Rastjerali zle vile, odgojili slabiće

Piše: Nada Mirković

U sva­koj bo­lje opre­mlje­noj za­pa­dnoj knji­ža­ri mo­že­mo na­ba­vi­ti ba­rem ne­ko­li­ko ra­zli­či­tih va­ri­jan­ti ‘po­li­ti­čki ko­rek­tnih pri­ča za la­ku ­noć’, cen­zu­ri­ra­nih, ste­ri­li­zi­ra­nih, pri­re­đe­nih u du­hu našeg vre­me­na, za bri­žne ro­di­te­lje ko­ji dje­cu šti­te od ži­vo­ta. Po­li­ti­čki ko­rek­tne pri­če lišene su na­si­lja, zla, ne­pra­vde, ­strašnih stvo­re­nja...

U nji­ma, Snje­gu­lji­ca se smje­sti­la kod 'se­dmo­ri­ce oso­ba s odre­đe­nim pro­ble­mom ra­sta', car u pri­či Ca­re­vo no­vo ru­ho ni­je bio ispra­zni po­mo­dar ko­ji se u je­dnom tre­nu­tku po­ni­zio ho­da­ju­ći gol, već je 'slo­bo­dno mo­dno istra­ži­vao', dok je Cr­ven­ka­pi­ca ži­vje­la s ba­kom u do­mu ko­ji po­či­va na uza­ja­mnom pošto­va­nju i ko­o­pe­ra­ci­ji, što im po­ma­že da se no­se s ne­pre­dvi­đe­nim pro­ble­mi­ma ko­je im pri­re­đu­je vuk tran­sve­stit...

Mno­gi bri­žni ro­di­te­lji i kod nas - ovo ni­je šala - dje­cu više ne uspa­vlju­ju kla­si­čnim pri­ča­ma za la­ku noć An­der­se­na ili bra­će ­Grimm. Ako već ni­su na­ba­vi­li ne­ku od no­vih ­bowdleriziranih ver­zi­ja ­(Thomas ­Bowdler po­če­tkom 19. sto­lje­ća ­izdao je Sha­ke­spe­a­re­o­va dje­la po­li­ti­čki ko­ri­gi­ra­na za ono do­ba), sa­mi sa­ka­te baj­ke jer su di­kri­mi­na­tor­ne i pu­ne pre­dra­su­da pre­ma pa­tulj­ci­ma, sta­rim vješti­ca­ma, ži­vo­ti­nja­ma, di­vo­vi­ma i po­ko­joj '­zloj' vi­li.

Oni dje­cu ne su­o­ča­va­ju sa stra­ho­ta­ma ko­je bi ih mo­gle ­uplašiti. To je na pr­vi po­gled ra­zu­mlji­vo, čak i hva­le­vri­je­dno, no zna­či da se više ni­tko ne sje­ća kla­si­čnih ana­li­za baj­ki dje­čjeg psi­ho­lo­ga i pi­sca Bru­ne Bet­tel­he­i­ma ko­ji je obja­snio da su stra­ho­te iz baj­ki dje­ci nu­žne jer im po­ma­žu da se su­o­če s vla­sti­tim dvoj­ba­ma, lju­tnjom, mr­žnjom u ži­vo­tu, da se ne sra­me što oni ‘­jedini’ u tom svi­je­tu ra­do­sti i sre­će ko­ji im po­da­ru­ju bri­žni mo­der­ni ro­di­te­lji ka­tkad pro­la­ze ­kroz sna­žne ne­ga­ti­vne osje­ća­je...

U me­di­ji­ma već se du­lje vri­je­me ra­spra­vlja o to­me ka­ko je ro­di­telj­ska bri­ga i pa­žnja pre­ra­sla u over­pa­ren­ting, pre­tje­ri­va­nje s ro­di­telj­skom bri­gom. ­Odnos ro­di­te­lja pre­ma dje­ci pre­tvo­rio se u kul­tu­ri stra­ha u ko­joj ži­vi­mo, u pre­tje­ra­no pro­te­kti­van ­odnos u ko­jem ro­di­te­lji pra­kti­čno dje­cu šti­te od ži­vo­ta.

