Dragi Magicusi,
Dugo me nema, a razlog je kao što sam Vam već i rekla,
prolazila sam edukaciju i zatim sam se zaposlila
kao personalni asistent.

U fazi sam otkrivanja i što boljeg i šireg razumevanja
jednog čudesnog sveta, jedne za mene nove dimenzije,
koja me fascinira i uči. Dugo se već poznajemo, znate da

moje polazište u vezi svih ljudskih kontakata se zasniva na čvrstom ubeđenju da mi svi nismo ni bolji ni gori jedni od drugih, samo smo različiti.

 

Ta različitost ima funkciju da upoznavajući se razmenimo ono što imamo i da postanemo bolji i potpuniji ljudi. Ne mogu dovoljno često napominjati koliko je i moje druženje sa Vama, kapitalno uticalo na moj razvoj u tom pravcu, i koliko sam Vam na tome zahvalana !

 

I u personalnoj asistenciji , više od uobičajenog,  pruža se prilika da  dva čoveka obostrano uče jedan od drugog,  Upoznaju se dva čoveka  koji svet gledaju i vide iz jednog sasvim drugačijeg ugla, iz različitih razloga.

 

Odavno već znam da u svakom ljudskom kontaktu,  krije se lekcija za obe strane, a lekcija se sastoji u obostranom pronaleženju puta do zajedničkog imenitelja i smisla svih stvari na ovom svetu, a to je da smo svi jednako važni, svi smo tu sa razlogom, ne postoje jače i slabije karike, potrebni smo jedni drugima, jer celi, možemo biti, ..samo zajedno, koliko god mi verovali u suprotno.

Mi nismo tu da se takmičimo, da jedni druge pobeđujemo, da menjamo druge na svoju sliku, nego naprotiv, tu smo zbog nečeg sto je najteže, ...da SEBE pobedimo.

Čovek koji pobeđuje sebe, neće nikog podcenjivati ili precenjivati u odnosu na sebe, nego će u svakom kontaktu videti šansu za obostranu razmenu vrednosti, u cilju pobeđivanja sebe i svojih ZABLUDA.

 

Reč normalan je najrelativnija reč na svetu, trebalo bi je stalno upotrebljavati pod znakovima navodnika. Jer, ko uopšte ima pravo da odredi šta je normalno? Svi smo samo drugačiji, i sve je normalno. Ko to nije znao do sada, kao personalni asistent bi, sigurno to otkrio.

 

U svom dosadašnjem kratkom stažu sam imala prilike upoznati se sa tri divna dečaka od kojih ni jedan ne govori, jedan od njih je nepokretan i slep a kod dvojice je dijagnostikovan autizam. Zahvalna sam i im što su bukvalno od prvog trenutka našeg upoznavanja me prihvatili kao svog prijatelja i sirom mi otvorili vrata svog čudesnog sveta, i dozvolili mi da iz dana u dan divne stvari učim od njih. Smatram to najvećim komplimentom i privilegijom!

 

Susret uživo je bio momenat kada su sve moje sumnje u vezi opšteg mišljenja potvrdile.

Za one ljude koji dele svet na normalne i one koji to nisu, to sve može izgledati beznadežno, i njihovo ponašanje i reakcije za njih možda nemaju nikakvu ovozemaljsku logiku, i po tome ih odmah smatraju  manje vrednima od sebe.

A radi se o nečem sasvim suprotnom, to su divne, svestrane, drage, i inteligentne duše, ...posebne duše, koje žive u zatvoru takvog tela, ...koji ne dopušta da to sve bude vidljivo spolja.

 

Nije najteže živeti sa svojom različitošću, nego je najteže živeti u svetu koji neće da te razume i da te prihvati drugačijeg, nego ti je jedina propusnica samo to ako svim silama pokušavaš odgovarati prihvaćenom obrascu, i ako to ne možeš, ...ostaješ na drugoj strani.

 

Sama reč “invalid” koja znači: “nevazeći”, “neispravan”, “pogrešan”.

je već dovoljno indikativan, što se tiče tog sveopšteg nekorektnog stava.

 

Personalni asistent po meni, je čovek koji  sa jednim drugim čovekom ima zajednički cilj , da obostrano, i naizmenično se pomažući, zajedno pronalaze put kroz svojih različitih svetova do tačke razumevanja. Ja lično to smatram jednom od najlepših “avantura”, koja kao i sve, ima  svoje teške, ali isto tako, i svoje prelepe i veličanstvene  trenutke.

 

To je jednostavno nivo svesti čemu svi mi treba, da težimo.

BITI ČOVEK:

- koji ima empatijske sposobnosti, to jest da je sposoban da razume i poštuje, tuđa osećanja, i individualnost

- koji ume da hoda u nečijim “cipelama”

- koji pokušava najbolje sto može gledati život iz perspektive drugih ljudi

- koji ne postavlja sebe ni iznad ni ispod drugih,  sva bića smatra sebi ravnima.

 

U toku svog kratkog staza sam naravno pročitala nekoliko dobrih knjiga konkretno,  autizmu i o svetu u kakvom žive slepi. Pogledala sam i nekoliko filmova, i puno čitala na internetu. I sve to i dalje radim.

