Morgana je osetila kako joj kolena klecaju od naglog olakšanja. Žene pred njom, sve nepoznate, u čudnim haljinama i plavim šarama na čelu, uplašile su je više nego čitav Uterov dvor. Primetila je Vivijenin blagi pokret, i sveštenice - jer pretpostavila je da su to sveštenice - su se okrenule i otišle. Vivijen je pružila ruku i Morgana ju je prihvatila, osetivši da su joj prsti umirujuće hladni i čvrsti.
     Vivijen je opet bila ona poznata rođaka, ali istovremeno i čudesna osoba koja je dozvala maglu. Morgana je opet osetila potrebu da se prekrsti i upitala se da li bi čitava ova zemlja nestala, jer otac Kolumba kaže da sva đavolja dela i vradžbine nestaju pred tim znakom.
     Ali nije se prekrstila; odjednom je shvatila da to više nikada neće učiniti. Taj svet je zauvek ostao iza nje.
     Na ivici jabučnjaka, između dva upravo procvetala drveta, stajala je kućica od pletera i naboja. Unutra je gorela vatra, i mlada žena - nalik na ostale koje je videla, u tamnoj haljini i tunici od kože - dočekala ih je nemim naklonom.
     "Ne obraćaj joj se", rekla je Vivijen. "Ona je, u ovom času, pod zavetom ćutanja. Sveštenica je četvrtu godinu i zove se Ravena."
     Ravena je ćutke svukla Vivijeninu gornju odeću i izula joj blatnjave i od puta pohabane cipele; na Vivijenin znak pomogla je i Morgani. Donela im je vode za umivanje, a kasnije i hranu: ječmeni hleb i suvo meso. Za piće je bilo samo hladne vode, ali bila je sveža i ukusna, drugačija od svake vode koju je Morgana dosad okusila.
     "Ovo je voda iz Svetog Kladenca", rekla je Vivijen. "Ovde ne pijemo ništa drugo; ona donosi vizije i bistar vid. A med je iz naših košnica. Jedi meso i uživaj u njemu, jer ga više godinama nećeš okusiti; sveštenice ne jedu meso sve do kraja obuke."
     "Zašto, gospo?" Morgana nije mogla da je oslovi sa 'tetka' niti sa 'rođako'. Između nje i poznatih imena nalazilo se sećanje na priliku nalik na Boginju koja priziva maglu. "Je li loše jesti meso?"
     "Svakako da nije, i doći će dan kada možeš jesti sve što se stavi pred tebe. Ali ishrana bez životinjskog mesa daje visok nivo svesti, a to ti je potrebno dok učiš kako da upotrebljavaš Vid i koristiš magijske moći, umesto da one koriste tebe. Kao i druidi na početku obuke, sveštenice jedu samo hleb i voće, i ponekad malo ribe iz jezera, i piju jedino vodu iz Svetog Kladenca."
     "Ti si pila vino u Karleonu, Gospo", stidljivo je rekla Morgana.
     "Naravno, i pićeš ga i ti, kada budeš znala koje je odgovarajuće vreme za jelo i piće, a kada je vreme za post", strogo je rekla Vivijen. To je ućutkalo Morganu, pa je sedela i grickala hleb sa medom. Ali iako je bila gladna, hrana kao da joj je zastajala u grlu.
     "Jesi li dosta jela?" upitala je Vivijen. "Dobro, onda neka Ravena odnese posuđe - treba da spavaš, dete. Ali sedi ovde kraj mene, pred vatru, da malo pričamo, jer sutra će te Ravena odvesti u Kuću Devojaka, i više me nećeš viđati, osim na svečanostima, dok ne budeš dovoljno obučena da se smenjuješ sa starijim sveštenicama, kako bi spavala u mojoj kući i služila me. Do tada ćeš već biti pod zavetom ćutanja, nećeš smeti da pitaš ni da odgovaraš. Ali večeras si još moja srodnica, nisi zakleta na službu Boginji i možeš me pitati sve što poželiš."
