Činilo joj se da oseća na leđima njegove tamne oči kao opipljivu toplotu dok je odlazila na pramac i podizala ruke, a dugački rukavi joj lepršali. Duboko je udahnula, pripremajući se za magijski čin, znajući da mora da usmeri svu usredsređenost u to, veoma ljuta na sebe što je toliko svesna muškog pogleda na sebi.
     E, neka vidi! Neka me se plaši i neka me vidi kao oličenje Boginje! Osetila je da se u njoj oglašava nešto pobunjeničko, dugo prigušivano. Ne, želim da u meni vidi ženu, a ne Boginju, čak ni sveštenicu, ali ponovo je duboko udahnula i izbrisala čak i sećanje na tu želju.
     Podigla je ruke prema nebu; spustila ih je, a magla se pojavila za njenim lepršavim rukavima. Oko njih su se sklopili magla i tišina. Morgana je nepokretno stajala, osećajući tik uz sebe topotu mladićevog tela. Kad bi se samo malo pomerila, dodirnula bi mu ruku i znala bi kakvo je to osećanje spojenih ruku. Malo se odmakla i zauzela izdvojeno držanje. A sve to vreme se čudila samoj sebi. Ovo mi je rođak, ponavljala je u sebi, to je Vivijenin sin koji mi je sedeo u krilu kada je bio mali i usamljen! Namerno je prizvala sliku trapavog dečaka prekrivenog ogrebotinama, ali kada su izišli iz magle, tamne oči su se smešile na nju, i osetila je da je obuzima vrtoglavica.
     Naravno, kad nisam doručkovala, pomislila je, gledajući Galahadov gladni pogled dok je posmatrao Avalon. Primetila je da se prekrstio. Vivijen bi se naljutila da je to videla.
     "Ovo je zaista vilinska zemlja", rekao je on tiho, "a ti si Vilinska Morgana, kao i uvek... ali sada si i žena, i to lepa, rođako."
     Nisam lepa, nestrpljivo je pomislila, to što on vidi jeste čaroija Avalona. A ono pobunjeničko u njoj opet se oglasilo: Želim da misli da sam lepa - ja, a ne čarolija! Stegla je usne i znala je da izgleda strogo i nepristupačno, opet oličenje sveštenice.
     "Ovuda", kruto je kazala. Kad je dno barke zagrebalo pesak, dala je znak veslačima da se postaraju za njegovog konja.
     "Uz tvoje dopuštenje, gospo", rekao je on, "sam ću se postarati za konja. To nije obično sedlo."
     "Kako želiš", rekla je Morgana, pa je stajala i gledala kako on rasedlava konja. Ali bila je suviše radoznala da bi mogla da ćuti.
     "Zaista čudno sedlo... čemu služe te dugačke kožne trake?"
     "Koriste ih Skiti - zovu se stremeni. Moj usvojeni otac poveo me je na hodočašće, i to sam video u njihovoj zemlji. Čak ni rimske legije nemaju takvu konjicu, jer Skiti pomoću ovoga mogu da kontrolišu i zaustavljaju konje usred galopa, i stoga mogu da se bore jašući", raspričao se on, "a čak i pod lakim jahačkim oružjem, vitez na konju je nepobediv pred svakim pešakom." Nasmešio se, a tamno lice mu je sinulo. "Saksonci me zovu Alfgar - elfska strela koja dolazi iz tame i pogađa neprimećena. Na Banovom dvoru promenili su mi ime i nazvali me Lanselet, što na njihovom jeziku znači otprilike isto. Jednog dana ću imati legiju ovako opremljenih konja, a onda nek se Saksonci pripaze!"
     "Tvoja majka mi je rekla da si već postao ratnik", rekla je Morgana, zaboravivši da utiša glas, i on joj se opet nasmešio.
     "A, sad sam ti poznao i glas, Vilinska Morgano... kako si se usudila da mi se pojaviš kao sveštenica? Pa, pretpostavljam da je to Gospina volja. Ali više mi se dopadaš ovako nego onako ozbiljna kao Boginja", rekao je, sa onim poznatim šeretlukom u glasu, kao da su se rastali koliko juče.
