Rođeni sam putnik, ljubitelj prirode, kampovanja i slobode. Meni putovanja daju sve što mi je bitno, znače mi smisao. Još od detinjstva mislim, da je smisao života, stalno biti u pokretu, imati kuću na točkovima, ili neki mali brod, …i samo ići i ići…… :)

Kamperi su divni ljudi. U kampovima divlje životinje poput ptica, veverica, ježeva, ne znaju za strah. Nikada nisu iskusili ništa loše što su im učinili ljudi, jedu im iz ruku, …veruju im,  …e, takvi smo mi, kamperi .

Najviši stepen kamperskog filinga pruža nudistički kamp. Kada sam to prvi put iskusila, shvatila sam da su mi svi neprijatelji i problemi u glavi u obliku hiljadu zabluda. Iz korena se promenio moj pogled na svet, na život, na sebe, na druge, …na SVE!

Ceo život sam tako putovala, ..mali (ali dobar) šator, najbitnija garderoba i ….via, ..ali naravno bilo je i izuzetaka.

Prijatelji su mi oduvek bili, međusobno, vrlo različiti ljudi, jedna moja prijateljica je bila moja sušta suprotnost, što se tiče putovanja. Ona je uvek volela skupe hotele, obavezno put avionom, sve ziher i pod konac.

Jedne Nove godine me zvala da idem sa njom na Rab. Prvi put sam išla zimi na more.

Let smo imali u rano jutro. Morali smo krenuti iz našeg malog grada oko jedan noću, da stignemo na aerodrom sat vremena pre leta, (tako je to kad ne živite u nekom glavnom gradu, ali mož’ se navići J) J

Avion je poleteo na vreme ali zbog jake bure nije mogao sleteti u Rijeci, nego u Puli. U Puli smo čekali  3-4 sata na autobus za Rijeku. zatim, dva sata puta do Rijeke. U Rijeci smo čekali nekoliko sati da se stiša bura, nije bilo sigurno da li će autobus uopšte krenuti zbog trajekta za Rab, i napokon smo krenuli, ….i, tri sata putovanja do trajekta, tada je već bura skoro nosila ljude zajedno sa prtljagom.

To što sam doživela na tom trajektu, dotle sam samo videla u Diznijevim crtanim scenama olujnog mora.  Talasi kao planine, sablasna boja mora i tmurnog neba još sumrak preko svega, trajekt kao igračka među tim talasima čas dole čas gore. Moglo je izbrojati tridesetak ljudi u kabini trajekta, a bilo nas je jedan više, bio je tamo, kao i uvek, i anđeo putovanja, mislim da samo njemu zahvaljujući smo se živi dočepali obale . U toj kabini smo svi stajali, ćutali, gledali kroz prozor širom otvorenih prestravljenih očiju, …i sigurna sam, ..i najveći ateisti su se tada molili. I pored svog mog urođenog optimizma, bilo je trenutaka kada ni zračak svetla nisam videla na kraju tunela. U normalnim uslovima taj put traje petnaest minuta, ne znam koliko je tada trajao, ali meni se činilo kao večnost.

Stigli smo u hotel u mraku. Putovali smo jedan dan i pola noći, pored čuvenog avionskog prevoza. J

Recepcioner  rekao da su već mislili da nas nema jer smo odlučili otići kod rodbine bolje, a ne u hotel, rekla sam mu da nemamo rodbine na Rabu, a on na to, „znači ne znate da pola njih na Rabu se preziva kao vi?” I tako sam saznala da su i neki moji daleki preci bili veliki putnici kao ja. :)

(Pre nekoliko godina na FB mi je stigao zahtev za prijateljstvo od jedne prelepe crnkinje, iz Sao Paola, sa istim prezimenom, danas smo već pravi prijatelji, iako se još nismo srele. Prvog dana me je pozvala u goste jer je sigurna da smo nas dve rođaci. Verujem da će biti nezaboravno kad dođem kod nje i kad ona dođe kod mene.)

