Kad sam se silom prilika našla u jednoj takvoj situaciji o kakvoj smo uglavnom skloni misliti da se samo drugima mogu desiti, kao da sam još bila neki drugi čovek u odnosu na sada.

Dakle bio je to jedan od par najznačajnijih događaja u stalnom formiranju moje životne filozofije i stava na relaciji “ja ...i sve i svi oko mene” i “ja ....i sve u meni.”

Bila je to najveća moja kriza, zahvaljući kojoj sam između ostalog, od reči do reči shvatila koliko je tačno ono: “što te ne ubije, ojača te”

Taman kad sam mislila da mi baš sada počinje najvažniji, i najuzbudljiviji deo života,  ..baš kad mi se rodilo moje prvo dete, kad sam plivala u sreći, kad sam imala najvažnije planove,  onda se desila prva kriza, razboleo se moj muž, diagnoza: Parkinsonov sindrom. Ubrzo je postao nepokretan, očajan, i negativan, što je naravno potpuno razumljivo u toj situaciji, a naročito kada imaš samo 34 godine.

Onda je sledila još jedna objektivna okolnost koja mi još više pogoršavala već i onako tešku situaciju, politička kriza, koja je prvo prouzrokovala ostajanje bez posla, pa redom sve ostalo.

Sledio je rat, sa svim svojim strahotama, užasima i neizvesnostima.

Bio je to šok koji me je grubo razuveravao u neka moja čvrsta ubeđenja, kao što su: “Pametnih je više nego onih koji se pale na kurblu, umesto da razmišljaju svojom glavom”

Prolazila sam razne faze, ...očaja, nemoći, stida, besa, ...rezignacije, i šta sve još ne.

  Svih tih godina,bezuslovno sam mogla računati na pomoć moje mame. Zlata vredela ta pomoć u svakom pogledu. Bez njene pomoći i podrške, ne bih mogla čak ni do pekare da odem, jer je neko stalno morao biti prisutan kod kuće.

Radila sam razne poslove, ...fotograf, prevodilac, trgovac, administrator, operater,  lepljenje natron vreća, razne MLM poslove, ...i sve na crno, jer legalnog načina zapošljavanja nije bilo, radila sam poslove za koje sam mislila da sam potpuni antitalenat, i u svakom sam našla neku stranu koja mi je bliska i tako polako, počela sam uviđati, da ovo sve nema možda nameru da me kazni da me ubije, nego naprotiv, možda da napravi od mene ono što zaista jesam, da me upozna sa samim sobom.

Kako sam upoznavala samu sebe tako sam počela još bolje razumevati druge, pre svega toga, smatrala sam da ja to sve umem, a bila sam u zabludi, jer je sve više izlazilo na videlo da sam sve to tek trebala da naučim.

Sve to zajedno, i u isto vreme, kriza na krizi, trajalo je deset godina. Bolest ni na trenutak nisam mogla da prihvatim, stalno sam imala neki osećaj da u trenu moze da prođe. Sve što sam mogla naći u vezi Parkinsonove bolesti, pročitala sam, što sam više čitala više sam bila sigurna da je pogrešna diagnoza. Prošli smo zajedno surov put očajnika koji traže lek za ozdravljenje, od doktora i ovakvih i onakvih kroz alternativu pa sve do najgorih i najbeskrupuloznijih šarlatana, dok nismo odustali. I onda, jednog dana, iz i dan danas nepoznatog razloga, moj muž je, posle deset godina, ustao sa stolice i počeo da hoda. I tako sam saznala, da čak i na čuda se treba navići, trebalo nam je mesec dana da kako tako obradimo taj dugo očekivani milion puta odsanjani momenat.

Naš sin koji je rođen usred najveće naše privatne krize i rata, imao je 6 godina tada kada se to čudo desilo, svom drugu je taj dan pritrčao u susret, i sav ozaren, šapnuo: “..znas? moj tata sada isto tako ume da hoda kao mi” nije smeo to naglas reći, samo je šapnuo, da možda slučajno, neoprezan, ne bi raspršio čaroliju.

On je tada imao 6 a kćer 13 godina. Te godine su im prošle u *takvim* okolnostima, u *takvoj* atmosferi. Kada nisam mogla baš uvek priče da im pričam pre spavanja, kada nismo mogli negde svi zajedno otići, kada nisam mogla uvek na sve da obratim pažnju, da se više smejemo, da im kupim, priuštim, elementarne stvari  i šta sve još ne, što čini jedno detinjstvo i život jedne porodice sretnim i lepim.

 Još uvek pokušavamo da ispravimo štetu koju im je sve to nanelo.

Stalno molim anđele da nam pomognu u tome, i znam, da ćemo uz njihovu pomoć sigurno uspeti.

Sada vidim nevidljivo, umem da čitam među redovima, i da gledam iza stvari. Umem da vidim srca ljudi, čak i onih, koji ni sami ne znaju da je imaju.

I iznad svega, naučila sam da verujem u čuda, i da otkrijem ljubav na neverovatnim mestima, i u neverovatnim sitnicama. Znam i to da u svakoj nedaći usput se dobije nešto i na poklon, samo tako, što u drugim okolnostima uopšte ne bi bilo moguće.

Jedan od važnih poklona koji sam dobila nenadano, i baš kada je najviše trebalo je što su me najverovatnije, baš anđeli doveli na put na kojem sam imala čast upoznati osobu koja je dobila najteži mogući zadatak koji se u bilo čijem životu najteži mogući, jer od toga zaista teži ne postoji, i ona sa tim najtežim najbolje od svih koje ja znam, umela da se izbori, i to ne bilo kako!

 To se desilo pre nešto više od dve godine, ovde na Magicusu, a taj zemaljski anđeo je naša divna Mirjana Krmar. Sve ono dragoceno što sam od nje naučila je dometnulo onu kariku koja je nedostajala da se ukine ona vrsta osećaja samoće koje samo anđeli mogu osetiti, razumeti i lečiti. Tu sam još mnogo divnih ljudi upoznala, i još ih upoznajem. Svi znate koliko mi značite, i koliko sam naučila od Vas svih.

 

Znam da su krize od mene napravile boljeg čoveka., naravno to je samo moja diagnoza, i naravno proces se nastavlja jer ima se još šta ispraviti, otkriti, naučiti, jedina je razlika da na krize komplikacije i prepreke, sada gledam sasvim drugačije nego pre, sve krize, i globalne i privatne, naravno ne priželjkujem ih, ali ih se ne plašim više, i sada znam koliko je čudesan taj put, koji sam ja, baš zahvaljujući mojim krizama i našla.

Za druge možda postoje i drugi načini, a znam da za mene samo je ovaj bio svrsishodan.

Znam to! Ako je istina da svaki put sami biramo svoje živote, mislim da sam shvatila zašto sam ja, baš ovaj izabrala.