     Morgana je prikupila poslednje ostatke dostojanstva. "Da, Gospa nas čeka, i ne smemo je pustiti da čeka predugo."
     "Oh, da", našalio se, "uvek moramo da žurimo da joj učinimo po volji... pretpostavljam da si sad jedna od onih koje joj prinose i odnose, i drhteći čekaju svaku njenu reč."
     Na to Morgana nije znala šta da odgovori. "Hodi ovuda", rekla je.
     "Sećam se puta", uzvratio je i ćutke pošao kraj nje umesto da je prati sa dužnim poštovanjem. "I ja sam obično trčao kod nje i drhtao kad bi se namrštila, sve dok nisam otkrio da mi nije samo majka, nego smatra sebe većom od svake kraljice."
     "A tako i jeste", oštro je rekla Morgana.
     "Svakako, ali ja sam živeo u svetu gde muškarci ne trče na svaki znak neke žene." Primetila je da je stegnuo vilice i da više nema onog šeretluka u pogledu. "Više bih voleo majku punu ljubavi nego strogu Boginju koja svakim dahom određuje muškarcima hoće li živeti ili umreti."
     Na to Morgana opet nije umela da odgovori. Ubrzala je korak, pa je morao da potrčkava kako bi je sustigao.
     Ravena, i dalje ćutljiva - jer zarekla se na večno čutanje, osim kada bi bila u proročkom transu - pustila ih je u kućicu uz klimanje glavom. Kad su joj se oči privikle na polutamu, Morgana je primetila da je Vivijen, koja je sedela kraj vatre, odlučila da dočeka sina ne u običnoj tamnoj haljini i kožnoj tunici svešteice, nego u purpurnoj haljini, sa kosom začešljanom visoko iznad čela i ukrašenom draguljima. Čak i Morgana, koja je znala sve trikove prerušavanja, uzdahnula je od veličanstvenog prizora. Kao da sama Boginja dočekuje molioca u svom podzemnom obitavalištu.
     Morgana je primetila da je Galahad stegao vilice i zgrčio pesnice. Čula ga je kako diše i shvatila da ulaže ogroman napor da mu glas ostane miran.
     "Gospo i majko moja, pozdravljam te."
     "Galahade", rekla je ona. "Hodi i sedi kraj mene."
     Umesto toga, seo je preko puta. Morgana je ostala kraj vrata, a Vivijen joj je dala znak da i ona sedne.
     "Čekala sam vas oboje za doručak. Hajde, pridružite mi se."
     Čekala ih je sveže skuvana riba iz Jezera, začinjena travama i maslacem; takođe, vreo ječmeni hleb i sveže voće, hrana kakvu je Morgana retko kad imala prilike da okusi u skromnom staništu sveštenica. Ona i Vivijen su jele malo, ali Galahad se poslužio svime sa zdravim apetitom mladića koji još raste. "Pa, ovo posluženje je dostojno kralja, majko."
     "Kako ti je otac i kako je u Bretanji?"
     "Sasvim dobro, mada protekle godine nisam mnogo bio tamo. Poslao me je na dalek put, kako bih za njega proučio skitsku konjicu. Mislim da čak ni Rimljani sada nemaju takvu konjicu. Imamo krda iberijskih konja - ali tebe svakako ne zanima gajenje konja. Sada sam došao sa porukom za Pendragonov dvor, o novom okupljanju saksonskih vojski; mislim da neće napasti punom snagom pre Dugodnevice. Kad bih samo imao vremena i novca da obučim legiju takvih konjanika!"
     "Voliš konje", iznenđeno je rekla Vivijen.
     "Zar te to čudi, gospo? Sa životinjama uvek znaš šta misle, jer ne mogu da lažu, niti da se pretvaraju", odgovorio je.
     "Svi putevi prirode biće ti otvoreni", rekla je Vivijen, "kada se vratiš u Avalon da živiš kao druid."