     Pružila je ruku, i Morgana je sela kraj nje na klupu pred vatrom. Vivijen se okrenula leđima. "Hoćeš li mi izvaditi ukosnicu, Morgana? Ravena je otišla na počinak, i ne bih da je ponovo uznemiravam."
     Morgana je izvukla koštanu šnalu iz njene kose; kosa joj se spustila u vodopadu dugačkih, tamnih vlasi sa sedim pramenom na jednoj slepoočnici. Vivijen je uzdahnula i pružila bose noge ka vatri.
     "Lepo je biti opet kod kuće - poslednjih godina sam previše putovala", rekla je. "A nisam više dovoljno snažna da mi to pričinjava zadovoljstvo."
     "Rekla si da smem da postavljam pitanja", plašljivo je kazala Morgana. "Zašto neke žene nose plavi znak na čelu, a neke ne?"
     "Plavi polumesec je znak da su zaklete na službu Boginji, da žive i umru po njenoj volji", rekla je Vivijen. "One koje su došle samo da malo uvežbaju Vid ne polažu tu zakletvu."
     "A hoću li je ja položiti?"
     "To ćeš sama odlučiti", rekla je Vivijen. "Boginja će ti reći da li želi da položi ruku na tebe. Samo hrišćani koriste svoje manastire kao spremište za nepotrebne kćeri i udovice."
     "Ali kako ću znati da li me Boginja želi?"
     Vivijen se nasmešila u tami. "Pozvaće te glasom koji nećeš moći da ne razumeš. Ako čuješ taj poziv, neće biti mesta na svetu gde bi mogla da se sakriješ od njega."
     Morgana se upitala da li se i Vivijen tako zaklela, ali bila je suviše stidljiva da bi pitala. Pa naravno! Ona je Velika sveštenica, Gospa od Avalona...
     "I ja sam se tako zaklela", tiho je rekla Vivijen, onako kako je već uobičavala da odgovara na neizgovorena pitanja, "ali znak je vremenom izbledeo... ako pažljivo pogledaš, mislim da i dalje možeš da ga razabereš pri korenu kose, ovde."
     "Da, malo... šta to znači zakleti se Boginji, Gospo? Ko je ta Boginja? Jednom sam pitala oca Kolumbu da li Bog ima neko drugo ime, a on je rekao ne, rekao je da postoji samo jedno Ime koje nas može spasti i da je to Isus Hrist, ali..." prekinula je, zbunjena. "Ja vrlo malo znam o tim stvarima."
     "Znati da ne znaš jeste početak mudrosti", odgovorila je Vivijam "Potom, kad počneš da učiš, nećeš morati da zaboraviš sve ono što si mislila da znaš. Bog ima mnogo imena, ali svuda je Jedan; i tako, kad se moliš Mariji, majci Isusovoj, moliš se, ni ne znajući, Majci Sveta u jednom od njenih mnogih oblika. Bog kome se klanjaju sveštenici i Jedan Veliki naših druida jesu isti Jedan, i zato Merlin ponekad ulazi među hrišćanske savetnike Velikog Kralja; on zna, ako oni i ne znaju, da je Bog Jedan."
     "Vaša majka je bila ovde sveštenica pre tebe, tako mi je rekla majka..."
     "To je tačno, ali to nije samo pitanje nasleđa. Pre će biti da sam nasledila njenu nadarenost Vidom, a po svojoj slobodnoj volji sam se zaklela Boginji. Boginja nije pozvala tvoju majku, niti Morgozu. Zato sam poslala Igrenu da se uda za tvog oca, a potom za Utera, a Morgozu da se uda onako kako odredi kralj. Igrenin brak je poslužio Boginji; nad Morgozom nije imala nikakvu moć."
     "Znači da se sveštenice koje pozove Boginja nikada ne udaju?"
