Podigla je ruke, bacajući blagoslov na šumu, na zemlju, osećajući nalet moći kako joj teče kroz šake kao vidljivo svetlo. Mladićevo telo blistalo je kao i njeno pod sunčevom svetlošću; niko oko njih nije se usudio da progovori sve dok, naglo privukavši ruke, nije osetila talas moći kako ih sve zahvata, oslobađajući napev koji se podigao svuda unaokolo. Nije čula reči, samo tutnjavu moći u njima:
     Život narasta u proleće, jeleni trče u šumi, i naš život trči sa njima. Kralj Jelen sveta će ih dovesti, Kralj Jelen, Rogati koga je blagoslovila Majka pobediće...
     Stigla je do poslednjeg čvora napetosti, tetiva luka napeta strelom snage koja će je odaslati. Dodirnula je Rogatog, oslobađajući moć, i dok ih je sve prožimala, pošli su, trčeći kao vetar niz padinu, jureći kao da ih nose prolećne plime. Iza njih, sluteći da je moć napušta, Morgana se sklupčala i legla na zemlju, osećajući njenu hladnu vlagu kako joj prožima telo. Ali nije bila svesna toga, bila je obuzeta Vidom.
     Ležala je gotovo beživotno, ali deo nje pošao je sa njima, trčeći uz njih, jureći niz padinu, trkajući se sa muškarcima iz plemena, za petama Rogatom. Lajavi uzvici, kao da su psi, vili su se nad njima, i nešto u njoj znalo je da to uzvikuju žene, ubrzavajući trk.
     Sunce je odskočilo, veliki Točak Života koji se okreće na nebesima, neuspešo hitajući za njenim božanskim parnjakom, Tamnim Sinom...
     Život zemlje, tutnjeće plime proleća, zapljuskivali su i odjekivali u srcima trkača. Potom, kao mir koji sledi za talasom, sa osunčane padine nad njima sklopila se tama šume i progutala ih, i brzo su sa trka prešli na bešuman korak, oponašajući pažljive korake jelena; i bili su jeleni, prateći rogove svog Rogatog, noseći ogrtače koji će opčarati jelene, ogrlice koje simbolišu beskrajan lanac života, život, jelo, teret i smrt kako bi se nahranila deca Majke.
     ...čuvaj svoju decu, Majko, tvoj Kralj Jelen mora umreti kako bi nahranio život njenog Tamnog Sina...
     Tama, unutrašnji život šume, sklopila se oko njih; tišina, tišina jelena... Morgana, sada svesna šume i jelena u svom srcu bacila je svoje moći i svoj blagoslov kroz šumu i preko nje. Deo nje ležao je na osunčanoj padini, u zanosu, iscrpljen, puštajući da je život sunca zapljuskuje, njeno telo i krv i unutrašnje biće, a deo nje trčao je s jelenima i muškarcima dok nisu svi postali jedno... stopili se u jedno... plime života bili su tihi jeleni u gustišu, male srne, vitke i spretne, život je kipteo u njima baš kao što je kipteo u njenom telu, plime života u muškarcima, koji su nemo i napeto stupali kroz senke... ...
     Negde u šumi osetila je Kralja Jelena kako podiže glavu, njušeći vazduh, svestan mirisa neprijatelja, jednog od svoje vrste, jednog iz tuđinskog plemena života... nije znala je li blagosiljala četvoronogog Kralja Jelena ili dvonogog, bili su jedno u životu Majke Zemlje, i njihova sudbina počivala je u rukama Boginje. Rogovlje je odgovorilo na njihanje rogovlja, njuškanje je upijalo mirise šume, tragajući za tuđincem, za plenom, za grabljivcem, za suparnikom tamo gde ga nije moglo biti.
     Ah, Boginjo... pošli su, probijali su se kroz grmlje, ljudi za njim bili su još tiši, trčali su, trčali... trči dok ti srce tuče kao da će pući u grudima, trči dok ti život u telu ne preplavi sve znanje i misli, trči, tražeći i krijući se, trči sa jelenima koji beže i ljudima koji gone, trči sa kovitlacem života velikog sunca i plimom proleća, trči sa tokom života ...