     "Još ta stara pesma, Gospo? Mislio sam da sam ti već odgovorio kad smo se poslednji put videli."
     "Galahade", rekla je, "imao si dvanaest godina. Bio si suviše mlad da bi poznavao život."
     Nestrpljivo je odmahnuo rukom. "Sada me niko ne zove Galahad, osim tebe i druida koji su mi nadenuli to ime. U Bretanji i na bojnom polju ja sam Lanselet."
     Nasmešila mu se. "Zar misliš da me je briga šta kažu vojnici?"
     "Znači, naredićeš mi da čučim i Avalonu i sviram harfu dok se napolju, u stvarnom svetu, vode bitke na život i smrt, gospo?"
     Vivijen ga je ljutito pogledala. "Pokušavaš li da mi kažeš kako ovaj svet nije stvaran, sine?"
     "Jeste stvaran", odgovorio je Lanselet uz nestrpljiv pokret ruku, "ali na drugi način, odvojen od borbi napolju. Vilinska zemlja, večiti mir - oh, da, meni je to dom, postarala si se za to, Gospo. Ali izgleda mi da ovde čak i sunce drugačije sija. I ovde se ne dešavaju prave životne bitke. Čak je i Merlin dovoljno mudar da to zna."
     "Merlin je, izgleda, prošao godine kada se uči razlikovanje stvarnog od nestvarnog", rekla je Vivijen, "a to moraš i ti. U svetu ima dovoljno ratnika, sine moj. Tvoje je da naučiš da vidiš dalje od njih i možda da im naređuješ kada da dolaze i odlaze."
     Odmahnuo je glavom. "Ne! Gospo, ne govori više, taj put nije moj."
     "I dalje nisi dovoljno odrastao da znaš šta želiš", mirno je rekla Vivijen. "Hoćeš li nam dati sedam godina, kao što si dao svom ocu, da saznaš je li ovo tvoj životni put ili nije?"
     "Za sedam godina", nasmešio se Lanselet, "nadam se da ću dočekati da Saksonci budu oterani sa naših obala i nadam se da ću imati udela u tome. Nemam vremena za magiju i misterije druida, Gospo, i ne bih pristao i da ga imam. Ne, majko, preklinjem te da mi daš svoj blagoslov i pošalješ me iz Avalona, jer iskreno rečeno, Gospo, otići ću sa tvojim blagoslovom ili bez njega. Živeo sam u svetu gde muškarci ne čekaju na naređenje žene da bi došli ili otišli."
     Morgana se trgla kad je videla beli gnev kako preleće preko Vivijeninog lica. Sveštenica je ustala, sitno građena, ali veličanstvena u besu.
     "Opireš se Gospi od Avalona, Galahade od Jezera?"
     Nije se povukao pred njom. Morgana, koja je primetila da je prebledeo uprkos tamnoj koži, znala je da ispod njegove ljupkosti postoji i čelik, snage jednake Gospinoj. Tiho je odgovorio. "Da si mi to naložila dok sam još bio željan tvoje ljubavi i pažnje, gospo, svakako bih uradio tako kako želiš. Ali nisam više dete, gospo i majko moja, i što pre to shvatimo, brže ćemo postići sklad i preskočiti ove svađe. Život druida nije za mene."
     "Jesi li postao hrišćanin?" upitala je, sikćući od besa.
     On je uzdahnuo i odmahnuo glavom. "Ne, zapravo. Čak i ta uteha mi je uskraćena, mada sam na Banovom dvoru mogao da prođem kao hrišćanin kada sam želeo. Čini mi se da ne verujem ni u jednog Boga osim u ovog." Položio je dlan na mač.
     Gospa se skljokala na klupu i uzdahnula. Potom je duboko udahnula i nasmešila se.
     "Tako, dakle", rekla je. "Ti si muškarac i nema načina da te ubedim. Mada bih volela kada bi o ovome razgovarao sa Merlinom."
