Nekoliko nedelja pre noći kratkodnevice udarila je oluja i besnela je dva dana, tako snažna da je Igrena znala da na severu, u močvarama, ne može preživeti ništa što nije ukopano u zemlju kao zec. Čak i ljudi bezbedno sklonjeni u zamku čučali su kraj vatre i osluškivali, drhteći, bes vetra. Preko dana je bilo toliko mračno, zbog snega i susnežice, da Igrena nije mogla ni da prede. Zalihe baklji bile su toliko male da se nije usuđivala da ih troši, pa su uglavnom sedeli u tami, i Igrena je pokušavala da se seti starih priča iz Avalona, kako bi zabavljala i umirivala Morganu i Morgozu.
     No, kada da bi dete i devojka konačno zaspali, Igrena je sedela umotana u ogrtač kraj male vatre, suviše napeta da legne, znajući da bi ionako ležala budna, zureći bolnim očima u tamu i pokušavajući da pošalje misli preko mnogih liga koje leže između nje i... koga? Gorloasa, kako bi shvatio kuda vodi njegovo izdajstvo? Jer to je bilo izdajstvo; zakleo se na savezništvo sa Uterom kao Velikim Kraljem, a onda je, zbog ljubomore i nepoverenja, pogazio reč.
     Ili Utera, koji pokušava da se ulogori u nepoznatoj močvari, usred oluje, izgubljen i zasplepljen?
     Kako da dosegne Utera? Pokušavala je da prikupi u sebi sva sećanja na sitne čarolije koje je naučila kao devojčica u Avalonu. Telo i duša, tako su je učili, nisu čvrsto povezani; duša u snu napušta telo i odlazi u zemlju snova, gde je sve priviđenje, a ponekad, kad te obuče druidi, odlazi u predele istine, kuda ju je Merlin jednom poveo.
     ...Jednom, dok je rađala Morganu i dok su bolovi trajali naizgled večito, nakratko je napustila svoje telo, ugledavši sebe kako leži dole, izmučeno biće oko koga se roje babice i služavke, dok je ona lebdela, oslobođena bola i patnje, negde iznad njega; potom se neko nagnuo nad njom, žurno joj govoreći kako mora više da se trudi, jer već se vidi bebino teme, i zato se vratila novom bolu i dodatnim naporima, i sve ostalo je zaboravila. Ali ako je mogla tada, moći će još jednom. Drhteći pod ogrtačem, Igrena je zurila u vatru i poželela, iznenada, da bude negde drugde...
     Uspela je. Kao da je stajala pred sobom samom, potpuno izoštrene svesti. Glavna promena bilo je to što više nije čula urlik vetra oko zidova zamka. Nije se osvrnula - rekli su joj da kada napustiš telo ne smeš da se osvrćeš, jer telo će privući dušu nazad - ali nekako je i bez očiju videla, svuda oko sebe, i znala je da njeno telo još nepokretno sedi kraj zgasle vatre. Sad kad je uspela, obuzeo ju je strah. Trebalo je da prvo podložim vatru, pomislila je - ali znala je da, ako se sad vrati u telo, neće imati hrabrosti da ponovo pokuša.
     Pomislila je na Morganu, na živu vezu između sebe i Gorloasa - mada ju je sada odbacivao i prezrivo govorio o detetu, veza je ipak postojala, i mogla bi da nađe Gorloasa kad bi ga potražila. Još dok joj se ta misao stvarala u umu, našla se... negde drugde.
     ...Gde se to obrela? Videla je plamen male svetiljke, a pod njenim oskudnim svetlom primetila je muža, okruženog mnogim glavama; ljudi su se sabili u maloj, kamenoj kolibi u močvarama.