     "Obično ne. One se ne zaklinju nijednom muškarcu, osim u Velikom Braku, gde se sveštenik i sveštenica spajaju predstavljajući Boga i Boginju, a tako rođena deca nisu deca smrtnika, nego Boginje. To je Misterija, i naučićeš je kada dođe vreme. Ja sam tako rođena, i nemam ovozemaljskog oca..."
     Morgana je zurila u nju. "Znači li... znači li to da je tvoja majka legla sa Bogom?" šapnula je.
     "Ne, naravno da nije. Samo sa sveštenikom, ispunjenim moćima Boga, sveštenikom čije ime nikada nije saznala, jer je u tom trenutku ili u to vreme Bog ušao u njega i opseo ga, tako da je muškarac ostao zaboravljen i nepoznat." Lice joj je bilo daleko, puno sećanja na neobične stvari; Morgana je videla misli kako joj se kreću preko čela. Kao da je vatra bacala slike po sobi, veliku priliku Rogatog... Naglo se stresla i čvršće se umotala u ogrtač.
     "Jesi li umorna, dete? Trebalo bi da spavaš..."
     Ali Morgana je opet bila radoznala. "Jesi li se rodila u Avalonu?"
     "Da, mada sam odrala na Druidskom ostrvu, daleko na severu, među Ostrvima. A kada sam odrasla, Boginja je položila ruku na mene - u meni je tekla krv sveštenice, baš kao što mislim da teče i u tebi, dete moje." Glas joj je bio dalek; ustala je i zagledala se u vatru.
     "Pokušavam da se setim pre koliko godina sam došla ovamo sa staricom... mesec je tada bio dalje na jugu, jer bilo je vreme žetve, a nailazili su mračni dani Samhe, na izmaku godine. Bila je to teška zima, čak i u Avalonu; noću smo čuli vukove, a sneg je bio dubok, i gladovali smo, jer niko nije mogao da se probije kroz oluje, i bilo je male dece koja su umrla kad je majkama nestalo mleka... Potom se Jezero zamrzlo, i doneli su nam hranu na saonicama. Tada sam bila devojka, grudi mi još nisu porasle, a sada sam stara, starica, strašilo... toliko godina, dete."
     Morgana je osećala kako Vivijeni drhti ruka; teško je ležala na njenoj. Trenutak kasnije Vivijen je privukla devojčicu uz sebe i ostala stojeći, grleći je oko struka.
     "Toliko meseci, toliko dugodnevica... a sada izgleda da Samha ponovo pada odmah posle Beltana - brže nego što je mesec rastao od mladog do punog dok sam bila mlada. A i ti ćeš stajati ovde pred vatrom, i ostarićeš kao što sam ja ostarila, osim ako Majka ima za tebe druge zadatke... oh, Morgana, Morgana, malena, trebalo je da te ostavim u majčinoj kući..."
     Morgana je čvrsto zagrila sveštenicu. "Ne bih mogla da ostanem tamo! Radije bih umrla..."
     "Znam to", uzdahnula je Vivijen. "Mislim da je Majka već položila ruku na tebe, dete. Ali došla si iz života punog obilja u život pun oskudnosti, Morgana, i može se desiti da ti poverim zadatke teške kao oni što ih je meni postavila Velika Majka. Sada misli samo na to kako da naučiš korišćenje Vida i da živiš u divnim predelima Avalona; ali nije lako služiti volji Ceriveden, kćeri moja, ona nije samo Velika Majka ljubavi i rađanja, nego i Gospa od tame i smrti." Uzdahnula je i pogladila deovjčicu po kosi. "Ona je takođe Morigan, donosilac napora, i Veliki Gavran... oh, Morgana, Morgana, volela bih da si moje rođeno dete, ali čak i tako ne bih mogla da te poštedim, moram te upotrebiti za njene svrhe kao što sam nekada i ja bila upotrebljena." Pognula je glavu i na trenutak ju je položila devojčici na rame. "Veruj mi da te volim, Morgama, jer doći će čas kad ćeš me mrzeti isto onoliko koliko me sada voliš..."
