"Kad se vratim u stvarni svet", rekao je Lanselet, "možda će Saksonci biti već poraženi... i oterani."
     "A ti ćeš plakati jer više nećeš imati razloga da živiš?"
     On se nasmejao i odmahnuo glavom, i dalje je držeći za ruku. Malo kasnije je progovorio sasvim tiho. "Jesi li već išla do vatri Beltana da služiš Boginji?"
     "Ne", tiho je odvratila Morgana. "Ja sam devica sve dok Boginja to želi; najverovatnije do Velikog Braka... Vivijen mi još nije saopštila svoju ili Boginjinu volju." Pognula je glavu i pustila da joj kosa padne preko lica, postiđena pred njim, kao da može da joj pročita misli i da zna kako je žudnja prožima kao nagli plamen. Hoće li mu zaista prepustiti to čuvano devičanstvo ukoliko bude zatražio? Zabrana joj se ranije nije činila teška; sada, kao da se između njih nalazio plameni mač. Nastupilo je dugo ćutanje, dok su preko sunca prelazile senke, i nije bilo nikakvog zvuka sem zujanja sitnih buba u travi. Lanselet je konačno podigao ruku i privukao je, kako bi je blago poljubio, poljupcem koji je pekao kao vatra, u polumesec na čelu. Glas mu je bio blag i napet.
     "Svi bogovi zajedno zabranjuju mi da zađem u ono što je Boginja označila kao svoje, draga rođako. Smatram te svetom kao što je sama Boginja." Čvrsto ju je zagrlio; osećala je njegovo drhtanje i toliko duboku sreću da ju je obuzeo bol.
     Nikada ranije nije znala kako izgleda biti srećan, još od kako je bila malo i nerazumno dete; sreća je bila nešto čega se nejasno sećala iz vremena pre nego što ju je majka opteretila staranjem o mlađem bratu. A ovde, na Ostrvu, život je stremio u slobodne prostore duha i iskusila je zanos i ushićenje moći, baš kao i patnju i trpljenje bola i teškoća; ali nikada čistu sreću kao ovog trenutka. Sunce kao da je jasnije sijalo, oblaci su se kretali preko neba kao ogromna krila u blistavom, svetlucavom vazduhu, svaki pupoljak deteline u travi sijao je svojom unutrašnjom svetlošću, sjajem koji kao da je zračio i iz nje. Videla je svoj odraz u Lanseletovim očima i znala je da je lepa, i da je on želi, i da su njegova ljubav i poštovanje toliki da će bez razmišljanja suzbiti tu želju. Osećala je da je svet prepun radosti.
     Vreme se zaustavilo. Lebdela je u oduševljenju. On joj je samo gladio obraz, dodirom nežnim kao paperje, i nijedno od njih nije želelo više. Poigravala se njegovim prstima, osećajući žuljeve na dlanovima.
     Posle dosta vremena, on ju je privukao uz sebe i pokrio je svojim plaštom. Ležali su bok uz bok, jedva se dodirujući, puštajući da se moć sunca, zemlje i vazduha kreću kroz njih u potpunom skladu, i ona je utonula u san bez snova u kome je i dalje bila svesna njihovih prepletenih prstiju.
     Činilo joj se kao da su nekada, vrlo davno, već ležali ovako, zadovoljni, bezvremeni, u beskonačnom radosnom miru, kao da su deo uspravljenog stenja koje će zauvek stajati tu; kao da su oboje iskusili i zapamtili da su bili ovde. Kasnije se probudila i videla da on još spava, i sedela je pamteći svaku crtu njegovog lica uz silnu nežnost.
     Kad se probudio, već je prevalilo podne; nasmešio joj se i protegnuo se kao mačak. Još je bila zaokupljena radošću kad je progovorio. "Idemo dole da lovimo barske ptice. Voleo bih da se pomirim sa majkom - toliko sam srećan da ne mogu da podnesem pomisao na svađu sa bilo kojim stvorenjem danas, ali možda će nam duh prirode poslati neku pticu kojoj je suđeno da postane večera..."
     Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. "Povešću te na mesto gde ptice love, i ako je to volja Boginje, nećemo uloviti ništa, pa ne treba da se osećamo krivi što ćemo im izmeniti sudbinu. Ali tamo je vrlo blatnjavo, i moraću da ponovo zadignem haljinu. Da li bacaš štap kao Pikti, ili imaš male otrovne strele, ili ih vrebaš da im zavrneš vrat?"
     "Mislim da najmanje pate ako se brzo uhvate u mrežu i ako im se smesta slomi vrat", zamišljeno je rekao Lanselet, a ona je klimnula glavom.
     "Doneću mrežu i zamku..."
     Nisu nikoga videli dok su silazili niz Tor, prešavši za nekoliko minuta put kojim su se penjali više od sata. Morgana je ušla u kućicu gde se čuvao pribor za lov i iznela mrežu i zamku; tiho su pošli obalom i našli trsku na daljem kraju Ostrva. Izuli su se i zagazili u vodu, krijući se u trsci i šireći mreže. Nalazili su se u ogrmomnoj Torovoj senci, i bilo je hladno; vodene ptice već su počele da se spuštaju u lov. Trenutak kasnije začulo se otimanje i leptršanje ptice, koja se zaplela nogama u Morganinu zamku; ona je brzo prišla, uhvatila je i slomila joj vrat. Uskoro je i Lanselet uhvatio jednu, pa još jednu; vezali su im vratove zajedno trakom od trske.
     "Dosta je", rekao je on. "Ovo je dobar sport, ali na ovakav dan radije ne bih više ubijao bez potrebe, a ovde je jedna ptica za majku i dve za Merlina. Hoćeš li i jednu za sebe?"
     Odmahnula je glavom. "Ja ne jedem meso", rekla je.
     "Tako si sićušna", odgovorio je, "da ti verovatno ne treba mnogo hrane. Ja sam krupan i brzo ogladnim."
     "Jesi li i sad gladan? Još je prerano za većinu bobica, ali možda ćemo naći malo gloginja od zimus..."
     "Ne", rekao je, "ne sada; večera će mi više prijati ako malo izgladnim." Popeli su se na obalu, natopljeni vodom. Morgana je svukla kožnu tuniku kako bi je osušila na žbunju, jer bi se inače ukrutila, a skinula je i suknju, ocedivši je od vode, i stajala je, ne razmišljajući o tome, u rublju od nebeljenog lana. Našli su mesto gde su ostavili cipele, ali se nisu obuli, nego su seli u travu, ćutke se držeći za ruke i gledajući ptice kako plivaju, povremeno isturivši rep kako bi zaronile za ribom.
     "Kako je mirno", rekao je Lanselet. "Kao da smo jedini na svetu, van vremena i prostora i daleko od svih briga i nevolja, od svih bitaka, kraljevstava i problema..."
     Morgani glas je zadrhtao kad je shvatila da se ovo zlatno vreme mora završiti. "Volela bih da ovaj dan potraje zauvek!"
     "Morgana, zar plačeš?" zabrinuto ju je upitao.
     "Ne", brzo je odgovorila, stresavši izdajničku kap sa trepavica, pri čemu se svet za trenutak zaogrnuo duginim bojama. Nikada nije umela da plače; nije prolila nijednu suzu zbog straha ili bola, tokom svih ovih godina obuke za sveštenicu.
     "Rođako... Morgana," rekao je i zagrlio je, gladeći joj obraz. Okrenula se i privila se uz njega, zagnjurivši mu lice na grudi. Bio je topao; osećala je otkucaje njegovog srca. Malo kasnije on se sagnuo i prstom joj podigao bradu, i usne su im se spojile.
     "Voleo bih da nisi obećana Boginji", šapnuo je.
