"Dobro znam da nisi imao drugog izbora, gospodaru moj", rekla je Igrena, ali tog časa se na vratima začulo kucanje. Služavka je unela poslužavnik sa hranom i vrčem vina, i promrmljala: "Gospodaru", uz naklon. Igrena se nagonski oslobodila Uterovog zagrljaja, preuzela hranu i vino i zatvorila vrata za ženom. Uzela je Uterov ogrtač, koji se, uostalom, nije mnogo razlikovao od onih što su ih nosili Gorloasovi ljudi, i obesila ga kraj kreveta da se suši; sagnula se da mu pomogne da izuje čizme; uzela mu je opasač sa kanijama mača. Kao prava odana gospa i supruga, pomislila je, ali znala je da je već donela odluku. Baš kao što je Uter rekao: Tintagel pripada Velikom Kralju Britanije; baš kao i gospa u njemu, i to po svojoj volji. Bila je kraljev saveznik.
     Žene su spremile sušeno meso sa sočivom, veknu svežeg hleba, meki sir i vino. Uter je jeo kao da je izgladneo. "Već dva meseca sam napolju, zahvaljujući prokletom izdajniku koga nazivaš svojim mužem; ovo mi je prvi obrok pod krovom još od Samhe - dobri Otac tamo dole svakako će me podsetiti da izgovorim Sve Svete."
     "Ovo je spremljeno za večeru posluzi i meni, gospodaru, uopšte nije prikladno..."
     "Meni se čini dovoljno dobro i za proslavu Božića, posle onog što sam jeo po mrazu", rekao je, glasno žvaćući, kidajući hleb snažnim prstima i sekući komadine sira svojim nožem. "I zar ćeš mi se obraćati sa gospodaru i kralju moj? Toliko sam sanjao o ovom času, Igrena", rekao je, spustivši sir i zagledavši se u nju. Zagrlio ju je oko struka i privukao je uz svoju stolicu. "Zar nemaš za mene nijednu reč ljubavi? Je li moguće da si još verna mužu?"
     Igrena ga je pustila da je zagrli. "Donela sam odluku", glasno je rekla.
     "Toliko sam čekao ovaj čas..." šapnuo je i povukao je naniže tako da mu je gotovo klekla kraj kolena, pa ju je nežno pogladio po licu. "Počeo sam da se plašim da nikad neće doći, a sada nemaš nijednu reč ljubavi niti ljubazan pogled za mene - Igrena, jesam li ipak samo sanjao da si me volela, da si me želela? Treba li da te ostavim na miru?"
     Osetila je jezu i počela da se trse od glave do pete. "Ne, ne", šapnula je, "a ako je i bio san, onda sam ga sanjala i ja." Pogledala je naviše ka njemu, ne znajući šta dalje da kaže ili učini. Nije ga se plašila, kao što se plašila Gorloasa, ali sad, kad je došao trenutak, upitala se, obuzeta panikom, kako je stigla dotle. I dalje ju je držao obgrljenu. Sada ju je namestio da mu sedne u krilo i pustila ga je da je smesti tako da joj je glava počivala na njegovim grudima.
     Obuhvatio je njen krhki struk jednom šakom. "Do sada nisam shvatao koliko si vitka", rekao je. "Visoka si; mislio sam da si krupna, kraljevskog stasa - a ipak si sićišna. Mogao bih te zdrobiti golim rukama, imaš kosti kao ptičica..." Sklopio je prste oko njenog struka. "A tako si mlada..."
     "Nisam baš toliko mlada", rekla je i odjednom se nasmejala. "Udata sam pet godina i imam dete."
     "Izgledaš mi premlada za to", odogovorio je Uter. "Je li to ona malena koju sam video dole?"
     "Moja kćer, Morgana", rekla je Igrena. Odjednom je shvatila da i on oseća nelagodnost i da odlaže. Nagonski je razumela da je on sa svojih trideset i nešto godina imao posla samo sa ženama koje je dovoljno pozvati, i da je pristojna žena sa osećanjem časti njemu nešto sasvim nepoznato. Poželela je, obuzeta bolom, da zna šta da učini ili kaže.
