Svjetlost i sjenka današnjice

Autor: Armin Risi

Moderna ezoterija iz perspektive Veda

Proročanstva, teorije zavere, putevi za rad na sebi, nada u Boga i čak „razgovori sa Bogom“ se danas visoko rangiraju u modernoj ezoteriji.

Propagiraju se najrazličitiji pogledi na svet: od strane različitih grupa, autora bestselera, učitelja tajnih znanja. I svi veruju da su u pravu i da su u svetlosti.

Da li su neki u pravu više nego drugi? Da li čovek može i sme da napravi razliku? Ili je sve relativno? Da li smo izloženi jednoj filozofskoj odnosno ideološkoj samovolji, bez kriterijuma i merila za istinu? Da li uopšte postoji tako nešto kao što je Istina?

Danas, u vreme zbrke i dezorijentisanosti, je važnije nego ikad potražiti odgovor na ta pitanja, koja pokreću svet.

Filozofija vs ideologija

U davno prošlim vremenima, na primer u antičkoj Grčkoj i još ranije, u staroindijskoj (vedskoj) kulturi, filozofija je smatrana „Kraljicom sveg znanja“ – i tako bi trebalo da bude i danas. Jer svaki vid nauke bi trebalo da služi sticanju znanja, a znanje bi trebalo da služi spoznaji istine. „Ljubav prema istini (mudrosti)“ se na grčkom naziva philo-sophia.

Međutim, danas većina ljudi pod filozofijom podrazumeva nešto dosadno, suvoparnu igru misli, koja nema nikakve praktične koristi. Zbog toga nije iznenađujuće da većina ljudi nema vremena za filozofiju.

Kao što naredni članak pokazuje, filozofija nije nikakav luksuz, već instrument od presudne važnosti za sticanje jasne moći rasuđivanja. Pored toga biva očigledno, da mnogo toga, što se danas posmatra kao „filozofija“, uopšte nije filozofija, već ideologija.

Tu nije reč o istini, već o sopstvenoj istini odnosno sopstvenim idejama, koje čovek želi da nametne kao istinu. U današnje doba, materijalističko „mračno dobu“ (na sanskritu nazvano Kali-Yuga) mora se imati na umu da vladajuće ideologije stvaraju sile mraka.

Svetovi Svetlosti i Senke

Na Zemlji deluju kako sile mraka, tako i snage svetlosti. Ta već sama po sebi razumljiva tvrdnja ipak u sebi krije duboke konsekvence, koje nisu do kraja spoznate.

U oblastima svetla postoji samo svetlo, a u senci samo senke. Ukoliko svetlo prodre u senku, više nema senke. Samo u jednom sasvim određenom graničnom području se svetlost i tama dodiruju, naime, na onoj „liniji obale“, na kojoj se svetlo odvaja od senke.

Isti princip – prema vedskoj slici sveta – važi i u multidimenzionalnom Kosmosu u pogledu svetova svetla i senke. I oni postoje odvojeno (paralelno), ali se susreću u jednom području, na kome se svetlo odvaja od senke.

Ta prelomna oblast je dimenzija, u kojoj se nalazi Zemlja. Prema mnogim ezoterijskim i religioznim izvorima to je razlog, zašto u našem svetu uticaji svetla i senke deluju jedni pored drugih i zašto najrazličitija bića imaju tako veliki interes za planetu ljudi: Zemlja je mesto račvanja, na kome se duše odlučuju u kojem će pravcu ići.

Svi smatraju da su u svetlosti

Kada se govori o svetlu i senci, to je razlikovanje uz izvesnu zadršku. Jer i sile mraka, naravno, veruju da se nalaze u svetlosti. Iz tog razloga je čovečanstvo suočeno sa različitim oblicima „svetla“ i „Boga“, čiji su predstavnici svi uvereni u svoje poglede.

Čuje se sve više glasova, neki su potpuno protivurečni, drugi varljivo slični. Da li svi oni imaju pravo? Da li smo jednostavno izručeni najglasnijim, ili postoji mogućnost razlikovanja?

Zabuna nastaje usled toga što se i u materijalističkom i u ezoterijskom ateizmu takođe govori o „Bogu“. Međutim, postavlja se pitanje, šta se pod time podrazumeva? Šta je ateizam, panteizam, deizam, monizam, dualizam, teizam? Šta je njihova slika o svetu? Ko zastupa te slike o svetu? Sa kakvim praktičnim konsekvencama?

„Opšte obrazovanje“, koje se danas prenosi, nameće utisak da su sve te filozofije samo različite teorije, u koje se može verovati ili ne, jer konačno, svejedno je u šta se veruje. Da, i to je jedno od mogućih verovanja i moćnici, koji u to veruju, grade na njemu sopstveni pogled na svet i odgovarajući svetski poredak.

