DA LI SE PRIKRIVA LEK PROTIV RAKA? Postaviti ovakvo pitanje za nekog istinskog humanistu, deluje kao neslana šala. Zašto bi neko želeo da ljudi širom sveta umiru, a da im se može pomoći? Ili možda trebamo gledati stvari praktičnije? Zar otkrivanje leka protiv raka ne bi njegovom izumitelju donelo svetsku slavu i nevidjeno bogatstvo? Pitanja su na mestu. Ali postoji surova računica, veoma jednostavna, bar kada je u pitanju vrednost života u današnjem svetskom poretku. To podrazumeva da glavnu ulogu ima dobit, a ne humanost. Dobit zavisi od obrta kapitala, pa je i računica lako uočljiva. Priča koja sledi je priča o vitaminu B17, koji je još pre pedeset godina sintetizovan pod imenom Laetril odnosno Amigdalin. Učinio je to biohemičar Ernst. T. Krebs. Njegova borba da se ovaj prirodni lek protiv raka zvanično prihvati, trajala je u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Bila je to borba entuzijasta - lekara, biohemičara i nekih novinara da plasiraju teoriju po kojoj je "opaka bolest" – rak, zapravo samo jedna avitaminoza, odnosno hronični poremećaj metabolizma izazvan nedostatkom jednog vitalnog sastojka u ishrani. Na žalost, globalizacija, kao proces u kome multinacionalne kompanije sve više preuzimaju i kontrolu i nad lekovima i nad svetskim medijima, zapečatila je protok svih informacija koje mogu naneti štetu interesima svetskih farmaceutskih profitera. Pojava teorije doktora Krebsa i njegovog alternativnog leka pod imenom Laetril, od strane američke Administracije za ishranu i lekove (FDA) nazvana je "šarlatanstvom" i "prevarom". Gradjanima je predočeno da je lek otrovan i opasan. Tako je priča o vitaminu B17, Laetrilu, Amigdalinu (svi nazivi označavaju isto) - zapečaćena. DA LI JE RAK SAMO JEDNA AVITAMINOZA? Ernst T. Krebs, koji je prethodno izdvojio i vitamin B15, analizirajući razne avitaminoze u ljudskom organizmu uočio je neke sličnosti. Tako nedostatkom vitamina C nastaje poremećaj poznat kao »skorbut«, nedostatak PP vitamina nastaje » pelagra«, avitaminoza B1 - berberi itd. Sve ove bolesti nastaju iznenada, bez ikakvih prethodnih znakova. Čovek je danas zdrav, a već sutradan može biti smrtno bolestan. Organizam jednostavno nema nikakvu reakciju, nikakvo upozorenje, kao kod dejstva nekog virusa ili bakterija. Za oporavak od "skorbuta", na primer, potrebno je nekoliko dana, ili samo nekoliko sati davati veće doze vitamina C i veoma teški simptomi bolesti isčezavaju. Javljaju se ponovo samo ukoliko opet dodje do vitaminskog deficita. Analizirajući pojavu raka, Krebs se zapitao da li je dovoljno da se čovek samo izloži kancerogenom aktivatoru, na primer duvanskom dimu, nekoj hemijskoj supstanci ili da doživi neki jači psihološki stres? Ili kako to da neki ljudi u istim situacijama reaguju kancerogeno, a neki ne? Po doktoru Krebsu rak nastaje isključivo kada u organizmu već postoji hroničan poremećaj metabolozma, odnosno kada jedan od vitalnih sastojaka duže vreme nedostaje. Kancerogene materije su samo »okidači« koji pokreću »univerzalne ćelije« . Vitalni sastojak koji remeti metabolizam i izaziva pojavu raka Krebs je izdvojio kao vitamin B17. Kako je došlo do toga da milionima ljudi nedostaje jedan vitalni hemijski element? Dr Krebs je nakon dugogodišnjih istraživanja utvrdio da su ljudi vekovima jeli hleb od zrnevlja prosa i lana koje je bogato upravo vitaminom B17. Generecijama su žene mrvile koštice od kajsije, šljive, trešnje, jabuka i drugih vrsta voća iz familije Rosaceae (ruže). Mešale su ih zajedno sa mesnatim delom voćke spravljajući džem. Prosto, ništa