     Još odlažući, prevukla je slobodnom rukom preko tetoviranih zmija na njegovim podlakticama. "Ovo nisam ranije videla..."
     "Nisi", rekao je, "stavili su mi ih za vreme krunisanja na Ostrvu Zmaja. Voleo bih da si mogla da budeš tamo sa mnom, kraljice moja", šapnuo je i obuhvatio joj lice dlanovima, kako bi je poljubio u usta.
     "Ne želim da te uplašim", šaputao je, "ali toliko dugo sam sanjao o ovom času, toliko dugo..."
     Pustila ga je da je poljubi, drhteći, osećajući da neobična situacija pokreće nešto duboko u njenom telu. Sa Gorloasom nikada nije bilo ovako... i odjednom se ponovo uplašila. Sa Gorloasom je uvek bilo nešto što je on radio, u čemu ona nije učestvovala, nešto u čemu se držala po strani, sposobna da kritički posmatra. Uvek je ostajala ono što jeste, Igrena. A sada, na dodir Uterovih usana, znala je da više ne može ostati izdvojena, da više nikada neće biti ista ona Igrena od ranije. To ju je užasnulo. Pa ipak, saznanje koliko je on želi sada joj je teklo venama. Čvršće je stegla njegova doručja. "Videla sam ih u snu... ali sam mislila da je to samo san."
     On je ozbiljno klimnuo glavom. "I ja sam ih sanjao pre nego što sam ih dobio. A čini mi se da si i ti imala nešto slično oko ruku..." Uzeo ju je za krhko doručje i prevukao prstom. "Samo što su bile zlatne."
     Ostila je kako joj se kosa na vratu ježi. To, znači, uopšte nije bio san, nego vizija iz Zemlje Istine.
     "Ne mogu da se setim čitavog sna", rekao je Uter, gledajući nekuda preko njenog ramena. "Sećam se samo da smo stajali zajedno u velikoj ravnici, i da je tu bilo nešto nalik na prsten od stenja... Šta to znači, Igrena, kad sanjamo iste snove?"
     Odgovorila je, osećajući da joj se grlo steže kao da će zaplakati. "Možda znači samo da smo suđeni jedno drugom, kralju moj... gospodaru.... ljubavi moja."
     "Kraljice moja, ljubavi..." Iznenada ju je pogledao u oči, dugim pogledom i dugim pitanjem., "Vreme sanjanja je sada završeno, Igrena." Zavukao joj je prste u kosu, vadeći ukosnice, puštajući da se raspe preko vezene kragne i preko njegovog lica; gladio je dugačke uvojke drhtavim rukama. Ustao je, i dalje je držeći u naručju. Nikada ne bi pomislila da u njegovim rukama ima toliko snage. Prešao je sobu u dva ogromna koraka i položio je na krevet. Kleknuo je kraj nje i ponovo je poljubio.
     "Kraljice moja", promrmljao je. "Voleo bih da si krunisana kad i ja... Održali su obrede kakve nijedan hrišćanin ne poznaje; ali Stari Narod, koji je bio ovde davno pre nego što su Rimljani došli na ostrva, ne bi me priznao za kralja bez toga. Dugo sam putovao donde, a deo tog puta svakako nije bio kroz svet kakav poznajem."
     To ju je podsetilo na ono što joj je Vivijen pričala o razdvajanju svetova i o maglama između njih. A pomisao na Vivijen podestila ju je na ono što je Vivijen tražila od nje, i koliko je oklevala da prihvati.
     Nisam znala. Bila sam tako mlada i neiskusna. Nisam znala ništa, nisam znala da mogu da se izgubim, da budem rastrzana, zanesena...
     "Jesu li tražili da sklopiš Veliki Brak sa zemljom, kao u stara vremena? Znam da je kralj Ban od Benvika u Donjoj Britaniji to učinio..." Iznenada je osetila strašan ubod ljubomore, što je neka žena ili sveštenica mogla da za njega prestavlja zemlju koju se zarekao da brani.
