Sedeo je sam u hladu daleko od svega i svakog.
Prijala mu samoća, ali mu nešto falilo,
još uvek nije znao šta. Pogled mu pao na plašt,
..”kako je ružan” pomislio je “šta će mi ove šare,
ne znam već ni kakve je bio boje, samo se sećam
da sam voleo tu boju i ispunjavao me nekim mirom,
kako je to bio divan osećaj!”
I počeo je slagati šare koje mu se sviđaju i skidati koje mu smetaju,
osećao se bolje, i rešio da ponovo krene,
nije bilo važno više da li će hodati sam ili ne.
Jedno vreme je tako hodao udubljen u svoje misli,
kad mu je neko iznenada prišao, sasvim blizu,
samo se pogledali i bez reči su krenuli zajedno,
brzo su otkrili da imaju puno šara na plaštu što je potpuno isto,
a nekim čudom i ono što nije bilo isto,
baš tako im se sviđalo kako je, bio je to za oboje
neki sasvim nov i predivan osećaj, toliko toliko nov, a ipak poznat,
...bio je to najlepši osećaj ikada.
Seo je pored reke ispod jednog starog stabla, gledao je reku,
u bezbroj sitnih talasa koji svetlucali u bojama izlazećeg sunca.
Sedeo je dugo tako preplavljen nekim divnim
osećajem punine i zadovoljstva.
Mislio je na put kojim je došao dovde,
smešio se,
slike sa tog predivnog putovanja se vraćale u sećanje.
Slike lepe, slike ružne, slike sreće slike straha i slike tuge..i greške..
Sada je vec znao da je samo tako mogao stići dovde
i naći ono sto je tražio.
Činilo mu se da je sada toliko drugačiji , a i toliko isti.
Sunce je polako zalazilo, bila je tišina, prijala mu,
preplavio ga osećaj olakšanja i nekog čudnog mira,
i onda je krenuo.
bio je ispunjen i spreman, obišao je još jedan veliki krug,
na tom putu je sakupio znanja, topline, svetla i puno odgovora,
ispod plašta više nije bio isti, ali plašt je ponovo bio iste boje
kao kad je krenuo, bio je predivan i jedinstven,
nije postojao još jedan takav. Sada je to znao.
Polako je pogledao oko sebe, osetivši spokoj koji mu ispunio celo biće,
i polako je krenuo prema svetlom obasjanoj kapiji,
skinuo je plašt i prošao kroz kapiju i nestao u svetlosti.
Polako se budio..
...dugo dugo je hodao, vec se nije ni sećao
od kada i zašto je krenuo na put,
samo je hodao dok nije stigao do jedne kapije.
Na kapiji ga čekalo nešto prelepo i savršeno,
dopalo mu se, bez razmišljanja ga ogrnuo ,
i posle kratkog vremena je zaspao.
Počeo je san..
bglavac
irida
edin.kecanovic