     "I ja", tiho je rekla.
     "Hodi, hodi - pusti da te zagrlim, ovako - zakleo sam se da naću... navaljivati."
     Sklopila je oči; više nije marila. Zavet joj se činio udaljen hiljadu milja i hiljadu godina, i nije je uplašila čak ni pomisao na Vivijenin bes. Godinama kasnije, pitala se šta bi se desilo da su ostali tako makar još nekoliko minuta; nesumnjivo bi Boginja, u čijim rukama su se nalazili, učinila sa njima po svojoj volji. Ali čim su im se usne ponovo spojile, Lanselet se malo ukočio, kao da je čuo nešto gotovo nečujno.
     Morgana se odvojila od njega i sela.
     "Šta je to, Morgana?"
     "Ne čujem ništa", rekla je, napinjući se da čuje još nešto sem pljuskanja vode u Jezeru, vetra u trsci i riba koje su povremeno iskakale iz vode. I onda ga je čula, nalik na tih uzdah... kao da neko plače.
     "Neko plače", rekao je Lanselet i brzo ustao. "Tamo... neko je povređen ili se izgubio, zvuči kao devojčica..."
     Morgana je brzo pošla za njim, bosonoga, ostavivši tuniku i suknju na grmlju. Bilo je sasvim moguće da se neka mlada sveštenica izgubi ovde, mada one ne bi smele da napuštaju okolinu Kuće Devojaka. No, devojčice su devojčice, i ponekad i one krše pravila; jedna starija sveštenica rekla je jednom da je Kuća Devojaka predviđena za one devojčice koje u životu znaju samo da prosipaju stvari, kvare ih i zaboravljaju, sve dok ne prospu, ne pokvare i ne zaborave sve što mogu, i time načine u životu malo mesta za mudrost. A sada, kad je Morgana postala prava sveštenica, počela je da podučava mlađe, i ponekad joj se činilo da je stara sveštenica bila u pravu: ona sigurno nije bila tako glupa i praznoglava kao devojčice koje su sada obitavale u Kući Devojaka.
     Pošli su za zvukom. Bio je nejasan, čas se sasvim gubio, čas se sasvim jasno čuo. Sa Jezera je počela da se navlači magla, i Morgana nije bila sasvim sigurna je li to obična magla zbog vlage i zalaska sunca, ili spoljašnja magla plašta koji je okruživao magično ostrvo.
     "Tamo", rekao je Lanselet, naglo skrenuvši u maglu. Morgana je pošla za njim i ugledala nejasnu priliku devojčice, stopljenu sa senkama, kako stoji u vodi do članaka i plače.
     Da, shvatila je Morgamna, zaista je tamo; a potom, ne, ovo nije sveštenica. Bila je veoma mlada i neverovatno lepa; bila je sva bela i zlatna, kože boje slonovače sa samo malo prizvuka korala, očiju plavih kao nebo, dugačke, plave, blistave kose koja je sijala u magli kao živo zlato. Imala je belu haljinu koju je bez uspeha pokušavala da sačuva od vode. I nekako je uspevala da lije suze bez ružnog izobličavanja lica, pa je i tako uplakana izgledala lepše nego ikada.
     "Šta se desilo, dete?" upitala je Morgana. "Jesi li se izgubila?"
     Devojčica se zapiljila u njih kad su joj se približili. "Ko ste vi?" šapnula je. "Mislila sam da me niko neće čuti - dozivala sam sestre, ali niko me nije čuo, a onda je zemlja počela da se kreće, i mada je prvo bila čvrsta, iznenada sam se našla ovde u vodi, i trska je bila svuda oko mene, i plašila sam se... Kakvo je ovo mesto? Nisam ga nikada ranije videla, a u manastiru sam već skoro čitavu godinu..." I pri tom se prekrstila.