     "Ne", odgovorio je. "A nisam siguran ni da bih pristao, ali nisu to tražili od mene. Merlin je rekao da je on, kao i svaki Merlin od Britanije, položio zakletvu da umre ako zatreba, žrtvujući se za svoj narod..." Uter je tu prekinuo. "Ali to ti sigurno ne znači mnogo."
     "Zaboravio si da sam odrasla u Avalonu; moja mati je bila sveštenica, a moja najstarija sestra sada je Gospa od Jezera."
     "Jesi li i ti sveštenica, Igrena?"
     Odmahnula je glavom, zaustivši da kaže samo ne. A onda se predomislila. "U ovom životu nisam."
     "Pitam se..." Ponovo ju je pogladio po liniji gde su se nekada nalazile zmije, drugom rukom dodirujući svoje. "Čini mi se da sam oduvek znao da sam živeo i pre - čini mi se da je život suviše velika stvar da bi se živeo samo jednom, a onda se ugasio kao svetiljka pod vetrom. I zašto sam, kad sam te prvi put ugledao, osetio da sam te poznavao i pre nego što je svet stvoren? Te stvari su misterije, i mislim da ti o njima znaš više nego ja. Kažeš da nisi sveštenica, ali se dovoljno rauzmeš u čaranje da si uspela da dopreš do mene, one noći sa velikom olujom, i da me upozoriš... mislim da možda ne treba da pitam dalje, ili ću čuti od tebe ono što nijedan hrišćanin ne sme sa zna. A što se tiče ovoga..." opet je vrhom prsta dodirnuao zmije, "ako sam ih nosio pre ovog života, možda mi je zato starac koji ih je stvorio u noći krunisanja rekao da su moje po pravu. Čuo sam da su hrišćanski sveštenici prognali sa naših ostrva sve ovakve zmije... ali ja se ne plašim zmajeva i nosiću ih kao simbol da ću raširiti svoju zaštitu nad ovom zemljom kao zmajeva krila."
     "U tom slučaju", šapnula je, "svakako ćeš biti najveći od svih kraljeva, gospodaru."
     "Ne zovi me tako!" ljutito ju je prekinuo, nagnuvši se nad nju i pokrivši joj usta svojima.
     "Utere", šapnula je, kao u snu.
     Počeo je da je miluje po vratu i sagnuo se da joj poljubi obnaženo rame. Ali kada je počeo da joj svlači haljinu, trgla se i odvojila od njega. Oči su joj se ispunile suzama i nije mogla da govori, ali on joj je položio ruke na ramena i zagledao joj se u oči.
     "Zar je tako loše postupao sa tobom, voljena?" tiho je upitao. "Bog me ubio ako ikada učinim išta što bi te uplašilo, sada i zauvek. Čitavim srcem bih želeo da nikada nisi bila Gorloasova žena. Da sam te ja prvi našao... ali što je gotovo, gotovo je. No, kunem ti se, kraljice moja: nikada nećeš imati razloga da me se plašiš." Pod nemirnim svetlom svetiljke oči su mu izgledale crne, mada je znala da su plave. "Igrena, ja sam... dosada ti nisam rekao, jer mi se nekako činilo da to već znaš. Ja vrlo malo znam o takvim ženama kao što si ti. Ti si moja ljubav, moja žena, moja kraljica. Kunem ti se krunom i muškošću da će biti moja kraljica i da nikada neću pogledati nijednu drugu ženu, niti te zanemariti. Zar misliš da bi mi poslužila kao kurva?" Glas mu je drhtao, i Igrena je znala da ga je obuzeo strah - strah da će je izgubiti. Saznanje da se i on plaši, saznanje da je i on ranjiv, odagnalo je njen strah. Zagrlila ga je oko vrata i odgovorila jasnim šapatom. "Ti si moja ljubav, moj gospodar i moj kralj, i voleću te dok sam živa, i onoliko dugo posle toga koliko Bog dozvoli."
