "Da", rekao je Kevin uz onaj svoj neobični osmeh, "imam samo malo snage u rukama i morao sam da isprobavam kako da je najbolje iskoristim. Video sam da mi gledaš šake. Kada sam imao šest godina, kuću u kojoj sam živeo spalili su Saksonci, a mene su prekasno izvukli. Niko nije ni pomislio da ću preživeti, ali sve sam ih iznenadio, i pošto nisam mogao ni da hodam ni da se borim, smestili su me u ugao i odlučili da sa tako izlomljenim rukama" - skoro bezosećajno je raširio prste - "možda mogu da naučim da predem i tkam sa ženama. Ali to mi nije išlo, a jednog dana u selo je došao harfista i za činiju supe seo je da zabavlja bogalja. Kada mi je pokazao žice, pokušao sam da sviram. I svirao sam, ne neki način, pa je on te zime zarađivao hleb učeći me da sviram i pevam, i rekao je da bih mogao da zarađujem za život od toga. I tako sam deset godina samo sedeo u uglu i svirao, sve dok mi konačno noge nisu dovoljno ojačale da sam mogao ponovo da učim da hodam." Slegnuo je ramenima, izvukao iza nedara parče tkanine, umotao harfu i smestio je u kožnu kutiju ukrašenu simbolima. "A onda sam postao harfista u selu, a na kraju i kod kralja. Kada je stari kralj umro, njegov sin nije imao uho za muziku, i pomislio sam da bi bilo najbolje da se izgubim iz kraljevstva pre nego što se polakomi na zlato na mojoj harfi. Tako sam dospeo na Ostrvo druida, i tu sam učio za barda, i konačno su me poslali u Avalon - i evo me tu", slegnuo je ramenima, "ali i dalje mi niste rekli zašto ste naložili da dođem, gospodaru Merline, kod vas i ovih gospa."
     "Zato", rekao je Merlin, "što sam star, a događaji koje smo pokrenuli ove noći možda neće doneti ploda još čitavo pokolenje. A kada to vreme dođe, mene više neće biti."
     Vivijen se nagnula napred. "Jesi li dobio upozorenje, oče?"
     "Ne, ne, draga. Ne bih traćio Vid na takvu stvar; ne savetujemo se sa bogovima da bismo znali hoće li naredna zima doneti vejavice. Kao što si ti dovela ovamo Morganu, tako sam ja doveo Kevina Barda, kako bih imao nekog mlađeg od sebe ko će pratiti događaje kada mene ne bude više bilo. Sad čujte moje vesti: Uter Pendragon leži na samrti u Karleonu, a kada lav padne, skupljaju se hijene. Uz to, stigla nam je vest da se vojske okupljaju u kentskim zemljama, gde su ugovorni narodi odlučili da je došao trenutak da se podignu i otmu nam ostatak Britanije. Poslali su po plaćenike preko mora, sa severa Galije, kako bi im pomogli da zbace naš narod i poruše sve što je Uter načinio. I ovo je ćas da se svi naši narodi bore pod zastavom koju smo se toliko godina trudili da podignemo. Nema mnogo vremena - oni moraju dobiti kralja, i to sada. Ne smemo čekati još jedan mesec, ili će se obrušiti na nas. Lot želi presto, ali južnjaci ga neće slediti. Tu su i ostali - vojvoda Markus od Kornvola, Urijens u Severom Velsu - ali nijedan od njih nema podršku van sopstvenih zemalja, i možemo postati kao onaj magarac koji je umro od gladi između dva plasta sena, ne mogavši da se odluči od koga prvo da jede... Moramo uzeti Pendragonovog sina, ma koliko da je mlad."
     "Nisam znao da Pendragon ima sina", rekao je Kevin. "Ili je priznao onog sina koga je njegova žena rodila u Kornvolu, ubrzo pošto su se venčali? Uter mora da je strašno žurio sa ženidbom, kad nije ni sačekao da ona rodi svoje dete pre nego što ju je odveo u krevet..."
     Vivijen je podigla glavu. "Mladi princ je Uterov sin", rekla je, "neka niko ne sumnja u to, ili će prestati da sumnja kada ga vidi."
     "Je li tako? Onda je Uter dobro učinio što ga je krio", rekao je Kevin, "jer sin žene drugog čoveka..."
     Vivijen ga je ućutkala jednim pokretom. "Igrena je moja sestra i potomak je kraljevske loze Avalona. Uterov i Igrenin sin je onaj čiji je dolazak predskazan, kralj koji je bio i koji će biti. Već je uzeo rogove i krunisan je među Plemenima..."