     Morgana je shvatila šta se desilo. Veo se istanjio, što se ponekad dešavalo na mestima vrlo zgusnute moći, a devojčica je nekako bila dovoljno osetljiva da bude svesna toga. To se zbivalo, ponekad, kao trenutna vizija, pa je neko mogao da vidi drugi svet kao senku ili kratko priviđenje; ali proći u drugi svet, to se retko dešavalo.
     Devojčica je pošla ka njima, ali močvarno tlo ugnulo se pod njenim nogama, i ona je preplašeno zastala.
     "Budi mirna", nežno je rekla Morgana. "Ovde je tlo malo nesigurno. Ja poznajem staze i pomoći ću ti, mila."
     Ali tek što je pošla, pružene ruke, Lanselet ju je pretekao, podigao devojčicu i preneo je na suvo.
     "Cipele su ti mokre", rekao je, jer zaškripale su kad ju je spustio. "Izuj ih da se osuše."
     Začuđeno ga je pogledala; prestala je da plače. "Baš si jak. Čak ni moj otac nije toliko jak. A mislim da sam te negde već videla."
     "Ne znam", rekao je Lanselet. "Ko si ti? Ko ti je otac?"
     "Moj otac je kralj Leodegranc", rekla je, "ali ja sam ovde u školi, u manastiru..." glas joj je opet zadrhtao. "Gde je manastir? Nigde ne vidim zgrade, čak ni crkvu..."
     "Nemoj plakati", rekla je Morgana, prišavši, i devojčica je malo ustuknula.
     "Jesi li ti od vilinskog naroda? Imaš taj plavi znak na čelu..." podigla je ruku i ponovo se prekrstila. "Ne", sumnjičavo je rekla, "ne možeš biti demon, jer nisi nestala kad sam se prekrstila, a sestre kažu da demoni tada nestaju - ali si mala i ružna kao oni iz vilinskog naroda..."
     Lanselet ju je prekinuo. "Ne, nijedno od nas nije demon, i mislim da bismo mogli da te odvedemo nazad do manastira." Morgana je, preneražena, primetila da on gleda nepoznatu devojčicu onako kako je do pre nekoliko minuta gledao nju, sa ljubavlju, željom, gotovo obožavanjem. Sad se obratio Morgani. "Možemo joj pomoći, zar ne?" upitao je. Morgana je tad ugledala sebe onako kako je morala izgledati Lanseletu i neobičnoj zlatnoj devojčici - sitna, tamnoputa, sa varvarskim plavim znakom na čelu, blatnjava do kolena, nepristojno obnaženih ruku, raspuštene kose. Mala i ružna kao neko iz vilinskog naroda. Morgana od Vila. Tako su je zadirkivali još od detinjstva. Osetila je nalet mržnje prema samoj sebi, prezira prema svom sitnom, tamnoputom telu, polunagim udovima, blatnjavoj odeći. Zgrabila je suknju sa žbunja i navukla je, iznenada svesna svoje nagosti; potom se umotala u prljavu tuniku. Za trenutak, dok ju je Lanselet gledao, osetila je da sad i njemu izgleda kao ružna, varvarska tuđinka; ovo prekrasno zlatno stvorenje pripadalo je njegovom svetu.
     Prišao je devojčici i nežno je uzeo za ruku, uz naklon pun poštovanja. "Hodi, odvešćemo te nazad."
     "Da", tupo je rekla Morgana. "Pokazaću vam put. Pratite me, i budite tik iza mene, jer tlo je nesigurno i mogli biste se zaglibiti." Na trenutak je bila u iskušenju da ih oboje odvede u neprolaznu močvaru - mogla je to, znala je put - i da ih tamo ostavi, neka se udave ili neka zauvek lutaju kroz maglu.
     "Kako se zoveš?" upitao je Lanselet.