     Sada je pustila da joj svuče haljinu, i tako obnažena sama mu je prišla u naručje. Nikada, nikada ne bi ni pomislila da može biti tako. Sve do ovog časa, uprkos braku od pet godina i rođenju deteta, bila je nevina, devica, neiskusna devojka. Sada su joj se telo, um i srce stopili, spojivši je sa Uterom kao da Gorloas nikada nije ni postojao. U vrtoglavici je pomislila da čak ni dete u majčinoj utrobi ne može biti toliko blisko...
     Ležao joj je na ramenu, umoran, golicajući joj grudi kosom. "Volim te, Igrena", promrmljao je. "Šta god da se sada desi, volim te. A ako Gorloas dođe ovamo, ubiću ga pre nego što stigne da te ponovo dodirne."
     Nije želela da misli o Gorloasu. Zagladila mu je kosu preko čela. "Spavaj, ljubavi", promrmljala je, "spavaj."
     Ona nije želela da spava. Čak i kad je njegovo disanje postalo duboko i sporo, ona je ležala budna, milujući ga pažljivo, da ga ne probudi. Grudi su mu bile glatke gotovo koliko i njene, sa tek po kojom nežnom i svetlom maljicom; sve dosad je mislila da su svi muškarci teški i dlakavi. Telo mu je mirisalo nekako slatko, mada puno znoja i sokova ljubavi. Osećala je da joj nikada neće dosaditi da ga dodiruje. U isto vreme je čeznula da se on probudi i ponovo je zagrli, ali je i ljubomorno čuvala njegov umorni san. Sada nije osećala ni strah, ni stid; ono što je sa Gorloasom bilo dužnost i pokoravanje prevorilo se u gotovo neizdrživo uživanje, kao da se ponovo sjedinila sa nekim skrivenim delom sopstvenog tela i duše.
     Konačno je ipak malo odspavala, nemirno, sklupčana uz njega. Spavala je možda jedan sat kad ju je naglo probudilo komešanje u dvorištu. Sela je i zabacila dugačku kosu. Uter ju je sanjivo povukao nazad.
     "Lezi mirno, ljubavi, zora je još daleko."
     "Ne", rekla je sa čvrstim nagonom, "sada ne smemo oklevati." Navukla je haljinu i tuniku, podižući kosu drhtavim rukama. Svetiljka se ugasila i u mraku nije mogla da pronađe ukosnice. Konačno je dohvatila veo da poveže kosu, obula cipele i strčala niz stepenice. I dalje je bilo suviše mračno da bi se jasno videlo. U velikoj sali ostalo je samo svetlucanje prituljene vatre. A onda je naišla na sitno komešanje vazduha i ukopala se u mestu.
     Pred njom je stajao Gorloas, sa velikom posekotinom od mača na licu, gledajući je sa neizrecivim bolom, prebacivanjem i tugom. Ista ona vizija koju je imala i ranije, glasnik usuda; podigao je ruku i videla je da su mu tri prsta i prsten odsečeni. Lice mu je bilo utvarno bledo, ali gledao ju je sa bolom i ljubavlju, a usne su mu se pokrenule i znala je da izgovara njeno ime, mada ga nije čula u ukočenoj tišini koja je vladala. I tog časa je znala da ju je i on voleo, na svoj grubi način, i ma šta da je učinio što ju je povredilo, činio je to iz ljubavi. Zaista, iz ljubavi prema njoj se posvađao sa Uterom, odbacivši čast i vojvodstvo. A ona mu je na ljubav uzvratila mržnjom i nestrpljenjem; tek sada je shvatila je Gorloas osećao prema njoj ono što ona oseća prema Uteru. Grlo joj se steglo i glasno bi uzviknula njegovo ime, ali nepokretni vazduh se ustalasao i on je nestao; nikad nije ni bio tu. Istog časa se prekinula i nepomična tišina i začula je viku u dvorištu.
     "Prolaz!" vikali su muški glasovi. "Prolaz! Svetlo ovamo, svetlo!"
     U dvoranu je ušao otac Kolumba, gurnuo baklju u ugljevlje i brzo je zapalio. Požurio je da širom otvori vrata.
     "Kakva je to galama..."
     "Vaš vojvoda je ubijen, Kornvolci", vikao je neko. "Donosimo vojvodino telo! Prolaz! Gorloas od Kornvola leži mrtav i donosimo njegovo telo radi sahrane!"