     "Koji će britanski kralj prihvatiti dečaka od sedamnaest godina za svog Vrhovnog Kralja?" skeptično je upitao Kevin. "Može da bude hrabar kao legendarni Kučulen, ali oni će želeti veštog ratnika."
     "Što se toga tiče, on je obučen za ratovanje i za sve što treba da radi kraljevski sin", rekao je Talesin, "mada ne zna da je od kraljevske krvi. Ali mislim da je za vreme ovog punog meseca stekao predstavu o svojoj sudbini. Uter je bio poštovan kao nijedan kralj pre njega; njegov Artur postići će još i više. Video sam ga na prestolu. Pitanje nije hoće li ga prihvatiti, nego šta možemo učiniti da ga opremimo svim mogućim odlikama Vrhovnog Kralja, kako bi se svi zaraćeni kraljevi udružili protiv Saksonaca umesto da ratuju među sobom!"
     "Našla sam načina da se to uradi", rekla je Vivijen, "i to će i biti urađeno za vreme mladog meseca. Imam mač za njega, mač iz predanja, mač koji još nije držala ruka živog junaka." Zastala je na trenutak, a onda je polako nastavila. "A u zamenu za taj mač, zahtevaću od njega obećanje. Zakleće se na vernost Avalonu, uprkos svemu što bi hrišćani mogli da učine. Tada će se možda plima okrenuti, i Avalon će se vratiti iz magle, a monasi i njihov mrtvi Bog nestaće u senkama i magli, dok Avalon bude ponovo sijao u svetlosti spoljašnjeg sveta."
     "Ambiciozan plan", rekao je Kevin, "ali ako se Vrhovni Kralj Britanije zaista zakune Avalonu..."
     "To je planirano otkako se rodio."
     "Dečak je odgajen kao hrišćanin", polako je rekao Talesin. "Hoće li pristati na takav zavet?"
     "Šta dečaku mogu značiti reči bogova, u poređenju sa legendarnim mačem sa kojim će voditi svoj narod, i sa slavom velikih mrtvaca?" Vivijen je slegnula ramenima. "Šta god ispalo, suviše smo daleko otišli da bismo sada stali; svi smo upleteni. Za tri dana biće mlad mesec, i u tom trenutku on će dobiti svoj mač."
     
     Nije bilo mnogo šta više da se kaže. Morgana je tiho sedela i slušala, istovremeno uzbuđena i zgrožena. Suviše sam dugo u Avalonu, pomislila je, suviše dugo sam bila zaklonjena među sveštenicama, usmerena samo na svete stvari i tajne mudrosti. Zaboravila je da napolju postoji svet. Ranije nekako nije shvatala da je Uter Pendragon, majčin muž, Vrhovni Kralj člitave Britanije, i da će njen brat to postati jednog dana. Bez obzira, pomislila je uz prizvuk onog novog cinizma, na mrlju na rođenju. Možda će suparnički kraljevi jedva dočekati kandidata koji nije dužan nijednoj njihivoj struji, sina Pendragona, lepog i skromnog, koji bi poslužio kao simbol na koji bi se svi oslanjali. Kandidat za Vrhovnog Kralja koga su Plemena već prihvatila, kao i Pikti, kao i Avalon... i tu se Morgana trgla, setivši se svog udela u tome. To joj je ponovo probudilo gnev, a kad su se Kevin i Talesin spremili da pođu, setila se zašto je želela, pre deset dana, kad joj je još sve bilo vrlo sveže u umu, da suoči Vivijen sa svojim gnevom.
     Kevinovu harfu u ukrašenoj kožnoj kutiji bilo je teško nositi, pošto je bila mnogo veća od običnih harfi, i kada ju je natrovario na sebe, izgledao je čudno, sa jednim ukočenim kolenom i vukući stopalo. Ružan je, pomislila je, ružan i nakazan čovek; ali kad zasvira, ko bi na to i pomislio? U ovom čoveku ima više nego što iko od nas sluti. A onda se setila šta je rekao Talesin; znala je da gleda sledećeg Merlina Britanije, kao što je Vivijen nju nazvala sledećom Gospom od Jezera. Objava nije izazvala reakciju, mada, da je Vivijen to rekla pre putovanja koje joj je izmenilo život, bila bi uzbuđena i ponosna. Sada je sve bilo zasenjeno onim što joj se desilo.
