Ali malo sam oklevala, jer sam se bojala da će me pozvati da joj sednem u krilo, kao da sam beba. Umesto toga, nasmešila se i pomerila na kraj stolice. Sada sam videla da nije devojčica, nego gospa.
     "Ni ti ni ja nismo baš velike", rekla je. "Mislim da će ova stolica biti dovoljna za obe, pošto je načinjena za krupnije ljude."
     Od tog časa sam je zavolela, toliko da sam se ponekad osećala kriva jer mi je otac Kolumba, majčin ispovednik, rekao da bi trebalo da poštujem oca i majku više od ikoga drugog.
     I tako sam tokom svadbenog pira sedela sa Vivijen, i saznala sam da je ona odgajila Morgozu - majka im je umrla rađajući Morgozu, a Vivijen ju je dojila kao svoje dete. Što me je zadivilo, jer sam bila besna kada je Igrena odbila da nađe novorođenom bratu dojilju, nego je odlučila da ga sama hrani. Uter je rekao da je to nedolično za kraljicu, i ja sam se slagala sa tim; mrzela sam da vidim Gvideona na Igreninim grudima. Pretpostavljam da sam, zapravo, bila ljubomorna, mada me je bilo sramota da to i kažem.
     "Je li onda tvoja majka, i Igrenina, bila kraljica?" Jer bila je odevena bogato kao i Igrena, kao neka severnjačka kraljica.
     "Ne, Morgana, nije bila kraljica, nego velika sveštenica, Gospa od Jezera; a ja sam posle nje postala Gospa od Avalona. Jednog dana ćeš možda i ti biti sveštenica. Ima u tebi stare krvi, a možda imaš i Vid."
     "Šta je to Vid?"
     Namrštila se. "Igrena ti nije rekla? Kaži mi, Morgana, da li ponekad vidiš stvari koje drugi ne vide?"
     "Stalno", rekla sam, shvativši da me ova gospa potpuno razume. "Samo što otac Kolumba kaže da je to delo đavola. A majka kaže da o tome ne smem da pričam, nikada i nikome, čak ni njoj, jer na hrišćanskom dvoru te stvari nisu pristojne, pa ako Uter sazna za to, poslaće me u manastir. Mislim da ne bih volela da odem u manastir, pa da nosim samo crne haljine i da više ne smem da se smejem."
     Vivijen je izgovorila reč zbog koje bi meni dadilja oprala usta grubim sapunom kojim se u kuhinji ribaju podovi. "Slušaj me, Morgana. Tvoja majka je u pravu kad kaže da ne smeš o tome da razgovaraš sa ocem Kolumbom..."
     "Ali Bog će se ljutiti na mene ako budem lagala sveštenika."
     Opet je rekla onu ružnu reč. "Slušaj, drago dete: sveštenik će se ljutiti ako ga slažeš, i reći će da se to ljuti njegov Bog. Ali Veliki Tvorac ima pametnija posla nego da se ljuti na mlad svet, a ovo je pitanje tvoje savesti. Veruj mi, Morgana: nikad ne govori ocu Kolumbi više nego što moraš, nego uvek veruj u ono što ti Vid kaže, jer on dolazi pravo od Boginje."
     "Je li Boginja isto što i Devica Marija, Majka Božja?"
     Namrštila se. "Svi bogovi su jedan Bog i sve Boginje su jedna Boginja. Velika Boginja se neće ljutiti ako je nazoveš Marijinim imenom, jer ona je bila dobra i volela je ljude. Slušaj, mila, ovo nije razgovor za svečanost. Ali kunem ti se da nikada nećeš morati u manastir, ma šta Uter bude rekao. Sada kad znam da imaš Vid, pokrenuću zemlju i nebo, ako moram, da te dovedem u Avalon. Može li to da bude naša tajna, Morgana? Obećavaš mi?"
     "Obećavam", rekla sam, a ona se sagnula i poljubila me u obraz. "Sušaj, harfisti počinju da sviraju za ples. Zar Morgoza nije divna u toj plavoj haljini?"
