Tolika želja,tolika potreba da mi netko pruži pažnju,da me vidi,da me prepozna,da mi se nasmiješi.

Tolika potreba.Toliko to želim a držim se kuta,ne mičem iz njega,pa me ljudi niti ne vide.Zaobiđu me. Propuste me.

Neki se i proguraju pored mene da se njih vidi a mene da zasjene.

Ja sam skromna,nemam želja,mala sam  i neugledna,pa tko bi i pomislio da i meni nešto treba.

Pravim se ravnodušna.Meni nitko i ništa ne treba.

Ja živim u svom svijetu u kojem su drugi nepotrebni.

Radim to samo da ne bi vidjeli kolika je moja potreba,koliko meni treba pažnje i ljubavi, koliko mi je potrebno da primam.

Mora da sam rupa bez dna.Prazna rupa koja samo čeka da je netko drugi popuni.

To je silna glad.Glad koja se pokazuje kroz glad za jelom,ali ja sam gladna ljubavi i pažnje,a ne hrane.

Ja nemam ovisnost o hrani,ja imam ovisnost o drugima.

Samo daj,daj,daj što daš,sve ću progutati.

Samo me vidi,samo me pogledaj,samo se nasmiješi.I ja ću se rascvjetati kao ruža,zablistat ću.

Ali kako da mi to netko kaže kad sam se udaljila od ljudi,pokazujem se samodostatnom,zadovoljnom  biti sama.

Zatvaram se,prigibam glavu,šutim,stišćem se u svome kutu,izgledam zaokupljena tko zna kakvim brigama i  nije mi stalo.

Nije mi stalo da me vidite,nije mi stalo do vašeg društva,nije mi stalo do pričanja s vama, to  mi je dosadno Ja imam uzvišene kriterije,standarde, kojima nisu svi dorasli.

Tako kad uspijem savršeno u tom naumu, pa kad me ne vide,kad zaborave na mene,kad me ne pozivaju u goste,na svoje proslave,kad me jednostavno zaobiđu,ja sam ranjena kao ranjena zvjerka.

Povrijeđena,uvrijeđena,nesretna,ljuta,bijesna,pomalo destruktivna,mogla bih nešto i razoriti,ali postajem i samodestruktivna,samosažaljevam se,glava počinje boljeti,suze lijevati.

 

-Nitko me ne voli.Nikome nisam važna,grcam u sebi i na glas.

 

Najradije bih zaurlala,potukla se s osobom koja me je previdjela.

Učinila da se i ona osjeća ovako loše kao ja.

 

Mislim si –Sve se vraća,sve se plaća,vratit će se i njoj to što mi je učinila.

 

Zaboravljam da sam se ja učinila nedodirljivom.

Da sam se ja maknula u stranu.

Postoji pravilo,koliko daješ ,toliko dobivaš.

Ne dobivam ništa,znači niti ne dajem ništa.Ja, moram postati ona koja daje.

Moram krenuti.Uzeti inicijativu u svoje ruke.Od mene mora krenuti davanje,bez obzira što dobila zauzvrat.

Na meni je da se bacim u ocean ma koliko bio dubok i širok i koliki god da je rizik.

Počinjem davati pažnju i ljubav drugome,bez obzira kako će reagirati.

Otvorit moram srce,zaboravit um,misli koje me uporno truju sumnjama,nepovjerenjem,strahom,

negativnim predviđanjima,zamišljenim reakcijama ljudi,koji kao da me odbacuju i ne žele ništa od mene.

Maknuti sve loše misli,učiniti ih pozitivnima i poticajnima ,ohrabrujućima.

 I krenuti.Djelovati.Koračati hrabro i odvažno,usprkos strahu koji mi se zaletava u noge i blokira me kod svakog koraka.

 

Sve ovisi o meni.Koliko dajem,toliko dobivam.To je jednostavna računica.

I drugi ljudi su ljudi. I oni žele pažnju,žele lijepu riječ,žele da ih se zapazi.

Nisu oni tu da udovoljavaju meni.Mi smo svi tu da se pomažemo,volimo se međusobno i kroz ljubav rastemo i postajemo Jedno.

 Ono  Jedno što smo nekad bili,a koje smo zaboravili.Do njega možemo doći samo zajedno.

Dajući ljubav jedni drugima.Otvarajući srce  jedno za drugo.