Ro­di­te­lji su, či­ni se, po­sve za­bo­ra­vi­li, da dje­ca mo­ra­ju pro­ži­vje­ti naj­ra­zli­či­ti­ja ži­vo­tna isku­stva da bi odra­sla, da mo­ra­ju ka­tkad bi­ti tu­žna, ne­za­do­volj­na, fru­stri­ra­na, jer se sa­mo ta­ko uče no­si­ti sa ži­vo­tom. Po­la naj­bo­lje dje­čje li­te­ra­tu­re da­nas ne bi mo­glo bi­ti na­pi­sa­no jer dje­ca više ni­su ‘go­spo­da­ri ­Zagreba’ na svo­jim bi­ci­kli­ma kao Ko­ko i nje­go­vi pri­ja­te­lji ili više ne istra­žu­ju kao Smo­gov­ci sav­ske mo­čva­re. Emi­la više ni­tko ne bi sa­mog po­slao u Ber­lin s nov­cem ušive­nim u pod­sta­vu ka­pu­ta i izgu­bio bi šan­su da bu­de pra­vi de­te­ktiv s mi­si­jom, a Ton­ček se ne bi ra­zra­ču­na­vao s lo­kal­nim ti­nej­dže­ri­ma sil­ni­ci­ma kao u ro­ma­ni­ma Eric­ha ­Kästnera...

Dje­ca ko­ja ra­stu bez slo­bo­de da ka­tkad sa­ma do­no­se odlu­ke u ži­vo­tu o to­me što im paše, što će ra­di­ti i ka­mo će oti­ći ne mo­gu se ka­sni­je no­si­ti ni s je­dnom odlu­kom, su­ko­bom, ži­vot im se či­ni pre­te­žak. Za­to SAD-om pra­kti­čno ha­ra epi­de­mi­ja ti­nej­džer­skih de­pre­si­ja; ti mla­di lju­di ni­su tu­žni, ne mu­či ih osje­ćaj bla­ge ne­pri­la­go­đe­no­sti, bi­je­sa i sve­ga ono­ga što je pri­ro­dno za tu dob, već su ži­vo­tno blo­ki­ra­ni pra­vim uzna­pre­do­va­lim de­pre­si­ja­ma ko­je li­je­če pre­tje­ra­nim ko­li­či­na­ma psi­ho­far­ma­ti­ka. Mno­ga zla u ži­vo­tu po­či­nju s cen­zu­rom, ar­bi­trar­nim odlu­ka­ma što ne­tko mo­že ili ne mo­že ra­zu­mje­ti, što mo­že ili ne mo­že po­dni­je­ti, s či­me se mo­že no­si­ti.

Či­ta­li smo ne­da­vno ka­ko su na­je­dnom fo­to­gra­fi­je Da­vi­da Ha­mil­to­na, ko­ji je se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih uži­vao kul­tni sa­tus me­đu Po­le­to­vim fo­to­gra­fi­ma - da­nas maj­sto­ri­ma do­ma­će fo­to­gra­fi­je, na­je­dnom po­vod da bri­tan­ska Fon­da­ci­ja za pra­će­nje in­ter­ne­ta ­(IWF) za­bra­ni stra­ni­cu na ­Wikipediji po­sve­će­nu gru­pi The Scor­pi­ons, ilu­stri­ra­nu Ha­mil­to­no­vom fo­to­gra­fi­jom mla­đe ma­lo­lje­tni­ce.

Kako je moguće, kao što pokazuje popularna serija Mad Men, u kojoj je svaka scena začinjena s toliko paljenja cigareta i dima koje nismo vidjeli još od doba najveće ljubavi Lauren Becall i Humphreyja Bogarta, da su ljudi nekad toliko pušili i to nikome nije smetalo.

Ki­ča­ste, naj­češće sfu­ma­to fo­to­gra­fi­je Da­vi­da Ha­mil­to­na, sni­ma­ne u kon­tras­vje­tlu, u vri­je­me nje­go­ve naj­ve­će sla­ve obja­vlji­va­le su se ne­pre­sta­no i po našim no­vi­na­ma. Sla­vi­le su ne sa­mo ne­vi­nost tih po­sve mla­dih cu­ra ­(jedna od nje­go­vih mo­no­gra­fi­ja se i zo­ve ‘Do­ba ­nevinosti’, a dru­ga, je­dno­sta­vno, ‘­Tinejdžerice’) ne­go i ono što je bi­lo u zra­ku, u du­hu vre­me­na. Sla­vi­le su mla­dost kao ta­kvu, sve ono što ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa svi­je­tom odra­slih, ko­ji je bre­me­nit odgo­vor­nošću ko­ju do­no­si zre­lost... To je bio izra­vni ­odjek ­hippy po­kre­ta ko­ji je po­čeo nešto pri­je, na pa­ro­le po­put ‘Ži­vi br­zo, ­umri ­mlad i bu­di pre­kra­san leš’ ili ‘Tu­ne in, ­turn on and ­drop ­out’ (u slo­bo­dnom pri­je­vo­du, ener­get­ski se po­ve­ži­te s uni­ver­zu­mom, upa­li­te jo­int i isklju­či­te se iz svi­je­ta odra­slih).