se nije bacalo. Istraživanja su pokazala da himalajsko pleme Hanza uopšte ne pati od raka i kardiovaskularnih oboljenja. Ishrana im je bazirana upravo na uzimanju hrane sa koščicama kajsije i zrnevlju prosa. Ali, kada se pripadnici ovog plemena izlože zapadnjačkoj ishrani, nakon što napuste svoje izvorne prehrambene običaje, počinju da pate od svih ovih bolesti. Pošto pripadnici ovog plemena inače jedu veoma malo mesa, pobornici vegetarijanske ishrane su odmah zaključili da je to razlog. Ali nije tako. Krebs je zapravo našao da postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne oboljevaju od raka. Jedni su upravo mesojedi, drugi biljojedi. Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, koji takodje ne pate od ovih bolesti, preovladjuje meso koje uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičavim sezonskim voćem. Što je najzanimljivije, kod ovih ljudi uošte ne postoji gojaznost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti. Ipak, i za Himalajce i Indijance i Eskime zajedničko je što koriste hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan u svakoj. Vrsta jelena koja im je u jelovniku, prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, a koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno voće koje Eskimi i Indijanci jedu, takodje sadrži velike količine vitamina B17. Na žalost, većina zapadnih civilizovanih kultura, odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside. Trava koju koriste domaće životinje za ispašu, sadrži samo tragove nitrilosida. Imala bi ih možda više, da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one po prirodi nikada ne bi nikle. Tako za razliku od "civilizovane" stoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu. Tako su čoveku koji jede meso i tu uskraćene mogućnosti da unese vitamin B17. Pleme Hanza i Eskimi dobijaju u ishranu 250 do 3000 miligrama vitamina B17 svakog dana. Evropljani i Amerikanci jedući "civilizovanu" i "fast fud" hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika. Laetril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952.godine. Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega. FARMAKOMAFIJA ZABRANJUJE PRIRODNE LEKOVE Ako se uzme u obzir da se danas obrću stotine milijardi dolara na istraživanja uzroka nastanka raka, da se u tu svrhu osnivaju brojne fondacije i u njih slivaju stotine miliona dolara, da veliki broj fabrika u svetu proizvodi, a još više apoteka prodaje razne lekove koji se mogu koristiti u skupoj terapiji ove bolesti..., ispada da od ove »opake bolesti« mnogo više ljudi živi nego što od nje umire. Čak 200 MILIJARDI dolara godišnje u svetu troši se na istraživanja o nastanku raka, na lečenje uz pomoć citostatika i ostalih skupih medikamenata, zračenja, hirurške tretmane, itd. Američko "Društvo za borbu protiv raka" je najbogatija neprofitna organizacija u svetu. Mnoge žrtve ove "opake bolesti" zaveštavale su, i dalje to čine, čitavu imovinu ovoj organizaciji, verujući u njene iskrene napore da bolesti stane na put i konačno pronadje famozni lek. O naporima miliona obolelih širom sveta koji grozničavo pokušavaju da stignu u prestižne i skupe američke klinike, specijalizovane za rak i dobiju najbolji (i najskuplji) tretman, ne treba ni govoriti. I naši su mediji puni apela za novčanom pomoći unesrećene dece i mladih ljudi. Šta bi se sa čitavom ovom armijom zaposlenih i unosnim farmaceutskim biznisom dogodilo ako bi se pronašlo da je rak samo posledica pogrešne ishrane i nedostatka vitamina B17 koji se lako može sinteteizovati iz koštica