Kao klinka vraćajući se iz škole uvek sam znala kada je otac kući a kada nije. Malo pomalo to sam pretvorila u igru sa samom sobom.. nije bilo kazne a ni neke posebne nagrade samo čisto unutarnje zadovoljstvo svaki put kada pogodim. I zaboravih na tu igru….

Kao tinejdžerka u druženju sa drugaricama to se ponovo pojavilo…drugarica je izmislila igru da jedna drugoj čitamo misli.. dok ona druga misli na neki određeni predmet.. I opet sam pogađala.. što naravno više nije bilo tako slatko.. nisam samo ja znala to.. malo pomalo.. saznale su sve drugarice iz društva,.. donosile su mi razne predmete svojih simpatija.. da eto “vidim” gde sui m simpatije,.. da li su one simpatije svojih simpatija…. I društvance se tokom vremena razišlo, raspalo I zaboravih I na tu igricu…. Dođoše besparice i teška vremena. Nisam ni mislila više o tome… ali sam mnogo čitala.. nije mi bila logična ideja hrišćanstva kako treba patiti ovde na zemlji a tamo negde ne znamo ni gde .. tamo je raj tamo će nam biti super..

Počela sam čitati Bhavadgitu.. I posle 50-tak strana shvatila da je princip isti kao kod hrišćanstva samo.. su tumačenja I legende drugačije. U međuvremenu sam kućni budžet dopunjavala radeći masažu. Tokom rada sam primetila da kada krenem sa radom kako se punim energijom I kako sam nakon tretmana puna energije iako je vladalo suprotno mišljenje. Mogla sam samo pogledom na konstituciju osobe da odredim bolna kritična mesta. U zezanju sam to nazivala „skener u očima“.

U to vreme me je zainteresovala akupresura i po tom pitanju sam primećivala da sve osobe različito reaguju na akupresuru. Nakon prvog razvoda upoznala sam čoveka koji je za sebe tvrdio da je bioenergetičar – što nije bio ali je imao ogromno znanje i brojne prijatelje sa sličnim afinitetima od kojih sam svašta nešto novo saznavala. Družili smo se poprilično u to vreme I meni je odmor od svakodnevnice bio drugačiji pristup mnogim stvarima.. pa uglavnom je to protkano kroz ceo moj život.. da vidim I čujem kako to neko drugi radi… Usavršavala sam zahvate masaže tako das am za desetak minuta znala relaksirati osobu, otkloniti bol, za što mi je godinu ranije trebalo bar upola više vremena. Za vreme bombardovanja Srbije moja čula su se izoštrila. Tačno mogu da kažem to proleće je bilo prelepo… iako je vrebala opasnost iz vazduha.. nekako sam osećala neku čudnu energiju.. posle su kolale priče o Teslinom štitu.. šta je od toga istina – u to ne ulazim samo znam das u mi čula I percepcije bile izoštrene. Početkom bombardovanja brat je bio na albanskoj granici sticajem okolnosti I čitavu sedmicu nismo imali vesti o njemu. Drugi dan sam zatvorila oči I koncentrisano mislila na njega videla sam zelenilo.. šumu I osetila mir , tišinu.. znala sam da je brat ok I da je pitanje dana kada će se javiti I stići kući.. tako je i bilo.

Još jedan primer mogu navesti kome je prisustvovala i moja majka.. Veče / noć kada je bombardovan Avalski toranj. Avioni su preleteli i majka je onako na glas više za sebe upitala „ A šta će sad da bombarduju?“ ja sam samo tiho kao u snu rekla Avala. Od tog vremena nešto se počelo menjati u meni samoj samo još nisam bila svesna ...100% Bolje rečeno nisam želela to priznati.. Bože moj, pa ja sam logična osoba koja obožava matematiku , koja se void logikom… Otkud ja da se vodim tu nekim osećajima u koje I sama sumnjam.. Verovatno su na mene u to vreme delovali i razni TV proroci koje sam prezirala i koji su u mojoj podsvesti izazvali reakciju da ne želim da me neko proziva, da kojim slučajem upire prstom u mene da me proklinje... Ljudi su ljudi a većina je sujeverna spremna se povoditi za raznim glupostima.