Uo­sta­lom, sje­ti­mo se da se taj naj­ve­ći kon­tra­kul­tur­ni po­kret dva­de­se­tog sto­lje­ća, ka­da je sve bi­lo do­pušte­no i ta­bui su po­sto­ja­li sa­mo da ih se ruši, obra­ćao oni­ma ko­ji je­di­ni zna­ju ži­vje­ti, ko­ji su be­zgrešni, li­je­pi, ne­na­rušeni ži­vo­tom i smi­ju sve jer po­slje­di­ce ni­su ni­ka­da isku­si­li.

Ukra­tko, po­kret su po­kre­nu­la, vo­di­la i u nje­mu su­dje­lo­va­la ‘dje­ca ­cvijeća’, ne lju­di, oso­be, umje­tni­ci, ne­go  dje­ca. Da­ka­ko, u ta­kvom kul­tur­nom ozra­čju, re­kli bi­smo, Ha­mil­ton je bio ne sa­mo pri­hva­tljiv, ruš­ilac ta­bua, iko­no­klast. Kao što je u ne­da­vno obja­vlje­nom tek­stu na­pi­sao The­o­do­re ­Dalrymple, moj omi­lje­ni kri­ti­čar odje­ka tih kon­tra­kul­tur­nih po­kre­ta u da­naš­njoj Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, ko­ji su, po nje­mu, uništi­li sve bo­lje društve­ne obi­ča­je - En­gle­zi da­nas se­bi do­pušta­ju sve po­ro­ke ‘kao da se či­ta­va po­pu­la­ci­ja po­ve­la za be­da­stom ide­jom ­Williama Bla­kea ka­ko je bo­lje uda­vi­ti di­je­te u ko­li­jev­ci ne­go do­pu­sti­ti da bi­lo ko­ja naša žu­dnja osta­ne ­neostvarena’.

Eto, u vri­je­me kad su ­hippyji po­če­li usva­ja­ti ta­kve po­zi­ve na ži­vot stra­sti, bez oba­ve­za i bri­ga, Ha­mil­to­no­ve fo­to­gra­fi­je dje­lo­va­le su be­za­zle­no. Da­nas? Ni­sam po­sve si­gur­na. Pro­mi­je­nio se kon­tekst. U vri­je­me naše hi­per­sen­zi­bi­li­za­ci­je na te­me pe­do­fi­li­je i se­ksu­al­nog zlo­sta­vlja­nja mla­dih ne mo­že­mo gle­da­ti na te fo­to­gra­fi­je pred­pu­ber­te­tnih dje­voj­či­ca s tek pro­pu­pa­lim gru­di­ma, bez sti­dnih dla­či­ca, na po­sve ­isti na­čin.

Je­dnom sam upo­zna­la do­kto­ra Đer­ma­no­vi­ća, bla­go­na­klo­nu ver­zi­ju Han­ni­ba­la Le­cte­ra bez so­ci­o­pat­skih ele­me­na­ta, izu­ze­tno pa­me­tnog fo­ren­zi­čkog psi­hi­ja­tra. Ra­dio je ne­kad u lu­dni­ci  skri­ve­noj du­bo­ko ­usred mit­ske nje­ma­čke šume ­Schwartzwald. Ta lu­dni­ca i mje­stašce izra­slo oko nje za po­tre­be za­po­sle­nih u toj go­le­moj dr­ža­vnoj usta­no­vi izgra­đe­ni su u vri­je­me na­ci­sti­čke Nje­ma­čke, a da­nas se u ­njoj ču­va­ju naj­po­re­me­će­ni­ji nje­ma­čki psi­ho­pa­ti, da­kle po­ne­ki ka­ni­bal ­(jedan od naj­po­zna­ti­jih bio je no­vi­nar Ster­na), na­ro­či­to okru­tni se­ksu­al­ni ma­ni­ja­ci i pe­do­fi­li.