     "Ime mi je Gvenvir", odgovorila je devojčica, a Lanselet je uzvratio mrmljanjem. "Kakvo ljupko ime, prikladno za gospu koja ga nosi." Morgana je osetila nalet tolike mržnje da je mogla da se onesvesti. Znala je da će je osećati do smrti, i u tom trenutku iskreno je poželela da umre. Dan je sasvim izbledeo, pretvorio se u maglu, kaljugu i ružnu trsku, i sa njim je nestala sva njena sreća.
     "Hodite", rekla je olovnim glasom, "i pokazaću vam put."
     Kad se okrenula da pođe, začula ih je kako se uglas smeju i upitala se, uz novi nalet mržnje, da li se smeju njoj. Čula je Gvenvirin detinji glas. "Ali ti ne spadaš na ovo užasno mesto, zar ne? Ti ne izgledaš kao neko od vilinskog naroda, nisi mali i ružan."
     Ne, pomislila je Morgana, nije, on je divan, a ja - ja sam mala i ružna. Reči su joj opekle srce; zaboravila je da liči na Vivijen, i da je za nju Vivijen lepa. Čula je Lanseleta kako odgovara: "Ne, ne, voleo bih da se vratim sa tobom - zaista bih - ali obećao sam da ću večerati sa nekim rođacima, a majka se već ionako ljuti na mene; ne želim da se i stari gospodin naljuti - Ali ne, ja ne pripadam Avalonu..." i trenutak kasnije: "Ne, ona je... pa, rođaka moje majke, ili nešto slično, poznajemo se od detinjstva, to je sve." I sada je znala da govore o njoj. Znači, tako brzo se sve što je bilo između njih pretvorilo u daleku rodbinsku vezu. Borila se da savlada suze, od kojih joj se grlo bolno steglo, znajući da bi, ako zaplače, izgledala još ružnija, i zakoračila je na suvo. "Eno tamo tvog manastira, Gvenvir. Pazi da se držiš staze, li ćeš se ponovo izgubiti u magli."
     Primetila je da devojčica drži Lanseleta za ruku. Morgani se činilo da ju je jedva pustio. "Hvala ti, oh, hvala ti!" rekla je devojčica.
     "Treba da zahvališ Morgani", podsetio ju je Lanselet. "Ona poznaje puteve koji vode u Avalon i iz njega." Devojčica ju je plašljivo, postrance pogledala i lako se naklonila. "Zahvaljujem ti, gospodarice Morgana."
     Morgana je duboko udahnula i ponovo navukla plašt sveštenice, sa čarolijom koju je mogla da prizove kad god poželi; uprkos prljavoj i poderanoj odeći, bosim nogama, mokroj i raščupanoj kosi, znala je da sada izgleda visoka i veličanstvena. Načinila je gest blagoslova i okrenula se, ćutke, pozvavši Lanseleta pokretom ruke. Znala je, mada nije videla, da su se u devojčicine oči vratili čuđenje i strah, ali je ćutke pošla, bešumno klizeći tlom kao prava sveštenica Avalona. Lanseletovi koraci, nesigurni, pratili su njene bešumne.
     Trenutak kasnije se osvrnula, ali magla se sklopila i devojčica je nestala u njoj. Lanselet je progovorio uzdrhtalim glasom. "Kako si to učinila, Morgana?"
     "Šta sam učinila" upitala je.
     "Odjednom si izgledala kao... kao... kao moja majka. Bila si visoka, daleka i izdvojena i - nisi bila sasvim stvarna. Kao ženski demon. Uplašila si sirotu devojčicu, nije trebalo to da uradiš!"
     Morgana se ugrizla za jezik, opet besna. Odgovorila je dalekim i zagonetnim glasom. "Rođače, ja sam to što jesam", i okrenula se, požurivši stazom ispred njega. Bila je smrznuta, umorna i puna unutrašnje mučnine; čeznula je za samoćom u Kući Devojaka. Lanselet je izgleda prilično zaostao za njom, ali više joj nije bilo važno. Odavde može i sam da nađe put.
     
     13.
