Pre četiri godine posle kratke i teške bolesti preminula je moja prijateljica, posle te tragedije, njenog sina su usvojili rođaci njenog pokojnog supruga iz Sarajeva. Njeni roditelji su davno umrli, rodbine nije imala .  Svake godine odlazim u Sarajevo na rođendan, njenog sina, a on provodi raspuste kod nas. Ja sam njemu jedini čuvar plamena uspomena na njegovu mamu.

Prošle godine jedne lepe augustovske noći vraćala sam se iz Sarajeva. Na stanici sam overila povratnu kartu i sela u autobus. Odmah kako sam se smestila, ušla je jedna žena i tražila svoje sedište, na sedištima uglavnom falili brojevi, …kao „česti“ putnik tog poslednjeg autobusa iz Sarajeva, rekla sam joj da može sesti bilo gde jer nas obično ima petoro šestoro u ovo doba. Bila sam fascinirana sličnošću njenog lika i glasa.. nisam mogla da verujem koliko ta žena liči na našu Mirjanu Krmar, jedva sam čekala da joj to ispričam.

Autobus je krenuo, i kondukter je stigao do mene, pružila sam mu kartu, on pogledao i rekao: „Moraćete da siđete ili da kupite kartu, ovo nije karta za ovaj autobus.” Ja sam ostala u šoku, kartu su mi overili, i ovo  je jedini autobus koji je sa tim vremenom polaska išao za Novi Sad. Imala sam nešto malo gotovine, ..sve sam potrošila ta dva dana na poklone, na taxi, na ovo ono, ..slavio se rođendan mog malog prijatelja, ..pare mi nisu trebale jer sam imala povratnu kartu.

Počela sam objašnjavati kondukteru da ne razumem kako nije karta za ovaj autobus, ..a on mi je rekao da tog dana u istom terminu na istoj relaciji vozi drugi prevoznik, da ne poveruješ, …I on i ja smo bili u pravu ali sam definitovno imala pogrešnu kartu, rekla sam mu da nemam para, i da ga molim da platim u Novom Sadu, ..on je kategorički to odbio, i bio odlučan da me izbaci iz autobusa, negde u planinama u ponoć.. „molim vas, ja ću da platim kartu” – začuo se poznat glas iz mraka, ..kondukter je smesta krenuo prema njoj i naplatio kartu, ..zahvalila sam joj se, u novčaniku sam imala za pola karte, pružila sam joj i rekla da ću ostatak platiti u Novom Sadu. „ ..ma sve je u redu, ne brinite, neću da mi vratite”. Nekako sam joj ipak dala tu polovinu. posle par sata vožnje stao autobus kod uobičajenog restorana. Ona mi prišla, i pozvala me na kafu, ..proveli smo tih pola sata u prijatnom razgovoru. Kad smo stigli u Novi Sad za par minuta nam, i njoj i meni polazio autobus za dalje, otrčala sam da reklamiram za kartu, jer automat je bio dalje, i vrate mi ne vrednost cele karte nego TAČNO toliko koliko sam joj bila dužna, neverovatno! Jedva sam je ubedila da primi moj dug. lepo smo se pozdravili, i svako je otišao na svoju stranu.

Tek kad sam sela u autobus, shvatila sam, da se nismo ni ona ni ja predstavile jedna drugoj, nismo izmenjale adrese i telefon, ..kako baš sa njom nisam???? …kako je to moguće??? ...kada ja sa svim dragim ljudima sa kojima se upoznam, obavezno izmenjam adresu mail i telefon, o tome da i ne govorimo da se naravno predstavim.  

Kada sam ispričala Mirjani, ona mi je rekla, VEĆ na početku priče, „Julija, to je bio anđeo!”♥