     Morgana je bez razmišljanja pala na kolena. "Nikada", šapnula je. "Ja sam u rukama Boginje... i u tvojim..."
     "Neka nikada ne zažališ zbog tih reči", rekla je Vivijen. Pružila je ruke ka vatri. Bile su sitne i snažne i pomalo otekle od starosti. "Ovim rukama sam porađala decu; i videla sam kako životna krv teče iz njih. Jednom sam izdala muškarca i oterala ga u smrt, muškarca koji mi je ležao u naručju i kome sam se zaklela na ljubav. Uništila sam mir tvoje majke, a sada sam joj oduzela decu. Zar me ne mrziš, zar me se ne bojiš, Morgana?"
     "Bojim te se", rekla je devojčica, još klečeći pred njom, dok joj je sitno, tamno lice blistalo od plamena vatre, "ali nikada te neću mrzeti."
     Vivijen je duboko uzdahnula, odbacivši predviđanja i jezu. "Ne, ne bojiš se mene", rekla je, "već nje. Obe smo u njenim rukama, dete. Tvoje devičanstvo je žrtvovano Boginji. Postaraj se da tako i ostane dok Majka ne objavi svoju volju."
     Morgana je položila šake preko Vivijeninih. "Neka bude tako", šapnula je, "Kunem se."
     Sutradan je otišla u Kuću Devojaka i tu je ostala mnogo godina.
     
     Govori Morgana...
     Kako da pišem o stvaranju sveštenice? Ono što nije očito, tajna je. Oni koji su išli tim putem, znaće, dok oni koji nisu, nikada neće znati, mada bih mogla da zapišem sve zabranjene stvari. Sedam puta je dolazilo i prolazilo veče Beltana; sedam puta su nas zime zaogrtale hladnoćom. Vid je dolazio lako, Vivijen je rekla da sam rođena za sveštenicu. Nije bilo lako narediti mu da dođe kada sam želela i samo kada sam želela, i zatvoriti kapije Vida kada nije bilo prikladno da vidim.
     Najteže su mi padale male čarolije, koje prisiljavaju um da stupa neutabanim stazama. Prizvati vatru i zapaliti je voljom, dozvati maglu, doneti kišu - sve je to bilo jednostavno, ali znati kada da prizoveš kišu ili maglu, a kada da to prepustiš bogovima, to nije bilo tako jednostavno. Bilo je i drugih nauka, u kojima mi moje znanje Vida nije nimalo pomagalo; umeće sa travama, i umeće isceljivanja, duge pesme iz kojih se nijedna jedina reč ne sme zapisati, jer kako se znanje o Velikima sme prepustiti ičemu načinjenom ljudskom rukom? Neke lekcije bile su čisto uživanje, jer bilo mi je dozovljeno da učim da sviram na harfi i da je sama pravim, koristeći sveto drvo i creva obredno ubijene životinje; a neke lekcije su bile užasne.
     Najteže od svega, mislim, bilo je gledati u sebe, pod dejstvom droga koje oslobađaju um od tela, bolesnog i punog grčeva, dok um slobodno lebdi van granica vremena i prostora, i čitati stranice prošlosti i budućnosti. Ali o tome ne smem ništa da kažem. Konačno je došao dan kada sam izbačena iz Avalona, obučena samo u košulju, nenaoružana osim malog bodeža sveštenice, da se vratim - ako uzmognem. Znala sam da će me, ako ne uspem, oplakivati kao mrtvu, ali kapije mi se više nikada neće otvoriti osim ako uspem da im to naredim snagom svoje volje i naređenja. A kada su se magle sklopile oko mene, dugo sam lutala obalama nepoznatog Jezera, slušajući samo zvona i žalostivo zapevanje kaluđera. I konačno sam uspela da razbijem maglu i da je prizovem, sa stopalima na zemlji i glavom među zvezdama, pružajući se od obzorja do obzorja, i glasno uzvikujući reč Moći...