kajsije, limuna, breskve, jabuke, tropske kasave...? Ko može patentirati jabuke i kajsije kao svoj proizvod? Hemoterapija, zračenja, citostatici, skupa genetska istraživanja (koja se pod navodnom brigom za zdravlje ljudi više rade zbog ispitivanja bojnih otrova) postali bi nepotrebni i morali bi se pravdati na drugi način. U nemogućnosti da patentiraju hemijski sastav Laetrila, kako je Krebs nazvao izolovani B17, jer ga ima svuda u prirodi, i to jeftino, multinacionalne farmaceutske kompanije su, uplašene za svoj profit koji su ostvarivale od terapija citostaticima i zračenjem, krenule u žestoku kampanju protiv ovog vitamina.Zato je objavljivanje teorije o vitaminu B17 odmah naišlo na žestoka osporavanja u SAD, o čemu je u svojoj knizi »Svet bez raka« pisao Edvard Grifin, još sedamdesetih godina prošlog veka. Predvodnici u ovome bile su velike farmaceutske kompanije, preko američke vlade, korumpiranih lekara i biohemičara koji su se mimo svake etike trudili da u medijima Laetril (vitamin B17), prikažu kao veoma otrovan i opasan. Pokrenuta je žestoka medijska kampanja u kojoj je iznesena tvrdnja da Laetril u sebi sadrži otrov cijanid. Nije, medjutim, pominjano da cijanid postoji i u vitaminu B12, pa se on ipak slobodno prodavao u apotekama.Na čelu čitave kampanje zapravo se nalazila američka FDA (državna služba za kontrolu lekova i hrane), a koja je propisivala da je za odobrenje upotrebe nekog leka i njegovo patentiranje, isti morao proći rigorozne procedure i ispitivanja koja se vrše nekoliko godina, sa eleboratima na hiljadama stranica Čitava procedura farmaceutsku kompaniju bi koštala stotine miliona dolara. Kompanija koja ovo može da plati ima mogućnost da lek patentira i zaštiti svoje ekskuluzivno pravo na prodaju, pa se ovako skupo istraživanje samo tako i isplati. Ako se ne može ekskluzivno prodavati, nema istraživanja, nema leka. A ko može imati isključivo pravo na ono što dolazi iz prirode, koštice kajsije na primer? Sve ovo, naravno nije stvar brige za zdravlje ljudi, kako bi svaki milosrdan čovek pomislio, već elegantni trik monopolista da patentiraju lek na koji bi imali ekskluzivno pravo prodaje. Ako se to ne može ostvariti, istraživanja se ne bi ni vršila. U tom smislu, ni jedno istinsko istraživanje delovanja Letrila nije ni vršeno. Nije se isplatilo. Dr. Ričard Krout iz FDA još 1982. javno je izjavio da ON nikada nije i nikada neće odobriti za upotrebu lek nekog pojedinca, već samo velike farmaceutske kuće sa neograničenim finansijama.Pošto su farmaceutske kompanije značajni finansijeri predizbornih kampanja američkih političara, i državna Administracija za hranu i lekove (FDA) lako je potpala pod njihov uticaj. Kako su i mediji pod kontrolom istog multinacionalnog globalnog lobija, objavljena je i priča koju su prenele sve američke novine i televizije o tome kako se jedan nesrećni par u San Francisku otrovao kampujući u prirodi i jedući sirove koštice od kajsija. Ipak, nekoliko nezavisnih i sumnjičavih novinara, nikada nije uspelo da otkrije identitet tih ljudi i šta se stvarno dogodilo. Tako se Laetril našao u prodaji sa etiketom da je opasan po zdravlje ljudi i njegova upotreba išla je na sopstveni rizik korisnika. Ljudi širom sveta od tada veruju da je jedenje koštica od kasjija samoubistveno. Nije pomoglo ni to što je Dr Krebs sam sebi, šezdesetih godina pred brojnim novinarima, ubrizgao veliku dozu "Laetrila" i ostao živ. Umro je 1996. u devedesetoj godini. Dvostruki nobelovac dr Lajnus Pauling je čak javno izjavio: " Svako treba da zna da je većina istraživanja