Od kako znam za sebe, slušala sam za to da je pre bilo mnogo bolje, da danas ne valja a da će sutra biti još teže.

Ma kakvi!

Samo kukanje, kritiziranje, samopomilovanje i još svašta nešto. Hrani se pesimizam umesto optimizam. Kao da čovek voli biti u problemu.

Tako je kako je. Prilagoditi se datoj situaciji, iz nje izvući ono najbolje a planskim radom ostvarivati želje i htenja. Ako je želja neostvariva, zameniti je nekom koja je moguća. Ako je misao energija, a jeste, onda je zato danas uglavnom tako kako jeste. Toliko negativnih misli kao danas nije bilo nikada. Ne samo o ekonomskoj situaciji, već na svim poljima života. Šta čovek želi? Zasitio se svega. Rada, hrane, zabave, "duhovnosti", prijateljstva...evo i ovde. Na začetku svi bili oduševljeni, pisali, družili se, zabavljali. Dosadilo i to. Počelo prepucavanje, vređanje, nadmudrivanje..kakva je situacija u porodici, u nekoj malenoj zajednici, takva je situacija i šire. Mi smo ti koji stvaramo takvu situaciju. I zamisliti se treba duboko, šta bismo mi i kako bismo delovali da dobijemo fotelju? 

Olabavio čovek od svojih odgovornosti i čeka da mu sve drugi i vlast ponude na tacni. Pa život nije bajka. Život je borba. Ne pišem ovo zato što sam u toploj sobi i imam "bosanski lonac" u frižideru. Do toga sam došla svojim radom, koji nije bio zabava, već odgovornost da jednoga dana imam osnovno za život. Ostali su mnogi bez posla, bez svoje krivice, ali zato ne treba klonuti duhom i okretati palčevima. Od uvek znam da država, domovina, nije mati. Ona je za mene samo institucija koja koliko toliko uspešno ili ne, uređuje da sistem ipak funkcionira. A ovde na ovim prostorima hvala bogu još uvek funkcioniše. kako tako. šta da kažu oni u Africi gde se bore za kap vode.

Ja sam ta koja mora pobrinuti za svoju egzistenciju, a mogućnosti su velike. Ja sam ta koja kada dođe u neizvesnu situaciju trebam se potruditi da iz nje čim pre izađem. Ja sam ta koja je sebe dovela u neku situaciju, iz neznanja, pasivnosti, bluženja...trošila više nego što sam imala....

Ima i takvih (manji broj) a koji se najviše žale, koji su se ceo život bunili, kriva im bila država i vlast i kada kiša pada. Koga god se izabere, posle mesec dana, opet ne valjaju, opet kritika. Nisam neinformisana, vidim šta se događa i u svetu i u regionu, ali brate mili, pa ne treba zbog toga prestati živeti, gubiti nadu, decu plašiti, a zadovoljstvo nalaziti u pljuvanju po svemu. i onome što je dobro i slabo.

Ovih dana posmatram ljude na ulici, kada je pao ogroman sneg. Isuse Bože. Pao, zameo, pa šta onda. Komunalne službe svim raspoloživim sredstvima danonoćno čiste, posipaju. Trude se da se suprodstave prirodi. A ljudi nervozni, nestrpljivi, pogotovo oni koji nisu ni primorani da ilzaze na ulice. samo prave gužvu :)

Razmaženi smo.

Šta bih želela da svet sutra bude bolji.

Samo jedno. Da prestanu ratovi među narodima. Da se prestane prozvoditi oružje, staro uništi, mirnim dijalogom rešavaju sporovi. Ako bi se to uspelo, sve ostalo bi došlo na svoje mesto.   

 

"Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da bi ste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. preterati znači isplivati na površinu, osloboditi se. To važi za sve: za rad, za nerad, za poročbne navike, kojih se stidite a robujete, za čula, za život, za muku duha" (Andrić)