     I magla se razdvojila i ugledala sam pred sobom istu onu osunčanu obalu na koju me je Gospa dovela pre sedam godina, i kročila sam na čvrsto tlo svog doma, i plakala sam kao i prvi put kad sam stigla tu kao uplašeno dete. A potom su mi među obrve ucrtali znak polumeseca, rukom same Boginje... ali to je Misterija o kojoj je zabranjeno pisati. Oni koji su osetili kako im čelo gori od poljupca Ceridven znaće o čemu govorim.
     Dva proleća potom, kada sam oslobođena zaveta ćutanja, u Avalon se vratio Galahad, koji je već uvežbao boj protiv Saksonaca služeći svog oca, kralja Bana od Donje Britanije.
     
     12.
     Sveštenice iznad određenog stepena smenjivale su se služeći Gospu od Jezera, a u ovo doba godine, kada je Gospa bila veoma zauzeta pripremama za predstojeću svečanost Dugodnevice, jedna od njih je uvek spavala u maloj kući od naboja, kako bi Gospa imala nekog na raspolaganju i danju i noću. Bilo je toliko rano da se sunce još krilo u magli na ivici obzorja kada je Vivijen stupila u sobu iza svoje, gde je spavala sluškinja, i tiho se sagnula da je probudi.
     Žena se uspravila u krevetu, brzo navlačeći preko haljine tuniku od kože.
     "Reci vozarima da se pripreme. I pošalji moju rođaku Morganu da mi pomogne."
     Nekoliko minuta kasnije Morgana je sa poštovanjem zastala pred ulazom, jer Vivijen je klečala raspirujući vatru. Nije načinila nikakav zvuk; posle devet godina obuke za sveštenicu kretala se toliko tiho da nije odala svoje prisustvo ni korakom ni dahom. Ali posle toliko godina takođe je dobro poznavala ponašanje sveštenica, toliko dobro da se nije ni iznenadila kada se Vivijen okrenula čim je ona stigla do vrata. "Uđi, Morgana", rekla je.
     Nasuprot uobičajenim navikama, Vivijen ovog puta nije ponudila rođaku da sedne, nego ju je ostavila da stoji i neko vreme ju je pažjivo posmatrala.
     Morgana nije bila visoka; nikada neće ni biti, a tokom ovih godina u Avalonu dostigla je svoju punu visinu, jedva koji centimetar više od Gospe. Tamna kosa bila joj je začešljana niz leđa i pričvršćena kožnom uzicom; nosila je tamnoplavu haljinu i tuniku od jelenje kože kao i sve sveštenice, a plavi polumesec tamno joj se presijavao sa čela. No, ma koliko bila neprimetna i obična među ostalima, u očima je nosila sjaj koji je odgovorio na Vivijenin ispitivački pogled, i Vivijen je iz iskustva znala da će, ma koliko bila mala i krhka, umeti da se, kad zatreba, zaogrne čarolijom, pa će izgledati ne samo visoka nego i veličanstvena. Već je izgledala bezvremenski, i Vivijen je znala da će isto tako izgledati i kada joj se u kosi pojave sede vlasi.