     Morgana, koja je sve pažljivo posmatrala, primetila je kako sa mladićevih šaka nestaje napetost. Misli da je ona odustala, pomislila je. Ne poznaje je dovoljno da bi znao da je bešnja nego ikada. Lanselet je bio dovoljno mlad da bi pustio da mu se olakšanje oseti i u glasu. "Zahvalan sam ti na razumevanju, majko. I rado ću potražiti savet od Merlina, ako ti to godi. Ali čak i hrišćanski sveštenici znaju da je poziv za službu Bogu Božji dar i da nema veze sa onim što neko želi ili ne želi. Bog, ili ako više voliš bogovi, nisu me pozvali, niti su mi dali ikakav dokaz da On - ili oni - uopšte postoje."
     Morgana se setila šta joj je Vivijen rekla pre mnogo godina: Težak je teret roditi se nedokazan. No, sad se prvi put upitala. Šta bi Vivijen stvarno uradila da sam ikada, tokom svih ovih godina, došla kod nje i rekla joj kako želim da odem? Gospa je suviše uverena da zna volju Boginje. Te jeretičke misli su je uznemirile i brzo ih je odbacila, ponovo upravivši pogled u Lanseleta. Isprva je samo bila opčinjena njegovom tamnom lepotom i gracioznoću. Sada je videla i pojedinosti; prvo paperje brade - nije imao vremena da se obrije ili je odlučio da ne brije lice kao Rimljani; vitke ruke bile su divno oblikovane, pogodne da drže oružje ili harfu, ali pomalo žuljevite preko dlanova i prstiju, i to više na desnoj ruci nego na levoj. Na jednoj podlaktici imao je mali ožiljak, belu liniju koja je izgledala kao da postoji već mnogo godina, i još jedan, polumesečast, na levom obrazu. Trepavice su mu bile dugačke kao u devojke. Ali nije imao bespolni izgled kao mnogi dečaci pre nego što im nikne brada; ličio je na mladog jelena. Morgana je pomislila kako nikada ranije nije videla toliko muževno biće. Pošto je bila uvežbana da tako misli, lako je zaključila: U njemu nema nimalo mekoće od odrastanja uz žene, što bi ga učinilo podložnim ženskom rodu. Poriče da oseća dodir Boginje u sebi; jednog dana će imati problema sa njom... I misli su joj se opet promenile, jer setila se kako će jednog dana ona igrati ulogu Boginje na nekoj velikoj svečanosti, i osetila je prijatnu vrelinu u telu. Možda bi on mogao da bude Bog... Izgubljena u sanjarenjima, nije čula o čemu govore Lanselet i Gospa sve dok je nije osvestio Vivijenin glas koji je izgovorio njeno ime; pribrala se sa naporom, kao da je lutala negde izvan sveta.
     "Morgana?" ponovila je Gospa. "Moj sin je dugo bio van Avalona. Povedi ga sa sobom, provedite dan na obalama ako želite, danas si oslobođena svih dužnosti. Kada ste oboje bili deca, sećam se, to vam se dopadalo, da šetate obalom Jezera. Večeras ćeš, Galahade, večerati sa Merlinom, a spavaćeš sa mladim sveštenicima koji nisu pod zavetom ćutanja. A sutra, ako i dalje budeš tako želeo, poći ćeš sa mojim blagoslovom."
     Duboko joj se poklonio pre nego što su zajedno izišli.
     Sunce je visoko odskočilo, i Morgana je shvatila da je propustila pozdravljanje zore; pa, imala je Gospinu dozvolu da odsustvuje, a u svakom slučaju ionako više nije bila mlada sveštenica kojoj propuštanje ove službe može doneti kaznu. Danas je nameravala da nadgleda nekoliko mladih žena koje su pripremale boje za svečane odežde - ništa što ne bi moglo da sačeka do sutra ili do nekog drugog dana.
     "Idem u kuhinju", rekla je, "da uzmem malo hleba da ponesemo. Možemo da lovimo barske ptice - da li voliš lov?"