Na Rabu nam je bilo prelepo, te prve noći i bura je stala, dočekalo nas sunčano jutro. Tamo smo se dogovorile da  idemo  zajedno na letovanje u Portorož, …u njenom stilu, skup hotel, sve ziher, ali ovaj put bez aviona, da brže stignemo :)

Autobus turisičke agencije je kretao iz našeg malog grada, ušli smo u autobus i vozač nam je rekao da sednemo na sedišta iza njegovih leđa, ne volimo da sedimo tamo i ljubazno smo odbili: „ ne hvala, ne mora ovde” a vozač je insistirao, …u momentu kad smo sele uđe vodič, mlada žena, i kaže:”ustanite” ( bez „molim vas”)  - „to je zauzeto”! Vozač i vodič su se svađali  10 minuta, i na našu žalost vozač je pobedio, ujedno smo stekli i vodičevu totalnu antipatiju sa neskrivenom potrebom za revanš. Nikog poput nje, ( iz kruga ugostiteljsva),  nisam srela u životu.

Autobus je nosio putnike po gradovima Istre sa aranžmanima agencije. Stigli smo u Portorož, sa dogovorom da „X” datuma u 18h na istom mestu će nas pokupiti u povratku.

Hotel Palace je bio dobro organizovan. Od svih obroka najviše volim doručak. Hotel je imao najbogatiji švedski sto ikada. Meni je taj doručak bio dovoljan za ceo dan. Za ručak smo dobili bonove koje smo mogli iskoristiti u bilo kom restoranu na plaži, (te bonove sam poklonila nekim poznanicima) a večera je bila u hotelu. Divno je prošlo onih 14 dana. Žalili smo da te večeri kada mi napuštamo Portorž, počinju tradicionalne „Portoroške noći”, velika fešta, sa gužvom, sa bogatim programom, sa koncertima i vatrometom, ..ali šta je tu je,  pre 18h, stali smo na put spremni na dogovoreno mesto i čekali autobus.

U gradu počinje gužva, toliko ljudi, da igla ne može da padne, a mi čekamo i čekamo, ..nije trebalo puno da shvatimo da je naš vodič godine tako zamislila „revanš”.  Posle par sati čekanja, anđeo putovanja ponovo uzima stvar u svoje ruke. U tom neviđenom moru ljudi izroni pred nas sa širokim osmehom, naš sugrađanin, vršnjak, školski drug. Da ne poveruješ! Nedavno pre toga se zaposlio kao vozač kamiona, doneo je tovar šećera u „Droga” Portorož. Ostalo nam je nešto para, ali ne za noć u Palace i ne za put.  A trenutak za potragu za nekim povoljnim smeštajem nije bio najidealniji. Posle kratkog opisa situacije naš drug nam je ponudio smeštaj u kamionu, i pozajmicu za put.  Odneli smo prtljag u kamion, …i via Portoroške noći. Ludo! :)

Sledeći dan je bila nedelja i banke nisu radile, tj.,..plaža i još jedna divna Portoroška noć. U ponedeljak veče smo iz Kopra vozom krenuli kući, i tako smo stigli u utorak rano jutro, umesto u nedelju.

Anđeo putovanja je znao da smo želeli da budemo na Fešti.., bilo je divno, …od onog „limuna” što nam je vodič nad vodičima servirao, anđeo nam napravio čudesnu limunadu. Odštetu od agencije nismo tražili.

Jednom u Dubrovniku u kampu smo upoznali dvojicu iz Tasmanije. Na nekom uspešnom projektu su toliko zaradili da su mogli do kraja života da žive od toga, oni su umesto toga odleteli u London, tamo kupili neki auto, i krenuli su na put oko sveta, tada su već bili na kraju putovanja posle dve godine po svetu. Bili smo, blago rečeno,  impresionirani sa svim tim i zamolili smo ih da nam ispričaju neke smešne neočekivane zanimljivosti sa tog divnog putovanja, oni se pogledali i rekli : Ne, nije se ništa smešno, i zanimljivo dogodilo.

Kad smo ih upoznali, naše društvo iz kampa se sastojao od nas četvoro iz Vojvodine, dvoje iz Holandije, jedan iz Švajcarske (sa biciklom i vrećom za spavanje), i troje iz Nemačke. Oni su nam se pridružili, i svugde nas pratili, ..čitali smo im s lica, .. „ šta je to nešto što ovi znaju a mi ne znamo?”… …dok su u čudu gledali nas desetoro kako se non stop davimo od smeha. Pratili su nas u stopu, ne bi li odgonetnuli našu tajnu.

U čemu je tajna, ..od čega zavisi zadovoljstvo i lepota putovanja, (i ne samo) ..od puta, od mesta ili od putnika?