     Igrena je osetila kako je Uter grli s leđa, inače bi pala. Otac Kolumba se glasno pobunio. "Odlazite! To je nemoguće! Pa, vojvoda je sinoć došao kući i sada spava u odajama svoje gospe..."
     "Ne. " Bio je to Merlinov glas, tih, ali odzvanjao je do najdaljih uglova dvorišta. Uzeo je još jednu baklju i zapalio je na sveštenikovoj, a onda je predao jednom vojniku. "Vojvoda krivokletnik nije došao u Tintagel kao živ čovek. Vaša gospa stoji ovde sa vašim vrhovnim poglavarem, Velikim Kraljem, Uterom Pendragonom. Danas ćeš ih venčati, oče."
     Začuli su se mnogi uzvici i mrmljanje, i sluge koje su utrčale tupo su stajale i gledale kako u dvoranu unose grubi odar, životinjske kože sastavljene u postelju. Igrena se povukla od pokrivenog lica i tela. Otac Kolumba se nagnuo nad njim, nakratko otkrio lice, prekrstio ga i okrenuo se. Lice mu je bilo puno bola i besa.
     "Ovo je čarolija, mađija." Pljunuo je i ponovo načinio znak krsta. "Ova varka je tvoje delo, matori čarobnjače!"
     "Ne obrćaaj se tako mome ocu, svešteniče!" rekla je Igrena.
     Merlin je podigao ruku. "Ne treba mi zaštita žene - niti muškarca, gospodaru Utere", rekao je. "A ovo nije bila čarolija. Videli ste ono što ste želeli da vidite - svog gospodara kako se vraća kući. Samo što vaš gospodar nije bio verolomni Gorloas, koji je izgubio Tintagel, nego istinski Veliki Kralj i gospodar koji je došao ovamo da uzme ono što je njegovo. Drži se svojih molitvi, oče, jer čeka nas sahrana, a kada se to sredi, venčanje i misa za tvog kralja i moju gospu, koju je odabrao da mu bude kraljica."
     Igrena je stajala u Uterovom zagrljaju. Uhvatila je prezrivi, gadljivi pogled oca Kolumbe; znala je da bi se najradije okomio na nju i nazvao je vešticom i kurvom, ali je ćutao u strahu od Utera. Sveštenik joj je okrenuo leđa i kleknuo kraj Gorloasovog tela; molio se. Trenutak kasnije kleknuo je i Uter, a plava kosa svetlucala mu je na svetlosti baklji. Igrena je prišla da klekne kraj njega. Siroti Gorloas. Mrtav je, umro je smrću izdajnika; zaista ju je zaslužio, ali ju je voleo, a sada je mrtav.
     Nečija ruka spustila joj se na rame i zaustavila je. Merlin ju je za trenutak pogledao u oči i nežno joj se obratio. "Ispunilo se, Grena. Tvoja sudbina, baš kao što je predskazano. Postaraj se da je ispuniš sa svom hrabrošću koju imaš."
     Kleknula je kraj Gorloasa i počela da se moli - prvo za Gorloasa, a onda, plačući, za sebe; zbog nepoznate sudbine koja sada leži pred njima. Je li zaista od početka sveta bilo zapisano, ili se desilo zbog čarolija Merlinovih, i iz Avalona, i zbog njenog čaranja? Sada je Gorloas ležao mrtav, a kad je pogledala Uterovo lice, već voljeno i drago, znala je da će uskoro doći i ostali i da će on preuzeti terete svog kraljevstva, i da više nikada neće biti sasvim njen kao ove jedne noći. Klečeći između mrtvog muža i čoveka koga će voleti čitavog života, borila se sa iskušenjem da se poigra njegovom ljubavlju, da ga okrene, kao što je znala da bi mogla, od misli o državi i da ga veže samo za sebe. Ali Merlin ih nije spojio njenog uživanja radi. Znala je da bi se takvim ponašanjem pobunila protiv sudbine koja ih je spojila, i da bi tako sve uništila. Kad je otac Kolumba ustao i dao znak vojnicima da odnesu telo u kapelu, dodirnula mu je ruku. Nestrpljivo se okrenuo.
