Šta je priroda bez Čoveka?

Da bi bila sama sebi dovoljna, Stvarnik ga joj ne bi poslao.

Trebala je njegove ruke i znanje, da bi obstala. Bez Čoveka bi možda sama sebe ugušila, zakorovila, osušila, izumrla. Pretvorila bi se u pustinju, pre sudnjeg dana.

Priroda je prijatelj i neprijatelj Čoveku. Nudi mu hranu, zatočišće, lepotu, a po drugoj strani ga svakih toliko vremena unesrećuje. Zemljotresi, vulkani, orkani, suše, klimatske promene, atak iz svemira...

Odvisan od njene ćudi svakodnevno se bori za opstanak. Malo prostora je dobio za preživeti. Određen mu je mali pas zemlje, da iz nje i na njoj preživi. Ako ode samo malo više, nema zraka; krajnji Sever i Jug, pod ledom; srednji pas pretopao. Jedna petina kopna i na njoj mali uzak prostor za Čoveka.  

Na tom majušnom pasu se trudi, da preživi, održi svoju vrstu, vrstu drugih živih bića. Priroda i tom majušnom pasu svakih toliko vremena pokaže svoju moć. Trud na polju uništi u nekoliko minuta, oduzme mu hranu, volju, nadu, zadaje mu brige.

Pa ipak, Čovek je voli ne samo zbog hrane, već i lepote koju mu pruža: cvet, životinju, hlad drveta, plod voćke... Zahvalan zbog toga, brine o njoj kako zna, ume i može. Živote svoje daje da ugasi požare, koji su izazvani što ljudskom nepažnjom, a više prirodnim nepogodama. Spašava iz vatre i vode živa bića..izcrpljenu zemlju je naučio kako nahraniti, pokositi zakorovljenu livadu, pošumiti one delove koji su se i zbog prirodnih zakona osušili; sakupiti seme biljaka koje bi možda izumrle, održati neku životinjsku vrstu i pored prirodnih zakonitosti o izumiranju;.. popravlja greške koje nisu samo njegove i trudi se da sebe i nju održi u životu.

Ko se trudi i radi, taj i greši. Zbog svog opstanka nije Čovek namerno povredio prirodu. Doskorašnje neznanje ga je dovelo u situaciji u kojoj je danas. Primoran je da počne drugačije razmišljati. Uči se kako taj maleni podareni mu pas za opstanak održati, oplemeniti i pored velike naseljenosti.

Ko je zahvalniji njivi, vrtu, reci, moru, šumi, cvetu... od Čoveka. Zahvalna mu je možda i pčela, riba, mrav, lav.. ali ipak, On je taj koji je preuzeo odgovornost za opstanak svih bića. Jelen ne misli o Čoveku da li će imati za jesti. A zato je Čovek taj koji je počeo razmišljati i o njemu kao živom biću i njegovom pravu na život. Nosi im hranu u zimskim danima, brine za njihovo zdravlje, pomaže kada trpe, brine za njihovo potomstvo,....

Čovek bez prirode nije ništa i toga je svestan, zato se svojim radom i znanjem trudi da je održi u svoje i njeno dobro. Da li priroda toliko brine o Čoveku?

Zna, da se treba vratiti prirodi. Vraća joj se a koliko je odvisno samo od njega je veliko pitanje. Ni atomska bomba ni mržnja nisu toliki neprijatelji, koliki je "neprijatelj", prirodna moć. Ona bi se bez Čoveka regenerirala. Ali šta bi bez njega i njegove ljubavi? Da li bi suncokretu imao ko da se divi, da li bi zrnu žita imao ko da zahvali?  Hm!