     Gorloas je govorio. "Borio sam se uz Utera mnogo godina, pod Ambrozijem, i ako ga imalo poznajm, on će računati na hrabrost i iznenađenje. Njegovi ljudi ne poznaju kornvolsko vreme i neće znati da ako sunce zađe usred oluje, do ponoći nastupa mir; zato neće krenuti pre izlaska sunca, nego će u zoru biti spremni da nas zaskoče što ranije. Ali ako uspemo da opkolimo njegov logor za tih nekoliko sati između razvedravanja i svitanja, možemo ih iznenaditi dok budu pakovali logor. Svi će biti spremni za marš, a ne za bitku. Uz samo malo sreće možemo ih srediti pre nego što izvuku oružje iz kanija! Čim Uterova vojska bude smoždena, ako on i ne pogine, svakako će podviti rep i pobeći iz Kornvola, da se nikada ne vrati." Kraj male svetiljke Igrena je videla da se Gorloas kezi kao životinja. "A ako pogine, njegova vojska će se razbežati kao pčele iz košnice kada neko ubije maticu!"
     Igrena je osetila da se grči; čak i ovako bestelesnoj, nalik na utvaru, činilo joj se da Gorloas mora osetiti njeno prisustvo. I zaista, podigao je glavu i namrštio se, trljajući obraz. "Osećam promaju - ovde je hladno", promrmljao je.
     "A kako bi drugačije bilo? Ovde je hladno kao u grobu, kad se nad nama kovitla sneg", odgovorio je gunđanjem jedan oficir - ali čak i pre nego što je počeo da govori Igrena se udaljila odatle, lebdeći u bestelesnom limbu, drhteći, opirući se snažnoj potrebi da se vrati u Tintagel. Česnula je za osećanjem telesnosti, za vatrom, a ne da luta između svetova, kao neka nemirna prikaza mrtvaca...
     Kako da stigne do Utera, da ga upozori? Između njih nije postojala spona; nikada nisu razmenili ni strastan poljubac, koji bi im spojio tela i time vezao bestelesan duh, kakav je sada bila. Gorloas ju je optužio za preljubu; Igrena je panično poželela da je to bila istina. Bila je slepa u tami, bestelesna, nepostojeća; znala je da bi je samo nagoveštaj pomisli vratio u sobu u Tintagelu, gde njeno telo, zgrčeno i ledeno hladno, čuči kraj ugasle vatre. Borila se da ostane u strašnoj, slepoj tami, otimajući se i moleći bez reči. Daj da stignem do Utera, znajući da je po neobičnim zakonima sveta sada to nemoguće; u ovom telu nije imala spone sa Uterom.
     Ali moja veza sa Uterom jača je od telsne, jer je trajala više od jednog života, osećala je kako raspravlja sa nečim neopipljivim, kao da se obraća sudiji višem od onoga koji je načinio zakone u ovom životu. Tama sada kao da ju je pritiskala, i osećala je da ne može da diše, da je negde duboko u telu koje je ostavila sada smrznuta, sleđena, da jedva diše. Nešto u njoj je uzviknulo: Vrati se, vrati, Uter je odrasato čovek, ne treba da se ti staraš o njemu, a ona je odgovorila, otimajući se: On je samo muškarac, nije otporan na izdajstvo!
     Sada, u strašnoj tami postojala je još dublja tama, i Igrena je znala da više ne gleda svoju nevidljivu ličnost, nego nešto Drugo. Drhteći, rastrzana, nije slušala telesnim ušima, nego je osećala naredbu svakim nervom čitavog svog bića: "Vrati se. Moraš se vratiti. Nemaš prava da budeš ovde. Zakoni su stvoreni i čvrsti; ne možeš nekažnjeno ostati ovde."
     Čula je sebe kako govori u tami: "Ako moram, platiću potrebnu kaznu."
     "Zašto želiš da ideš tamo kuda je zabranjeno ići?"
     "Moram da ga upozorim", žurno je odgovorila, a onda, iznenada, kao leptir koji širi krila nad čaurom, nešto u Igreni, veće od nje, otvorilo se i raširilo krila i tama je nestala, i strašno obličje koje ju je upozoravalo pretvorilo se u običnu prikazu pod velom, ženu nalik na nju, sveštenicu, svakako ne Boginju niti sveštenicu Smrti. Igrena je mirno govorila: "Mi smo vezani i zarečeni, za čitav život i posle toga; nemaš prava da zabranjuješ." Iznenada je primetila da joj se u rukama nalaze zlatne zmije kakve je nosila u onom čudnom snu o krugu od kamenja. Podigla je ruke i uzviknula reč na čudnom jeziku. Kasnije nije uspevala da se seti ničeg više sem jednog sloga, jer počinjala je sa velikim "Aahhh..." i to je bila reč moći; nije znala ni kako joj se reč javila, njoj koja u ovom životu nije čak ni sveštenica. Strašna prikaza je nestala, i Igrena je ugledala svetlost, nalik na svetlost izlazećeg sunca...