     
     9.
     Na dan proleća, sedme godine vladavine Utera Pendragona u Karleonu, Vivijen, sveštenica Avalona i Gospa od Jezera, pošla je u zoru da pogleda u čarobno ogledalo.
     Mada je tradicija po kojoj je bila Gospa i sveštenica starija i od druida, delila je sa njima jedno od osnovnih načela druidske vere: da moćne sile koje su stvorile Vaseljenu ne mogu biti potpuno obožavane u kući načinjenoj ljudskim rukama, niti se Beskonačnost može sadržati u bilo kom predmetu koga je načinio čovek. Stoga Gospino ogledalo nije bilo od bronze, čak ni od srebra.
     Iza nje su se dizali veliki kameni zidovi drevnog Hrama Sunca, koji su izgradili Sjajni kada su došli ovamo iz Atlantide, pre više stoleća. Pred njom se nalazilo veliko jezero, okruženo visokom, uznjihanom trskom i poluzaklonjeno maglom koja je, čak i u vedre dane, sada ležala preko čitavog Avalona. A iza Jezera nalazila su se ostrva i druga jezera, koja su sva zajedno nosila naziv Letnje Zemlje. Ležala je uglavnom pod vodom, blatom i slanim močvarama, ali na vrhuncu leta, bare i neka plića jezera su se sušili na suncu i zemlja je ležala tamo, plodna i spremna za ispašu, puna trave i korova.
     Odavde se, zapravo, povlačilo unutrašnje more, odstupajući svake godine pred suvim tlom; jednog dana sve ovo će biti bogata polja... ali ne u Avalonu. Avalon je sada zauvek ležao okružen maglama, skriven od svih osim od vernika, a kada su ljudi dolazili na hodočašće u manastir koji su hrišćanski sveštenici nazvali Staklenim Gradom, nisu mogli da vide Hram Sunca, jer je ležao u nekom drugom svetu; Vivijen je mogla da vidi, kad bi usmerila Vid na njega, crkvu koja je tu sagrađena.
     Znala je da odavno stoji tu, mada nikada nije stupila nogom u nju. Pre više vekova - tako joj je Merlin rekao, i verovala mu je - mala grupa sveštenika došla je ovamo sa juga, a sa sobom su doveli nazarenskog proroka da ga obuče; prema priči, sam Isus je bio obrazovan ovde, u obitavalištu druida gde se nekada dizao Hram Sunca, i tu je naučio sve njihove mudrosti. A godinama kasnije, kada je - prema priči - njihov Hrist odveden na žrtvovanje, odigravši svojim životom Misteriju žrtvovanog Boga koja je starija od same Britanije, jedan od njegovih rođaka se vratio ovamo, zabio svoj štap u tlo Svetog Brda, a on je iznikao u trnovito drvo sa pupoljcima, ne samo zajedno sa ostalim šibljem, na dan dugodnevice, nego u dubokom snegu. A druidi, u znak sećanja na blagog proroka koga su poznavali i voleli, pristali su da Josif od Arimateje sagradi, na tlu Svetog ostrva, kapelu i manastir svoga Boga; jer svi bogovi su jedan.
     Ali to se desilo vrlo davno. Hrišćani i druidi obitavali su jedni uz druge, obožavajući Jednoga, ali onda su na Ostrvo došli Rimljani i, mada se znalo da su popustljivi prema lokalnim božanstvima, prema druidima nisu imali milosti: sekli su i spaljivali njihove svete gajeve i proturali laži o žrtvovanju ljudi u njima. Jedini njihov zločin, naravno, bio je taj što su ohrabrivali narod da ne prihvata rimske zakone i mir sa Rimljanima. A onda je, jednim velikim činom druidske magije, kako bi zaštitili poslednje dragoceno pribežište svoje škole, načinjena poslednja velika promena u svetu; promena koja je uklonila Ostrvo Avalon iz sveta čovečanstva. Sada je ležalo sakriveno u maglama koje su ga zaklanjale, osim pred onim posvećenicima koji su školovani ovde ili su poznavali tajne puteve preko Jezera. Plemena su znala da je tu, i tu su se klanjala. Rimljani, hrišćani još od Konstantinovog vremena, jer on je preraspodelio sve svoje legije u skladu sa nekom vizijom koju je imao u bici, verovali su da su druidi iščezli pred njihovim Hristom, ne znajući da nekolicina preostalih druida živi i prenosi svoju drevnu mudrost u skrivenoj zemlji.