     Nepokretno ležeći, lica zagnjurenog u zemlju, sa sunčevom toplotom u leđima, vreme se naizmenično vuklo i letelo, Morgana je počela da vidi - i nekako izdaleka joj se činilo da je sve ovo već videla, u viziji, nekada, negde, vrlo davno - visokog, žilavog mladića, kako steže nož, kako pada, pada među jelenima, među razmahnutim kopitama - znala je da je glasno vrisnula i istovremeno je znala da je njen vrisak odjeknuo svuda, pa je čak i Kralj Jelen zastao usred juriša, uplašen, kad ga je čuo. U tom času sve se zaustavilo, i u tom strašnom trenutku ćutanja videla je da se mladić nekako uspravio, dahćući, da je jurnuo pognute glave, zamahujući rogovljem, jurišajući glavom napred, da se njiše i upire, rvući se sa jelenom, svojim snažnim šakama i mladim telom... nož je blesnuo naviše; krv je linula na zemlju, i on je krvario, Rogati, krv na njegovim rukama, krv iz duboke posekotine na boku, krv kako lije na zemlju, žrtva prolivena Majci kako bi se život hranio njenom krvlju... a onda je krv Kralja Jelena potekla preko njega u bujici kad je nož našao srce, i ljudi oko njega su jurnuli sa kopljima...
     Videla je kako ga donose nazad, prekrivenog krvlju njegovog blizanca i suparnika, Kralja Jelena. Svuda unaokolo muvali su se mali, tamnoputi ljudi, prebacujući mu preko ramena toplu, sirovu kožu. Vraćali su se u trijumfu, vatre su buknule u sve gušćoj tami, i kada su žene podigle Morganu, videla je, bez čuđenja, da sunce zalazi, i zeteturala se, kao da je i ona čitavog dana trčala sa lovcima na jelene.
     Ponovo su je krunisali trijumfalnim purpurom. Doneli su pred nju Rogatog, koji je krvario, i blagoslovila ga je i označila mu čelo krvlju jelena. Doneli su glavu sa rogovljem koje će oboriti narednog Kralja Jelena; rogovlje koje je nosio Rogati, izlomljeno, bačeno je u vatru. Uskoro se osetio miris pečenog mesa i ona se upitala je li to meso muškarca ili jelena...
     Postavili su ih da sede jedno uz drugo, i prve zalogaje doneli su njima, još pune krvi i masnih sokova. Morgana je osećala da joj se vrti u glavi, bogati ukus mesa nadjačao ju je posle dugog posta; za časak se pobojala da će joj opet pozliti. On je kraj nje gladno jeo, i u svetlosti vatre primetila je da ima lepe, snažne šake... žmirnula je, setivši se u trenutku udvojenog vida da su se oko tih ruku uvijale zmije, a onda su opet nestale. Svuda oko njih muškarci i žene iz Plemena učestovali su u obrednoj gozbi, pevajući trijumfalni napev na starom jeziku koji je Morgana samo napola razumela:
     
     On je likovao, on je ubio...
     krv naše Majke prolivena je na zemlju...
     krv Boga prolivena je na zemlju...
     i on će ustati i vladati zauvek...
     on je likovao, likovaće zauvek, sve do kraja sveta...
     
     Stara sveštenica, koja ju je tog jutra oslikala i opremila, podigla joj je do usana srebrnu posudu; osetila je kako joj žestoko piće pali grlo i žari je čitavim putem naniže. Vatra, sa snažnim ukusom meda u pozadini. Već je bila pijana od krvi u mesu - u proteklih sedam godina svega nekoliko puta je okusila meso. U glavi joj se vrtelo dok su je odvodili, svlačili i ponovo joj ukrašavali nago telo bojom i vencima, bojeći joj bradavice i čelo krvlju ubijenog jelena.
     Boginja prima svog para i ponovo će ga ubiti na kraju vremena, rodiće svog Tamnog Sina koji će ubiti Kralja Jelena...
     Devojčica, obojena u plavo od glave do pete, sa širokom posudom u rukama, trčala je preko uzoranih polja, rasipajući tamne kapi u trku, i Morgana je čula snažan uzvik koji se uzdizao iza nje.
     "Polja su blagoslovena; daj nam hranu, o Majko naša!"
     Na trenutak, nešto duboko u Morgani, ošamućeno i pijano i samo napola prisutno u njoj, hladno je primetilo kako mora da je poludela; ona, civilizovana i obrazovana žena, kneginja, sveštenica i pripadnica kraljevske loze Avalona, koju su obučili druidi, čuči ovde obojena kao divljak i zaudarajući na sveže prolivenu krv, i trpi ovo varvarsko paradiranje...
