Stigla sam jednog dana, I dosta dugo, nisam baš ni o čemu razmišljala, živela sam život po inerciji životnog instinkta. Nisam bila ni sretna ni nesretna.

 

I onda, jednog dana desila mi se nezgoda, upala sam u klopku od mreže i nekakvih žica.. Nisam tačno ni znala šta mi se dešava. Srce mi lupalo u ušima od straha, svi moji očajni pokušaji da se nekako oslobodim su još više pogoršavali već beznadežnu situaciju.

Na kraju me I nada napustila, već sam jasno videla pred očima moj kraj, u šta sam postala čak sigurna, kada,  …upletena u klopku, nemoćna, puna straha, bez nade, ugledala sam kako mi se neko približava. Srce mi je lupalo jače nego ikada, ..toliko da mi je bilo žao što sam još živa.

 

Polako mi se približavao. Prepoznala sam ga. Nisam ga videla nikada pre izbliza kao sada, znala sam ga samo iz priče, ništa detaljno, samo da je opasan, i da je najbolje da ga ne sretneš, ...nikad nisam čula: zašto, i nikad se nisam ni pitala

 

Polako opreznim koracima mi se približavao. Tiho je nešto govorio. Od lupanja srca nisam nista mogla dobro čuti, ni razumeti, ..ali, neki unutrašnji glas, kao da mi između novih naleta neizdržljivog straha, šaputao: “Sve će biti u redu “

 

Čučnuo je pored mene, i laganim pokretima, počeo je rasplitati mrežu i žice oko mene. I dalje je tiho govorio, ništa nisam razumela, ali sam sve više imala osećaj da mi neće nauditi.

 

Konačno sam bila slobodna, mislila sam da ću u trenu pobeći, ali nisam mogla ni da se pomerim.

 

Nežno me digao, i krenuo da me nosi prema nekoj kolibi pored reke. Još uvek ništa nisam shvatala, u glavi mise, brzinom munje rojile misli, ..gubila sam se.

 

Stigli smo do kolibe, smestio me je na nešto mekano, doneo je neku kutiju i počeo da mi vida rane.

Više nisam osećela ništa, ..utonula sam u san.

 

Kad sam se probudila, ugledala sam ispred sebe moju omiljenu hranu. Bila sam sama. Pogledala sam okolo, nisam nikada pre videla nista tome slično, ništa mi nije bilo poznato, ali iz nekih čudnih razloga počela sam se osećati sigurna, počela sam se nadati.

 

Kad sam rođena pre par godina u jednom visokom udobnom gnezdu u telu Rode,živela sam  život kako mi je diktirala moja priroda i moje telo, sve dok se nisam uplela u ribarsku mrežu na Tisi, i spasio me moj stari poznanik koji je rođen u telu čoveka.

 

Sada živim tu na Tisi, Letim, lovim. Moji prijatelji ljudi me zovu Joca. Kada dođe jesen, ne osećam više potrebu da odletim sa mojim jatom u daleke krajeve, ...osatajem ovde. Dok traje zima hranu mi poklanjaju moji prijatelji koji su rođeni u telu čoveka.

 

Nisam ni roda, a nisam ni čovek. Živim sa dušama koje nisu rode, a nisu ni ljudi. Mi se svi već davno, ..davno poznajemo.  Prepoznali smo se. Sretna sam !

S ljubavlju, Vaš..  

Joca