     Vivijen je mogla da vidi, kad bi želela, udvojenim Vidom, jer ona je bila Velika sveštenica Avalona. Kada bi poželela, mogla je da vidi kulu koju su sagradili na samom Toru, na Svetoj planini posvećenja; kulu posvećenu Mihajlu, jednom od jevrejskih anđela čija je drevna dužnost bila da kontorliše niže svetove sa demonima. To se Vivijeni činilo kao svetogrđe, čak i sada, ali je tešila sebe pomišlju da se kula uopšte ne nalazi u njenom svetu; ako uskogrudi hrišćani žele da misle o starim bogovima kao o demonima, utoliko gore po hrišćane. Boginja je živela, ma šta hrišćani mislili o njoj. Sada je počela da misli na svoj posao: trebalo je da pogleda u čarobno ogledalo dok je mladi mesec još na nebu.
     Mada je i dalje bilo dovoljno svetla da bi bilo sasvim vidno, Gospa je ponela sa sobom malu svetiljku sa sićušnim, treperavim plamenom. Okrenula je leđa trsci i slatini i pošla u kopno stazom, polako se penjući obalom pokrivenom trskom, prošavši kraj drevnih, istrulelih stubova kuća koje su kraj jezera sagrađene u vrlo davna vremena.
     Mala svetiljka je treperila, postajući sve primetnija u tami, a nad drvećem je lebdeo čisti, vitki srp mladog meseca, jedva vidljiv, sijajući kao srebrni ukras oko Gospinog vrata. Išla je starim hodočasničkim putem, polako - jer, mada je i dalje bila čvrsta i snažna, više nije bila mlada - dok nije došla do jezerca ogledala, koje je ležalo, bistro, između uspravljenog kamenja neizmerno starog.
     Voda je bila bistra, odražavajući mesečinu, a kad se nagnula nad nju, uhvatila je i plamen Gospine male svetiljke. Sagnula se, zagnjurila dlan u vodu i otpila - bilo je zabranjeno spuštati u jezerce išta načinjeno ljudskom rukom, mada su ranije, kada bi voda nabujala i dala izvor, hodočasnici dolazili sa bocama i vrčevima i odnosili ono što su mogli da uhvate. Okusila je bistru vodu metalnog ukusa, i kao i uvek osetila komešanje divljenja; ovaj kladenac tekao je od početka sveta i teći će zauvek, čaroban i bogat, dostupan svim ljudima. Ovakav izvor svakako je mogao da bude samo dar Velike Boginje, i Vivijen je klekla dok je pila, podižući lice ka tankom srpu na nebu.
     No, posle kratkog naleta divljenja, koje ju je obuzelo još kada je prvi put došla ovamo, kao novakinja u Kući Devojaka, posvetila se poslu. Postavila je svetiljku na zaravnjenu stenu kraj same ivice jezerca, kako bi se njeno svetlo ogledalo unutra, baš kao i mladi mesec. Sada su bila prisutna četiri elementa: vatra, u svetiljki; voda, koju je pila; zemlja, na kojoj je stajala; a dok je prizivala moći vazduha, videla je, kao i uvek tokom prizivanja, kako blagi povetarac mreška površinu.
     Za trenutak je sela, zadubljena u meditaciju. Potom je konačno uobličila pitanje koje je došla da postavi čarobnom ogledalu.
     Kako je u Britaniji? Kako je moja sestra, i njena kćer koja je rođena za sveštenicu, i sin koji je nada Britanije?