     Sa mojim bratom, mojim bratom. Nije bilo važno dok smo bili sveštenik i sveštenica, Bog i Boginja, dok smo se spajali pod moćima obreda. Ali ujutro, kad smo se probudili i kad smo bili samo muškarac i žena... to je bilo stvarno, to je bio greh...
     Vivijen je stajala na vratima, gledajući ih kako odlaze. "Za toliko povređenog čoveka, on se dobro kreće. Sreća za svet što je preživeo i što nije postao ulični prosjak ili pijačni tkač prostirki. Takva veština ne bi smela da se krije u tami, čak ni na kraljevskom dvoru. Takav glas i ruke pripadaju bogovima."
     "Svakako je nadaren", rekla je Morgana, "ali pitam se - je li mudar? Merlin od Britanije ne treba da bude samo učen i nadaren, nego i mudar. I - i čestit."
     "To prepuštam Talesinu", rekla je Vivijen. "Ono što će biti, mora biti; to nije moje da zapovedam."
     Morganu je iznenada zaokupio gnev. "Da li to zaista izjavljuješ da postoji nešto na licu zemaljskom što ti se čini da ne možeš da zapovediš, Gospo? Mislila sam da veruješ da je tvoja volja ujedno volja Boginje, i da smo svi mi lutke koje te služe!"
     "Ne smeš tako govoriti, dete moje", rekla je Vivijen, iznenađno je pogledavši. "Sigurno nisi htela da budeš tako drska prema meni."
     Da je Vivijen na njene reči odgovorila gnevom, to bi samo još više razljutilo Morganu; ova nežnost ju je umirila. "Zašto, Vivijen?" upitala je i osetila, posramljena, da je suze ponovo guše.
     Sada je Vivijenin glas bio hladan. "Jesam li te ipak ostavila predugo među hrišćanima, koji stalno govore o grehu?" upitala je. "Razmisli, dete. Ti si od kraljevske loze Avalona; i on je. Je li trebalo da te dan nekom običnom muškarcu? Ili da budućem Vrhovnom Kralju dam običnu ženu?"
     "A ja sam ti verovala kad si rekla.... verovala sam da je to delo Boginje...."
     "Pa, i bilo je", nežno je rekla Vivijen, ne shvatajući, "ali čak i tako, nisam mogla da te dam nekome ko te nije dostojan, Morgana moja." Glas joj je bio nežan. "On je bio tako mlad kad ste se rastali - mislila sam da te nikako ne može prepoznati. Žao mi je što si ga prepoznala, ali na kraju krajeva, ranije ili kasnije svakako bi shvatila. A on još dugo ne mora da sazna."
     Morgana se ukočila, pokušavajući da nadvlada bes. "On već zna. Zna. I mislim da mu je bilo još strašnije nego meni."
     Vivijen je uzdahnula. "Pa, tu više ništa ne možemo da učinimo", rekla je. "Što je učinjeno, učinjeno je. A u ovom trenutku nada Birtanije je važnija od tvojih osećanja."
     Morgana se okrenula i nije čekala da sluša dalje.
     
     17.
     Mesec je bio taman na nebu; u ovo doba, tako su pričali mladim sveštenicama u Kući Devojaka, Boginja sakriva svoje lice od čovečanstva, savetujući se sa samim nebesima i sa bogovima koji leže iza bogova koje mi znamo. I Vivijen se držala kuće za vreme tamnog meseca, a samotnost su joj čuvale dve mlade sveštenice.
     Veći deo dana ostala je u krevetu, ležeći sklopljenih očiju i pitajući se da nije ipak onakva kakvom ju je Morgana nazvala - pijana od moći, uverena da joj je sve na raspolaganju kako bi se poigravala po svom nahođenju.
     Ono što sam učinila, razmišljala je, učinila sam da spasem ovu zemlju i ovaj narod od patnji i uništenja, od povratka varvarstva, od razaranja većeg nego što su Goti priredili u Rimu.
     Htela je da pošalje po Morganu, željna njihove nekadašnje bliskosti. Ako ju je devojka zaista omrznula, to će biti najveća cena koju je ikada platila za nešto što je uradila. Morgana je bila jedino ljudsko biće koje je ikada zaista volela. Ona je kćer koju dugujem Boginji. Ali, što je učinjeno, učinjeno je, i ne može se opozvati. Kraljevska loza Avalona ne sme se uprljati običnom krvlju. Razmišljala je o Morgani sa tužnom nadom da će je mlada žena jednog dana razumeti; ali bilo tako ili ne, Vivijen je znala da je učinila ono što je morala i ništa više.