     Pred proleće naredne godine, kroz pljusak i oluju pozne zime, u Avalon je jedne noći stigao Merlin. Kada je Gospa čula vest, iznenađeno je podigla pogled.
     "Po ovakvoj noći i žabe bi se udavile", rekla je. "Šta ga dovodi po ovom vremenu?"
     "Ne znam, Gospo", rekao je mladi druid koji je doneo vest. "Čak nije poslao ni po barku, nego je sam došao skrivenim stazama i rekao da vas mora videti još večeras, pre nego što zaspite. Poslao sam po suvu odeću za njega - možete zamisliti kako njegova izgleda. Poslao bih mu i hranu i vino, ali je zamolio da večera sa vama."
     "Reci mu da je dobrodošao", kazala je Vivijen, pazeći da joj lice ostane neutralno - dobro je naučila veštinu prikrivanja misli - ali kada je mladić otišao, dopustila je sebi da začuđeno gleda za njim i da se namršti.
     Poslala je po dežurne služavke i naložila im da donesu za nju uobičajenu skromnu večeru, ali i hranu i vino za Merlina, i da ponovo raspire vatru.
     Posle nekog vremena, napolju su se začuli njegovi koraci, i kada je ušao, pošao je pravo ka vatri. Talesin je sada bio pogrbljen, potpuno sede kose i brade, i izgledao je nekako neprilično u zelenoj odeždi barda-početnika, koja mu je bila prekratka, pa su mu koščati članci nogu provirivali ispod ivice odeće. Posadila ga je kraj vatre - primetila je da i dalje drhti - i prinela mu jelo i piće, dobro jabukovo vino iz samog Avalona, u graviranom srebrnom peharu.
     Potom je sela na stoličicu kraj njega i stala da ga posmatra kako jede, grickajući hleb i suvo voće. Kada je odgurnuo tanjir i prihvatio se vina, progovorila je. "Sad mi reci sve, oče."
     Starac joj se nasmešio. "Nisam mislio da ću te ikada čuti da me tako zoveš, Vivijen. Ili misliš da sam pristupio nekom crkvenom redu?"
     Odmahnula je glavom. "Ne", rekla je, "ali bio si ljubavnik moje majke, koja je bila Gospa pre mene, i otac si dvema mojim sestrama. Zajedno smo služili Boginji i Avalonu duže nego što mogu da se setim, i možda mi noćas nedostaje uteha očinskog glasa... ne znam. Večeras se osećam tako stara, oč... Talesine. Misliš li da sam suviše stara da bih ti bila kćer?"
     Stari druid se nasmešio. "Ni slučajno, Vivijen. Ti si bezvremena. Znam koliko ti je godina - ili bih mogao da izračunam ako ustreba - ali meni i dalje izgledaš kao devojka. I sada bi mogla da imaš ljubavnika koliko poželiš, ako ushtedneš."
     Odmahnula je rukom. "Budi siguran da nikada nisam našla muškarca koji bi mi značio išta više od neophodnosti, ili dužnosti, ili zadovoljstva za jednu noć", rekla je. "A samo jednom, čini mi se, srela sam muškarca, osim tebe, koji mi je dorastao po snazi..." Nasmejala se. "Mada, da sam bila deset godina mlađa - šta misliš, kako bi mi pristajao tron žene Velikog Kralja i majke njegovog sina?"
     "Mislim da Galahad - kako sada želi da ga zovemo? Lanselet? - mislim da on nije građa za kralja. On je vizionar, trska koja se povija na vetru."
     "Ali da mu je otac Uter Pendragon..."
     Talesin je odmahnuo glavom. "On je sledbenik, Vivijen, nije vođa."
     "Svejedno. To mu je od odrastanja na Banovom dvoru, gde su ga odgajali kao kopile. Da je odgajen kao kraljevski sin..."
     "A ko bi vladao Avalonom za to vreme, da si odabrala krunu u hrišćanskom svetu?"