     Ne, bila je slabija od obične svetiljke, iskra grubo zaklonjena tankom pločicom od roga u drvenoj kutiji, samo plamsaj u ledenoj senci male, kamene kolibe, urušene i skrpljene svežnjevima trske. No pod nekim neobičnim, nepostojećim svetlom - ili je, ovako bestelesna, videla u tami i bez očiju? - uspela je da u senkama razabere nekoliko lica, lica koja je viđala oko Utera u Londinijumu: kraljeve, poglavare i vojnike. Iscrpljeni i smrznuti, čučali su oko male svetiljke kao da ih njena iskra može nekako ugrejati. A Uter je bio među njima, usukan i iscrpljen, ruku krvavih od promrzlina, sa vunenim ogrtačem prebačenim preko glave. To nije bio ponosan i veličanstveni sveštenik-ljubavnik kakvog je ugledala u prvom priviđenju, čak ni trapavi i nezgrapni mladić koji je upao u crkvu i sve ih uznemirio; ovaj umorni, izmoždeni čovek sa vlažnim pramenjem kose preko lica, nosa rumenog od hladnoće, nekako joj se činio stvarniji, čak i lepši nego ikada ranije. Igrena, puna sažaljenja, čeznula je da ga zagrli i ugreje, i osetila je kao da je uzviknula: Utere!
     Znala je da je čuo, jer je videla kako je podigao glavu i osvrnuo se po hladnom zaklonu, drhteći kao da ga je zahvatio neki još hladniji vetar; a onda je videla, kroz ogrtače i pokrivače u koje je bio umotan, zmije kako mu se uvijaju oko ruku. Nisu bile prave; uvijale su se kao žive zmije, mada nijedna zmija koju je čovek ikada video ne bi izišla iz jazbine po ovakvom vremenu. Ali videla ih je, a Uter je nekako video nju, i zaustio da progovori. Žurno mu je dala znak da ćuti.
     Morate krenuti i spremiti se za marš ili ste propali! Poruka se nije u njenom umu uobličila kao reči, ali znala je da je prešla pravo iz njenih misli u njegove. Mećava će oslabiti posle ponoći. Gorloas i njegova vojska misle da ste prikovani tu gde ste, i napašće vas i smožditi! Morate se spremiti da dočekate njihov napad.
     Reči su se utisnule u njega, bez zvuka, poslednjim ostacima njene snage. I čak i dok su se stvarale, znala je da je snaga volje koja ju je dovela ovamo preko ponora, protiv zakona prirode, sada na izmaku. Nije bila svikla na ovakav posao, i otimala se, ne želeći da ode dok ne izgovori upozorenje. Hoće li mu poverovati, hoće li se spremiti da dočekaju Gorloasa? Ili će ostati ovde, nepokretni u tami posle oluje, pa će ih Gorloas zateći kao kvočke sklupčane na motki kako čekaju lisicu? No, nije mogla ništa više. Zahvatili su je smrtonosna hladnoća i nesvestica od potpune iscrpljenosti; osećala je kako se stapa sa hladnoćom i tamom, kao da oluja besni i kroz njeno telo...
     ...ležala je na kamenom podu, pred hladnim pepelom vatre. Preko nje je duvao ledeni vetar, kao da ju je oluja iz tame pratila, pa sada besni i unutar njenog tela... Ne, nije bilo to. Drveni kapci na sobi otvorili su se pred poslednjim udarima oluje; sada su lupali, propuštajući u sobu mlazeve ledene kiše.
     Bilo joj je zima. Toliko zima da se osećala kao da nikada više neće moći da se pomeri, da će ležati tu i smrznuti se i da će se jeza u njenom telu ubrzo pretvoriti u san smrti. U tom času nije joj ni bilo važno.