     ...a onda je sve opet nestalo, i puni mesec, ozbiljan i ponosan, podigao se iznad oblaka koji su ga zaklanjali od vida. Naga i okupana mesečinom, Morgana je osetila svetlost Boginje kako pada preko nje, kroz nju... više nije bila Morgana, bila je bezimena, sveštenica, devica i majka... ovenčali su je oko slabina vencem od purpurnih bobica; gruba simbolika ispunila ju je iznenadnim strahom, i osetila je punu težinu devičanstva kako se uliva u nju i preplavljuje je kao prolećna plima. Buktinja joj je plamtela u oči dok su je vodili u tamu, u odjeke tišine iznad i pozadi, u pećinu. Svuda oko sebe, po zidovima, videla je svete simbole, oslikane na početku vremena, jelena i rogovlje, muškarca sa rogovima na čelu, nabrekli stomak i pune grudi One Koja Daje Život...
     Sveštenica je položila Morganu na ležaj od jelenjih koža. Na trenutak joj je bilo hladno i uplašila se, zadrhtavši, a staričino čelo naboralo se od saosećanja; privukla je Morganu u naurčje i poljubila je u usta, a Morgana se na trenutak privila uz staricu, grleći je u iznenadnom užasu, kao da je njeno naručje zapravo majčino... a onda se žena nasmešila, ponovo je poljubila, dodirnula joj grudi pokretom blagosiljanja i otišla.
     Ležala je tako, osećajući život zemlje oko sebe; kao da se širila, ispunivši pećinu, mali grubi crteži bili su joj oslikani na grudima i trbuhu, a nad njom se nalazila ogromna prilika od krede, muškarac ili jelen, u trku sa podignutim penisom... nevidljivi mesec spolja zapljuskivao joj je telo svetlošću dok se Boginja javljala u njoj, u telu i u duši. Protegla je ruke i znala je da se na njeno naređenje, van pećine, pod svetlom plodonosnih vatri, spajaju muškarci i žene, privučeni jedni drugima pulsiranjem života. Malu, u plavo obojenu devojku, koja je raznosila poljima oplođujuću krv, zgrabio je mišićavi stari lovac, i Morgana ju je videla kako se nakratko otima i uzvikuje, kako nestaje pod njegovim telom, šireći noge pred nepopustljivom silom prirode u njima. Videla je bez vida, očiju sklopljenih zbog sjaja baklje, čujući samo uzvike.
     Sada se on nalazio na ulazu u pećinu, bez rogovlja na čelu, umrljane kose, tela obojenog u plavo i umrljanog krvlju, sa belom kožom nalik na kredu kojom je bila nacrtana ogromna prilika iznad pećine... Rogati, njen par. I on se nesigurno kretao, nag, osim venca oko slabina nalik na njen, i videla je uspravni život kako buja u njemu, kao na onoj prilici od krede. Kleknuo je kraj nje, i kraj baklje, ošamućen, i sad je videla da je tek nešto stariji od dečaka, da ne pripada malom, tamnoputom narodu, nego je visok i plavokos... Zašto su izabrali kralja koji nije od njihovog naroda? Pomisao joj je proletela kroz um kao zrak mesečine i nestala; više nije razmišljala.
     Sada je trenutak da Boginja dočeka Rogatog dobrodošlicom - klečao je na ivici ležaja od kože, njišući se i žmirkajući pod svetlošću baklje. Pružila je ruke ka njemu, stegla ga za mišice, povukla ga na sebe, osećajući meku toplotu i težinu njegovog tela. Morala je da ga vodi. Ja sam Velika Majka koja zna sve stvari, koja je devica i majka i žena-mudrac, koja vodi devicu i njenog para... ošamućena, užasnuta, oduševljena, samo napola prisebna, osetila je silu života kako ih oboje obuzima, krećući njeno telo bez učešća volje, krećući i njega, vodeći ga da snažno prodre u nju, i oboje su počeli da se kreću ne znajući kakva ih je sila zahvatila. Čula je svoj krik kao iz velike daljine, čula je njegov glas, visok i drhtav u tišini, ne znajući da je i jedno od njih uzviknulo tog časa. Baklja je dogorela i ugasila se, a kad ih je obavila tama, sva divlja snaga njegove mladosti planula je i slila joj se u matericu.