     Za trenutak, dok je vetar mreškao površinu jezerceta, videla je samo zbrkane slike kako lebde - jesu li u njenom umu, ili u nemirnoj površini jezerca? Nazrela je bitke, zamućene nemirnom vodom; videla je Uterovu zastavu sa zmajem i videla je svoja Plemena kako se bore uz njega. Videla je Igrenu u plaštu i sa krunom, kao što ju je videla i u stvarnosti. A onda, u trenutku od koga joj je srce brže zakucalo, videla je Morganu u suzama; a u drugom i užasnom blesku Vida, videla je plavokoso dete kako leži bez svesti, nepokretno - živo ili mrtvo?
     Potom je mesec nestao u magli, i vizija je nestala, i ma koliko se trudila, Vivijen nije više ništa mogla da prizove sem nejasnih nagoveštaja: Morgoza sa drugim sinom, Lot i Uter kako koračaju po velikoj dvorani i ljutito raspravljaju, i zbrkano sećanje na izubijano dete na samrti. Ali jesu li te stvari već bile ili su samo upozorenje na predstojeće događaje?
     Ugrizavši se za usnu, Vivijen je podigla svetiljku. Bacila je preostale kapi čistog ulja u jezerce - ulje koje je gorelo radi Vida ne sme se više koristiti za ovozemaljske svrhe - i brzo pošla u sve gušću tamu duž hodočasničkog puta, u obitavalište sveštenica.
     Čim je stigla, prizvala je nadzornicu.
     "Pripremite sve da izjašemo u praskozorje", rekla je, "i neka se novakinje spreme za službu pri punom mesecu, jer pre nego što svane novi dan ja moram biti u Karleonu. Pošaljite vest Merlinu."
     
     10.
     Putovali su uglavnom tokom jutra, prikrivši se preko dana i ponovo izjahavši u sumrak. U ovom času zemlja je bila mirna - rat je bio daleko na istoku. No, znalo se da su lutajuće bande krvoločnih severnjaka i Saksonaca napadale sela i izdvojene kuće. Stoga su i putnici, ako nisu imali naoružanu pratnju, bili oprezni i nisu nikome verovali.
     Vivijen je napola očekivala da nađe Uterov dvor napušten, prepušten ženama, deci i onima koji ne mogu da se bore, ali izdaleka je videla zastavu sa zmajem kako leprša, što je značilo da je kralj u dvoru. Stegla je usne; Uter nije voleo druide sa Svetog ostrva i nije im verovao. Ipak, ona je postavila na presto čoveka koga nije volela, jer je bio najbolji od svih vođa koji su se pojavli na ostrvu, i sada, nekako, mora da sarađuje sa njim. Barem nije bio toliko vatreni hrišćanin da bi se dao na posao da zbriše druge vere. Bolje je, pomislila je, imati za Velikog Kralja nevernika nego religijskog fanatika.
     Otkako je poslednji put bila na Uterovom dvoru, zidine su postale više, a na njima su se videli stražari, koji su bučno zaustavili njihovu grupu. Dala je ljudima uputstva da ne izgovaraju njene titule, nego da samo kažu kako je došla kraljičina sestra. Nije bilo vreme da zahteva ukazivanje poštovanja Gospi od Avalona; posao zbog koga je došla bio je suviše hitan.
     Pustili su ih kroz travom obrasli opkop, kraj spoljašnjeg bedema. Čula je u pozadini zvuk oružara i kovača kako udaraju po nakovnjima. Pastirske žene, obučene u grube tunike od ovčije kože, uvodile su stado na noćenje. Vivijen je u tome prepoznala pripremu za opsadu i blago je podigla obrve.
     Pre samo nekoliko godina Igrena je istrčala da je dočeka u dvorištu Tintagela. Sada ju je ozbiljan komornik, bogato odeven, i samo sa jednom rukom - svakako veteran iz borbi pod Uterom - dočekao dubokim naklonom i sproveo je u gornje odaje. "Izvinjavam se, Gospo", rekao je, "ovde imamo malo prostorija. Morate deliti ovu sobu sa dvema kraljičinom gospama."