     Mora postojati kazna za kršenje zabrane; to je zakon. Učinila sam nešto zabranjeno i ne mogu ostati nekažnjena. Ako je Uter bezbedan, prihvatiću to, makar mi kazna bila i smrt... i zaista, u tom času, dok se Igrena grčila i pokušavala da se nekako zagreje oskudnom toplotom ogrtača, činilo joj se da bi smrt bila blagodet. Barem joj više ne bi bilo hladno...
     Ali Morgana, Morgana koja spava u krevetu kraj tog prozora, ako se prozor ne zatvori prehladiće se i možda će dobiti plućnu groznicu... Igrena nije mogla da se pomeri sebe radi. Ali radi svog deteta i nedužne sestre primorala je sebe da se bolno pokrene, da natera ukočene šake i stopala da se pokrenu. Trapavo, krećući se kao pijana, oteturala se do prozora i uspela da ga nekako zatvori smrznutim rukama. Vetar joj je dvaput oteo kapke iz ruku, i čula je svoje jecaje dok se borila sa njima. Nije mogla da oseti, ali znala je da je iščupala nokat u borbi sa kapcima, koji su joj se otimali kao živo biće. Konačno je uspela da uhvati bravu obema šakama i da zalupi kapke poslednjom snagom, uštinuvši prst, leden i modar, dok je pokušavala da pričvrsti drvenu rezu.
     U sobi je i dalje bilo hladno, ledeno hladno, i znala je da će se bez vatre Morgana i Morgoza razboleti... želela je samo da se zavuče u krevet između njih, onako umotana u ogrtač, da se ugreje između njihovih toplih, mladih tela, ali do jutra su još bili dugi sati, a ona je bila kriva što se vatra ugasila. Drhteći i čvršće se umotavajući u ogrtač, uzela je posudu za žar i ponela je niz stepenice, osećajući kako joj kamen ranjava stopla pri svakom koraku. U kuhinji su se tri sluškinje sklupčale kao psi kraj poluugasle vatre; tu je bilo toplo, a nad žarom se pušio poklopljen lonac - sigurno kaša za doručak. Pa, ovo je njena kuhinja i njena kaša. Igrena je zagrabila šoljom iz lonca i ispila vrelu, neslanu kašu, ali čak ni to je nije zagrejalo. Potom je napunila posudu za žar ugljevljem, poklopila i nju i vatru, pa je, držeći je prevojem suknje, ponovo pošla uz stepenice. Bila je iscrpljena, tresla se, i uprkos toplom napitku toliko je drhtala da se bojala da će pasti. Ne smem da padnem, jer ako padnem, neću moći da ustahnem, i žar iz posude će nešto upaliti...
     Kleknula je pred hladno ognjište u svojoj sobi, osećajući kako joj telo protresaju snažni drhtaji i raspinju je bolovima u grudima; ali sada joj nije bilo hladno, i osećala je toplotu kako joj prožima telo. Pažljivo je dodavala ugljevlju sitno granje iz sanduka, a potom i cepke; vatra je konačno zahvatila cepanicu i suknula ka tavanici. Igrena se sada toliko zagrejala da je zbacila ogrtač i oteturala se ka krevetu; podigla je Morganu i legla držeći dete u naručju; ali nije znala je li zaspala ili umrla.
     
     Ne, nije umrla. Smrt joj ne bi donela raspinjuću, drhtavu vrelinu i hladnoću... Znala je da je dugo ležala, umotana u vrele krpe, koje su se hladile, pa ih je neko zamenjivao novim; znala je da joj sipaju niz grlo vrele napitke, ponekad grozne smeše bilja protiv groznice, a ponekad žestoka pića pomešana sa toplom vodom. Dani, nedelje, godine, stoleća, proticali su dok je ležala, plamtela i tresla se i patila zbog groznih napitaka koje su joj sipali niz grlo kad je bila suviše slaba da bi ih i povratila. Jednom se pojavila Morgoza i pogledala je sa prebacivanjem. "Ako si bila bolesna, Igrena, zašto me nisi probudila i poslala da ja založim vatru?" Tamna prilika koja joj je zabranila putovanje stajala je u uglu sobe, i sada je Igrena mogla da joj vidi lice; bila je to Smrt, koja čuva zabranjena vrata, i sada će je kazniti... Morgana je došla i pogledala je, sa strahom na malom, ozbiljnom licu, i Igrena je poželela da umiri kćer, ali bila je suviše slaba da bi govorila. A i Uter je bio tu, ali znala je da niko drugi ne može da ga vidi, a činilo joj se neprilično da doziva drugog muškarca osim zakonitog muža... niko ne bi pomislio ništa ružno ako bi dozivala Gorloasa. Ali čak i ako umire, nije želela da pozove njega, nije više htela da ga vidi, ni u životu ni u smrti.
