Moje prvo sećanje na olovku i "pisanje" je kada me je u odsutnosti roditelja sestra trebala zabavljati :) Dala mi je svesku na kockice i olovku i zadatak da u svaku kockicu upišem tačkicu....ta sveska, koja je od tada bila moja, mi je puno značila i od tada verovatno i sećanje na prvo "pisanje". Polako sam napredovala u pisanju. Sledećeg puta sam u jednu kocku tačku, u drugu dijagonalnu liniju :) volela sam to.

Učiteljica je bila ta koja je razvijala naše sposobnosti i podsticala da pišemo.

Moj prvi stih je bio: pada pada sneg volim ga ko sladoled :)

.........

Kao i svaki đak imala sam spomenar i svesku koja je išla od učenika do učenika u kojoj su upisivali svoje podatke, koja knjiga im je lepa, ko im je najbolji prijatelj, koji glumac....

Pisala sam i dnevnik... volela sam i prepisivati...

Pisajući u toku života nisam ni razmišljala da je to terapija..to sam tek kasnije shvatila.

Najviše volim pisati kada se dobro osećam, kada sam doživela nešto lepo, a ređe kada sam neraspoložena. Velika je razlika tada u pisanju. Čak i rukopis je drugačiji, estetski izgled i tada nisu zalepljene ili nacrtane neke slikice. :)

Napisala sam i "knjigu" :) Jedan primerak, uvezan u spiralu. To ostavljam mojim potomcima, da ako ih bude interesovalo saznaju ko sam bila, kako sam živela, koga volela,.. koliko njih volela, kakve probleme sam imala, kako ih rešavala, kada sam bila sretna i ono drugo...Ta "knjiga" će jednom završiti u ekološkom kontejneru i biti za uvek izbrisan jedan život.

Volela sam pisati i pisma, razglednice. Sada samo ponekada,... sa dopusta, za Blagdane, a primaoca... svake godine sve manje.

Pisanje mi je puno značilo i još uvek me ispunjava. Iskazujem sve ono što je u meni, a drugima to nije važno. Neki tome ne pridaju važnost, a meni je ventil. Kada sam na jednom predavanju a i pročitala, da preporučuju pisanje kao terapiju tada sam shvatila da je to kod mene došlo spontano. To nije bilo svakodnevno, a kada sam se ovde ušunjala :) i dobila "zeleno svetlo" raspisala se svaki dan.

Bio je to izazov za mene. Novi ventil u novim uslovima života, tako da sam zanemarila pisanje u rokovnik, listove, listiće, koje sam uvek posle izvesnog vremena bacila...Ostao je dnevnik sa kojim sam zaključila...jer eto ovaj savremen način me je preuzeo. Uvek pišem direktno, bez "razmišljanja" uvek onako kako tog momenta osećam.

Elektronska pošta je priča za sebe :) i razlikuje se od klasičnih pisama. Jedno vreme sam bila bombardirana i ja bombardirala sa e-mailovima. I to se je umirilo. A ostalo je i puno neizrečenog iz raznoraznih razloga. Obraduje me svaka pošta.

Preporučujem onima koji pomisle na takav način olakšati sebi, da pišu, da kupe lepu svesku, da pišu eto i na kompjuter... a da ne misle da je to glupo, da se ne ustručavaju zbog pomisli da nije dobro, da drugi bolje pišu....Svako za nešto ima dar..Svesna sam da je moje pisanje skromno, skroman fond reči..a to me ne preči da na taj način sebi pomažem... zabavljam, i iskazujem u pesmama svoje osećaje do prirode, života, i ljudi koje volim.

                    

      Samo Njoj i samo Tebi,

      do veka ovaj cvet.

      Na jednom zvončiću je moja suza,

      taj je za Nju.

      Na drugom zvončiću je moja usna,

      taj je za Tebe

 

      Jedan je Tebi za Ljubav,

      Jedan je Njoj za Pomen

      i dok ne uvene,

      samo Ona i samo Ti

                              Amen!

                       

Pisati je lepo, pomaže.

To se može i naučiti uz pomoć terapauta, koji to preporučuju, daju uputstva.. ako se nezna kako i šta. i ovde je u nekoliko članaka objašnjeno kako tome pristupiti... i pozitivan učinak pisanja.