     Klimnuo je glavom i nasmešio joj se. "Ako donesem majci na poklon nekoliko ptica, možda će se manje ljutiti na mene. Voleo bih da se pomirimo", rekao je, gotovo se smejući. "Kada je ljuta, još me plaši - kad sam bio mali, verovao sam da, kad nije sa mnom, odbacuje izgled smrtnika i postaje sama Boginja. Ali ne bi trebalo tako da govorim o njoj - koliko vidim, veoma si joj privržena."
     "I ona je bila privržena prema meni kao pomajka", polako je odgovorila Morgana.
     "A što ne bi bila? Ona ti je rođaka, zar ne? Tvoja majka - ako se dobro sećam - bila je žena Kornvola, a sad je žena Pendragona... je li tako?"
     Morgana je klimnula glavom. To je bilo toliko davno da se sada jedva sećala Igrene i ponekad joj se činilo da je odavno bila bez majke. Naučila je da živi bez potrebe za majkom sem Boginje i imala je mnogo sestara među sveštenicama, pa joj ovozemaljska majka nije ni bila potrebna. "Nisam je videla već mnogo godina."
     "Ja sam Uterovu kraljicu video samo jednom, iz daleka - veoma je lepa, ali mi se činila hladna i daleka." Lanselet se nasmejao sa nelagodnošću. "Na očevom dvoru navikao sam se na žene koje zanimaju samo lepe haljine, dragulji i dečica, a ponekad, ako nisu udate, zanima ih i da nađu muža... Ne znam mnogo o ženama. Ti uopšte ne ličiš na njih. Ne ličiš ni na jednu ženu koju sam ikada video."
     Morgana je osetila da je pocrvenela. Odgovorila je tihim glasom, kako bi ga podsetila. "Ja sam sveštenica, kao tvoja majka..."
     "Oh", rekao je, "ali se razlikuješ od nje kao noć od dana. Ona je veličanstvena, strašna i divna, i čovek može samo da je voli i obožava i da je se plaši, ali ti, osećam da si ti još stvarna, uprkos svim tim misterijama oko sebe! Oblačiš se kao sveštenica i izgledaš kao sveštenica, ali kad ti pogledam u oči, vidim u njima pravu ženu, koju bih mogao da dodirnem." Nasmejao se, a ona ga je uhvatila za ruku i uzvratila mu smehom.
     "Oh, da, stvarna sam, stvarna kao zemlja po kojoj hodaš ili ptica na onom drvetu..."
     Išli su zajedno duž obale, a Morgana ga je povela stazicom, pažljivo izbegavajući ivice puta za procesije.
     "Je li ovo sveto mesto?" upitao je on. "Je li zabranjeno penjati se na Tor ako nisi sveštenik ili druid?"
     "Zabranjeno je samo o velikim svečanostima", rekla je, "a ti svakako možeš poći sa mnom. Ja smem da idem kuda želim. Sada na Toru nema nikoga sem ovaca na ispaši. Hoćeš li da se popnemo?"
     "Da", rekao je. "Sečam se da sam se jednom, kao dete, popeo gore. Mislio sam da je zabranjeno i bio sam siguran da će me kazniti ako se sazna da sam bio tamo. Još se sećam pogleda sa vrha. Pitam se da li je još tako ogroman kao što mi se činio kad sam bio dečačić."
     "Možemo se popeti putem za procesije, ako želiš. Nije tako strm, jer vijuga oko Tora, ali je duži."
     "Ne", rekao je. "Voleo bih da se popnem pravo uz padinu, samo" - malo je zastao - "da li je suviše dugo i strmo za devojku? Ja sam se penjao i težnim padinama, u lovu, ali možeš li ti tuda u tim dugačkim suknjama?"
     Nasmejala se i rekla mu da se često tuda penje. "A što se tiče sukanja, navikla sam na njih", rekla je, "a ako mi budu zasmetale, podići ću ih za pojas da oslobodim kolena".