Relativno i apsolutno

Pretpostavimo da postoje bića, koja – metaforički rečeno – žive u „mraku“, ali veruju da su u svetlosti. Kako bi ona iz svoje perspektive definisala svetlost?

U našoj analizi „mrak“ predstavlja dualnost (svet relativnog), a „svetlost“ apsolutno (večnu realnost). Poređenje između svetlosti i senke ilustruje vezu između „apsolutnog“ i „relativnog“ na idealan način, jer relativno zavisi od apsolutnog kao i senka od svetlosti.

Oni, koji poznaju samo relativnu egzistenciju, su skloni tome da definišu Boga na osnovu svojih relativnih predstava, naime, preko negiranja ili apsolutizacije relativnog, koji ne mogu pružiti pravu spoznaju apsolutnog, kao što se i svetlost ne može definisati jednostavno kao „izostanak svetlosti“ ili „zbir svih senki“ ili „najsvetliji oblik senke“.

Postojanje senke zavisi od svetlosti, ali svetlost ne zavisi od senke i senka ga nikada ne može doseći. Dok god senka ostaje senka, ona je odvojena od svetlosti. Isto tako sile mraka ostaju u svom bivstvu, dok ne promene svoje stanovište (svoj mentalitet) i ne koriguju svoju ideologiju.

Budući da su uvereni da je njihovo stanovište ispravno, oni neće ništa menjati i ostaće vezani uz senku. Tako ostaju u đavoljem krugu i stvaraju filozofije, da bi opravdali svoje poglede i dela.

To se danas može posmatrati širom sveta u privredi, u politici, u ratovima i u nauci, ali i u privatnim krugovima i – što ne treba potceniti – u ezoteriji i religiji.

Poluistine o relativnom i apsolutnom

Postoji mnogo iskustava u životu, koje čovek može upoznati samo ako ih je sam doživeo, npr. zaljubljenost, telesna ekstaza, telesni bol, tuga zbog smrti voljene osobe itd. Na sličan način „svetlost“ se može poznavati, samo ako ju je čovek sam video i doživeo.

Upravo ta viša dimenzija božanskog realiteta nedostaje silama mraka po definiciji, jer inače ne bi bile u tami. Ako uopšte veruju da sa one strane mraka postoji nešto kao svetlo (nešto apsolutno), onda je to za njih samo teoretska, simbolična i misaona predstava.

Drugim rečima, oni definišu Svetlost pošavši od Senke, što je obrnuti proces, jer svetlost nikada ne zavisi od senke. Svetlost je realnost, koja postoji sasvim nezavisno od tame i nešto sasvim drugo nego svi oblici tame.

Materijalizam: „Život je proizvod materije“

Prvi pokušaj, da se definiše realnost iz tame, glasi: „Ne postoji svetlost, postoji samo tama.“ To odgovara pogledu na svet materijalizma i predstavlja verovanje, da je opipljiva stvarnost jedina realnost: sve što postoji, kako anorganske stvari, tako i živa bića, su proizvod materije; svest je proizvod mozga itd.

U tu kategoriju spada većina učenja nauke, koja danas preovlađuju: na početku je postojala samo materija i materija se polako hladila, posle čega su se na Zemlji putem slučajne kombinacije atoma obrazovale prve amino-kiseline i proteinske strukture; iz njih su nastala prva živa bića (bakterije, jednoćelijska bića itd.), od njih mekušci, onda ribe, amfibije i reptili, od njih ptice i sisari; iz linije primata su se razvili majmuni i ljudi.

Ta čitava takozvana evolucija je nastala putem mutacija genetskog nasleđa, što se može porediti sa slučajnom promenom slova u nekom tekstu.

Ali kolika je verovatnoća da slučajnom zamenom slova ne nastane greška, već poboljšanje? Da nastane čak bolji, komplikovaniji tekst? Jer nijedan tekst nije tako komplikovan kao genetski zapis. Ipak, ta apsurdnost se danas svuda podučava i propagira, povezana sa nedokazanom, čak osporenom tvrdnjom, da organska struktura već predstavlja živo biće (telo = živo biće; smrt tela = smrt živog bića).

Šta je panteizam i deizam?

Druga mogućnost da se svetlost definiše preko tame je: „Svetlost je ukupnost svih senki.“ Filozofski posmatrano, to znači: Bog je sveukupnost materije, Bog je zbir svih delova materijalnog pojavnog sveta (panteizam: „Sve skupa je Bog.“). Ali da li je svetlost samo totalitet svih senki?

Jedna druga teorija kaže: Bog (lat: deus) nije sam ukupnost materijalne prirode, već sveukupnost prirodnih zakona. To je osnovno stanovište deizma: „Bog je apstraktni stvaralački princip“ kao simbolični prauzrok (tvorac, građevinar) materije.