     "Biću počastvovana", mračno je odgovorila.
     "Poslaću vam služavku. Tražite od nje sve što vam ustreba."
     "Sve što meni trba", rekla je, "jeste malo vode za umivanje i da čujem kada mogu videti sestru."
     "Gospo, siguran sam da će vas moja kraljica primiti u odgovarajuće vreme..."
     "Znači da je Uter pravi dvor nalik na cezarov? Slušaj me, momče, ja sam Gospa od Avalona i nisam navikla da me ostavljaju da čekam. Ali ako je Igrena postala tako uzvišena, molim te da mi pošalješ gospu Morganu što je pre moguće!"
     Jednoruki veteran se trgao, ali kada je odgovorio, glas mu je bio manje zvaničan, a više ljudski. "Gospo, siguran sam da će vas Kraljica smesta primiti, ali došli ste u trenutku nevolja i opasnosti. Mladi princ Gvideon je jutros pao sa konja koga mu niko nije dopustio da jaše, i kraljica ne želi da ga napusti ni za trenutak."
     "Boginje mi! Znači, došla sam prekasno!" šapnula je Vivijen. "Vodi me tamo, smesta", rekla je glasno. "Ja sam vešta u isceljivanju i sigurna sam da bi me Igrena pozvala kad bi znala da sam ovde."
     Naklonio joj se. "Ovuda, Gospo."
     Dok je išla za njim, Vivijen je shvatila da čak nije imala vremena ni da skine ogrtač i muške pantalone koje je nosila zbog jahanja; a želela je da se pojavi sa punim dostojanstvom Avalona. Pa, ovo je bilo važanije.
     Komornik je zastao pred jednim vratima. "Rizikujem glavu što ću sada uznemiriti kraljicu. Ona ne dozvoljava ni da joj njene gospe donesu hranu ili piće..."
     Vivijen je gurnula teška vrata i upala u sobu. Mrtva tišina; bilo je jezivo kao u samrtničkoj sobi. Igrena, bleda i ispijena, sva izgužvana, klečala je kao kameni kip kraj kreveta. Sveštenik u crnim haljinama nepokretno je stajao, poluglasno mrmljajući molitve. Ma koliko da se tiho kretala, Igrena ju je čula.
     "Kako se usuđuješ..." počela je besno da šapuće, ali brzo je prekinula. "Vivijen! Mora da mi te je Bog poslao!"
     "Dobila sam upozorenje da sam ti možda potrebna", rekla je Vivijen. Ovo nije bio trenutak za pominjanje magičnih vizija. "Ne, Igrena, plakanje ništa ne pomaže", dodala je. "Daj da ga pogledam i vidim koliko je ozbiljno."
     "Kraljev lekar..."
     "On je verovatno matora budala koja zna samo za trave i kozju balegu", mirno je rekla Vivijen. "Ja sam lečila ovakve rane još dok si ti puzala, Igrena. Daj mi da vidim dete."
     Uterovog sina videla je samo jednom i to nakratko; imao je oko tri godine i izgledao je kao svako drugo plavokoso i plavooko detence. Sada je ležao ispružen, neobično visok za svoje godine - mršav, ali mišićavih ruku i nogu, prekrivenih ogrebotinama kao kod svakog živahnog dečaka. Sklonila je pokrivače i videla da mu je čitavo telo pokriveno modricama.
     "Je li iskašljavao krv?"
     "Nimalo. Imao je krvi na usnama, ali to je bilo od izbijenog zuba."
     Vivjan je takođe primetila posečenu usnu i šupljinu između preostalih zuba. Mnogo ozbilnija je bila modrica na slepoočnici, i Vivijen je za trenutak osetila istinski strah. Je li ovo kraj svih njenih planova?