     "Gospo?"
     "Imam mnogo toga da ti ispovedim, oče, pre nego što vojvodu položimo na počinak - i pre nego što se udam. Hoćeš li saslušati moju ispovest?"
     Iznenađeno i namršteno ju je pogledao. "U zoru, gospo", konačno je rekao i udaljio se. Merlin je pratio Igrenu pogledom kad mu je ponovo prišla. Pogledala ga je pravo u oči. "Ovde i sada, oče, od ovog trenutka, budi svedok da sam zauvek završila sa čarolijama. Neka bude volja Božja."
     Merlin joj se nežno zagledao u izmučeno lice. Glas mu je bio blaži nego što ga je ikada čula. "Zar misliš da bi sve naše čarolije mogle doneti išta drugo sem Božje volje, dete moje?"
     Uhvativši se male sujete - da nije to učinila, znala je da bi se rasplakala pred svim ovim ljudima kao malo dete - obratila se Merlinu. "Idem da se obučem, oče, kako bih pristojno izgledala."
     "Moraš dočekati dan kako pristaje kraljici, kćeri."
     Kraljici. Od te reči se stresla. Ali zbog toga je učinila sve što je učinila, zbog toga je i rođena. Polako je pošla uz stepenice. Mora da probudi Morganu i da joj kaže da joj je otac mrtav. Na sreću, dete je bilo suviše malo da bi ga pamtilo i da bi mnogo tugovalo.
     Dok je dozivala služavke i naređivala da joj donesu najbolje haljine i nakit i da joj urede kosu, zamišljeno je položila dlan na stomak. Na neki način, poslednjim dodirom magije pre nego što je se zauvek odrekla, znala je da je već ove noći, dok su bili samo ljubavnici, a ne kralj i kraljica, začela Uterovog sina. Upitala se, zna li to Merlin.
     
     Govori Morgana...
     Mislim da je prvo čega se zaista sećam venčanje moje majke sa Uterom Pendragonom. Oca se jedva sećam. Kada sam kao mala bila nesrećna, činilo mo se da ga se sećam, krupnog muškarca sa crnom kosom i bradom; sećam se da sam se igrala lancem koji je nosio oko vrata. Sećam se da sam se kao devojčurak, kad bih bila žalosna, kad bi me majka ili učitelji grdili, ili kad bi me Uter - retko - primetio dovoljno dugo da mi nešto prebaci, tešila razmišljanjem o tome kako bi me moj pravi otac, da je živ, voleo i uzimao u krilo i donosio mi lepe stvari. Sad kad sam starija i kad znam kakav je čovek bio, mislim da bi me najverovatnije poslao u manastir čim bi mi se rodio brat i da više nikada ne bi ni pomislio na mene.
     Ne bih rekla da je Uter ikada bio neljubazan prema meni; naprosto se nije zanimao za devojčice. Majka je uvek bila u središtu njegove pažnje, kao i on njene, i to mi se nije sviđalo - što sam izgubila majku zbog tog krupnog, plavokosog, trapavog muškarca. Kad bi Uter otišao u bitku - a bilo je mnogo bitaka dok sam bila devojčurak - moja majka Igrena me je pazila i mazila, i učila me da predem i da tkam šare. Ali čim bi bili primećeni Uterovi ljudi, vraćala sam se u svoje odaje, zaboravljena sve dok on ponovo ne ode. Je li onda čudno što sam mrzela, što sam se gadila pogleda na zastavu sa zmajem u rukama konjanika koji se približava Tintagelu?