Bog se ograničava na materiju i posmatra se samo kao dinamička samoorganizacija Kosmosa; „Svetlost je princip, koji stvara senku“, drugim rečima, senka se posmatra kao istinska realnost, a svetlost nije ništa drugo do stvaranje senke. Ali svetlost nikada ne stvara senku! Samo kada nešto sakrije svetlost, nastaje senka u jednom ograničenom području.

Šta je dualizam?

U nekim religijama i ložama se u unutrašnjim krugovima veruje ne samo u deizam, već i u sliku sveta dualizma: „Dvojnost; Bog postoji uz jednu suprotnost.“ To odgovara apsolutizaciji relativnog, naime, pozitivnog i negativnog.

To je stanovište, da je Bog (pozitivno) u sukobu sa svojom apsolutnom suprotnošću, apsolutno negativnim (đavo); ili: apsolutno je jedna apstraktna sinteza Boga i Đavola, Lucifera i Aodani (Jahve?) itd.

Primena jednačine sa svetlošću i ovde pokazuje apsurdnost ove pretpostavke: „Svetlost i tama su dve egzistencije, nezavisne jedna od druge; Tama je druga strana, suprornost svetlosti; Svetlost ne može postojati nezavisno od tame.“

Svetlost nije jednostavno suprotnost mraka, podjednako malo su svetlo i senka dva ravnopravna realiteta.

Ko misli da Apsolut može egzistirati samo u obliku dva konkurentna božanstva, nema predstave o Apsolutu i jednostavno apsolutizuje jedno relativno biće. (to važi za određene lože i takođe za religije). Na primeru svetla i senke to verovanje kaže, da svetlost ne postoji nezavisno od mraka.

Dakle, kada se danas govori o „Bogu“, moramo se uvek zapitati, na kog Boga se misli. U knjigama Blavatske i Beileya se mnogo govori o Bogu, ipak treba primetiti, da su te knjige na početku objavljene u izdavačkoj kući, koja se zvala „Luzifer Trust“. U godini 1924. ta izdavačka kuća je iz razloga diskrecije promenila ime u „Lucis Trust“.

Ovde se mogu navesti neki upadljivi primeri. Mnogi okultni sistemi verovanja takođe govore o Bogu – ali koga podrazumevaju pod „Bogom“?

Pogledi na svet okultizma

„Satana je taj, koji je Bog naše planete i jedini Bog“, i to bez ikakvih metaforičkih nagoveštaja negativnosti i izopačenosti.

„Tako Satana, čim se više ne posmatra u sujevernom, dogmatskom, nefilozofskom crkvenom duhu, prerasta u veličanstvenu sliku nekoga, ko od zemaljskog čoveka pravi božanskog; koji … ga oslobađa od greha neznanja, a time i smrti.“

Od koga potiču ti iskazi? Od Helene Blavacke, zapisani u njenom standardnom delu teozofije „Tajna nauka“ (II, str. 245, poglavlje „Sveti Satana“ i I str. 220).

U istom delu (II, str. 394) stoji: „Da bi se stvar jednom zauvek razjasnila: ono, što je sveštenstvo svake dogmatske religije, pre svega hrišćanske, označilo kao Satanu, kao neprijatelja Boga, je u stvari vrhunski božanski duh – okultna mudrost na Zemlji ...“

Nije iznenađujuće da kritički analitičari okultizma i new aga u vezi sa time govore o ideologiji Antihrista, jer gornji citati jasno pokazuju, da se Satana, a ne Hrist slavi kao „oslobodilac od greha neznanja“. Iako su i u ime Hrista počinjena ekstremno satanska dela, to nije greška imena Hrista, već je povezano sa infiltracijom odgovarajućih institucija moći.

Naredni citat potiče od jednog majstora lože, koji je tokom života bio veoma poznat po svojoj okultnoj moći:

„Većina ljudi će, u veri u Boga/ , kakvi jesu, posle razočarenja u hrišćanstvo i tako bez orijentacije, zabrinuto tragati za nekim novim idealom, a da ne znaju kome ili čemu treba da se mole. Tada su ljudi zreli, da prime čisto svetlo putem daljih objava čiste pouke Lucifera, koja će najzad biti doneta na svetlo dana.

One (te objave) će slediti opšti reakcionarni pokret, koji će proisteći iz istovremenog uništenja hrišćanstva i ateizma ... Gomili treba reći sledeće: „Mi preziremo Boga, ali našem Bogu se moli bez sujeverja’... Lucifer je Bog; na nasreću je Adonai takođe Bog. Jer po večnom zakonu nema svetla bez senke, lepote bez ružnoće, belog bez crnog.

Apsolut može egzistirati u obliku dva božanstva: tama služi svetlu kao pozadina ... (citirano u A. Risi: Smena moći na Zemlji, str. 213, uz odgovarajuće navođenje izvora.).

Posle dosadašnjih navoda ne bi trebalo da bude teško prozreti poluistinu tog dualizma:

Preneseno sa Galaksija foruma, prijevod: Arja

nastavlja se...

www.val.hr