     Da li je izneverila Gorloasa ovim zabranjenim čaranjem? Ili je to bio samo san, ništa stvarniji od pokušaja da upozori Utera? Da li ga je spasla? Činilo joj se da ponovo luta ledenim prostranstvima, slepo pokušavajući da se probije kroz oluju kako bi ga upozorila; jednom je došao otac Kolumba i mrmljao nad njom na latinskom, a nju je uhvatila panika. S kakvim pravom dolazi ovamo da je brine svojim oproštajnim obredima, kada ona nema snage da se brani? Bavila se čaranjem, po njegovim merilima bila je zla, i trebalo bi da je osudi što je izdala Gorloasa, trebalo bi da osveti svog gospodara. Oluja se vratila, besneći kroz nju, beskonačno je lutala kroz orkan, pokušavajući da nađe Morganu koja se izgubila, samo je i Morgoza bila tamo, sa krunom na glavi, krunom Velikog Kralja čitave Britanije. Potom se Morgana pojavila, stojeći na pramcu barke koja je plovila Letnjim morem ka obalama Avalona, Morgana u ogrtaču sveštenice, ogrtaču kakav je nosila Vivijen... a potom se sve pretvorilo u tamu i tišinu.
     A onda je soba bila puna sunca i Igrena se promeškoljila, ustanovivši kako ne može da ustane.
     "Mirno lezite, gospo", rekla je Izota, "uskoro ću vam doneti lek."
     Igrena je uspela da progovori, ali se iznenadila što šapuće. "Ako sam uspela da preživim tvoje bilje, verovatno ću preživeti i to. Koji je dan danas?"
     "Još samo deset dana do kratkodnevice, gospo, a što se tiče toga šta se desilo, pa, svi znamo da se vatra u vašoj sobi sigurno ugasila preko noći, a prozor vam se otvorio zbog oluje. Gospa Morgoza kaže da se probudila i videla kako ga zatvarate, i da ste potom izišli i vratili se noseći ugljevlje. Ali niste ništa rekli, nego ste zapalili vatru, pa nije znala da ste bolesni sve do jutra, kad ste već goreli u groznici i niste prepoznali ni nju ni dete."
     To je bilo jednostavno objašnjenje. Samo Igrena je znala da je njena bolest bila više od toga, da je to kazna što je pokušala sa čaranjem koje je bilo daleko iznad njenih snaga, pa su joj telo i duh bili iscrpljeni gotovo neizlečivo.
     "Šta je sa..." Igrena je naglo prekinula; nije mogla da pita za Utera, šta će pomisliti o njoj? "Ima li vesti od mog gospodara, vojvode?"
     "Nema, gospo. Znamo da je bila bitka, ali nećemo čuti nikakve vesti dok se putevi ne raščiste posle velike oluje", odgovorila je služavka. "Ali sada više ne smete da govorite, gospo. Morate pojesti malo tople kaše i ponovo spavati."
     Igrena je pokorno popila ono što su joj doneli i zaspala. Vesti će stići kada dođe vreme.
     
     8.
     Na dan kratkodnevice, uveče, vreme se opet promenilo, ovog puta nabolje. Sneg se čitavog dana topio i kapljao, putevi su postali blatnjavi i spustila se magla koja je ležala preko mora i dvorišta, pa su glasovi i šapat naizgled beskonačno odjekivali kada bi neko progovorio. Sredinom popodneva nakratko se pojavilo i sunce, i Igrena je izišla u dvorište prvi put otkako se razbolela. Sada se osećala sasvim oporavljena, ali ju je, kao i sve ostale, izjedala glad za novostima.