     A kad mi se rodio brat, postalo je još gore. Jer to vrištavo stvorenje, crveno i belo, bilo je uvek na majčinim grudima; a što je najgore, očekivala je da ga volim koliko i ona. "Ovo je tvoj mali brat", govorila je, "treba da ga dobro paziš, Morgana, i da ga voliš." Da ga volim? Mrzela sam ga iz dubine duše, jer kad god bih se približila majci, ona se povlačila i govorila kako sam sada velika devojčica, suviše velika da bih joj sedela u krilu, suviše velika da mi ona vezuje mašne, suviše velika da joj položim glavu u krilo tražeći utehu. Najradije bih ga stalno štipala, ali znala sam da bi me majka zamrzela zbog toga. Ponekad mi se čini da me je svejedno mrzela. A Uter je svašta očekivao od mog brata. Ali mislim da se uvek nadao još jednom sinu. To mi niko nije rekao, ali nekako sam znala - možda sam načula iz ženskih razgovora, možda sam imala Vid čak i tada - da je prvi put legao sa mojom majkom dok je ona još bila Gorloasova žena, i da i dalje ima onih koji veruju da taj sin nije Uterov nego sin vojvode od Kornvola.
     Kako su mogli da poveruju u to, tada nisam razumela, jer je Gorloas, kako kažu, bio crnokos i nalik na orla, a moj brat liči na Utera, plavokos sa sivim očima.
     Čak i tokom bratovljevog života, a on je krunisan za kralja pod imnom Artur, svakakave priče su se pričale o tome otkuda mu to ime. Čak se govorilo da je to po Art-Uteru, Uterovom medvedu; ali to nije tačno. Kada je još bio beba, zvali su ga Gvideon - svetli - zbog svetle kose; to ime je kasnije dobio i njegov sin - ali to je već druga priča. Istina je sasvim obična: kada je Gvideonu bilo šest godina, poslali su ga na odgajanje Ektorijusu, jednom od Uterovih vazala u severnim zemljama, blizu Eborakuma, a Uter je smatrao da moga brata treba krstiti kao hrišćanina. I pri tom su mu dali ime Artur.
     Ali od rođenja pa do šeste godine, uvek mi je bio za petama; čim su ga odbili od sise, moja majka, Igrena, predala ga je meni i rekla: "Ovo je tvoj mali brat i moraš da ga voliš i da se staraš o njemu." A ja bih najradije ubila malog drekavca i bacila ga sa litice, i otrčala bih kod, majke i molila je da ponovo bude samo moja, samo što bi majka pitala šta je bilo sa njim.
     Jednom, kad je došao Uter i kad se ona uparadila u najbolje haljine, kao i uvek, sa ogrlicom od ćilibara i onim draguljem, i kad me je pogledala i ravnodušno poljubila kao i brata, spremna da otrči kod Utera, pogledala sam njene blistave obraze - naglo porumenele, disanje ubrzano od radosti što joj je došao njen muškarac - i zamrzela i Utera i brata. I dok sam ja stajala plačući na vrhu stepeništa, čekajući da dođe dadilja i odvede nas, on je počeo da se gega za njom i da je doziva - "Mama, mama" - u to vreme je jedva umeo da govori - i pao je i posekao bradu o stepenik. Ja sam vrisnula za majkom, ali ona je već pošla kod Kralja i ljutito je odgovorila preko ramena: "Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu." I otišla je.
     Podigla sam ga, vrištao je, i obrisala mu krv svojim velom. Posekao je usnu o zube - mislim da ih je imao svega osam ili deset - i neprekidno je vrištao i dozivao majku, ali pošto ona nije dolazila, sela sam na stepenište i stavila ga u krilo, a on me je zagrlio oko vrata i zagnjurio mi lice u tuniku i posle nekog vremena je tako, jecajući, i zaspao. Bio mi je težak u krilu, a kosa mu je bila meka i vlažna; bio je vlažan još negde, ali nije mi smetalo, a po tome kako me je grlio znala sam da je u snu zaboravio da nije u majčinom naručju. 'Igrena nas je oboje zaboravila', pomislila sam, napustila je njega baš kao i mene. Sada, izgleda, ja treba da mu budem majka.
     I tako sam ga malo prodrmala, i kad se probudio, zagrlio me je oko vrata da ga ponesem, pa sam ga prebacila preko kuka kao što sam videla da radi dadilja.
     "Ne plači", rekla sam. "Odvešću te kod dadilje."
     "Mama", cvileo je.