     Njegov osmeh bio je divan i širok. "Nikada nisam mislio da čednost ima neke veza sa otkrivanjem kolena dok se penješ - muškaci svakako znaju da žene takođe imaju noge. Sigurno nije odveć neprilično videti ono što možeš i sam da zamisliš. Znam da neki hrišćanski sveštenici govore o tome, ali oni, izgleda, misle da je ljudsko telo đavolovo delo, a ne Božje, i da niko ne može da vidi žensko telo, a da ne poludi od želje da ga ima."
     Odvratio je pogled, i Morgana je shvatila da je ispod spoljašnje samouverenosti on i dalje stidljiv, i to joj se dopalo. Zajedno su pošli uzbrdo. Morgana, koja je bila snažna i izdržljiva zbog mnogo trčanja i hodanja, nametnula je tempo koji ga je iznenadio, i posle prvih nekoliko koraka imao je problema da je prati. Na oko pola puta uz padinu Morgana je zastala, i strašno joj je prijalo da čuje njegovo teško disanje dok je ona i dalje disala sasvim lako. Umotala je donju ivicu suknje oko pojasa, ostavivši samo jedan sloj tkanine preko kolena, i pošla uz strmiji, stenovitiji deo padine. Nikada ranije nije se nimalo ustezala da otkrije noge, ali sada, kad je znala da ih on gleda, bila je neobično svesna da su lepo uobličene i snažne, i pitala se da li je on ipak smatra nepristojnom. Kad su stigli na vrh, prešla je preko grebena i sela u senku kamenog kruga. Minut ili dva kasnije stigao je i on i bacio se na tlo, dahćući.
     Kada je ponovo mogao da progovori, rekao je: "Izgleda da sam suviše jahao, a nisam se dovoljno penjao peške! A ti, čak se nisi ni zadihala."
     "Da, ali ja sam navikla da dolazim ovamo, a ne idem uvek svečanim putem", odgovorila je.
     "A na Ostrvu sveštenika nema čak ni senke od ovog kamenja", rekao je on.
     "Nema. U njihovom svetu postoje samo crkva i zvonik. Ako želimo da slušamo ušima duha, možemo čuti zvona... ovde su to senke, a u njihovom svetu senke smo mi. Ponekad se pitam da li zato izbegavaju crkvu i drže velike gozbe na naše praznike - zato što bi im bilo neprijatno da osećaju oko sebe senke kamenja, a možda čak i onih koji još imaju senku Vida, da osećaju oko sebe kretanje druida i da čuju šapat njihovih pesama."
     Lanselet se stresao i za trenutak je izgledalo kao da su oblaci zaklonili sunce. "A ti, imaš li Vid? Možeš da vidiš kroz veo koji razdvaja svetove?"
     "Svi to imaju", rekla je Morgana, "ali ja sam naučila da ga koristim bolje od većine žena. Hoćeš li da vidiš, Galahade?"
     On se opet stresao. "Molim te, rođako, ne zovi me tim imenom."
     Nasmejala se. "Znači, mada živiš među hiršćanima, veruješ u isto što i vilinski narod, da onaj koji zna tvoje pravo ime može da naređuje tvom duhu? Ti znaš moje ime, rođače. Kako bi više voleo da te zovem? Lans?"
     "Kako god želiš, osim po imenu koje mi je dala majka. Još se bojim njenog glasa kada izgovori to ime izvesnim tonom. Kao da sam taj strah posisao sa njenih grudi..."
     Pružila je ruku ka njemu i položila vrh prsta na mesto između obrva koje je osetljivo na Vid. Lako je dahnula na njega i začula njegov iznenađeni dahtaj, jer kameni prsten oko njih kao da se istopio i nestao u senkama. Sada se pred njima pružao čitav vrh Tora, sa malom crkvom od naboja pod niskim kamenim zvonikom na kome je bio grubo nacrtan anđeo.
     Lanselet se brzo prekrstio kad je ka njima, naizgled, pošla kolona u sivo obučenih prilika.
     "Da li nas vide, Morgana?" šapnuo je.