     Osetila je drhtaj olakšanja. Ne, nije lepa, pomislila je, a onda se upitala zašto bi joj to bilo važno. Morgana bi svakako, kao i svaka druga mlada žena, bez obzira na zakletvu Boginji, više volela da bude lepa i sigurno je veoma nesrećna što nije tako. Vivijen je malo iskrivila usne. Kada dođeš u moje godine, devojko, pomislila je, više neće biti važno jesi li lepa ili nisi. Jer svi koji te budu poznavali smatraće da si prekrasna kad god budeš poželela da to smatraju; a kada ne budeš, možeš se opustiti i pretvarati se da si obična žena koju su davno prošle takve misli. I sama je vodila sličnu bitku pre više od dvadeset godina, dok je pratila kako Igrena odrasta i stiče bakarnu, tamnoputu lepotu za koju bi Vivijen, tada još mlada, rado prodala i dušu i sve svoje moći. Ponekad, u trenucima nesigurnosti, pitala se da nije gurnula Igrenu u brak sa Gorloasom samo da je ne bi podbadala ljupkost mlađe sestre, podsećajući je na to koliko je sama ozbiljna i obična. Ali navela sam je da zavoli čoveka koji joj je bio suđen još pre nego što je kamenje u prstenu na ravnici Salisberija naslagano jedno na drugo, pomisila je.
     Shvatila je da Morgana još ćutke stoji, čekajući da ona prva progovori, i nasmešila joj se.
     "Zaista starim", rekla je. "Za trenutak sam se izgubila u sećanjima. Nisi više dete kao kada si došla ovamo, pre mnogo godina; ali ponekad to zaboravljam, moja Morgana."
     Morgana se nasmešila i od toga joj se lice preobrazilo, jer do maločas je delovalo nadureno. Kao Morgoza, pomislila je Vivijen, mada inače između njih nema nikakve sličnosti. To je Talesinova krv.
     "Mislim da ti ništa ne zaboravljaš, rođako", rekla je Morgana.
     "Možda. Jesi li doručkovala, dete?"
     "Ne. Ali nisam gladna."
     "Vrlo dobro. Želim da odeš na barku."
     Morgana, koja se naučila ćutanju, odgovorila je samo pokretom poštovanja i slaganja.
     Takav zahtev, naravno, ni po čemu nije bio neobičan - barku iz Avalona uvek mora voditi sveštenica koja poznaje tajne puteve kroz maglu.
     "Ovo je porodični posao", rekla je Vivijen, "jer moj sin prilazi ostrvu, i mislila sam da bi mu valjalo u susret poslati rođaku."
     Morgana se nasmešila. "Balan?" upitala je. "Zar se njegov usvojeni brat Balin ne boji za dušu ukoliko ode dalje od crkvenih zvona?"
     U Vivijeninim očima pojavio se nagoveštaj osmeha. "Obojica su ponosni ljudi i vešti ratnici, i vode besprekoran život, čak i po merilima druida, ne nanoseći nikome zlo i nikome se ne suprotstavljajući, i uvek težeći da isprave nepravdu ako naiđu na nju. Ne sumnjam da se Saksoncima čine četiri puta strašniji kada se bore rame uz rame. Zapravo, oni se ničega ne plaše, osim zle magije i one pokvarene sveštenice koja je jednom od njih majka..." i tu se zakikotala kao devojka, a Morgana se zakikotala sa njom.
     Potom se uozbiljila. "Pa, ne žalim što sam poslala Balana na odgajanje u spoljašnji svet. On nije bio pozvan da postane druid, i postao bi vrlo loš druid, a mada je za Boginju izgubljen, ona će ga svakako pripaziti, makar joj se molio sa brojanicama i obraćao joj se kao Devici Mariji. Ne, Balan je daleko na obali, bori se uz Utera protiv Saksonaca, i drago mi je zbog toga. Govorila sam o svom mlađem sinu."
     "Mislila sam da je Galahad još u Bretanji."
     "I ja sam, ali noćas sam ga videla Vidom... ovde je. Kad sam ga poslednji put videla, imao je samo dvanaest godina. Rekla bih da je pirlično izrastao; mora da mu je preko šesnaest, i spreman je da ponese oružje, samo nisam sigurna da mu je suđeno da ga ponese."
     Morgana se nasmešila, i Vivijen se setila kako je Morgana, kad je tek stigla, kao usamljeno dete, ponekad smela da provodi slobodno vreme sa jedinim detetom koje je tu odgajano, sa Galahadom.
