Dragana Kiklić: Volela bih dugo da živim, a da ne ostarim

Volela bih dugo da živim, a da ne ostarim.

Nek koža požuti i izbora se, samo da mi ne ostare zagrljaji,
Nek mi ne ostari pokoji korak do dragih bića
Nek mi ostare uši; nek ne čuju sve grube i jake reči, ali nek ostane sluha za plač beba što na svet
dolaze i zvuk čistodušnog smeha dece što se bezbrižno igraju.
Nek mi ostare oči, samo nek u njima ostane malo vida za drage ljude kad mi u susret pođu.

Volela bih dugo da živim, a da ne ostarim.

Volela bih da mi ne ostari radost za svako novo jutro i nada što je novi dan donosi.
Volela bih da mi ne ostari mašta da me brani od običnosti, krasi svaki trenutak i čini ga posebnim.

Volela bih da mi ne ostari hrabrost da pokušam sve što nisam i radoznalost za bezbroj novih stvari.
Volela bih da mi ne ostari smeh iz stomaka, grla i oka, i lakoća da sve lepo u priče zapišem.
Ma sve nek ostari, samo nemoj reči, misli i želje.
Samo da mi reči ne budu dosadne, misli stare, a želje male.
Nek ostare i svi organi, samo srce i duša nemoj.
Samo srce na ljubav da ne zaboravi,
samo da mi se duša ne prozli i ne poružni.

Samo da mi dobrota ostane mlada.