Bilo je ljeto. Išao sam pješice preko livada u blizini kuće.

Počela je sezona kosidbe i birao sam pokošene livade radi lakšeg kretanja.Idući između otkosa ugledao sam uginulu pticu.

 Primjetio sam da ju je traktorska kosa prepolovila. Blizu uginule ptice ugledao sam i jednu manju pticu. Bio je to mali goluždravi vrapčić. Pokušao je da se sakrije, ali se zapleo u travu.

 

Krenuo sam dalje, ali su me spopale mnoge misli. Razmišljao sam o tome kako je vrapčić ostao bez jednog roditelja. Pitao sam se da li će ga drugi roditelj naći. Gnijezdo je uništio traktor i ono što nije uradila kosa traktora, razmišljao sam, dovršiće grabilica. Znao sam da se malom vrapčiću, pored uginulog roditelja i razrušenog gnijezda ne piše baš dobro. Zato sam se vratio, uzeo sam goluždravo ptiče i stavio ga u džep košulje.

 

 Kod kuće sam našao kartonsku kutiju i u kutiji sam od sijena napravio gnijezdo. Tu sam smjestio malog vrapca koji još nije čestito mogao ni stajati, a kamoli letjeti.

Nisam baš bio siguran čime da ga hranim, pa sam probao sa kruhom umočenim u mlijeko. Tako sam mrvicu kruha pokvasio u mlijeku i dao sam vrapčiću u kljun. Na moju radost, pojeo je mrvicu, a zatim još jednu i nije htio više, ili nije mogao.

 

Danima sam tako hranio mog malog prijatelja kojem sam dao ime „Miki“. Vrapčić je napredovao, ubrzo mu je naraslo i perje.

Izvodio sam ga i napolje tako što bih ga stavio na rame. Miki je stajao na mome ramenu i radoznalo gledao druge vrapce koji su cvrkutali u živici i skakutali po dvorištu.

Mikija su upoznali i moji ukućani i moje komšije, a ja sam ponosno šetao sa Mikijem na ramenu.

Jednog dana, šetajući, Miki je prhnuo sa ramena i sletio u živicu. Pobojao sam se da ga više neću moći naći, ali se Miki nakon par minuta pojavio i sletio mi na rame. O kako sam tada sretan bio. Bilo mi je drago što je Miki počeo letjeti, a još veću radost činilo mi je to što mi se Miki vratio i to sletivši mi na rame. Sljedećih dana često sam izvodio Mikija u šetnju. Svaki put bi odletio sa ramena i nakon nekoliko minuta se vraćao sletivši na rame.

 

Kako je vrijeme odmicalo, Miki se sve duže zadržavao u živici, a vraćao se samo kad ogladni. Tada bih mu davao njegovu omiljenu i jedinu hranu – mrvicu kruha umočenu u mlijeko.

Jednog dana, Miki je odletio sa moga ramena u živicu i čak i nakon nekoliko sati nije se vraćao. Pao je i mrak a mog prijatelja nije bilo. Tu noć skoro da nisam spavao. Mučila su me mnoga pitanja. Razmišljao sam da Miki možda nije zalutao, da ga možda nije ulovila kakva maca ili možda jastreb i sve tako.

 

Sutradan sam potražio Mikija i išao pored živica i grmlja. Obišao sam i mnoge vrbe, ali Miki mi nije dolazio. Bio sam tužan, jer sam se navikao na mog malog prijatelja, i bilo mi je lijepo u njegovom društvu.

Nakon tri dana, baš kad sam stajao u dvorištu sa nekoliko mojih jarana, na rame mi sleti vrabac. Bio je to Miki. Moji jarani su bili iznenađeni, a ja sam se silno obradovao. Objasnio sam jaranima da je to moj vrabac, da sam ga othranio i da se, eto, vratio.

Miki je na mom ramenu stajao par minuta. Zatim je raširio krila kao pijetao kad skače na koku, okrenuo se dva tri puta oko sebe na mom ramenu, zacvrkutao je i odjednom skočio i odletio.

Od tada Mikija više nisam vidio, ali sve mi se čini da je pronašao svoju družicu i da mu je lijepo.