Do­ktor Đer­ma­no­vić uvi­jek je bio spre­man kraj­nje otvo­re­no ra­zgo­va­ra­ti o pe­do­fi­li­ji i sli­čnim ne­o­do­lji­vim te­ma­ma i od nje­ga sam sa­zna­la da pe­do­fi­la da­nas ne­ma ni ma­nje ni više ne­go pri­je, da ih je uvi­jek bi­lo i bit će ot­pri­li­ke sta­ti­sti­čki 10 po­sto u za­da­noj po­pu­la­ci­ji. Tu se ne ra­di o slu­ča­je­vi­ma za­ne­ma­ri­va­nja u dje­tinj­stvu, zlo­sta­vlja­nju ili kri­vom odgo­ju, to je na­pro­sto pri­ro­đe­no. No, kao sva­ki ne­do­zvo­ljen i društve­no san­kci­o­ni­ran im­puls, mo­že se na­u­či­ti kon­tro­li­ra­ti, što su u Nje­ma­čkoj u ne­koj mje­ri i po­sti­gli akci­jom ve­li­kih raz­mje­ra ‘Ne po­sta­ni ­počinitelj’, kad su pe­do­fi­le uči­li ka­ko da svo­ju žu­dnju pre­po­zna­ju, su­zbi­ju, ka­na­li­zi­ra­ju i ta­ko ne po­či­ne zlo­čin. Da­kle, vi­zu­al­no sti­mu­la­ti­vne pe­do­fil­ske sa­dr­ža­je ko­ji do­i­sta mo­gu dje­lo­va­ti kao po­ti­caj društvo mo­ra san­kci­o­ni­ra­ti.

No, zna­či li to da se ­opet vra­ća­mo na cen­zu­ru s po­če­tka tek­sta, na no­vo pro­mišlja­nje sve­ga i sva­če­ga, od Snje­gu­lji­ce do Ha­mil­to­na. Ili, re­ci­mo, ne­o­spor­nog umje­tni­čkog dje­la, Na­bo­ko­vlje­ve “Lo­li­te”, u ko­joj se ma­e­stral­no ana­li­zi­ra je­dna ne­do­zvo­lje­na ­strast ko­ja nu­žno vo­di u pro­past.

Odga­đao sa­mo što sam du­že mo­gao či­ta­nje Lo­li­te, ba­rem dok ne na­pu­ni 18 go­di­na, ko­men­ti­rao je 1958. go­di­ne Gro­uc­ho ­Marx obja­vlji­va­nje tog ro­ma­na u SAD-u. I De­an Mar­tin u ­isto je vri­je­me ko­ri­stio ‘­Lolitu’ za svo­je ko­mi­čar­ske do­sje­tke pa je je­dnom ispri­čao da se on ni­kad ne ko­cka i vri­je­me pro­ve­de­no u Las Ve­ga­su isko­ri­stio je za či­ta­nje dje­čjih ro­ma­na, ‘­Lolite’, ­’Pollyanne’ itd.

U to vri­je­me Ame­ri­kan­ci ni­su bi­li na­ro­či­to cen­zor­ski ra­spo­lo­že­ni, ­McCarthyjevi pro­go­ni ame­ri­čkih lje­vi­ča­ra bi­li su iza ­njih, to su već sma­tra­li na­jcr­njim ra­zdo­bljem ame­ri­čke de­mo­kra­ci­je... ­Ipak, pe­do­fil­ski sa­dr­žaj tog sjaj­nog ro­ma­na na tri je go­di­ne one­mo­gu­ćio nje­go­vo obja­vlji­va­nje u SAD-u - ia­ko na­pi­sa­na na en­gle­skom, ‘­Lolita’ je naj­pri­je obja­vlje­na u Fran­cu­skoj. ­Strah od tog vje­ro­ja­tno po­slje­dnjeg i uje­dno naj­sna­žni­jeg ta­bua za­pa­dne ci­vi­li­za­ci­je već je on­da bio sna­žan. U me­đu­vre­me­nu, sa­mo je na­ra­stao.