     "Ban od Benvika sada mora da je već star", primetila je Morgana.
     "Star je, da; i ima mnogo sinova, pa je moj sin među njima samo još jedno neželjeno starčevo kopile. Ali polubraća ga se boje i voleli bi da on nekuda ode, a prema detetu iz Velikog Braka ne smeju da se ponašaju kao prema bilo kom kopiletu." Vivijen je odgovarala na neizgovoreno pitanje. "Otac mu je dodelio imanja u Bretanji, ali još pre nego što je Galahad napunio šest godina postarala sam se da njegovo srce zauvek ostane ovde, kraj Jezera." Primetila je blesak u Morganinim očima i opet odgovorila na neizgovoreno.
     "Okrutno je ostaviti ga večito nezadovoljnog? Možda. Nisam ja okrutna, nego Boginja. Njegova sudbina leži u Avalonu, a videla sam ga Vidom kako kleči pred Svetim Sudom..."
     Morgana je opet, ironično, načinila gest odobravanja kojim sveštenica pod zavetom ćutanja pokazuje da je shvatila naređenje.
     Vivijen se odjednom razljutila na sebe. Sedim ovde i opravdavam ono što sam učinila od svog života, i života mojih sinova, i to pred jednim devojčurkom! Ne dugujem joj nikakva objašnjenja! Kad je ponovo progovorila, glas joj je bio leden i dalek. "Idi sa barkom, Morgana, i dovedi mi ga."
     Morgana je po treći put načinila znak nemog slaganja i okrenula se da pođe.
     "Samo trenutak", rekla je Vivijen. "Doručkovaćeš ovde sa nama kada ga dovedeš; on ti je rođak."
     Kad se Morgana opet nasmešila, Vivijen je shvatila da je sve vreme pokušavala da je navede na to, i iznenadila se.
     Morgana je sišla stazom ka ivici Jezera. Srce joj je još udaralo brže nego inače; u poslednje vreme, kad bi razgovarala sa Gospom, često je osećala mešavinu ljuvavi i ljutnje, a nijedno nije smela da pokaže, kao ni čudne misli koje su joj se javljale. Čudila se samoj sebi, jer je odavno naučila da zauzdava svoja osećanja onako kako je zauzdavala reči, pa i misli.
     Galahada se sećala još od prve godine koju je provela u Avalonu - suvonjav, tamnoput, živahan dečak. Nije ga mnogo volela, ali pošto je čeznula za svojim mlađim bratom, puštala je da se dečko mota oko nje. Potom je on poslat na odgajanje i otad ga je videla samo jednom, kada je imao dvanaest godina, sav od očiju, zuba i kostiju koje su virile iz okraćale odeće. Tada je prezirao sve što je ženskog roda, a ona je bila zauzeta najtežim delom obuke, pa nije obraćala mnogo pažnje na njega.
     Sitni, tamnoputi veslači na barci poklonili su se pred njom u znak poštovanja prema Boginji koju su predstavljale sve starije sveštenice, a ona im je bez reči dala znak i zauzela mesto na pramcu.
     Optočena barka brzo je i nemo zašla u maglu. Morgana je osećala vlagu kako joj svetluca na čelu i u kosi; osećala je studen do kostiju, ali je naučila da ne obraća pažnju na to. Kada su izronili iz magle, sunce je izišlo iza daleke obale, i videla je kako ih tamo čekaju konj i jahač. Barka je polako napredovala, ali Morgana se na trenutak zaboravila i stajala je nezaštićena, gledajući konjanika.
     Bio je krhke građe, orlovskog lica, još tamnijeg zbog purpurne kape sa orlovim perom i purpurnog ogrtača koji je ljupko padao oko njega. Kada je sjahao, prirodna lakoća kojom se kretao, plesačka gracioznost, oduzeli su joj dah. Da li je ikada poželela da bude plavokosa i obla, kada neko tamnoput i mršav može biti ovako lep? Oči su mu takođe bile tamne i blistale su od nagoveštaja šeretluka - šeretluka koji bi i sam po sebi pokazao Morgani ko je on, mada na njemu nije ostalo nikakvog traga od onog mršavog dečaka sa koščatim nogama i ogromim stopalima.