     Jeknuo je i pao preko nje, beživotan osim što je promuklo dahtao. Malo ga je odigla, njišući ga u naručju, grleći ga sa umornom toplinom. Osetila je da joj je poljubio grudi. Potom se polako, umorno, njegovo dahtanje svelo na obično disanje, i ubrzo je shvatila da joj je zaspao u naručju. Poljubila ga je u kosu i obraz sa divljom nežnoću, a onda je i sama zaspala.
     Kada se probudila, noć je već odmakla; mesečina je prodrla u pećinu. Bila je užasno umorna, čitavo telo ju je bolelo, i posegnula je između nogu i utvrdila da krvari. Zabacila je vlažnu kosu i pod mesečinom pogledala ispruženo beloputo telo koje je kraj nje još spavalo premorenim snom. Bio je visok, snažan i divan, mada pod mesečinom nije mogla da mu razabere lice, a magijski Vid ju je napustio; sada je imala samo mesečevu svetlost i sjaj, a ne ubedljivo lice Boginje. Ponovo je bila Morgana, a ne senka Velike Majke; bila je ponovo ono što jeste, potpuno svesna onoga što se dešavalo.
     Na trenutak je pomislila na Lanseleta, koga je volela i kome je čeznula da pruži ovaj dar. Sada je došao on, ne ljubavnik nego stranac bez lica... ne, ne sme tako da razmišlja. Ona nije žena nego sveštenica, i dala je snagu svog devičanstva Rogatom, kao što joj je bilo određeno za sudbinu pre nego što su položeni temelji sveta. Prihvatila je svoju sudbinu onako kako mora jedna sveštenica Avalona i osećala je da se protekle noći desilo nešto užasno važno.
     Bilo joj je hladno, pa je legla, pokrivši se jelenskom kožom. Malo je nabrala nos od njenog zadaha; bili su je natrljali slatkim travama, pa barem nema buva u njoj. Vešta u procenjivanju plime, pretpostavila je da je ostao još jedan sat do svitanja. Mladić kraj nje je osetio njeno meškoljenje i sanjivo je seo.
     "Gde smo to?" upitao je. "Ah, da, sećam se. U pećini. Pa, već je skoro svanulo." Nasmešio se i pružio ruke ka njoj; pustila ga je da je povuče k sebi i da je poljubi, grleći je snažnim rukama. "Noćas si bila Boginja", promrmljao je, "ali sad kad sam budan, vidim da si žena."
     Tiho se nasmejala. "A ti nisi Bog, nego muškarac?"
     "Mislim da mi je dosta da budem Bog, a osim toga, čini mi se da je to suviše uobraženo za čoveka od krvi i mesa", rekao je. "Sasvim mi odgovara da budem samo čovek."
     "Možda postoji vreme kada treba biti Bog i Boginja, i vreme kada treba biti od krvi i mesa", rekla je ona.
     "Sinoć sam te se bojao", priznao je. "Mislio sam da si Boginja, veća od života... a zapravo si tako sićušna!" Iznenada je zažmirkao. "Pa, ti govoriš mojim jezikom. Nisam primetio - ti, znači, nisi iz ovog plemena?"
     "Ja sam sveštenica sa Svetog ostrva."
     "A sveštenica je žena", rekao je, nežno joj gladeći grudi koje su se naglo probudile od njegovog dodira. "Misliš li da će se Boginja naljutiti na mene ako mi se žena više dopada?"
     Nasmejala se. "Boginja je mudra i razume se u muškarce."
     "A njena sveštenica?"
     Odjednom se postidela. "Ne... nisam bila sa muškarcem pre ovoga", rekla je, "a i to nisam bila ja, nego Boginja..."
     Privukao ju je još bliže. "Pošto su Bog i Boginja upoznali zadovoljstvo, zar ne bi trebalo to da učine i muškarac i žena?" Ruke su mu postale smelije, i povukao ju je na sebe. "To mi se čini sasvim prikladno", odgovorila je.
     Ovog puta mogla je da uživa pri punoj svesti, u mekoći i čvrstini, u snažnim, mladim rukama i neobičnoj nežnosti ispod grubog pristupa. Oduševljeno se smejala neočekivanom zadovoljstvu, potpuno mu se otvorivši, osećajući njegovo uživanje kao svoje. Nikada u životu nije bila toliko srećna. Iscrpljeni, legli su prepletenih udova, blaženo i umorno milujući jedno drugo.