Do jučer lov je bio statusni simbol, a onda je postao si­m­­bol nehumanosti. No takva percepcija traje već dovoljno du­go i lako je mo­guće da se lov na ma­la vrata ponov­no vrati. Takva percep­cija onoga što je nedoz­voljeno vrlo je sklona promjeni

Kao što je pi­sao pri­je go­to­vo de­set go­di­na so­ci­o­log ­Barry Glas­sner u knji­zi ‘Kul­tu­ra ­straha’, Ame­ri­kan­ci, a za nji­ma i osta­tak svi­je­ta, vje­čno se ne­če­ga bo­je jer su naj­ra­zli­či­ti­ja zla mo­der­nog društva uve­ća­na ­izvan ­svih pro­por­ci­ja u me­di­ji­ma ko­ji naj­bo­lje fun­kci­o­ni­ra­ju kad si­ju ­strah oko se­be. Ia­ko više od mi­li­jar­du lju­di go­dišnje do­slo­vno umi­re od gla­di, oni se bo­je hra­ne ­(svake go­di­ne se nešto iz nor­mal­nog je­lo­vni­ka pro­glašava kan­ce­ro­ge­nim). Bo­je se i in­ter­ne­ta i se­ksu­al­nih izo­pa­će­ni­ka ko­ji se skri­va­ju iza sva­kog ni­cka.

Bez obzi­ra što je ­broj uboj­sta­va ­opao, lju­di ži­ve u pa­ni­čnom stra­hu da će ne­tko ubi­ti ili ote­ti nji­ho­vo di­je­te na pu­tu u ško­lu, bo­je se dro­ge, ti­nej­džer­skih sa­mo­u­boj­stva i uvi­jek no­vih ne­da­ća iz ur­ba­nih mi­to­va. Glas­sner sma­tra da ma­so­vni me­di­ji ‘upo­tre­blja­va­ju upe­ča­tlji­ve ane­gdo­te umje­sto znan­stve­nih do­ka­za, izo­li­ra­ne do­ga­đa­je ­odmah pro­glašava­ju društve­nim tren­dom, dok ko­je­ka­kvi ne­po­zna­ti so­ci­o­lo­zi i kva­zi­znan­stve­ni­ci  či­ta­ve ka­te­go­ri­je sta­no­vništva opi­su­ju kao bi­tno ­opasne’.

Je­dan od naj­rašire­ni­jih su­vre­me­nih ur­ba­nih mi­to­va po­ve­zan je upra­vo s mo­ral­nim po­to­nu­ćem ko­je od ­svih naših su­sje­da či­ni gra­be­žljiv­ce i ne­pri­ja­te­lje ko­ji su spre­mni pro­da­ti sve ljud­ske vr­li­ne za do­bru ci­je­nu. No, ne­da­vno je u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji obja­vlje­na knji­ga Jo­hna Hatc­he­ra o sre­dnjem vi­je­ku i ku­gi u Eu­ro­pi u ko­joj se opi­su­je ka­ko su pre­va­ran­ti i na­dri­li­je­čni­ci si­ro­tim bo­le­sni­ci­ma pro­da­va­li la­žne ko­ma­di­će Isu­so­va kri­ža i ko­sti­ju sve­ta­ca za go­le­me izno­se, ne­ka­kve la­žne amaj­li­je ko­je ih šti­te od za­ra­ze pa mo­gu bi­ti si­gur­ni, itd. Pre­va­ra­na­ta i špe­ku­la­na­ta bi­lo je pri­je ne­ko­li­ko sto­lje­ća i bi­li su mo­žda i ne­smi­lje­ni­ji od da­naš­njih.

U ljud­skoj pri­ro­di ma­lo se to­ga mi­je­nja. Sve je uvi­jek pi­ta­nje re­ce­pci­je i pro­ma­tra­ča.

- Vaša ge­ne­ra­ci­ja pi­je iz po­sve po­grešnih ra­zlo­ga. Mi mi smo pi­li jer smo u to­me uži­va­li, jer je to lakše ne­go otko­pča­ti gor­nji ­gumb na koš­ulji, jer to za­slu­žu­je­mo, jer je to ono što muškar­ci ra­de. A vi, vi uvi­jek li­že­te ne­ke ima­gi­nar­ne ra­ne.

