Uvek sam imala veliku potrebu da se radujem,.. od malih nogu. Kada se radujem da se i ostali raduju samnom, kada se drugi raduju da se i ja radujem sa njima.

Datume rodjendana i razne druge datume kao i sve ostalo sto je vezano za brojeve, pamtila sam bez posebnog truda, onako spontano. Jednom cujem neki datum vazan za nekoga, tako mi se upise da se uvek setim, i nikad vise ne zaboravim. Nikada ih nisam zapisivala, jednostavno ih pamtim.

Pamtim rodjendane, ne samo mojih prijatelja, clanova moje porodice, nego i ljudi sa kojima ja nemam nikakve veze, a slucajno sam zapamtila datum njihovog rodjendana.

Rodjendani su mi uvek bili vazni.  Otkuda mi ova "opsednutost" rodjendanima, ne znam.
Puno sam razmisljala uvek o svemu i svacemu sto drugima nije vazno a meni jako vazno i interesantno, i o tome sam razmisljala zasto su ti stvari meni toliko vazni.

Kada mi se rodila deca dozivela sam to kao najvece cudo, isto tako i rodjenje svake bebe u porodilistu, kao i svake bebe do dan danas.

U staroj sencanskoj bolnici u porodilistu, gde mi se deca rodila, postoje velike bolnicke sobe sa deset kreveta, i ima nekoliko manjih. Ja sam oba puta bila u toj velikoj. Rodjenje svake bebe sam dozivela kao cudo.

Tih godina, devedesetih, svi mi koji smo odlazili u bolnicu, morali smo sve nositi sa sobom, i hranu, i pribor za jelo, i lekove, injekcije, sve potrebne stvari sto mogu zatrebati u toku porodjaja.

Jednog dana je u nasu veliku sobu stigla jedna devojcica, nije mogla imati vise od 13-14 godina. Stigla je sama bez pratnje, bosa, krhka, bez prtljaga. Imala je predivne krupne plave sanjalacke tuzne oci. To popodne je rodila prekrasnog decaka, sa dugom dugom, crnom kosom.

Ni sa kim nije pricala, ni od koga nije nista trazila, ..samo je lezala pored svoje prelepe bebe,  tuzno gledala u njega i milovala ga po kosi.

Od prvog dana sam sve delila sa njom od hrane pa do potrebnih lekova. I dalje nije nista trazila ni od koga nikom nije smetala. Za sve sto sam joj dala, samo se tiho zahvalila.

Procedura je bila da dezurna sestra dodje u sobu i uzme podatke od svakog pacijenta, kada stigne. Bez ikakvog postovanja privatnosti.

Pred svima nama je morala da odgovara na postavljena pitanja, isto kao svi mi pre nje.

Nije znala ko su joj roditelji, kako se zovu, znala je samo svoju adresu u Horgosu, i da ce joj se sin zvati Tarzan.

Poceli su komentari.
Jedna, .. do mog kreveta koja je predhodnog dana, ponosno diktirala svoje "reprezentativne" podatke, i dala akcenat na "poznate" eminentne roditelje i na svoje fakultetsko obrazovanje, prosiktala: "Boze, kako je primitivna!"

Pomislila sam: zar je moguce da je jedino "to"mogla  zakljuciti iz svega, ...zar je moguce, da cak i u ovom casu, ovde, ne zapita se, da li je "razlika" izmedju nje i te devojcice, ...njena zasluga ili njena sreca? Isto tako kako razliciti putevi cekaju njihove bebe, a tek su se rodili, i tako su jednako cudesni, neduzni i bezpomocni.

Devojcica sa plavim ocima je i dalje bez reci, tuzno gledala u svoju bebu, i milovala ga po kosi, ponekad mi se cinilo, ...kao da se oprasta od njega. Plasila me ta pomisao!