     "Galahade", rekla je, pazeći da joj glas ostane tih kako ne bi zadrhtao - trik svih sveštenica. "Ne bih te prepoznala."
     On se lako poklonio, i pri tom mu se plašt zanjihao - zar nije to nekada prezirala kao akrobatski trik? Kod njega je izgledalo sasvim prirodno.
     "Gospo", rekao je.
     Ni on mene nije prepoznao. Neka ostane tako.
     Zašto se baš tada setila Vivijeninih reči? Tvoje dostojanstvo je posvećeno Boginji. Pazi da ostane tako dok Majka ne objavi svoju volju. Prepadnuta, Morgana je prvi put u životu shvatila da je požudno pogledala nekog muškarca. Svesna da to nije za nju, da je njoj suđeno da provede život onako kako Boginja odredi, gledala je na muškarce prezrivo, kao na nešto što sveštenica uzima u ime Boginje, ili ih odbija - što zavisi od trenutka. Vivijen joj je naredila da ove godine ne učestvuje u svečanostima Beltanskih vatri, posle kojih neke sveštenice začinju po volji Boginje, a ta deca se ili rađaju, ili ih se otarase znanjima o bilju i lekovima koje su stekle - neprijatan postupak, ali često bolji od još neprijatnijeg i opasnijeg čina rađanja i dosadne dece koja se odgajaju u Avalonu ili se šalju u svet, kako Gospa odredi. Morgani je bilo milo što će se ovog puta izvući, jer znala je da Vivijen ima za nju druge planove.
     Dala mu je znak da se ukrca. Nikad ne pružaj ruke ka strancu - reči stare sveštenice koja ju je obučavala; Sveštenica Avalona mora biti kao posetilac iz drugog sveta. Upitala se zašto je morala da prekine pokret kojim je posegnula ka njegovom doručju. Iznenada je postala svesna, sa sigurnošću od koje joj je krv proključala u slepoočnicama, da pod njegovom tamnom kožom leže čvrsti mišići, koji pulsiraju od života, i poželela je da ga ponovo pogleda uoči. Brzo se okrenula, pokušavajući da se savlada.
     Kad je progovorio, glas mu je bio dubok i milozvučan. "A, sad kad si pokrenula ruke poznao sam te. Sve drugo na tebi se promenilo. Sveštenice, zar mi nisi nekada bila rođaka po imenu Morgana?" Tamne oči su zablistale. "Ništa više nije onako kao kada sam te zvao Vilinskom Morganom..."
     "Bila sam, i još sam. Ali prošle su godine", rekla je i okrenula se na drugu stranu, dajući nemim veslačima znak da otisnu barku od obale.
     "Ali magija Avalona nikada se ne menja", promrmljao je on, i znala je da se ne obraća njoj. "Magla, trska i barske ptice... a onda barka, kao magija, koja se udaljava od tihe obale... Znam da ovde nema ničega za mene, a ipak se stalno vraćam..."
     Barka je tiho prelazila preko Jezera. Čak i sada, pošto je Morgana već godinama znala da u tome nema magije, nego da je reč o dugoj obuci u tihom veslanju, još ju je opčinjavala mistična tišina u kojoj su se kretali. Okrenula se da prizove maglu, ali bila je svesna mladića iza sebe. On je stajao, lako održavajući ravnotežu kraj konja, jedne ruke prebačene preko sedla, lako menjajući položaj bez pokreta, pa se nije primetno njihao niti gubio ravnotežu dok je barka klizila i skretala. Morgana je to postigla posle duge obuke, ali on je to, izgleda, uspevao iz prirodne ljupkosti.

- nastavlja se -