Od uvek sam volela ogledalo. Kao mala devojčica, penjala sam se na stolicu i sa maminim karminom mazala si usnice, dugo češljala svoju kovrdžavu kosu i obavezno vezivala mašnu.

Imala sam i malo ručno ogledalce, a sa druge strane je bila slikica od neke glumice, ili žene više se ne sećam.

                   

Uz pomoć bajki sam saznala, a objasnila mi je moja sestra, da onaj ko je lep ne znači i da je dobar. Sećam se da mi je objašnjavala i objašnjavala, jer nikako nisam mogla razumeti, ako je neko lep i to mu i ogledalo "kaže" kako onda? No, na veoma jednostavan i slikovit način mi je to ipak objasnila, a to sada nije važno.

Da, pored parfema, ogledalce je predmet koji je uvek u mojoj torbici i dan danas. Služi mi da malenim hitrim potezima, šminke, senke, pobeđujem prirodu. hahahaha

Kao mlada žena, sam ga često koristila i neprestano proveravala kako izgledam; dali ću mu se i toga dana dopasti i šta mogu još popraviti da bi mu bila zanimljivija.

                   

A šta mi je tada govorilo ogledalo? Krasne pelepe stvari. Da sam lepa, da imam lepe smeđe oči, da imam lepu prirodno valovitu kosu, koju sam skoro uvek vezivala u rep. Obavezno su minđuše, viseće, koje su mi i danas nepogrešivi deo nakita. Nisam ga pitala za mišljenje, znala sam i bila sigurna u svoj izgled. Zanimljivo, dok sam bila mlada nikada ga nisam pitala ko je to u njemu. Nije me verovatno ni zanimalo. Važno mi je bilo da dobro izgledam. Eto zato mi je ogledalo služilo, kao i većini tada mojih vršnjakinja.

A danas?

Kada ujutru ustanem i pogledam se, uglavnom sam još uvek zadovoljna, ali ponekada i iznenađena, gde je nestala ona ženica, koja je nekada mislila da može sve.

       

Čije su sada ove oči, pomalo tužne, kapci blago opušteni, usnice ne više tako pune, kosa siva, podbradak ne zategnut?

Baš nedavno sam ogledalo pitala: dali je ova žena dobro izvršila svoje poslanstvo? u čemu je pravila greške? dali je  mogla bolje? i šta? i dali je  dobila sve ono što joj je pripadalo? Na to pitanje mi još nije odgovorilo. Jedino što mi kaže, a to je: da nisam više onako zanimljiva, atraktivna, da se moram pomiriti sa tim, a da mi je duša ostala lepa, a srce još uvek ljubeće. A dali mi je to dovoljno?

Kada su mi se dogodile u životu ne lepe stvari, kao i svakome na žalost, dugo se nisam gledala niti proveravala izgled. A svaka  patnja ipak izbledi i uz pomoć dobrih ljudi oko mene i učenjem, učenjem, postigla sam, da prebolim izgubljeno i da otkrijem opet onu mladu lepu ženu, ne tako kao pre ali zadovoljavajuće. To nije lak proces. Treba truda i truda uložiti da se konačno u ogledalu opaze promene u sjaju oka.

I uspela sam. I jedno vreme je finkcioniralo - ogledalo, onako kako treba.

ALI! Opet nešto nije uredu. U zadnje vreme često mi govori: to ti više ne pripada, ne zanosi se, pogledaj se, te minđuše više nisu za tebe, ta šminka je prejaka, devojko ohladi.

Pokvarilo se moje ogledalo, a servis za njega ne postoji.

                           

I sada šta ću?  Servisa nema, tečaj za umirivanje devojke u meni ne postoji, a verovatno ne bih ni išla.

I odlučim. 

Sama ću se sa tim problemo spopasti; jer lakše je u mojim godinama  "umiriti" devojku nego je otkriti.

A ako neko pita zašto ću to učiniti. Pa evo citiraću jednu misao sa ovih stranica. Ona glasi ovako:

"Spokojno primi iskustvo godina, shodno napuštajući što je prikladno mladosti. Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće. Ali ne žalosti sebe crnim slikama - mnoga strahovanja nastaju zbog umora i osamljenosti."

Starost nije laka. Ona je za hrabre.

A dali sam ja hrabra?

Pitala sam ogledalo ali mi na to pitanje ne odgovara.