Dezurna sestra je ponovo dosla, vidno potresena sto bas ona mora po duznosti da saopsti devojcici nesto cime se ona licno ocigledno, ne slaze. Rekla joj je: "Jako mi je zao, ali morate odmah da napustite bolnicu, zato sto nemate osiguranje"

Devojcica je samo klimnula glavom i jos tuznije pogledala svoju bebu. Nije imala sta da spakuje, samo ga je uzela u narucje i krenula. Prisla sam joj i sapnula: "samo ovoliko imam, ali bice dosta za autobus"

I onda je sva nasmejana uletela ona ista dezurna sestra i rekla joj: " ..odluceno je da ne morate otici danas, mozete ostati jos tri dana"

Rekla je, i sva sretna izasla iz sobe. Znala sam da je ona, toj odluci doprinela, koliko god je mogla. Znala sam da joj je stalo!

Tih tri dana sam razmisljala, sta ce biti sa malim Tarzanom. Ponavljala sam u sebi:  "Boze daj, samo da ga ne mora ostaviti negde! Bar mamu da ima, da ga voli, ostalo ce vec biti nekako !"

Ponavljajuci tu istu molitvu, dugo sam gledala za njom kroz prozor, kako izlazi iz kruga bolnice, u narucju sa svojom malenom bebom.

I posle tog dana sam cesto, cesto mislila o njima.

Posle godinu dana, ...sledeceg leta, cekala sam red na granici kod Horgosa, dugo se cekalo, i po nekoliko sati, u nepreglednim kolonama automobila. Islo se po benzin, po hranu, ili kao ja, na posao.
Izasla sam iz auta da malo budem na vazduhu, i odjednom, ugledam nekog ko mi se ucinio poznat, stajala je par metara od mene jedna lepa devojcica sa plavim ocima sa  prelepom  bebom kustrave crne kose u svom narucju i prosila je. Bila je to ona, prepoznala sam je. Nisam mogla do nje jer sam vec bila na drugoj strani rampe, ali sam toliko bila sretna sto ih vidim zajedno, ....sto mi se pruzila prilika da se uverim da su zajedno!!!!

Jos uvek ih se cesto setim, i pozelim im svu srecu ovoga sveta. Sledece godine pocetkom avgusta ce nase "bebe" postati punoletni. Ceo zivot pred njima, hodajuci svojim razlicitim putevima moraju kao svi, nauciti "umetnost zivljenja" i pronaci sebe koliko toliko u ovom zivotu, i onda se roditi i ziveti jos ko zna koliko puta, dok ne postanu savrseni.

Svako rodjenje je cudesan momenat, pocetak jos jedne neispisane knjige.

Ovde na Magicusu, vec tri godine Vam svima cestitam rodjendan. Verujem da su misljenja podeljena, to je normalno. Mnogi su se obradovali, mnogi se pitaju cemu sve to, sta hocu sa time.
Ja Vam to ne mogu objasniti, samo mi mozete verovati da se iskreno radujem svakom vasem rodjendanu, i vasoj radosti.
Situacija je takva, da od Nove godine, vise necu moci da vam saljem rodjendanske cestitke ( na moju zalost) iz dva razloga, prvi je da cu imati malo slobodnog vremena, ...a to da nekog moram izostaviti, kod mene ne dolazi u obzir, drugo ne znam kad cu moci poboljsati uslove rada na mom kompu koji je trenutno najsporiji na svetu.

Ali znajte, mozete biti u to sigurni da cu ja sigurno misliti na Vas kada budete imali rodjendan, i u mislima cu Vam slati moje iskrene najbolje zelje, (ako Vam slucajno iz nekih objektivnih razloga ne  cestitam u komentaru).

To Vam garantujem, ...i onda,  ako Vam je to vazno, i onda, ..ako nije. :)

Ja sam jednostavno takva, svako od nas ima neki svoj "biser", koji ni sam ne moze da objasni, ...e to je jedan od mojih bisera, ..cestitanje.. :)))

I samo jos nesto!

Ovo nije oprostaj, ....ja ne odlazim sa Magicusa!

Ja  Magicus!!!