     Prešla mu je prstima preko glave. Primetila je da se trgao kada je dodirnula modricu, i to je bio najbolji mogući znak. Da je imao krvarenje unutar lobanje, do sada bi bio toliko duboko u komi da ne bi osetio nikakav bol. Spustio je ruku i uštinula ga za butinu, vrlo jako, i on je jeknuo u snu.
     "Nanosiš mu bol!" pobunila se Igrena.
     "Ne", rekla je Vivijen, "pokušavam da vidim hoće li živeti ili umreti. Veruj mi, živeće." Nežno ga je pljesnula po obrazu i on je za trenutak otvorio oči.
     "Donesite mi sveću", rekla je Vivijen, i polako mu je pomerila ispred očiju. Pratio ju je pogledom za trenutak pre nego što je ponovo zatvorio oči, uz bolno ječanje.
     Vivijen je ustala. "Pazi da vlada tišina, i ne sme jesti ništa sem vode i supe, ništa čvrsto dan ili dva. I ne natapaj mu hleb u vino; samo u supu ili mleko. Za tri dana, jurcaće na sve strane."
     "Kako znaš?" pobunio se sveštenik.
     "Zato što sam vešta u isceljivanju, a šta si mislio?"
     "Zar nisi ti čarobnica sa Ostrva veštica?"
     Vivijen se tiho nasmejala. "Ni slučajno, oče. Ja sam žena koja je, kao i ti, provela život proučavajući svete stvari, a Bog je smatrao prikladnim da me obdari veštinom lečenja." Mogla je, setila se, da okrene njegove reči protiv njega; znala je, ako on i nije, da je Bog koga su oboje poštovali veći i manje netrpeljiv od svakog sveštenika.
     "Igrena, moramo da razgovaramo. Hodi..."
     "Moram da budem ovde kad se ponovo probudi, tražiće me..."
     "Glupost; pošalji mu dadilju. Ovo je veoma važno!"
     Igrena ju je prostrelila pogledom. "Dovedite Izotu da sedi kraj njega", rekla je jednoj od žena, uz ljutiti pogled, i pošla za Vivijen u hodnik.
     "Igrena, kako se ovo desilo?"
     "Nisam sigurna - pričali su nešto kako je jahao očevog pastuva - zbunjena sam. Znam samo da su ga uneli kao mrtvaca..."
     "I imala si ogromnu sreću što nije bio mrtav", oštro je rekla Vivijen. "Zar Uter ovako čuva život svog jedinog sina?"
     "Vivijen, ne prebacuj mi - pokušala sam da mu rodim druge", rekla je Igrena, a glas joj je drhtao. "Ali mislim da je to kazna zbog neverstva, da više ne mogu da rađam sinove Uteru..."
     "Jesi li poludela, Igrena?" prasnula je Vivijen, a onda se savladala. Nije bilo pošteno da grdi sestru koju je upravo otrgla od sinovljeve bolesničke postelje. "Došla sam jer sam predvidela neku opasnost po tebe i dete. Ali o tome možemo i kasnije. Pozovi služavke, presvuci se - kada si poslednji put nešto pojela?" oštro je upitala.
     "Ne sećam se - mislim da sam sinoć uzela malo hleba i vina..."
     "Onda pozovi poslugu i doručkuj", nestrpljivo je rekla Vivijen. "Još sam prašnjava od jahanja. Idem da se umijem i obučem kako to pristoji gospi u zamku, a onda ćemo razgovarati."
     "Da li se ljutiš na mene, Vivijen?"
     Vivijen ju je potapšala po ramenu. "Ljutim se, ako se to može tako reći, samo na sudbinu koja nam je zapala, a to je glupo od mene. Idi i presvuci se, Igrena, i pojedi nešto. Dete ovog puta nije ozbiljno stradalo."
     U sobi ju je čekala vatra, a na stoličici pred njom primetila je sićušnu žensku osobu, obučenu u tako tamnu i jednostavnu haljinu da je Vivijen za trenutak pomislila da je posredi neka služavka. Tek potom je primetila da je jednostavna haljina sašivena od najfinije tkanine i bogato izvezena, i prepoznala je Igreninu kćer.