     "Neki od njih, možda, mogu da nas nazru kao senke. Možda će pomisliti da smo njihovi, ili da su im oči zaslepljene od sunca pa im se priviđa", rekla je, zadržavši dah, jer to što mu je rekla bila je Misterija o kojoj, zapravo, ne bi smela da razgovara sa neposvećenom osobom. Ali nikada u životu nije bila ovako bliska sa nekim; osećala je da ne bi mogla da podnese da išta taji pred njim, i stoga mu je podarila ovo, govoreći sebi kako ga gospa želi u Avalonu. Kakav bi Merlin od njega postao!
     Čula se prigušena pesma: Jagnješce Božje, koje odnese od nas sva zla sveta, Gospode Hriste, smiluj se na nas...
     Lanselet je poluglasno pevao dok je crkva nestajala, a kamenje se ponovo pojavljivalo.
     "Molim te", tiho je rekla Morgana. "To je uvreda za Veliku Boginju, pevati ovde te pesme; svet koji je ona načinila nije zao i njene sveštenice ne dozvoljavaju ljudima da ga nazivaju takvim."
     "Kako želiš." Zaćutao je, i opet mu je preko lica prešla senka oblaka. Glas mu je bio melodičan, toliko sladak da je poželela da opet čuje kako peva.
     "Sviraš li harfu, Lanse? Glas ti je dovoljno lep za barda."
     "Učili su me kao dete. Potom sam imao samo onoliko časova koliko priliči velikaškom sinu", odvratio je Lanselet. "Zavoleo sam muziku upravo koliko je potrebno da budem nezadovoljan sopstvenim glasom."
     "Tako? Onaj ko uči za druida mora biti prvo bard, pa tek onda sveštenik, jer muzika je jedan od ključeva za zakone Vaseljene."
     Lanselet je uzdahnuo. "To je iskušenje; jedan od retkih razloga zbog kojih bi prihvatio taj poziv. Ali moja majka bi me naterala da sedim u Avalonu i sviram harfu dok se svet oko nas raspada i dok Saksonci i divlji severnjaci pale i pljačkaju - jesi li ikada videla selo koje su Saksonci opustošili, Morgana?" Brzo je odgovorio na sopstveno pitanje. "Ne, nisi, zaklonjena si ovde u Avalonu, van sveta gde se takve stvari dešavaju, ali ja moram da mislim na to. Ja sam vojnik, i čini mi se da u ovakva vremena muškarcu pristaje jedino da brani ovu divnu zemlju od palikuća i pljačkaša." Lice mu se smračilo, jer gledao je strašne stvari.
     "Ako je rat toliko loš", odvratila je Morgana, "zato se ne skloniš ovamo od njega? U poslednjoj velikoj čaroliji, koja je uklonila ovo sveto mesto iz pokvarenog sveta, umrlo je mnogo starih druida, a nemamo odovoljno sinova da ih obučimo u zamenu."
     Uzdahnuo je. "Avalon je divan, i kad bih mogao da učinim sva kraljevstva tako mirnim, rado bih ostao ovde zauvek i proveo bih dane svirajući i razgovarajući sa duhovima velikog drveća... ali čini mi se da to nije muški posao, čučati ovde u bezbednosti dok drugi, napolju, moraju da pate. Morgana, hajde da sada ne razgovaramo o tome. Pusti me da zaboravim, molim te, bar danas. Spoljašnji svet pun je teškoća, i došao sam ovamo na dan ili dva mira; zar mi to nećeš omogućiti?" Njegov glas, melodičan i dubok, malo je zadrhtao, a bol koji se u njemu osećao toliko ju je povredio da je na trenutak pomislila da će zaplakati. Uhvatila ga je za ruku i čvrsto stegla.
     "Hodi", rekla je. "Želeo si da vidiš je li pogled onakav kakvim ga se sećaš..."
     Povela ga je dalje od kamenog prstena, pa su pogledali preko Jezera. Blago se talasajući pod suncem, blistava voda pružala se oko čitavog Ostrva; daleko u dubini, mali čamac, sa ove visine gledan jedva veći od kakve ribe, hitao je površinom. Druga ostrva, nejasna u magli, dizala su se kao mutni oblici, nejasna zbog daljine i magičnog vela koji je uklonio Avalon iz sveta.