     Te noći je malo spavala, zapadajući u haotične snove i vizije, misleći na sinove koji su se udaljili od nje, na spoljašnji svet u koji je mladi Artur odjahao sa Merlinom; je li na vreme stigao do umirućeg oca? Šest nedelja je Uter Pendragon ležao bolestan u Karleonu, tonući i isplivavajući; ali nije se činilo verovatno da će još dugo poživeti.
     Kako se bližila zora, ustala je i obukla se, toliko tiho da se nijedna od mladih sveštenica nije ni promeškoljila. Da li Morgana spava u Kući Devojaka, ili i ona leži budna, nemirnog srca, i plače? Morgana nikada nije zaplakala pred njom, sve do dana kada im je Kevinova harfa uzburkala srca, a čak je i tada krila suze.
     Što je učinjeno, učinjeno je! Nisam mogla da je poštedim. Ali čitavim srcem želim da je moglo biti drugog načina...
     Tiho je izišla u baštu iza svoje kućice. Ptice su se budile; cvetovi jabuke, meki i slatkog mirisa, padali su drveća po kome je Avalon dobio ime.
     Doneće plod kada dođe vreme, kao što će ono što ja sada radim doneti ploda kada bude vreme za to. Ali ja više neću cvetati, niti ću doneti ploda. Teret godina joj je teško ležao na umu. Starim; čak i sada, ponekad, Vid me izdaje, Vid koji mi je dat kako bih vodila ovu zemlju.
     Njena mati nije dočekala ove godine. Doći će vreme - zapravo, već je skoro došlo - kada će morati da se odrekne svog tereta i službe, predajući stvarnu vlast nad Avalonom narednoj Gospi, stojeći kraj nje u senci kao žena-mudrac - ili kao sama Smrt.
     Morgana još nije spremna. Ona još živi po vremenu sveta i još drhti i plače zbog onoga što se nije moglo izbeći. Preletela je u mislima preko niza sveštenica, mladih i starih. Nijednoj ne bi poverila vladavinu zemljom. Morgana će jednog dana dorasti do te zrelosti; ali još nije. Ravena - Ravena bi možda imala potrebnu snagu. Ali Ravena je posvetia svoj glas bogovima; Ravena je bila za božansko ludilo dalekih svetova, a ne za ozbiljna savetovanja i procene na ovom svetu. Šta će biti sa Britanijom ako ona umre pre nego što Morgana doraste do svojh punih moći?
     U visinama je još bilo mračno, mada se na istoku magla prosvetljavala od svitanja. Svetlost je narastala pred njenim očima; crveni oblaci polako su se stvarali, uvijajući se u oblik crvenog zmaja, kolutajući se nad čitavim obzorjem. Potom je preko neba blesnula velika zvezda padalica, od čega je crveni zmaj izbledeo; njen sjaj je na trenutak zaslepeo Vivijen, a kada je opet mogla da pogleda, crveni zmaj je nestao, a promenljivi oblaci bili su beli od izlazećeg sunca.
     Vivijen je osetila da joj se kičmom uspinje drhtaj. Ovakav znak ne viđa se dvaput u životu - mora da se video u čitavoj Britaniji. Znači, nema više Utera, pomislila je. Zbogom zmaju koji je raširio krila nad našim obalama. Sada će se Saksonci obrušiti na nas.
     Uzdahnula je, i tada, bez upozorenja, pojavilo se talasanje u vazduhu, i pred njom se u bašti obreo čovek. Zadrhtala je, ne od straha kakav bi u kući odrasla žena osetila pred neznancem - Vivijen se nije plašila nijednog živog čoveka - nego zato što je odavno iskusila pravu Poruku ove vrste. Vizija koja joj se nametnula, nepozvana, morala je imati ogromnu moć.
     Moć kao zvezda padalica, znak kakav se viđa samo jednom u životu...
     U prvi mah nije prepoznala čoveka koji je stajao pred njom; iscrpljujuća bolest izbledela mu je plavu kosu, sakupila široka ramena, povila kičmu; koža mu je bila žućkasta, a oči upale od bola. Čak i tako, Uter Pendragon je izgledao, kao i uvek, krupniji od većine muškaraca; i mada je u zaklonjenoj bašti bilo malo zvukova, tako da je čula cvrkut ptica kroz njegov glas - da, i videla je procvetalo drveće kroz njegovo telo - činilo joj se da govori kao i uvek kad joj se obraćao, grubo, bez topline.
