Govorimo o jeziku slika i simbola u strujanju informacija, po vertikali, odozgo na dole.

A zašto ne bismo i - po horizontali, dole, i - po vertikali, odozdo na gore?

Dakle, da mi jedni drugima prenosimo informacije jezikom slika i simbola, a takođe, i da mi prenosimo informacije naviše...

Ona prva varijanta je nesporna, samo što nam nije uobičajena, što ne znači da ne treba da je isprobavamo.

Ova druga - za sada mi je samo pretpostavka. U redu je sa tezom po kojoj bića iz viših dimenzija svakako da imaju znatno jaču moć shvatanja od nas. Međutim, ako uzmemo da smo u informacionom karantinu (Matriks, bića tame, svejedno kako da imenujemo one koji nas u tome drže), onda je on svakako DVOSMERNA BRANA, i za nas, da primimo prave informacije o onome što se dešava van okruženja naše planete, ALI, ISTO TAKO, I ZA ONE KOJI SU „TAMO“, DA IMAJU PRAVE, POTPUNE INFORMACIJE O ONOME ŠTO SE DEŠAVA U NAMA SAMIMA. Kao što vojskovođe imaju opšti plan dešavanja na bojištu, na osnovu njega izdaju naređenja, a - po informacijama sa terena oni imaju konkretniju, detaljniju sliku o onome što se na terenu dešava. I, što su te informacije plod boljih sagledavanja onih koji se tamo nalaze, što je više tih informacija, to i potpuniju sliku vojskovođe imaju, a sve to značajno utiče na odluke koje donose.

No, neka ovo ostane samo kao moja pretpostavka, uzmimo onu prvu, izvesniju varijantu...

DAKLE, VREDI DA SE UPUSTIM(O) U KODIRANJE APSTRAKTNIH DUHOVNIH PORUKA - U JEZIK SLIKA I SIMBOLA. Videćemo kako će ići, ne radi se o nečemu apsolutno novom, jer već mnoge pesme i poetski zapisi ovde predstavljaju sami po sebi informacije date kroz jezik slika i simbola.

Takođe, ta varijanta već je primenjivana i primenjuje se u nekom svom vidu, i u prenošenju duhovnih poruka. Parabola je jedan takav vid, poznato je da i Isus njih koristio u prenošenju duhovnih znanja i objašnjenja. Takođe, neke od istočnjačkih priča (npr. zen priče)... „Neki vidovi“, jer momenat simbola i snovidne logike ne postoji doslovno u svima njima.

U horizontalnoj komunikaciji jezikom slika i simbola - svakako i ne mora da se uključuje momenat racionalnog „dekodiranja“ značenja. Tj. mi i ne moramo da se zamislimo nad tim „šta je pesnik hteo da kaže“. NA NEKOM SUPTILNOM NIVOU SVAKA OD TAKVIH „PRIČA“ DELUJE, MI NEGDE U SVOJOJ DUBINI OSEĆAMO NJIHOVO ZNAČENJE. Pa će ono da nađe puteve i da dođe do naše tzv. spoljašnje svesti.

To su situacije u kojima mi pročitamo neku pesmu ili pesnički zapis, a koji se sastoje od priče koja je satkana od slika i simbola, i - jednostavno uživamo u samoj priči, nemamo potrebu i nameru da njeno značenje, poruku, itd. racionalno uobličujemo, da je postajemo svesni u smislu nekakvog definisanja.

ZANIMLJIVO JE, nadam se da to nije samo moje iskustvo, DA TAKVE PRIČE LAKŠE I TRAJNIJE ZAPAMTIMO, MA KOLIKO UVRNUTE DETALJE DA IMAJU, NEGO „SUVOPARNE“ MISLI I IDEJE.