     "Da sam vladala uz Utera", rekla je, "ne bi to bio hriščanski svet. Mislila sam da će Igrena imati moć nad njim i da će je iskorititi Avalona radi..."
     On je odmahnuo glavom. "Nema smisla žaliti zbog lanjskih snegova, Vivijen. Došao sam da pričamo o Uteru. On umire."
     Podigla je glavu i zagledala se u njega. "Znači, već je vreme." Srce joj je ubrzano tuklo. "Premlad je da umre..."
     "Vodio je svoju vojsku u boj, mada bi mudriji čovek u njegovim godinama to prepustio generalima; ranjen je i dobio je groznicu. Ponudio sam mu svoje usluge kao iscelitelja, ali Igrena je to zabranila, baš kao i sveštenici. Ionako ne bih mogao da pomognem; njegovo vreme je došlo. Video sam mu to u očima."
     "Kako je Igrena?"
     "Baš onako kako si predvidela", rekao je stari druid. "Lepa je, dostojanstvena i pobožna, i uvek je u crnini zbog dece koju je izgubila. Rodila je još jednog sina na Sve Svete; poživeo je svega četiri dana. A njen domaći sveštenik ubedio ju je da je to kazna za njene grehe. Nije napravila ništa ni nalik na skandal otako se udala za Utera - osim što je prvo dete rodila tako brzo. Ali to je bilo dovoljno. Pitao sam je šta će biti sa njom posle Uterove smrti, i kad je prestala da plače zbog toga, rekla je da će se povući u manastir. Ponudio sam joj da dođe u Avalon, gde bi mogla da bude blizu kćeri, ali ona je rekla da to ne bi bilo prikladno za jednu hrišćansku kraljicu."
     Vivijenin osmeh malo je otvrdnuo. "Nikad ne bih pomislila da će Igrena reći tako nešto."
     "Vivijen, ne smeš je kriviti, čak ni u mislima, zbog onoga što si sama počinila. Avalon ju je izagnao kada joj je bio najpotrebniji; hoćeš li grditi sirotu devojku što je našla utehu u veri jednostavnijoj od tvoje?"
     "Nisam ni sumnjala - ti si jedina osoba u Britaniji koja može o Velikoj Kraljici da govori kao o devojci!"
     "Za mene, Vivijen, čak i ti si ponekad devojčica - ista ona devojčica koja mi se nekada pela u krilo i opipavala žice na harfi."
     "A sada jedva mogu da sviram. Prsti su mi sa godinama izgubili finoću dodira", rekla je Vivijen.
     On je odmahnuo glavom. "A, ne, draga moja", kazao je, pruživši svoje mršave, čvornovate staračke prste. "U poređenju sa ovim, tvoje ruke su mlade, a ja ipak svakog dana razgovaram sa svojom harfom, a i ti bi mogla. Tvoje ruke su odabrale da tkaju moć, a ne muziku."
     "A šta bi bilo sa Britanijom da sam odabrala drugačije?" planula je Vivijen.
     "Vivijen", rekao je on, pomalo strogo, "nisam te grdio. Samo sam rekao kako stvari stoje."
     Uzdahnula je i spustila bradu na dlanove. "Imala sam pravo kad sam rekla da mi je večeras potreban otac. Znači, već nas je snašlo ono čega smo se bojali i ono što smo planirali sve ove godine. Šta je sa Uterovim sinom, oče? Je li spreman?"
     "Mora biti spreman", odvratio je Merlin. "Uter neće doživeti dugodnevicu. I već se okupljaju krunisane glave, kao i kada je Ambrozije ležao na samrti. Što se tiče dečaka - ti ga nisi videla?"
     "Povremeno ga primetim u magijskom ogledalu", rekla je. "Izgleda mi zdrav i snažan, ali to mi ništa ne govori sem da može izgledati kao kralj ako do toga dođe. Ti si ga posećivao, zar ne?"