     Konačno, kad je svetlo postalo primetno, on je uzdahnuo.
     "Uskoro će doći po mene", rekao je, "i čeka me još mnogo čega - odvešće me nekuda da mi daju mač i još mnogo šta." Seo je i nasmešio joj se. "A voleo bih da se operem, i da obučem odeždu dostojnu civilizovanog čoveka, i da se oslobodim sve ove krvi i plave boje... kako sve prolazi! Sinoć nisam ni znao da sam sav umazan krvlju - vidi, i ti si zamazana jelenjom krvlju tamo gde sam ležao na tebi..."
     "Mislim da će uskoro doći i po mene, pa će me okupati i dati mi čistu odeću", rekla je, "a to važi i za tebe, u nekom potoku."
     On je uzdahnuo sa blagom, dečačkom setom. Glas mu je podrhtavao, nesigurni bariton; kako može biti tako mlad, taj mladi div koji se borio sa Kraljem Jelenom i ubio ga običnim nožem?
     "Pretpostavljam da se više nikada nećemo sresti", rekao je, "jer ti si sveštenica i posvećena si Boginji. Ali hoću da ti kažem nešto..." sagnuo se da je poljubi između grudi. "Ti si mi bila prva. Bez obzira na to koliko žena budem imao, čitavog života ću te se sećati i voleću te i blagosiljaću te. Obećavam ti."
     Niz obraz mu je skliznula suza. Morgana je posegnula za uglom odeće i nežno je obrisala, privivši mu glavu na grudi.
     Na taj pokret on kao da je prestao da diše.
     "Tvoj glas", šapnuo je, "I to što si upravo učinila - zašto mi se čini da te poznajem? Je li to zato što si Boginja, a u njoj su sve žene jedno? Ne..." Ukočio se, ustao, obuhvatio joj lice dlanovima. Pod sve jačim svetlom videla je kako se dečačko lice menja u lice muškarca. Još samo napola svesna zašto joj se činilo da ga poznaje, začula je njegov promukli uzvik. "Morgana! Ti si Morgana! Morgana, moja sestra! Oh, Bože, Device Marijo, šta smo to učinili?"
     Polako je pokrila oči dlanovima. "Moj brat", šapnula je. "Ah, Boginjo! Brat! Gvideon..."
     "Artur", promrmljao je on.
     Čvrsto ga je zagrila, i on je gotovo odmah zajecao, još je grleći. "Nikakvo čudo što mi se činilo da te poznajem od pre nego što je svet stvoren", plakao je. "Oduvek sam te voleo, a ovo... oh, Bože, šta smo to učinili..."
     "Nemoj plakati", bespomoćno je rekla, "nemoj plakati. Mi smo u rukama one koja nas je dovela ovamo. Nije važno. Ovde nismo brat i sestra, nego muškarac i žena pred Boginjom i ništa više."
     I nikad te više neću upoznati. Brate moj, dete moje, ti koji si mi kao malo dete ležao na grudima. Morgana, Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu, i otišla je i ostavila nas, a on mi je plakao u naručju dok nije zaspao. A ja nisam znala.
     "U redu je", ponovo je rekla, njišući ga, "ne plači, brate moj, voljeni, mali moj, ne plači, u redu je."
     Ali, dok ga je tešila, obuzimalo ju je očajanje.
     Zašto si nam to učnila? Velika Majko, Gospo, zašto?
     I nije znala obraća li se Vivijeni ili Boginji.
     
     16.
     Čitavim putem do Avalona Morgana je sedela u svojoj nosiljci, bolne glave, i to pitanje joj je odjekivalo u umu: Zašto? Bila je iscrpljena posle tri dana posta i dugog dana obreda. Nejasno je bila svesna da je noćašnja gozba i vođenje ljubavi trebalo da oslobode tu silu, i da su to i učinili, vraćajući je u normalno stanje, osim jutrošnjeg šoka.
     Dovoljno je poznavala sebe da bi znala da će, kada šok i iscrpljenost prođu, za njima uslediti gnev, i želela je da stigne do Vivijen pre nego što gnev pokulja, dok još bude mogla da održi nešto makar nalik smirenosti.
