Rođen sam u ravnici.
To je zemlja bez odjeka.
Tu ništa ne vraća dozive.
Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere
svitanjima i sumracima ,
a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena,
kao prosuta slama.
Ne moraš da se penješ:
zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno,
pa vrežama od zlata
i posle desetak koraka
već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
Miroslav Antić