Rusinek je rekao da je pesnikinja, koja je živela u Krakovu, preminula "mirno, u snu", prenele su agencije.

U obrazloženju dodele nagrade 1996. godine, Nobelov komitet je Šimborsku nazvao Mocartom poezije, ženom koja je spojila eleganciju jezika sa "žestinom Betovena".

Poezija Vislave Šimborske opisivana je kao istovremeno duboko politička i razigrana, a ona kao pesnikinja koja humor koristi na nepredvidljiv način.

Šimborska, koja je važila za "veliku damu" poljske poezije, rođena je 1923. godine u oblasti Poznanja, a studirala je u Krakovu gde je i provela veći deo života.

Pesme je počela da objavljuje 1945. ali se docnije odrekla svoje dve prve zbirke objavljene 1952. i 1954. jer su obe predstavljale pokušaj prilagođavanja zahtevima socrealizma.

Kritičari su ocenjivali da njena poezija oličava savršeno jedinstvo dubokog etičkog i fizolofskog stava i lirski poetski izraz.

Objavila je desetak zbirki poezije od kojih su dve bile prevedene i u Jugoslaviji, "Ljudi na mostu" (1989) i "Kraj i početak", 1996. godine. Uz to, Šimborska je prevodila i francusku srednjevekovnu peoziju, a objavila je i dve zbirke književnih kritika.

Šimborska je bila četvrti dobitnik Nobelove nagrade iz Poljske – pre nje to priznanje su dobili Henrik Sjenkijevič (Henryk Sienkiewicz) (1905), Vladislav Stanislav Rejmont (Wladyslaw Stanislaw Reymont) (1024) i Česlav Miloš (Czeslaw Milosz) (1980).

PREBLIZU SAM

Preblizu sam da bi me sanjao.

Ne lepršam nad njim, ne bježim mu

pod korijenje drveća.

Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.

S mog se prsta ne kotrlja prsten.

Preblizu sam. Velika kuća godi

a ja ne vičem upomoć. Preblizu,

a da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.

Preblizu da bih mogla ući kao gost

pred kojim se razmiču zidovi.

Više nikad neću tako lako umrijeti,

tako posve izvan tijela, tako besvjesno,

kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,

preblizu. Čujem psiku

i vidim ljeskavu ljusku te riječi,

nepomična u zagrljaju. On spava,

pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj

blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom

nego meni koja ležim uza nj.

Za nju se sada u njemu prostire riđolisna

dolina, zatvorena osnježenom planinom

u plavetnom zraku. Ja sam preblizu

da mu s neba padnem. Moj krik

samo bi ga probudio. Jadna,

svedena na vlastitu pojavu,

A bijah breza, bijah salamandra,

i svlačih sa sebe vrijeme i atlas

prelijevajući se bojama kože. Mogla sam

milostivo iščezavati pred začuđenim očima,

što je blago nad blagom. Blizu sam,

preblizu da bi me sanjao.

Ispod glave usnulog izmičem ruku,

utrnulu, punu nestvarnih iglica.

Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,

svrgnuti sjede anđeli.

 

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2012&mm=02&dd=02&nav_id=579222&fb_source=message