Posle više godina
- već kao odrastao čovek
- vratio se na žalo svoga detinjstva.
Nije više nameravao
da iskopava nikakvo blago sa dna mora;
možda je to sve bio
samo plod njegove uobrazilje;
možda nikad nije čuo bruj potopljenih zvona,
jedne davne večeri u detinjstvu.
No, ipak, rešio je da se malo prošeta,
da sluša hujanje vetra i pesmu galebova.

   Kako se samo iznenadio kad je ugledao,
kako u pesku sedi ista ona žena
s kojom je razgovarao
o potonulom ostrvu s hramom i zvonima.
   "Otkud  vi ovde?", upita.
   "Čekala sam te", odgovori ona.
   Primetio je da se žena
- uprkos tolikim godinama koje su prošle
- nimalo nije promenila;
veo koji je zaklanjao njenu kosu
nije izbledeo od vremena.

   Ona mu pruži jednu plavu svesku,
s belim, praznim listovima.
"Piši:
ratnik svetlosti
obraća pažnju na dečje poglede.
   Jer deca umeju
da posmatraju svet bez gorčine.
Kad hoće da sazna
da li je neka osoba
u njegovoj blizini dostojna poverenja,
želi najpre da vidi kako neko dete na nju gleda."

    "Šta je to ratnik svetlosti?"
   "Ti znaš", odgovori ona, smešeći se.
"To je onaj ko je kadar
da pronikne u čudo života,
da se bori do kraja za nešto, u šta veruje
i - najzad - da čuje zvona
koja bruje sa dna mora."

   On sebe nikad nije smatrao ratnikom svetlosti.
Kao da mu čita misli, žena nastavi:
"Svi su sposobni za to.
Ali neko ne smatra sebe ratnikom svetlosti,
iako su svi ratnici."
   On pogleda listove sveske.
Žena se ponovo nasmeši.
   "Piši o ratniku", reče na kraju.