A najdraži...ostali mi peroni...i vlakovi...

Nekada su postojale velike ljubavi... Voljelo se iskreno i od srca, ljubilo se na najljepšim mjestima, na klupama, na peronima vlakova, u haustorima zgrada, svuda, ali se ljubilo iskreno... Čekali su se pozivi, skakalo na prvo zvono telefona... I pisala su se pisma... Ljubavna pisma, koja su se krišom sakrivala od znatiželjnih pogleda i onda se trčalo do prvog sandučića da bi se poslala na dobro poznatu adresu... I onda slatko iščekivanje, da isto takvo pismo dobiješ od voljene osobe... Nije bilo veće sreće, kada se otvori i pročita... Nekada... I onda je sve stalo... Došlo je neko novo doba, kažu modernije... Kažu i lažu... Koliko nas još sanja jedno pismo od voljene osobe? Koliko nas još sanja jednu pravu ljubav? Koliko smo željni ljubavi i sreće?