     "Nedaleko odave", rekao je on, "nalazi se stara vilinska tvrđava na vrhu brega, a pogled sa zida je takav da se vidi i Tor, i Jezero, i ostrvo u obliku sklupčanog zmaja..." pokazao je pravac skladnim pokretom ruke.
     "Znam to mesto", rekla je Morgana. "To je jedna od starih magijskih linija moći koje prekrivaju zemlju; jednom su me odveli tamo da osetim zemaljske moći. Vilinski narod se razumeo u te stvari - ja mogu da ih pomalo osetim, podrhtavanje zemlje i vazduha. Možeš li ti da ih osetiš? I ti si od te krvi, pošto si Vivijenin sin."
     Odgovorio joj je vrlo tiho. "Lako je osetiti kako zemlja i vazduh podrhtavaju od moći, ovde na magičnom ostrvu."
     Okrenuo je leđa pogledu, zevnuo i protegnuo se. "Ovaj uspon me je, izgleda, umorio više nego što sam mislio; a jahao sam veći deo noći. Spreman sam da sednem na sunce i pojedem malo tog hleba što si ga ponela!"
     Morgana ga je povela u samo središte kamenog prstena. Ako je imalo osetljiv, pomislila je, biće svestan ogromne moći koja ovde vlada.
     "Lezi na zemlju i ona će te ispuniti svojom snagom", kazala je dok mu je pružala komad hleba, debelo namazan maslacem i medom i umotan u komad jelenje kože. Polako su jeli, ližući med sa prstiju, a onda ju je on uhvatio za ruku i u šali joj liznuo malo meda sa prsta.
     "Kako si slatka, rođako", nasmejao se, a ona je osetila kako joj se čitavo telo budi od tog dodira. Uhvatila ga je za ruku da mu uzvrati na isti način, a onda ju je naglo ispustila, kao da se opekla; za njega je to možda samo igra, ali za nju nije. Okrenula se da sakrije usplamtelo lice u travu. Moć iz zemlje kao da je tekla kroz nju, ispunjavajući je snagom same Boginje.
     "Ti si dete Boginje", konačno je rekla. "Zar ne znaš ništa o njenim misterijama?"
     "Vrlo malo, mada mi je otac jednom rekao kako sam začet - da sam dete Velikog Braka između kralja i zemlje. I zato je, valjda, mislio da bi trebalo da sam odan čitavoj Britaniji koja mi je i otac i majka... Bio sam u samom središtu starih misterija, u velikoj Aleji stenja u Karnaku, gde se nekada nalazio drevni Hram; to je mesto puno moći, kao i ovo. Osećam ovde prisustvo moći", rekao je. Okrenuo se da je pogleda u lice. "Ti si na ovom mestu nalik na Boginju", začuđeno je rekao. "U stara vremena, to znam, muškarci i žene su se ovde spajali pod njenom moći, mada su sveštenici želeli da to zabrane, kao što bi voleli da unište drevno kamenje poput ovog oko nas i onog u Karnaku... Već su uspeli da unište deo, ali posao je suviše veliki."
     "Boginja će ih sprečiti u tome", mirno je rekla Morgana.
     "Možda", odgovorio je Lanselet i posegao ka plavom polumesecu na njenom čelu. "Tu si me dodirnula kako bih video drugi svet. Ima li to veze sa vidom, Morgana, ili je to još jedna od tih Misterija o kojima ne smeš da govoriš? Pa, neću te pitati. Ali osećam se kao da sam upao u neku staru vilinsku tvrđavu gde, kažu, stotinu godina prođe u jednoj noći."
     "Ne baš tako mnogo", nasmejala se Morgana, "mada je istina da vreme u njima drugačije teče. Ali neki bardovi, kako sam čula, i dalje mogu da dolaze i odlaze iz vilinske zemlje... ona se udaljila u magle više od Avalona, to je sve." I stresla se dok je govorila.
    

- nastavlja se -