     Ovog puta išli su preko Jezera i dozvolili su joj, na njen vatreni zahtev, da deo puta prevali pešice; više nije bila obredno zaklonjena Devica za svetkovinu, nego samo jedna od sveštenica sa Jezera. Dok su klizili barkom preko Jezera, zatražili su od nje da prizove maglu kako bi otvorila kapiju ka Avalonu; ustala je i obavila to gotovo bez razmišljanja, toliko je prihvatila tu Misteriju kao deo svog života.
     No, dok je podizala ruke u prizivanju, obuzeo ju je nagli, parališući trenutak sumnje. Promena u njoj činila joj se tako velika; je li zadržala snagu potrebnu za otvaranje kapije? Ta pobuna bila je tako snažna da je na trenutak oklevala, a veslači su je pogledali sa učtivom zabrinutošću. Osećala je da je njihovi pogledi peku, i u trenutku dubokog srama učinilo joj se da je ono što joj se noćas desilo ostavilo na njenom licu trag jezikom požude. Zvuk crkvenih zvona blago se pronosio preko Jezera, i Morgana se iznenada vratila u detinjstvo i čula je oca Kolumbu kako gorljivo govori o čednosti kao najbližem putu ka Mariji, Majci Božjoj, koja je čudom rodila svog Sina bez i trenutka ovozemaljskog greha. Čak i u ono vreme Morgana je pomislila: Kakva je to glupost, kako žena da začne dete, a da nije upoznala muškarca? Ali na zvuk crkvenih zvona kao da se nešto u njoj zdrobilo i povuklo, i osetila je kako joj niz lice klize suze.
     "Gospo, jeste li bolesni?"
     Odmahnula je glavom i čvrsto odgovorila: "Ne, samo sam na trenutak osetila slabost." Duboko je uzdahnula. Artur nije bio u čamcu - ne, pa naravno, njega je Merlin odveo na Skriveni Put. Boginja je Jedna - Devica Marija, Velika Majka, Devica Lovac... i ja imam udela u Njenoj veličini. Ponovo je podigla ruke, brzo navlačeći zavesu magle kroz koju će stići do Avalona.
     Noć se spuštala, ali, mada je Morgana bila umorna i gladna, smesta je otišla do Gospine kuće. No, na vratima, kad je htela da uđe, zaustavila ju je sveštenica.
     "Gospa sada nikoga ne može da primi."
     "Glupost", rekla je Morgana, osećajući začetak besa kako se probija kroz prijatnu neosetljivost i nadajući se da će tako ostati dok se ne suoči sa Vivijen. "Ja sam joj rođaka; pitaj je mogu li da uđem."
     Sveštenica je ušla i brzo se vratila. "Gospa kaže: Reci Morgani da odmah ide u Kuću Devojaka, a ja ću razgovarati sa njom kada dođe pravi čas."
     Morganin gnev na trenutak je toliko buknuo da je umalo odgurnula ženu u stranu i silom upala u Vivijeninu kuću. No, ipak se uzdržala. Nije znala kakva bi kazna snašla sveštenicu koja prekrši zavet poslušnosti, ali uprkos naraslom gnevu, neki tih, hladan i racionalan glas rekao joj je da to ni ne želi da otkrije na ovaj način. Duboko je uzdahnula, pribrala se koliko da postavi na lice izraz smirenosti dostojan sveštenice, poslušno se naklonila i udaljila se. Suze koje je uspela da savlada kad je čula crkvena zvona nad Jezerom počele su da se probijaju, i na trenutak je umorno poželela da sme da im se prepusti. Kada konačno ostane sama u Kući Devojaka, u svojoj tihoj sobi, moći će da plače ukoliko bude morala; ali suze neće doći, samo stid, bol i bes koje nije mogla ničim da pokaže. Kao da su joj čitavo telo i duša bili upleteni u veliki čvor bola.
     
     Tek kroz deset dana Vivijen je poslala po nju; puni mesec koji je sijao nad likovanjem Rogatog smanjio se na nebu do naizgled bolesnog, bledog srpa. Kada je jedna od mlađih sveštenica donela poruku da Vivijen zahteva njeno prisustvo, Morgana se prepustila tinjajućem gnevu.