o raku obična prevara." Štaviše, zna se za nekoliko veoma uspešnih terapija, koje su sve suzbijene upravo od strane kanceromafije. Jedna se zasnivala na korišćenju radiotalasa odredjene frekvencije koji su ubijali maligne ćelije (naprava Rajmonda Rajfa), dok su ostale terapije uglavnom počivale na lekovitom bilju. Svi koji su imali rezultate u borbi protiv raka završili su na sudovima, nakon što su ih bankari iz Vol Strita prethodno obišli i pokušali da dobiju ekskluzivna prava za patent. Kad im to nije pošlo za rukom ili im se posao jednostavno nije isplatio, stvari su zataškane, a laboratorije i klinike zatvorene. Terapija vitaminom B17, odnosno "Laetrilom", bila je najviše osporavana. Ovaj alternativni lek prikazan je kao "otrovan i opasan", baš kao i jedenje koštica od kajsija, a teorija doktora Krebsa kao "šarlatanstvo i prevara". Način kako su se SAD borile protiv ovog alternativnog leka, upravo pokazuje sistem funkcionisanja društva baziranog isključivo na profitu i lobijima. Naime sva istraživanja koja su vršena na "Laetrilu", radjena su tako da dokažu da je otrovan. Ni jedno istraživanje koje bi pokazalo njegovu efikasnost nije radjeno. Kako bi pred javnošću bili još ubedljiviji, najpoznatija američka bolnica i institut za rak Sloan - Ketering je svojim neprikosnovenim autoritetom, odlučila da angažuje vrhunske svetske stručnjake koji su se bavili proučavanjem raka. Pošto su njihovi nalazi u vezi delovanja "Laetrila" bili ohrabrujući, bolnica je falsifikovala njihove izveštaje, a Ralf Mos, zadužen ispred bolnice za odnose sa javnošću morao je da predstavi laž. Mos je to odbio, i dobio je otkaz. Od tada se bavi pisanjem o kanceromafiji. Najveći donatori i zaštitnici Sloan-Ketering Instituta za rak su kompanije koje zapravo snabdevaju ovu bolnicu lekovima za hemoterepiju i ostalim antikancerogenim medikamentima. Ako se vidi ko su članovi Upravnog odbora Instituta bili u to vreme (1954.), mogu se lako uočiti bankari iz Vol Strita, poput Rokfelera, Morgana, predstavnici General Motorsa, Američke komisije za atomska istraživanja, moćnih hemijskih kompanija i drugi. Danas, kompanija Bristol-Majers troši preko jedne milijarde dolara godišnje na istraživanja raka i spravljanje novih lekova. Bristol - Majers snabdeva pola sveta lekovima za hemoterapiju. Članovi upravnog odbora ove kompanije istovremeno su i na čelnim funkcijama u američkom Nacionalnom institutu za istraživanje raka (NCI). Na primer: Pol A. Marks je predsednik Izvršnog odbora u bolnici Sloan-Ketering i istovremeno direktor moćne kompanije Fajzer (Pfizer), koja proizvodi lekove koji se koriste u hemoterapiji. Džejms Robinson je član upravnog odbora Sloan - Keteringa i direktor Bristol - Mejersa. Sve to je razlog zašto su Sloan - Ketering bolnica, Nacionalni institut za rak (NCI), Društvo za borbu protiv raka (ACS), Američka medicinska asocijacija (AMA), kao i Administracija za hranu i lekove (FDA), uključeni u borbu kojom se štite interesi profitera na ovoj bolesti. Milioni ljudskih života nisu značajni, koliko je značajan profit. U ČEMU JE TAJNA VITAMINA B17? Još 1802. izvesni hemičar Bon otkrio da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobadja se hidrocijanidna kiselina (a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Veoma brzo, mnogi istraživači postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana bela kristalna supstanca koja je nazvana AMIGDALIN od grčkog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, fransuski - amandula. Upotreba "Amigdalina" datira još od 1843. godine, mada