     "Po Uterovoj volji, odlazio sam povremeno da vidim kako raste. Postarao sam se da ima iste one latinske i grčke knjige iz kojih je tvoj sin toliko naučio o strategiji i ratovanju; Ektorijus je Rimljanin do srži, i Cezarova osvajanja i Aleksandrova istraživanja deo su njegovog bića. On je obrazovan čovek i pripremio je za ratovanje obojicu sinova. Mladi Kajus bio je u svom prvom boju prošle godine; Artur se bunio što ne ide i on, ali on je poslušan Ektorijusov sin i pokorio se ocu."
     "Ako je toliki Rimljanin", upitala je Vivijen, "hoće li Artur biti spreman da se pokori Avalonu? Jer on mora vladati Plemenima, baš kao i Piktima."
     "Postarao sam se za to", rekao je Merlin, "jer sam udesio da upozna neke pripadnike malog naroda, rekavši da su oni saveznici Uterovih vojnika u ovom ratu za odbranu našeg ostrva. Sa njima je naučio da gađa iz vilinskog luka, da se nečujno kreće preko močvare i..." malo je oklevao pre nego što je naglasio, "...ume da ubije jelena i ne plaši se da zađe među njih."
     Vivijen je na trenutak zatvorila oči. "On je tako mlad..."
     "Boginja uvek odabira najmlađe i najjače muškarce da vode njene ratnike", rekao je Talesin.
     Vivijen je pognula glavu. "Neka bude tako", kazala je. "On će biti iskušan. Dovedi ga ovamo, ako možeš, pre nego što Uter umre."
     "Ovamo?" Merlin je odmahnuo glavom. "Ne pre iskušavanja. Tek tada mu možemo pokazati put za Avalon i za dva područja kojima mora vladati."
     Vivijen je opet pognula glavu. "Onda na Zmajevo ostrvo."
     "Hoćeš li mu prirediti drevno iskušenje? Uter nije bio iskušan pred krunisanje..."
     "Uter je bio ratnik; bilo je dovoljno učiniti ga gospodarem zmaja", rekla je Vivijen. "Ovaj dečak je mlad i neiskusan. Mora biti iskušan."
     "A ako ne uspe..."
     Vivijen je zaškripala zubima. "Ne sme da ne uspe!"
     Talesin je sačekao da ga ona pogleda u oči. "A ako ne uspe..." ponovio je.
     Uzdahnula je. "Lot je svakako spreman za taj slučaj."
     "Trebalo je da uzmeš jednog od Morgozinih sinova i da ga odgajiš ovde, u Avalonu", rekao je Merlin. "Gaven je pristao dečak. Usijana glava, prznica - bik, dok je Uterov sin mladi jelen. Ali Gaven je ono od čega se prave kraljevi, čini mi se, a takođe je sin Boginje - i Morgoza je kćer tvoje majke, i njeni sinovi imaju kraljevsku krv."
     "Ne verujem Lotu", silovito je rekla Gospa, "a Morgozi verujem još manje!"
     "No, Lot ipak drži klanove sa severa, i mislim da bi ga Plemena prihvatila..."
     "Ali oni koji se drže Rima nikada ne bi", prekinula ga je Gospa, "a onda bi u Britaniji postojala dva kraljevstva, uvek zaraćena i nedovoljno snažna da odbiju Saksonce i divlje severnjake. Ne. To mora biti Uterov sin, i on ne sme da omane!"
     "Biće onako kako Boginja želi", strogo je rekao Merlin. "Postaraj se da ne mešaš svoju volju sa njenom."
     Vivijen je pokrila lice dlanovima. "Ako ne uspe - ako ne uspe, sve će biti uzalud", naglo je rekla, "sve što sam učinila Igreni, sve što sam učinila onima koje volim. Oče, jesi li predvideo da neće uspeti?"

- nastavlja se -