     "Mama je otišla, sada je sa kraljem", rekla sam, "ali ja ću se starati o tebi, braco." I kad je stavio svoju punačku ručicu u moju shvatila sam šta je Igrena mislila: ja sam suviše velika devojčica da bih cvilela i plakala za mamom, jer sada imam malog brata o kome treba da se staram.
     Mislim da mi je tada bilo nepunih sedam godina.
     
     Kada se majčina sestra Morgoza udala za kralja Lota od Orknija, shvatila sam samo da sam dobila svoju prvu haljinu kao odrasla i ogrlicu od ćilibara i srebra. Volela sam Morgozu, jer je imala vremena za mene kada majka nije, i pričala mi je priče o ocu - čini mi se da Igrena posle njegove smrti nikada nije izgovorila njegovo ime. Ali, mada sam volela Morgozu, plašila sam je se, jer bi me ponekad uštinula ili me povukla za kosu i nazvala me dosadnim derištem, i ona mi se prva rugala tako da me natera u plač, mada me sada takve reči ispunjavaju ponosom: "Ti si dete vilinskog naroda. Zašto ne obojiš lice u plavo i ne obučeš jelensku kožu, Morgano od Vila?"
     Vrlo malo sam znala o razlozima venčanja, ili zašto se Morgoza udaje tako mlada. Znala sam da je majci milo što će se udati i otići, jer je zamišljala da Morgoza zavodljivo gleda Utera; verovatno nije bila svesna da Morgoza zavodljivo gleda svakog živog muškarca. Bila je kao kuja u žaru, mada mislim da je to bilo uglavnom zato što nikome nije bilo stalo da pazi na nju. Na venčanju, obučena u svoju novu svečanu haljinu, čula sam ih kako razgovaraju kako je sreća što je Uter požurio da izgladi svađu sa Lotom od Orknija, pa mu je čak dao za nevestu svoju svastiku. Lot mi se dopao; samo je Uter, izgleda, bio neosetljiv na njegov šarm. Morgoza ga je, izgleda, zaista volela - ili joj se možda činilo korisnim da se ponaša kao da ga voli.
     Mislim da se iz tog vremena sećam prvog susreta sa Gospom od Avalona. Kao i Morgoza, ona mi je tetka, majčina sestra; takođe je bila sićušna kao svi pripadnici vilinskog naroda, i blistava, sa purpurnim trakama upletenim u tamnu kosu. Nije bila mlada, čak ni tada, ali smatrala sam, kao što sam uvek smatrala, da je divna; a glas joj je bio dubok i bogat. Kod nje mi se najviše sviđalo to što je uvek razgovarala sa mnom kao da sam joj ravna po godinama, a nije mi tepala kao većina odraslih kad razgovara sa detetom.
     Malo sam zakasnila u dvoranu, jer moja dadilja nikako nije uspevala da mi uplete trake u kosu, i na kraju sam to sama uradila; oduvek sam imala spretne prste i mogla sam da brzo i vešto obavljam stvari koje su teške i odraslima. Već sam umela da predem dobro kao majka i bolje od Morgoze. Bila sam vrlo ponosna na sebe, onako u haljini boje šafrana i sa zlatno optočenim trakama, i sa ćilibarskom ogrlicom umesto detinjastih korala koje sam prerasla. Ali za velikim stolom nije bilo slobodnih mesta, i razočarano sam kružila oko njega tražeći sedište, znajući da će me majka svakog časa oterati za manji sto, ili će pozvati dadilju da me odvede, ili će narediti služavci da mi donese stolicu pa će se svi zagledati u mene. A mada sam u Kornvolu bila kneginja, na Uterovom dvoru u Karleonu bila sam samo kraljičina kćer sa čovekom koji je izdao Velikog Kralja.
     A onda sam ugledala sitnu, tamnokosu ženu - toliko sitnu da sam isprva pomislia da je samo nešto starija od mene - kako sedi na ukrašenoj stolici. Pružila je ruke prema meni. "Hodi ovamo, Morgana", rekla je. "Da li me se sećaš?"
     Nisam se sećala, ali sam pogledala tamnoputo, blistavo lice i osetila kako je poznajem od početka sveta.
 
 

- nastavlja se -