     "Morgana", rekla je i poljubila je. Devojka je bila visoka gotovo kao ona. "Pa, ja još mislim o tebi kao o detetu, a ti si već gotovo žena..."
     "Čula sam da si došla, tetka, i pohitala sam da te pozdravim, ali rekli su mi da si odmah otišla kod mog brata. Kako je on, gospo?"
     "Gadno je ugruvan i modar, ali sasvim će se oporaviti bez ikakvog lečenja sem malo odmora", rekla je Vivijen. "Kada se probudi, moram nekako ubediti Igrenu i Utera da ga drže daleko od lekara i njihovih glupih napitaka; ako ga nateraju da povraća, samo će mu pogoršati stanje. Od tvoje majke nisam izvukla ništa sem plača i cviljenja. Možeš li ti da mi kažeš kako se ovo desilo? Zar ovde nema nikoga ko može valjano da čuva dete?"
     Morgana je preplela tanke prste. "Nisam sigurna šta se desilo. Moj brat je odvažno dete i uvek želi da jaše konje koji su suviše brzi i suviše snažni za njega, ali Uter je naredio da sme da jaše samo sa konjušarem. Tog dana je njegov poni hramao, pa je tražio drugog konja, ali kako je uspeo da izvede Uterovog pastuva, to niko ne zna; svi konjušari znaju da on ne sme ni da priđe Munji, i svi poriču da su ga uopšte videli. Uter se zarekao da će obesiti konjušara koji ga je pustio, ali verujem da je taj sad već daleko odavde. Ipak, kažu da se Gvideon držao konju na leđima kao ovca zakačena u gustiš sve dok neko nije pustio kobilu u žaru pred pastuva, a ne možemo da otkrijemo ko je to učinio. I, naravno, pastuv je jurnuo za kobilom, a moj brat je pao istog časa!" Njeno lice, malo i tamnoputo, sada se zgrčilo. "Hoće li zaista preživeti?"
     "Zaista će preživeti."
     "Je li iko javio Uteru? Majka i sveštenik su rekli da on ničemu ne bi služio u bolesničkoj sobi..."
     "Igrena će se svakako postarati za to."
     "Svakako", rekla je Morgana, a cinični osmeh na njenom licu iznenadio je Vivijen. Morgana, očito, nije nimalo volela Utera, a nije poštovala ni majčinu ljubav prema njemu. No, ipak je bila dovoljno razumna da se seti da Uteru treba javiti šta se desilo sa njegovim sinom. Ovo uopšte nije obična mlada devojka.
     "Koliko ti je sada godina, Morgana? Godine tako brzo prolaze da ne mogu više da se sećam, mora da počinjem da starim."
     "Na dugodnevicu će mi biti jedanaest."
     Sasvim dovoljno, pomislila je Vivijam, da počne obuku za sveštenicu. Spusitla je pogled i shvatila da je još u odeći prašnjavoj od puta. "Morgana, hoćeš li da pošalješ služavke da mi donesu vodu za umivanje i da mi pomognu da se obučem kako treba za pojavljivanje pred kraljem i kraljicom?"
     "Po vodu sam već poslala; eno je tamo, u bakraču kraj vatre", rekla je Morgana, a posle kratke pauze stidljivo dodala: "Bila bih počastvovana da vam sama pomognem, gospo."
     "Ako želiš." Vivijen je pustila da joj Morgana pomogne da svuče gornju odeću i spere prašinu od puta. Bisage su bile donete u sobu, pa je obukla zelenu haljinu; Morgana je sa divljenjem dodirnula tkaninu.
     "Ovo je divna zelena boja. Naše žene ne umeju da naprave takvu. Reci mi, od čega je pravite?"
     "Vrbovnik, samo to."
     "Mislila sam da od njega izlaze samo plave boje."
     "Ne. Ovaj se drugačije obrađuje, kuva se i posebno pripravlja... kasnije ćemo pričati o bojama, ako te zanima umeće trava. Sada nas zanimaju druge stvari. Reci mi, je li tvoj brat već upadao u slične nevolje?"
