Od uvek sam se osećala balkankom, evropljankom i ako se budem još jednom vratila, volela bih da to bude na prostoru Balkana.

Neću o političkoj situaciji niti o protestima, nezaposlenosti, smanjenju plata, penzija...niti bi moj članak u tom smislu imao neki značaj. O tome očekujem, da pročitam od onih koji su sada na poziciji.  Normalno da brinem o mladim ljudima šta će, kako, i do kada, a sigurna sam da će se situacija urediti. Sve se reši pa će i to, Bože daj vam zdravlja.

Malo o običnim svakodnevnim stvarima kada sam postala "evropljanka".

Pre zvaničnog događaja svako domaćinstvo je od države dobilo (besplatno :) mali digitron, da znamo preračunati u eurima kada bude ozvaničena valuta. Igrali se mi sa tim jedan dan pa ga dali u donju ladicu :) Ukapiralo i staro i mlado.

Najlepše mi je bilo kada su nestale granice, mada ih ja nisam puno ni koristila u smeri zapada ali ljudima koji su svakodnevno prelazili je puno olakšalo. Vremenom malo po malo počela sam uočavati promene na bolje. Veća organiziranost, veće poštovanje građana; mnogobrojne majušne svakodnevne stvari koje su pre iritirale su nekako počele da se ispravljaju. Na šalterima, gradskom prevozu, ambulantama, apotekama, marketima, privatnim radionama....

Gradske ulice su postale čistije, parkovi uređeniji, broj koševa za otpatke se povećao, promet po ulici uređeniji, i svašta još nešto. Vremenom je zavladao neki osetni red. Promenila i osobne dokumente. Nastao je i  problem, za one kojima nije matična zemlja. Još i dan danas neki ne mogu urediti svoj status.

Nastao je i problem oko minulog rada u zemlji iz koje se je doselilo, ko će plaćati penziju za one godine koje su se radile u drugoj zemlji. Kako to tehnički izvseti. Uredilo se je i to i laufa. Uredilo se je i dvojno državljanstvo. To mi je bilo i najbolnije...ako me se moja rodna zemlja bude odrekla? Nije.

Mnogim mladim ambicioznim ljudima su se otvorila vrata drugih zemalja za zapošljavanje, doškolavanje, specijalizaciju...

U početku neki su negodovali, ali su vremenom i oni promenili mišljenje, osim što ponekada...bla bla bla, pre je bilo bolje. nema pre..gotovo..sada je tako i vozimo dalje.

Očekivanja velika nisam ni imala u smislu da ću u buduće živeti u ružičnjaku, obzirom da pratim situaciju u svetu. A što se tiče lokalpatriotizma? Nisam nikada bila. Da li mi je to na čast, da li sam slab domoljub, ne znam. Ako smo svi jedno, ako smo za mir, tolerantnost, ako nismo za granice među ljudima, kulturom, običajima...zašto ne bismo živeli svi skupa na tom kontinentu kada smo već na njemu rođeni. Za mnogo, mnogo toga možemo biti evropljani ponosni. Za ono jako slabo... ne povratilo se.

Ukratko, vezani smo evropljani jedni za druge u mnogo čemu. Svako je odgovoran da sačuva svoje pismo, kulturu, zastavu, grad,...a ta rampa, koja je postojala do sada neka se podigne za sve one ljude dobre volje koji žele videti, raditi, odmarati se ... u nekoj drugoj zemlji a da ne moraju misliti zašto im je odbijena viza i ulazak u nečiju zemlju. O onima koji nekome slabo misle, za njih neka brinu institucije.

Tako nekako ukratko od penzionerke :)