     Dakle, Vivijen, srećemo se poslednji put. Postoji veza između nas, ne onakva kakvu bih voleo; nismo bili prijatelji, svastiko. Ali verujem tvojim vizijama, jer ono što si govorila uvek je ispadalo tačno. A ti si jedina koja se može postarati da naredni Vrhovni Kralj Britanije uzme ono što mu po pravu pripada.
     Sada je videla da preko grudi nosi trag velike rane. Kako to da je Uter Pendragon, ležeći bolestan u Karleonu, umro od rane, a ne od duge bolesti?
     Umro sam onako kako treba da umre ratnik; ugovorne trupe ponovo su prekršile zavet, i moje vojske nisu mogle da im se suprotstave dok nisam naredio da me odnesu tamo, kako bih se pojavio na bojnom polju. Tada su se povukli, ali Esk, saksonski poglavica - neću počastvovati tog krvoločnog divljaka titulom kralja - probio se i ubio trojicu mojih stražara; a ja sam ga ubio pre nego što je njegov čuvar stigao da ubije mene. Ali dobili smo tu bitku. Narednu bitku će voditi moj sin. Ako dospe do prestola.
     Vivijen je začula svoj glasan odgovor u tišini. "Artur je kralj preko stare kraljevske loze Avalona. Nije mu potrebna Pendragonova krv da bi zauzeo presto Vrhovnog Kralja."
     Ali to, od čega bi živi Uter planuo od gneva, izazvalo je samo mračan osmeh, i začula je njegov glas poslednji put.
     Verujem da je potrebno više čak i od tvoje magije, svastiko, da bi manji kraljevi Britanije to uvideli. Možeš loše misiti o Pendragonovoj krvi, ali na nju će Merlin morati da se pozove kako bi posadio Artura na moj presto.
     I tada, na njene oči, obličje Utera Pendragona je izbledelo, a pred njom se stvorio drugi muškarac iz sveta živih koga je Vivijen viđala samo u snovima. I u razdirućem trenutku Vivijen je shvatila zašto je za nju svaki muškarac bio samo dužnost, ili put ka moći, ili zadovoljstvo za jednu noć; na trenutak je stajala na vlažnoj ravnici pre nego što je kamenje postavljeno na vrh Tora, i oko ruku je nosila žive zlatne zmije... izbledeli polumesec zaplamteo je na čelu kao strašni rogati mesec, i poznala ga je, saznanjem van vremena i prostora... Glasno je kriknula, krikom ogromne žalosti kakvu nije iskusila u životu, u agoniji lišavanja kakvu nije ni slutila sve do ovog časa. Potom je bašta bila prazna i ptice su beslovesno cvrkutale u vlažnom ćutanju magle koja je prikrila sunce na izlasku.
     A daleko u Karleonu, Igrena, saznavši da je udovica, plače za svojom ljubavi... sada je na njoj da ga oplakuje... Vivijen se oslonila na orošenu koru velikog drveta, zgrčena od neočekivane tuge. Nisu se zaista poznavali. On je nije voleo, i nije joj verovao sve do trenutka sopstvene smrti, kada je smrtnički plašt jednog života morao da spadne. Neka Boginja bude milostiva... prošao je život, a ja ga nisam poznala... prošao, ponovo prošao, i hoću li ga poznati kada se ponovo sretnemo ili ćemo opet biti slepi, prošavši jedno kraj drugog kao stranci? Ali tu nije bilo odgovora, samo ćutanje, i nije mogla čak ni da plače.
     Igrena će plakati za njim... ja ne mogu...
     Brzo se pribrala. Nije bio trenutak da stoji i oplakuje ljubav nalik na san u snu; vreme je ponovo počelo da teče, i sada je pomislila na viziju sa blagom strepnjom. Nije mogla da nađe u sebi žaljenje za mrtvim čovekom, nikakvo osećanje osim ogorčenja; mogla je znati da će uspeti da umre u najnepogodnijem mogućem trenutku, pre nego što je imao prilike da proglasi svog sina naslednikom pred suparničkim kraljićima koji bi svi želeli da postanu Vrhovni Kralj. Zašto nije ostao u Karleonu, zašto je popustio pred ponosom koji ga je naveo da se još jednom pokaže u bici? Da li je uopšte video svog sina, je li Merlin stigao na vreme?
     Poruka je nestala iz sećanja; nije bilo načina da je prizove i postavi joj ovozemaljska pitanja. Uter joj je zaista došao u trenutku smrti - baš dobro što Igrena to neće saznati. Ali sada ga više nije bilo.

- nastavlja se -