     Uter se zakleo da će doći na kratkodnevicu. Kako će uspeti, ako se između njih nalazi Gorloasova vojska? Čitavog dana bila je ćutjiva i rasejana; čak je i viknula na Morganu, koja je jurcala okolo kao luda od radosti što je slobodna posle dugog zatočeništva pred zimom.
     Ne smem biti gruba sa detetom zato što misilim na ljubavnika! - pomislila je Igrena, naljutivši se na sebe, pa je pozvala Morganu da je poljubi. Kad je usnama dodirnula njen meki obraz, osetila je jezu; svojim zabranjenim čaranjem, upozorivši ljubavnika na zasedu, možda je osudila na smrt oca svog deteta...
     ...ali ne, Gorloas je izdao Velikog Kralja; šta god ona, Igrena, učinila ili ne učinila, Gorloas je bio osuđen na smrt, a izdajom ju je i zaslužio. Osim ako uspe da dovrši izdaju ubivši čoveka koga je njegov kralj, Ambrozije, zadužio za odbranu čitave Britanije.
     Došao je otac Kolumba, zahtevjaući da zabrani ženama i slugama da pale vatre kratkodnevice. "A vi bi trebalo da im pružite dobar primer time što ćete večeras doći na misu", rekao je. "Davno je bilo, gospo, kada ste poslednji put primili pričešće."
     "Bila sam bolesna", ravnodušno je odgovorila, "a što se tiče pričešća, kao da se sećam kako ste mi dali poslednje pomazanje dok sam bila bolesna. Mada sam možda samo sanjala - mnogo šta sam sanjala.""Mnogo šta", odvratio je sveštenik, "što ne bi smela da sanja nijedna hrišćanka. Svog gospodara radi, gospo, dao sam vam pričešće kada niste bili u stanju da se ispovedite i primite ga kako treba."
     "Da - jasno mi je da to nije bilo mene radi", odgovorila je Igrena, podigavši malo gornju usnu.
     "Ne želim da postavljam granice Božjoj milosti", rekao je sveštenik, i Igrena je znala i ono što nije hteo da joj kaže: ako mora, on će radije pogrešiti na stranu milosti, jer Gorloas, ko zna zašto, voli ovu ženu, a prepustiće Bogu da je kazni, što će ovaj svakako i učiniti...
     Ali na kraju je rekla da će doći na misu. Ma koliko malo poznavala tu novu veru, Ambrozije je bio hrišćanin. Hrišćanstvo je vera civilizovanih naroda Britanije i svakako će se sve više širiti; Uter će se pokoriti pritisku javnosti, ma šta on lično mislio o veri. Nije, zapravo, znala - nije imala prilike da sazna šta on stvarno misli o savesti. Hoće li ikada saznati? Zakleo mi se da će doći na kratkodnevicu. Ipak, oborila je pogled i pokušala da prati misu.
     Pao je sumrak i Igrena je u kuhinji razgovarala sa poslugom, kad je čula komešanje na kraju prilaza i topot jahača, a onda i uzvik u dvorištu. Prebacila je ogrtač preko ramena i istrčala, sa Morgozom za petama. Na kapiji su stajali ljudi u rimljanskim ogrtačima kakve je nosio i Gorloas, ali straža im je preprečila put svojim dugačkim kopljima.
     "Moj gospodar Gorloas ostavio je naređenje; samo vojvoda lično sme da uđe dok je on odsutan."
     Jedan od ljudi u središtu grupe pridošlica uspravio se, neverovatno visok.
     "Ja sam Merlin od Britanije", rekao je, a zvučni glas je odzvanjao kroz tamu i maglu. "Skloni se, čoveče, zar ćeš meni zabraniti prolaz?"
     Stražar je nagonski ustuknuo, ali istupio je otac Kolumba uz odlučan pokret odbijanja.
     "Ja ću ti zabraniti. Moj gospodar, vojvoda od Kornvola, naročito je rekao da ti, stari čarobnjače, ne smeš ni u kom slučaju ući ovamo." Vojnici su zinuli, a Igrena je, uprkos besu - glupi, nametljivi sveštenik! - morala da se zadivi njegovoj hrabrosti. Nije bilo lako suprotstaviti se Merlinu od Britanije.