 Ta­ko je sre­do­vje­čni CEO je­dne mar­ke­tinške kom­pa­ni­je u se­ri­ji Mad Men, je­dnoj od naj­po­pu­lar­ni­jih ame­ri­čkih no­vih se­ri­ja s broj­nim ­Emmyjima, obja­snio ­svom mla­đem ko­le­gi ka­ko se vre­me­na mi­je­nja­ju i ka­ko su oni ko­ji su bi­li mla­di u če­tr­de­se­tim go­di­na­ma prošlog sto­lje­ća bi­li ozbilj­ni­ji, odgo­vor­ni­ji i mu­že­vni­ji od ­njih ko­ji ži­ve u pe­de­se­ti­ma. Sve se to odvi­ja­lo na je­dnom od naj­viših ka­to­va ne­bo­de­ra na Ma­di­son ave­ni­ji ­(tako je se­ri­ja i do­bi­la ime, ti na­bri­ja­ni mar­ke­tinški stru­čnja­ci isko­ri­sti­li su ­igru ri­je­či da po­ka­žu ko­li­ko su gla­dni uspje­ha i spre­mni na sve), u gu­stom di­mu ci­ga­re­ta, uz ­wiskey on the ­rocks ili stra­ight up.

To­li­ko di­ma i ta­ko če­sto pa­lje­nje ci­ga­re­ta ni­smo vi­dje­li još od do­ba naj­ve­će lju­ba­vi La­u­ren Be­call i ­Humphreyja Bo­gar­ta či­ji su ra­zgo­vo­ri, baš kao i u ­ovoj se­ri­ji, za­po­či­nja­li pa­lje­njem ci­ga­re­te i du­bo­kim po­gle­dom u oči ­kroz obla­ke di­ma. Ka­ko je mo­gu­će, kao što po­ka­zu­je ova se­ri­ja, da su lju­di ne­kad to­li­ko pušili i to ni­ko­me ni­je sme­ta­lo. Ni­su bi­li bo­le­sni, sme­žu­ra­ni, si­vog puš­ačkog te­na, a pušili su u avi­o­ni­ma, au­ti­ma, ure­di­ma, li­fto­vi­ma, kod psi­ho­te­ra­pe­u­ta. Že­ne ni­su va­di­le ele­gan­tnu tan­ku ci­ga­re­tu iz ­usta ni dok su dje­cu sta­vlja­le spa­va­ti ili im ser­vi­ra­le ve­če­ru.

Je­dna za­gre­ba­čka psi­ho­te­ra­pe­u­tki­nja, ko­ja je mno­gi­ma po­mo­gla da svo­je ži­vo­te do­ve­du u red, i da­lje ne­pre­sta­no puši. Dok joj go­vo­rim o ne­kim svo­jim tu­ga­lji­vim mi­sli­ma i sje­ća­nji­ma, su­ze mi cu­re, ali ne to­li­ko ­zbog te­ži­ne ži­vo­ta ko­li­ko ­zbog ne­vje­ro­ja­tne ko­li­či­ne di­ma ko­ji mi ula­zi u oči. Ona sma­tra da je an­ti­puš­ačka hi­ste­ri­ja još je­dna ve­li­ka ame­ri­čka uro­ta ko­ja pro­i­stje­če iz kul­tu­re stra­ha. (Za nju go­to­vo sve uro­te uvi­jek do­la­ze iz Ame­ri­ke, mo­žda baš za­to jer je fa­tal­ne 1968. go­di­ne bi­la na ­Berkleyju i slušala Mar­cu­sea i An­ge­lu Da­vis, pa je ta­da ame­ri­čki na­čin ži­vo­ta za­u­vi­jek po­ve­za­la s pri­kri­ve­nim na­si­ljem i ek­splo­a­ta­ci­jom sla­bi­jeg, da­kle, bez ika­kve ve­ze s po­li­ti­čkom ko­rek­tnošću ko­ja ih baš ­zbog to­ga to­li­ko op­sje­da).