 

Medju knjigama me najviše impresionirale dve knjige,

Knjiga autističnog mladića

Birgera Sellina, PORUKE IZ AUTISTIČNOG ZATVORA

i knjiga, čuvene Helen Keller. ISTORIJA MOG ŽIVOTA

 

Birger sellin je napisao knjigu o svetu zatvorene duše autističnog čoveka, čija je knjiga mene posebno impressionirala zato sto sam  i pre čitanja bila ubeđena, da su autistični ljudi izuzetno inteligentne, osećajne i suptilne duše, koje znaju sto većina nas još tek treba da nauči i da shvati.

 

 

Knjiga počinje sa jednom od njegovih pesama:

 

ja tek sada pevam pesmu o veselju govora
to je pesma za neme autiste u ustanovama i ludnicama
ekseri u rašljastim granama su instrumenti
ja pevam pesmu iz dubine pakla i zovem
sve neme ovoga sveta
objasnite pev vaše pesme
otopite železne zidove
i borite se protiv iskljucenja
mi želimo biti nova generacija nemih
povorka s novim pevanjem i novim pesmama
kakve oni koji govore još nisu čuli
među svim pesnicima još nisam našao nijednog nemog
želimo biti prvi
čije pevanje niko ne može natpevati
ja pevam za moje neme sestre
za moju nemu braću
i nek se čuje i nek se nađe mesto na kojem mi među
svima vama smemo stanovati
u životu ovog društva.

 

...i završna reč Birgera Sellina

 

ja sam samo ljudska prilika bez sebe koja je istupila iz tamnog autističnog sveta da bi se s ljudima vašeg kova uhvatila u kontakt
ali ja ne mogu sudelovati u vašem životu jer sam još zarobljen u mom svetu
još uvek tražim put do vas koji ste vani
čeznem da radim bitne stvari i mučim se kao neko ko ima šanse da se reši zatvora
pisanje je moj prvi korak iz drugog sveta i samo me raduje da je iz toga nastala knjiga
želim vam jednostavan ali iznutra zdrav ljubavlju silno bogat život
vaš tamni nikakav čovek birger 

 

Druga pomenuta  knjiga je od legendarne Helen Keller, koja je bila slepa i gluvonema, koja je pomoću samo čula dodira i znakova, uspostavljala kontakt sa svetom oko sebe, i čak naučila da govori, i to četiri jezika, završila osnovnu, i srednju školu i fakultet, zahvaljuljući dugogodišnjim zajedničkim naporima nje same, i njenog neprevaziđenog učitelja i asistenta Anne Sullivan, koja joj je posvetila ceo svoj život, a njih dve zajedno posvetile svoj život pomaganju slepima i gluvonemima u učenju,  kao i razvoju personalne asistencije.

Film o životu Helen Keller sam gledala davno a knjigu sam pročitala, ovih dana.

 

Svima toplo preporučujem  i njenu pomenutu autobiografsku knjigu ISTORIJA MOG ŽIVOTA, i film ČUDOTVORAC, (Miracle worker) koji je snimljen po njenoj knjizi.

...kao i sjajnu knjigu Birgera Sellina : PORUKE IZ AUTISTIČNOG ZATVORA.

Sva ta prikupljanja znanja i informacija putem knjiga i ostalih izvora  su naravno neophodna i korisna, ali ono što se nauči u direktnom kontaktu je neprocenjivo, i često neopisivo.

 

Otkrivati jedan novi svet, jedan novi senzibilitet, jednu novu dimenziju je velika stvar, i trajno duhovno blago, i to od obostranog značaja i pomoći,  ....za obe strane.

 

Sve ono čemu sam i do sada težila kroz stalni rad na sebi u tom domenu, postala paralelno i moja nova profesija, ni u čemu se još nisam toliko našla, nikada me ni jedna delatnost nije tako fascinirala kao ova. Sretna sam!

 

Lepota ove delatnosti se krije u mostu između dva različita čoveka između dva različita sveta, preko kog mosta se mešaju ta dva, i obe strane su na dobitku, a ta činjenica sadrži sve što život treba da znači, uzajamno poštovanje i uvažavanje, i uzajamno učenje i pomaganje, ..a sve je to, ljubav.

 

To su puno lepih trenutaka, obostranog otkrivanja i razumevanja..na putu, koji je ujedno i jedini valjan smisao života: ... da budemo pravi,..da se razumemo, da se uvažavamo, da se volimo BAŠ takvi kakvi jesmo.  

 Jer kako je Helen Keller lepo rekla:

“Najvrednije i najlepše stvari na svetu se ne mogu videti ili dodirnuti, one se mogu samo srcem osetiti. “

 

….i što potpisuje i Birger Sellin:

 

“jednom sam doživeo u podzemnoj železinci kako me jedna žena s ljubavlju pogledala
bilo je toliko lepo da često sretan u veri mislim o tome i
to nikada neću zaboraviti
ali mnoge poglede je teško podneti i izazivaju u meni
neizmernu tugu.”