     Otac Kolumba je podigao veliki, drveni krst koji je nosio za pojasom. "U ime Hrista, naređujem da odeš! U ime Boga, vrati se u predele tame odakle si i došao!"
     Merlinov zvonki smeh odjeknuo je od visokih zidova. "Dobri brate po Hristu", rekao je, "tvoj Bog i moj Bog su jedno te isto. Zar zaista misliš da ću nestati pred tim tvojim krstom? Ili misliš da sam neka varalica iz tame? Ne, osim ako Božju noć ne nazoveš nailaskom tame! Dolazim iz zemlje koja nije ništa mračnija od Letnje Zemlje i, vidi, ovi ljudi sa mnom nose prsten vojvode od Kornvola lično. Gledaj." Svetlo baklje blesnulo je kad je jedan od ljudi pod ogrtačem pružio ogoljenu ruku. Na kažiprstu se sijao Gorloasov prsten.
     "A sad nas pusti unutra, oče, jer nismo neprijatelji, nego umorni i prozebli smrtnici koji su dugo jahali. Ili moramo da se prekrstimo i izgovorimo molitvu kako bismo ti to i dokazali?"
     Igrena je istupila, nervozno oblizujući usne. Šta se to dešava? Kako su došli u posed Gorloasovog prstena, osim ako su njegovi glasnici? Neko će joj se svakako obratiti. Nije videla nikoga poznatog, a znala je da Gorloas ne bi odabrao Merlina za glasnika. Je li onda Gorloas mrtav, a vest o tome joj ovako dolazi? Naglo je progovorila, a glas joj je ispao grub. "Dajte da vidim prsten. Je li to zaista njegov znak ili varka?"
     "To je zaista njegov prsten, gospo Igrena", odgovorio joj je poznati glas, a Igrena, pognuta kako bi pod slabim svetlom videla prsten, ugledala je poznate šake, krupne i žuljevite. A nad njima je videla ono što je videla samo u snu. Oko Uterovih maljavih podlaktica, plavo istetovirane, uvijale su se dve zmije, po jedna na svakoj ruci. Pomislila je da će je kolena izdati i da će pasti na ploče u dvorištu.
     Zakleo joj se: Doći ću na kratkodnevicu. I došao je, noseći Gorloasov prsten!
     "Gospodaru vojvodo!" uzviknuo je otac Kolumba i pošao ka njemu, ali Merlin je podigao ruku da ga ućutka.
     "Tiho! Glasnik je tajna", rekao je. "Ne govori ni reč." I sveštenik se povukao, zbunjen, ali poslušan, uveren da je čovek u ogrtaču Gorloas.
     Igrena se naklonila, i dalje se boreći protiv neverice i strepnje. "Uđite, gospodaru", rekla je, i Uter, još krijući lice pod kapuljačom, pružio je ruku sa prstenom i obuhvatio joj prste. Njena šaka bila je ledena, a njegova topla i čvrsta, i to ju je umirivalo dok su ulazili u zamak.
     Rešila je da se spase banalnostima. "Da li da donesem vina, gospodaru, ili da pošaljem po hranu?"
     Promrmljao joj je gotovo u uho: "Za ime božje, Igrena, udesi da ostanemo nasamo. Sveštenik ima oštre oči, čak i u mraku, a hoću da misli kako je zaista Gorloas došao ovamo."
     Obratila se Izoti. "Donesi hranu i pivo vojnicima ovde u predvorju, i gospodaru Merlinu. Donesi im vode za umivanje i sve drugo što zatraže. Ja ću razgovarati sa gospodarem u našim odajama. Neka nam odmah pošaju hranu i vino."
     Posluga se razletela na sve strane da je posluša. Merlin je pustio vojnike da skinu ogrtače, a svoju harfu je pažljivo položio na jednu klupu. Morgoza se pojavila na vratima, drsko piljeći u vojnike. Pogled joj je pao na Uterovu visoku priliku, i brzo mu se naklonila.