Tada u to vreme se stvorila i jasna definicija u mojoj glavi što ja često nazivam voljom više sile.. a to je da „dar“ ne treba unovčavati već darivati.. Da oni koji imaju „dar“ ne treba da manipulišu time u svoju korist već da pronađu način i motivišu i nauče svakog zainteresovanog pojedinca kako da stupi u kontakt sa svoji darom unutar sebe.. verujte svi mi imamo darove.. koji se razlikuju.. imamo ih to je deo naše prirode.. ma koliko mi to pripisivali alternativi to je deo nas samih našeg bića i tokom našeg bivstva imamo priliku da ga razvijamo .. upravo sada upravo u ovim okolnostima u kojima živimo a ne tamo negde na nekoj planeti Alfa, Beta , Gama, .. etc, ne u nekom drugom telu, životu ili obličju.. Moramo znati šta mislimo , pratiti svoje misli verujet one se ostvaruju.. onako kako vidimo sebe unutarnjim okom tako ćemo i živeti...

Od malena sam znala da će jednog dana stranac doći po mene.. ok došao je prošle godine.. ispunila se i ta fantazija.. Za vreme koje smo proveli zajedno iz dana u dan su mi se dešavale vizije, unapred sam znala gomilu toga.. to je toliko bilo intenzivno das am u nekim momentima molila za to da čujem sopstvene misli .. ili tišinu.. Slušala sam misli ljudi u prolazu.. uvek sam znala a to znam i sada da li je policija na putu ispred mene kada sam na putu dok vozim....hiljadu i jedna sitna svakodnevna stvar koju sam eto nekako znala , osetila pre no što se desi. I to je odjednom sve eksplodiralo u mojoj glavi kada je ćale poginuo i osećala sam se krivom, strašno krivom što to nisam tačno videla i što mi nije tačno rečeno.. Nakon razgovora sa majkom.. podsetila me je da sam stalno spominjala kako ćale treba kod lekara.. dosađivala sam im i pošto sam videla da ne preduzimaju ništa.. jednostavno sam prestala da im to govorim, ali u tim momentima šoka nakon nesreće nisam se mogla toga setiti samo me je obuzela krivica ..osećala sam se strašno krivom i proklinjala sam i sebe i „dar“ i više nisam htela ni da mislim ni da čujem o tome, podsvesno sam to gurala u tamo neku sasvim skrivenu fioku svog mozga koju više nikada nisam htela da otvorim.

Malo pomalo „dar“ se potajno pojavljivao uglavnom kada mu se ne nadam I uvek me je nekako znao zasmejati, maker malo. .. Glupi primer.. stižem kući i razmišljam na kom je spratu lift.. i ulazim u zgradu, lift se upravo spušta i izlazi komšinica... I tako uvek kada ulazim u zgradu lift me čeka. Sad se moji najmiliji već zezaju sa mnom da neće da idu liftom ukoliko ja ne idem jer će ga bez mene dugo čekati…

I “dar “ čeka da mu dozvolim da izadje u punom sjaju ponovo , ali se plašim,… zna biti naporno.. prelazak iz jednog sveta u drugi, prodje mi ceo život dok ja u drugom svetu rešavam I objašnjavam.

Treba naći balans.. još nije vreme.. još malo da uživam u bezličnosti svakodnevnice, još malo.. samo još koju godinu mada mi dar uvek pobegne napolje iz fioke kada mi se obrati neko sa problemom ili nedoumicom. Najčešće se javljaju ljudi koji nisu sigurni u svoje odluke, koji traže odobravanje ili potvrdu svojih sumnji.. verujte mi oni već znaju .. ok možda ja mislim da su svi kao ja , …da svi već znaju unapred ili podsvesno.. ili žarko želim da svi već znaju da koriste svoje darove.... ka tome idemo to je sigurno.. a od pojedinaca zavisi koliko će brzo društvo u tome napredovati… telepatiju ćemo vrlo brzo početi koristiti iznova… da nekada su ljudi tako komunicirali….

Svi imamo svoje frekvencije.. slično delfinima samo istančanije…. I zbog svega ovoga.. alternative doživljavam kao drugačiji pristup nama samima, kao sopstvene oči kojima gledamo na sebe.. mi smo ti koji biramo smer gledanja.. misli koje mislimo, reči koje izgovaramo.. I sva ova učenja koja se nazivaju alternativom I nisu alternative ako ih primenjujemo svakodnevno tada postaju nama svojstveni način življenja, za nijansu produhovljeniji I dubokoumniji… interesantniji I umnogome lepši.