Svi­jet ko­ji Ame­ri­kan­ci po­zna­ju i ra­zu­mi­ju uvi­jek je cr­no-bi­je­li, sma­tra, i nji­ma hi­ste­ri­čno tre­ba ne­pri­ja­telj ko­jeg će po­bje­đi­va­ti u vje­ri da će on­da sve bi­ti bo­lje. Na­kon što je pao Ber­lin­ski zid, a pro­hi­bi­ci­ja se da­vno po­ka­za­la pro­pa­lim pro­je­ktom, pri­mi­li su se puš­enja i pre­tvo­ri­li ga u naj­ve­će društve­no zlo. U da­naš­njim ame­ri­čkim fil­mo­vi­ma, za ra­zli­ku od ­onih iz če­tr­de­se­tih i pe­de­se­tih, puše ugla­vnom ne­ga­tiv­ci, že­ne ko­je ta­ko je­dnim po­te­zom re­da­telj opi­su­je kao ‘­lake’, ne­mo­ral­ne, bez to­li­ko po­tre­bne sa­mo­kon­tro­le. Da­nas se više ni­tko ne sje­ća da su pušili go­to­vo svi ame­ri­čki pred­sje­dni­ci ­kroz po­vi­jest, da je Chur­chill bio po­znat po ci­ga­ra­ma ba­rem ko­li­ko i po svo­joj ulo­zi u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Va­žno je po­bi­je­di­ti baš tog za­cr­ta­nog ne­pri­ja­te­lja da se mo­že kre­nu­ti da­lje.

Mo­žda se­ri­ja ‘Mad ­Men’ za­pra­vo već pre­dvi­đa da je taj društve­ni ne­pri­ja­telj po­bi­je­đen, čim je puš­enje je­dan od naj­va­žni­jih vi­zu­al­nih ele­me­na­ta se­ri­je va­žan ko­li­ko i ne­vje­ro­ja­tno po­go­đe­na sce­no­gra­fi­ja i ko­sti­mo­gra­fi­ja, ko­ja je već utje­ca­la na mo­du, i go­to­vo či­ta­va no­va ko­le­kci­ja omi­lje­nog ame­ri­čkog di­zaj­ne­ra Mic­ha­e­la Kor­sa, ve­li­ka je po­sve­ta toj se­ri­ji i pe­de­se­tim go­di­na­ma u Ame­ri­ci.

Mo­že­mo li usko­ro oče­ki­va­ti ne­ku en­gle­sku se­ri­ju po­sve­će­nu isklju­či­vo lo­vu kao ne­koć je­dnom od naj­dra­žih pro­vo­da en­gle­skih ari­sto­kra­ta ko­je su po­tom po­dra­ža­va­li svi ko­ji su že­lje­li do­ka­za­ti da pri­pa­da­ju ne­kim višim društve­nim slo­je­vi­ma?

Do ju­čer, lov je bio sta­tu­sni sim­bol, a on­da je po­stao sim­bol ne­hu­ma­no­sti, di­vljaštva, be­zo­sje­ćaj­no­sti. Me­đu­tim, ta­kva per­ce­pci­ja tra­je već do­volj­no du­go da je la­ko mo­gu­će da će lov, kao i puš­enje, na ma­la vra­ta po­no­vno do­bi­ti društve­ni pro­laz. Ta­kve pro­mje­ne u per­ce­pci­ji ono­ga što je ne­do­zvo­lje­no, društve­no ne­pri­hva­tlji­vo, pa čak i odur­no, vr­lo su sklo­ne pro­mje­ni.

U po­slje­dnjem ro­ma­nu To­ma ­Wolfea ‘Ja sam Char­lot­te ­Simmons’ je­dan stu­dent na ne­kom ugle­dnom ame­ri­čkom sve­u­či­lištu za bo­ga­te, ra­zma­že­ne si­no­ve zgro­žen  pre­pri­ča­va fren­do­vi­ma ka­ko je do­ži­vo šok ­svog ži­vo­ta kad se spe­tljao sa si­ro­mašom stu­den­ti­com sa sti­pen­di­jom ko­ja je ima­la u ga­ća­ma nešto ­strašno, odur­no, što tje­ra na po­vra­ća­nje, ‘ne­i­zbri­ja­ni ­grm’, da­kle Ve­ne­rin bri­jeg. Nje­mu i nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma svi­đa­ju se sa­mo go­li bre­žulj­ci, kao na fo­to­gra­fi­ja­ma Da­vi­da Ha­mil­to­na. Te fo­to­gra­fi­je po­sta­le su sad uto­li­ko ne­pri­hva­tlji­vi­je ko­li­ko je ono što pri­ka­zu­ju po­sta­lo pri­vla­čni­je.  

www.jutarnji.hr