     "Gospodaru Gorloas! Dobro došao, dragi brate!" rekla je i pošla ka njemu. Na Uterov neprimetan znak, Igrena je stala pred njega. Namrštila se. Ovo je smešno, pomislila je. Čak i ogrnut, Uter liči na Gorloasa koliko i ja!
     "Gospodar je umoran", oštro je rekla, "i nije raspoložen da priča sa decom. Odvedi Morganu u svoju sobu i zadrži je tamo; noćas će spavati kod tebe."
     Namrštena i nadurena, Morgoza je podigla Morganu i odnela je uz stepenice. Pazeći da ostanu dosta iza njih, Igrena je uzela Utera za ruku i povela ga gore. Kakva je ovo prevara, i zbog čega? Srce joj je toliko lupalo da je pomislila da će se onesvestiti dok ga je uvodila u spavaću sobu i zatvarala vrata.
     Čim su se našli unutra, pružio je ruke da je zagrli; zbacio je kapuljaču i stajao, vlažne kose i brade, pruženih ruku, ali ona nije pošla ka njemu.
     "Gospodaru, kralju moj! Šta je ovo, zašto misle da si ti Gorloas?"
     "Mala Merlinova čarolija", odgovorio je Uter, "uglavnom zbog ogrtača i prstena, ali i zbog malo čaranja; ništa ne bi izdržalo da me vide pod punim svetlom ili bez ogrtača. Vidim da tebe nismo zavarali; nisam to ni očekivao. Ovo je varka, a ne Poruka. Zakleo sam se da ću doći, Igrena, na kratkodnevicu, i održao sam reč. Zar neću dobiti čak ni poljubac zvog ovolikog potucanja?"
     Prišla je i uzela mu ogrtač, ali je izbegla da ga dodirne.
     "Gospodaru, kralju moj, kako si došao do Gorloasovog prstena?"
     Lice mu se smračilo. "A, to? Odsekao sam mu ga sa šake u boju, ali krivokletnik je podvio rep i pobegao. Nemoj me pogrešno proceniti, Igrena, došao sam ovamo po pravu, a ne kao lopov po noći; varka je smišljena da bi se sačuvao tvoj ugled pred očima sveta, ništa drugo. Ne želim da moja buduća žena bude žigosana kao preljubnica. Ali došao sam ovamo po pravu; Gorloasov život je za mene završen. Držao je Tintagel kao vazal pod zakletvom Ambroziju Aurelijanusu; ponovio je zavet preda mnom, a sada je to porekao. To ti je svakako jasno, gospo Igrena? Nijedan kralj ne trpi da njegovi vazali krše dati zavet vernosti i oružjem se suprotstavljaju svom kralju."
     Klimnula je glavom u znak da razume.
     "Zbog njega mi je već propala godina ratovanja protiv Saksonaca. Kada je napustio London sa svojim ljudima, nisam mogao da im se suprotstavim pa sam se sklonio, pobegao, i pustio da zauzmu grad. Moj narod, koga sam se zakleo da branim." Glas mu je bio gorak. "Lotu mogu da oprostim; on je odbio da položi zakletvu. To je pitanje koje moram da sredim sa Lotom - sklopiće mir sa mnom ili ću ga zbaciti sa prestola i obesiti - ali on nije krivokletnik niti izdajica. Tvom mužu sam verovao; zakleo mi se i pogazio reč, i stoga sam ostavljen u ruševinama Ambrozijevog truda i sve moram da počnem ispočetka. Za to je kriv Gorloas, i došao sam da mu oduzmem Tintagel. A oduzeću mu i život, i on to zna."
     Lice mu je bilo kao kamen.
     Igrena je progutala knedlu. "A uzećeš mu i gospu - sa punim pravom, silom, kao i Tintagel?"
     "Oh, Igrena", rekao je, privlačeći je obema rukama. "Dobro znam kakva je tvoja odluka, znao sam to kad sam te video u noći velike oluje. Da me nisi upozorila, izgubio bih svoje najbolje ljude, a svakako i sopstveni život. Zahvaljujući tebi, kad me je Gorloas napao, bio sam spreman. Tada sam mu uzeo prsten zajedno sa prstom, a uzeo bih mu i ruku, kao i glavu, ali mi je pobegao."
     
     

- nastavlja se -