se u drevnoj Kini može naći podatak da je korišćen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su lečene pojave tumora pre više od 3000 godina. B17 je u velikim količinama upravo prisutan u gorkom bademu. Čak i jedan egipatski papirus od pre 5000 godina pominje korišćenje "aqua amigdaloruma" za lečenje tumora na koži. Ali sistematizovana studija o vitaminu B17 nije radjena sve od pedesetih godina prošlog veka. Vitamin B17 je zapravo pročišćen iz "amigdalina" i to je 1952. godine učinio Ernst T. Krebs, mladji. Nazvao ga je LAETRIL (Laetrile) što je skraćenica od laevo-mandelonitrile-beta-glucuronoside i farmakološki je naziv za nitriloside (Beta-cijanoforične glikozide). Da se radi o vitaminu B17 zvanično je prihvaćeno 1952. KAKO DELUJE LAETRIL? Krebs je otkrio da se u molekulu B17 nalaze čak dva toksična elementa. Jedan je cijanid, a drugi benzaldehid. Pored njih nalaze se i dve jedinice glikoze. Sve ovo je u molekulu "zaključano", a da bi se cijanid i benzaldehid (koji su zajedno još jači otrov) aktivirali, molekul se mora "otključati". U organizmu se kao nadležni enzimi za "otključavanje" ovog molekula nalaze rodenaze, koje imaju zadatak da neutrališu cijanid i benzaldehid iz molekula i konvertuju ih u bezopasane produkte i beta-glikozidaze, koje ih puštaju da deluju otrovno, formirajući otrovni hidrocijanid (HCN). U Laetrilu (vitaminu B17) samom ne postoji hidrocijanid, kao što su iz FDA u početku tvrdili, već se on mora NAPRAVITI u organizmu. Za pravljenje otrova je zadužena pomenuta beta-glikozidaza. Rodenaze i beta-glikozidaze nalaze se u čitavom organizmu, ali najveća koncentracija beta-glikozidaza je, verovali ili ne, u malignom tumoru. I to do sto puta veća, nego u zdravim ćelijama. Tako se praktično otrovni hidrocijanid formira samo na mestu gde je kancer, a to ima za posledicu razaranje ovih ćelija. Najzanimljivije je što, maligne ćelije od ovoga uopšte ne mogu da se brane, jer se drugi enzim, rodenaza, u njima uopšte ne nalazi. Za ovaj efekat "otključavanja" molekula nitrilosida, koji sadrži cijanid i koji se nalazi u travama koje pasu i ovce, otkrili su odavno biohemičari i agronomi u Australiji, nakon jednog trovanja detelinom ovaca na ispaši. Tako su zbog sigurnosti životinja koje su pasle belu detelinu, bogatu nitrilosidima, seme biljke modifikovali i nitriloside odstranili. U nitilosidima se nalazio vitamin B17. To je uradjeno jer su verovali da su se ovce otrovale baš hidrocijanidom jedući ovu detelinu. Niko, medjutim, nije posumnjao da je možda došlo do trovanja nekom drugom otrovnom biljkom, koje su neke ovce slučajno zahvatile. Činjenica je i da se nisu sve ovce koje su jele pomenutu detelinu otrovale. Ipak, sve australijske ovce od tada su ostale bez značajnog izvora vitamna B17. Doktor Ernst T. Krebs uporno je objašnjavao u svojim brojnim radovima iz 1970. godine da je Laetril (B17) potpuno netoksičan. Njegova smrtonosna doza iznosila je 25 000 miligrama na kilogram telesne težine, kada ga je primenjivao na miševima i pacovima. To je toliko netoksično da u nekim studijama voda koja se koristi u medicini za razblaživanja ima više toksina nego vitamin B17, uveravao je Krebs. Konačno, pred brojnim novinarima i naučnicima, Krebs je ubrizgao sam sebi ogromnu dozu leka i nije se otrovao. Ipak, strah od Laetrila je tako i u Australiji raširen..... Preuzeto sa sajta www.galaksija.com U vezi ove teme za one koji govore engleski i mađarski, mogu da pročitaju sadržaj na adresama: http://www.worldwithoutcancer.org.uk/ http://tisztafriss.hu/e/n/B-17_vitamin.pdf