     Poigrala se sa mnom kao što se ja poigravam harfom. Reči su joj toliko odzvanjale u umu da je isprva, kad je začula svirku na harfi iz Vivijenine kuće, pomislila da je to odjek njenih mračnih misli. Potom joj se učinilo da to Vivijen svira. Ali za sve godine koje je provela u Avalonu naučila je mnogo o muzici, i poznavala je zvuk Viijanine harfe; Gospa je, u najboljem slučaju, bila prosečan svirač.
     Sada je ponovo oslušnula, pitajući se ko bi to mogao da svira. Talesin? Pre nego što je postao Merlin, znala je da je bio najveći od svih bardova, poznat širom čitave Britanije. Dovoljno često ga je slušala kako svira u danima velikih proslava i na najozbiljnijim obredima; ali njegove ruke sada su ostarile. Veština se nije umanjila, ali čak ni u najboljem izdanju ne bi mogao da proizvede ovakve zvuke - ovo je bio novi harfista, znala je da ga nije ranije čula. A znala je, i pre nego što ga je videla, da ima harfu veću čak i od Talesinove, i da prsti nepoznatog muzičara razgovaraju sa žicama kao da ih je začarao.
     Vivijen joj je jednom ispričala neku staru priču iz dalekih zemalja, priču o sviraču čije su žice mogle da nateraju kamenje u prstenu da zapleše, a drveće da odbaci lišće od žalosti, a kada je sišao u zemlju mrtvih, stroge sudije su se pokolebale i pustile njegovu umrlu voljenu da iziđe. Morgana je nepokretno stajala pred vratima, a sve što je bilo u njoj nestajalo je u muzici. Iznenada je osetila da sve suze koje je suzdržavala proteklih deset dana mogu sada da joj poteku, da će joj bes slabiti, ako dopusti, i izliti se suzama koje će ga sasvim sprati, ostavljajući je slabu kao devojčicu. Naglo je povukla vrata i ušla bez najave.
     Talesin, Merlin, bio je tu, ali nije on svirao; ruke su mu bile pažljivo sklopljene u krilu dok je sedeo nagnut napred, slušajući. I Vivijen je sedela, u jednostavnoj kućnoj odeći, ne na uobičajenom mestu, nego dalje od vatre; počasno mesto je prepustila nepoznatom harfisti.
     Nio je to mlad čovek, u zelenoj odeždi barda; glatko obrijan na rimljanski način, kovrdžave kose tamnije od zarđalog gvožđa. Oči su mu bile duboko usađene pod čelom koje je izgledalo gotovoo preveliko za njega, i mada je Morgana zbog nečeg očekivala da budu crne, pokazalo se da su zapravo zaslepljujući plave. Namrštio se zbog njenog upada i zaustavio ruke usred melodije.
     I Vivijen je izgledala nezadovoljna, ali je prešla preko njene neučtivosti. "Hodi ovamo, Morgana, i sedi kraj mene. Znam da voliš muziku, i pomislila sam da bi volela da čuješ Kevina Barda."
     "Slušala sam napolju."
     Merlin se nasmešio. "Hodi onda da ga slušaš. On je nov u Avalonu, ali mislim da bi imao čemu da nas nauči."
     Morgana je prišla i sela na stoličicu kraj Vivijen. "Ovo je moja rođaka Morgana", rekla je Gospa od Avalona. "I ona je potomak kraljevske loze Avalona. Pred sobom vidiš, Kevine, buduću Gospu od Jezera."
     Morgana je načinila iznenađen pokret; Vivijen joj nikada ranije nije rekla šta planira za nju. No, nalet zahvalnosti brzo je bio ugušen gnevom. Misli da može jednom laskavom reči da me natera da dotrčim i ližem joj stopala kao kuče.
     "Neka taj dan što kasnije dođe, Gospo od Avalona, i neka nas tvoja mudrost još dugo vodi", smesta je rekao Kevin. Govorio je njihovim jezikom kao da ga je dobro naučio - ali bilo je jasno da mu nije maternji; malo oklevanje i razmišljanje pre nekih reči, mada mu je naglasak bio gotovo besprekoran. Pa, on svakako ima savršen sluh. Morgana je procenila da mu je oko trideset godina, možda malo više. Ali nije ga pažljivije pogledala posle onog prvog iznenađenja zbog plavih očliju; pogled joj je bio uperen u veliku harfu koju je držao na kolenu.

 

- nastavlja se -