     "Ne baš. On je snažan i izdržljiv, ali je obično dovoljno poslušan", rekla je Morgana. "Jednom ga je neko zavitlavao što jaše tako malog ponija, a on je rekao da je ratniku i vojniku najpreča dužnost da sluša naređenja, a da je njemu otac naredio da ne sme jahati velike i snažne konje. I zato ne mogu da shvatim kako to da je uzjahao Munju. No, ipak, ne bi se povredio da nije..."
     Vivijen je klimnuula glavom. "Volela bih da znam ko je pustio tu kobilu i zašto."
     Morgana je raširila oči kad je shvatila šta to znači. Vivijen se zagledala u nju. "Razmisli. Je li on još koji put ovako jedva izbegao smrt, Morgana?"
     Morgana je oklevala sa odgovorom. "Imao je letnju groznicu - ali to su lane imala sva deca. Uter je rekao da ne bi smeo da se igra sa pastirskim dečacima. Od njih je dobio groznicu. Čini mi se da su četvorica umrla. Ali jednom je bio i otrovan..."
     "Otrovan?"
     "Izota - a ja joj verujem svim srcem, gospo - Izota se kune da mu je u supu stavila samo hranljive trave. A bio je bolestan kao da mu se u kaši našla najsmrtonosnija pečurka. A kako je to moguće? Ona razlikuje jestive od otrovnih, a nije mnogo stara i vrlo dobro vidi." Morgana je opet raširila oči. "Gospo Vivijen, zar misliš da se neko zaverio protiv života mog brata?"
     Vivijen je privukla devojčicu uz sebe. "Došla sam zato što sam dobila upozorenje. Nisam još shvatila odakle opasnost potiče, nisam imala vremena. Imaš li još Vid, Morgana? Kad smo poslednji put razgovarale, rekla si..."
     Devojčica je pocrvenela i oborila pogled. "Zabranila si mi da govorim o tome, a Igrena kaže da treba da okrenem misli ka stvarnosti, a ne mašti, pa sam tako i pokušala..."
     "Igrena je tu u pravu; ne smeš da nemarno govoriš o takvim stvarima onima koji se jednom rađaju", rekla je Vivijen. "Ali preda mnom uvek možeš da govoriš otvoreno. Moj Vid mi pokazuje samo ono što je važno za bezbednost Svetog ostrva i za opstanak Avalona, ali Uterov sin je sin tvoje majke i tim putem će ga tvoj Vid naći i moći ćeš da kažeš ko pokušava da izazove njegovu smrt. Uter ima dovoljno neprijatelja, sam Bog to zna."
     "Ali ja ne znam kako da koristim Vid."
     "Pokazaću ti, ako želiš", rekla je Vivijen.
     Devojčica ju je pogledala, lica napetog od straha. "Uter je zabranio čaranje na svom dvoru."
     "Uter nije moj gospodar", polako je rekla Vivijen, "a niko ne može vladati tuđom savešću. Ipak - da li misliš da je vređanje Boga ako pokušaš da otkriješ da li to neko ugrožava život tvog brata ili je posredi samo niz nezgoda?"
     "Ne", nesigurno je rekla Morgana, "mislim da to nije ružno." Zastala je, progutala knedlu i konačno prevalila preko jezika: "A mislim da me ti ne bi navela da radim nešto loše, tetka."
     Vivijenino srce se zgrčilo od bola. Čime je zaslužila ovoliko poverenje? Čitavom dušom je poželela da je ova mala, ozbiljna devojčica njena kćer, kćer koju je dugovala Svetom ostrvu, a koju nikada nije uspela da rodi. Čak i pošto je rizikovala kasnu trudnoću, koja ju je umalo ubila, rodila je samo sinove. A ovo je, izgleda, naslednica koju joj je poslala Boginja, devojčica sa Vidom, koja ima puno poverenje u nju. Za trenutak nije mogla da progovori.
   
     

- nastavlja se -