Prema svojim željama, potrebama i mogućnostima, se u životu prave planovi. Mali veliki, ostvarivi... Hrabriji i ambiciozniji prave veće planove, oni koji su manje hrabri, zadovoljavaju se ostvarivim, sigurnim.

A svi zajedno u toku radnog veka misle na budućnost da si ispletu svoje gnjezdo, kako bi u kasnijim godinama bili obezbeđeni.

Prema mogućnostima to gnjezdo je ili skromno ili pak raskošno. Postoje i oni koji to ne mogu ni zamisliti da bi jednoga dana imali. Žive onako kako su najbolje mogli isplanirati, pobrinuti za sebe.

Krov nad glavom je i najosnovnija potreba koju bi svako morao imati. Na žalost još uvek nije tako. Ne samo krov nad glavom, mnogima je jednodnevni plan, kako doći do zalogaja i kapi vode.

Zajedničko kod svih je želja, da se osete sretnim i zadovoljnim. Kod siromaha je zadovoljstvo kada je dobio koru kruha, a kada je pojede na kartonu na kojem sedi, oseti zadovoljstvo. Ponekada mu neko da i neku dobrotu, onda oseti sreću. Kod Bogatog kada na računu toga dana vidi da mu se je kapital uvećao, oseti zadovoljstvo. Kada se ukrca na svoju jahtu, onda oseti sreću.

Nesretan je i tužan siromah ako toga dana na kartonu zaspi polugladan, sa brigom kako sutra? Bogataš je nesretan kada vidi da je vrednost delnicama toga dana pala, pa brine kako će biti sutra.

Pa ipak. oba za sutra imaju neki novi plan.  

A svi bi trebali imati jedan jednistven projekt. Životni!  Kako pod raznim uslovima, neizvesnosti života, ili osiguranoj budućnosti, biti zadovoljan i sretan?

Taj jedinstven plan bi morao kod svakog čoveka biti prioritet. Od mladosti! Plan koji nema roka ostvarenja, u koji se ulaže neprestano, a materijalna sredstva skoro da nisu ni potrebna. Škola (roditelji) je ta koja bi morala usmeriti mladog čoveka, da počne tako razmišljati, da mu pored opšteg znanja i znanja za struku, ponudi i alternativu koja će mu pokazati kako i u stresnoj situaciji koje život nosi, zadrži svoj mir, ne gubi volju ni nadu a reši ga straha.

Ni kuća na sprat sa vrtom, niti korica kruha, nisu uslov za sreću ili tugu. Ni dobri partnerski odnosi nisu uslov za sreću, niti su slabi odnosi uslov za biti nesretan. Niti deca ni unuci nisu uslov za sreću....Ako čovek u sebi zna pod bilo kojim okolnostima pronaći duševni mir, pronašao je formulu za biti sretan.

Puno je ljudi koji za to znaju, koji nađu svoje zadovoljstvo na način kako to njima odgovara. Bilo u Veri, bilo što su po naturi takvi, ili se pak potrudili uz pomoć drugih koji to bolje znaju, zadovoljiti tu potrebu, na koju ima svaki čovek pravo.  

Svaki čovek je hrabar kada je u pitanju životna borba. Zaslužio je kada dođe pri kraju puta, da spozna, da je bio važan član zajednice, da je bilo vredno živeti, da je i pored svih problema koji su iza njega, zadovoljan i ima duševni mir.

To se može postići samo ako se od mladosti napravi, "projekt sreće".